Љубомир Обрадовић (генерал)
| Љубомир Обрадовић | |
|---|---|
 Генерал Љубомир Обрадовић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. јануар 1950. |
| Мјесто рођења | Вишеград, НР БиХ ФНРЈ |
| Датум смрти | 15. октобар 2025. (75 год.) |
| Мјесто смрти | Београд, Србија |
| Образовање | Војна академија Копнене војске |
| Војна каријера | |
| Служба |
|
| Војска | Југословенска народна армија Војска Републике Српске |
| Чин | генерал-мајор |
| Учешће у ратовима | Рат у Босни и Херцеговини |
| Одликовања |     |
Љубомир Обрадовић (Вишеград, 30. јануар 1950 — Београд, 15. октобар 2025) био је генерал-мајор Војске Републике Српске и члан Главног штаба ВРС.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1950. године у Вишеграду, од оца Милосава, службеника, и мајке Анђелке, домаћице.[1] Ожењен је и има једно дијете. По националности је Србин. Породична крсна слава је Свети Никола-Никољдан (19. децембар).
Основну школу "Вук Караџић" завршио је у Вишеграду 1964. године, а гимназију "Иво Андрић" 1968. године, такође у Вишеграду. Војну академију Копнене војске - смјер пјешадија завршио је 1972. године у Београду са добрим успјехом и Сарајеву. Командно-штабну школу тактике Копнене војске завршио је у Београду 1988. године врлодобрим успјехом. Школу националне одбране завршио је у Београду 1997. године са одличним успјехом. Штабни курс за дужности начелника штабова завршио је 1989. године у Београду у Центру високих војних школа.[1]
Произведен је у чин потпоручника пјешадије 26. јула 1972. године, а унапријеђен у чин поручника 1974, капетана 1977, капетана прве класе 1981, мајора 1986, потпуковника 1990. (пријевремено), пуковника 1995. (пријевремена) и генерал-мајора 9. јануара 2001. године (ванредно). Дипломски рад у Командно-штабној школи тактике Копнене војске је био "Моторизована бригада у борби против ваздушног десанта", а у Школи националне одбране: "Могући модели организације Војске Републике Српске у условима примене Дејтонског мировног споразума и ограничења наоружања по ОЕБС-у".[2]
Обављао је дужности: командир вода у Школи резервних официра у Билећи; командир питомачког вода у Војној академији Копнене војске у Београду; наставника на катедри ватрене обуке Војне академије Копнене војске; командира питомачке чете Војне академије Копнене војске; начелника штаба (уједно замјеник команданта) 27. моторизоване бригаде у Дервенти; заступник команданта 27. моторизоване бригаде у Дервенти; начелник штаба (уједно замјеник команданта) 27. моторизоване бригаде у Дервенти; начелник Одјељења за оперативне послове (уједно замјеник начелника Управе за оперативно - наставне послове) Главног штаба Војске Републике Српске у Хан Пијеску и Бијељини; заступник начелника Управе за оперативно-наставне послове Генералштаба Војске Републике Српске у Бијељини и начелник штаба (уједно замјеник команданта) 5. корпуса Војске Републике Српске, Соколац. На посљедњој дужности у ЈНА био је начелник штаба 327. моторизоване бригаде, у чину потпуковника. Почетак оружаних сукоба у СФРЈ затекао га је у гарнизону Дервента. Учествовао је у Одбрамбено-отаџбинском рату од 15. маја 1992. до 14. децембра 1995. године, на дужности начелника штаба (уједно замјеник команданта) 27. моторизоване бригаде у Дервенти и начелника Одјељења за оперативне послове Управе за оперативно-наставне послове Главног штаба Војске Републике Српске у Хан Пијеску.[2]
Био је свједок у процесима против Радивоја Милетића, Здравка Толимира,[3] Радована Караџића[4] и Ратка Младића пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.[5]
Пензионисан је 7. марта 2002. године. Живио је у Дервенти са супругом Надом, а иза себе је оставио ћерку Милицу.[6]
Преминуо је у Београду, 15. октобра 2025. године. Комеморација је одржана у суботу, 18. октобра 2025. у 11 часова у Центру за културу, а сахрањен је истог дана на Српском православном гробљу у Дервенти.[7]
Одликовања и признања
[уреди | уреди извор]Одликован у ЈНА:
- Орден за војне заслуге са сребрним мачевима
- Орден Народне армија са сребрном звездом
- Орден заслуга за народ са сребрном звездом
Одликован у ВРС:
- Орден Карађорђеве звијезде трећег реда
Такође, награђен је војним пиштољем 7,65 мм (од начелника Генералштаба Војске Југославије) и војним пиштољем 7,62 мм (од предсједника Републике Српске).
Током службе оцјењиван је осам пута, једном оцјеном добар, три пута оцјеном истиче се и четири пута оцјеном нарочито се истиче.[1]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005
- ^ а б Генерали Републике Српске 1992-2017 : биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука : Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске : Борачка организација Републике Српске, 2017.
- ^ „KAKO JE FUNKCIONISAO GLAVNI ŠTAB VRS”. Sense Agency. 29. 3. 2011. Архивирано из оригинала 5. 12. 2019. г. Приступљено 5. 12. 2019. Невалидан унос
|dead-url=dead(помоћ) - ^ „Glavni štab VRS komandovao jedinicama koje su počinile zločine”. Nezavisne novine. 23. 2. 2012. Приступљено 5. 12. 2019.
- ^ „Suđenje Mladiću: Bivši oficir VRS o Srebrenici”. РТРС. 16. 7. 2013. Приступљено 5. 12. 2019.
- ^ „In memoriam: Генерал-мајор Љубомир Обрадовић (1950–2025)”. Derventa Cafe (на језику: енглески). 16. 10. 2015. Приступљено 16. 10. 2015.
- ^ List, Derventski (16. 10. 2015). „Преминуо генерал Љубомир Обрадовић”. Derventski List (на језику: српски). Приступљено 16. 10. 2015.
