Портал:Први светски рат/Изабрана биографија
Изабрани чланци слике [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Луј Франше д' Епере' (франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey; 25. мај 1856. — 3. јул 1942.) био је војвода српске, југословенске војске и маршал Француске.
Ступио је у војничку школу 15. октобра 1874, и по завршетку ове добио је чин пјешадијског потпоручника 1. октобра 1876, у капетана унапријеђен је 28. октобра 1885, за пуковника 12. јула 1903, бригадног генерала 23. марта 1908, дивизијског генерала 23. марта 1912, за маршала Француске 19. фебруара 1921.
Као пјешадијски официр био је водник, командир чете и командант батаљона у пјешадији до 1899.
Фебруар[уреди извор]
Николај Николајевич Јуденич (30. јул 1862 — 5. октобар 1933) је био један од најуспешнијих генерала војске Царске Русије за време Првог светског рата. Био је вођа белогардејаца у северозападној Русији за време Руског грађанског рата. Рођен је у Москви. Завршио је 1881. Александровско војно училиште, а 1887. генералштабну академију. За време Руско-јапанског рата (1904 — 1905) је био командант пука. После рата био је начелник штаба Казанског (1912) и Кавкаског (1913) војног округа.
Март[уреди извор]
Павле Евгеније Јуришић Штурм (нем. Paulus Eugen Sturm) је био српски генерал током Балканских ратова 1912/3, Првог светског рата (1914—1918) и ветеран Француско-пруског рата 1870—1871. Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Отона Штурма лужичког Србина управника ловишта цара Вилхелма I и мајке Хермине. Крштено име му је било Паул Штурм. Војно образовање је стекао на Војној академији у Вроцлаву (Шлеска) и Ратној академији у Насију (Француска). По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника дочекао је Француско-пруски рат (1870 — 1871). Непосредно пред почетак рата добио је чин потпоручника у који је унапређен 15. јула 1870. године. У Србију је дошао пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Први пут се оженио 1881. године, Савком кћерком Стевана Пироћанца, среског начелника и променио име Паул у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи јуриш). Презиме Штурм је задржао као надимак. Крајем 1880-тих, Штурм се оженио други пут, Јеленом, из породице Миловановић из Новог Сада, кћерком богатих власника рудника. У овом браку није имао деце. Био је ађутант краља Петра I неколико године пре Првог Балканског рата.
Април[уреди извор]
Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
Мај[уреди извор]
Степа Степановић (Кумодраж 11. март 1856. - Чачак 27. април 1929.), је био српски и југословенски војвода.
Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
Јуни[уреди извор]
Живојин Мишић (7. јул (по ст.кал.)/19. јул 1855. Струганик - 20. јануар 1921. Београд) је био српски војвода из Првог светског рата. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици 1914. године, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде. Први начелник Главног генералштаба у чину југословенског војводе.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци. Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и командант чете у 5. пуку Дринске дивизије. Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији.
Јули[уреди извор]
Радомир Путник (24. јануар 1847 — 17. мај 1917) српски војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.
Војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет година. Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби 1903. године постављен је за начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу и годину дана након тога је умро. Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба ђенералштаба” I и II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”.
Август[уреди извор]
.jpg)
Гаврило Принцип (Обљај, код Босанског Грахова, 25. јул 1894 — Терезин, 28. април 1918) био је члан Младе Босне који се залагао за окончање аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини. У 19 години живота, извршио је атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву 28. јуна 1914. године. Принцип и саучесници у атентату ухапшени су и представљени као националистичко тајно друштво, које је покренуло Јулску кризу, а која је допринијела избијању Првог свјетског рата.
На суђењу, Принцип је изјавио: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и за њиховим ослобођењем од Аустрије”. Принцип је осуђен на дванаест година затвора, што је била максимална казна за његову старосну доб, а казну је служио у тврђави Терезин. Преминуо је 28. априла 1918. године од туберкулозе, узроковане лошим затворским условима који су већ проузроковали губитак десне руке.
Септембар[уреди извор]
Франц или Фрањо Фердинанд (нем. Franz Ferdinand von Österreich-Este; 18. децембар 1863–28. јун 1914.), најстарији син Карла Лудвига и Марије Анунцијате од Напуља–Сицилије, рођен је у Грацу. Његов стриц био је Франц Јозеф I. Фердинанд је 1878. године отишао у војску у Горњу Аустрију. Када је престолонаследник Рудолф умро 1889. године, Фердинанд постаје наследник трона. 1900. године оженио је Софи Хотек (од 1909. Софија Хоенлое). Како та веза није била законита, његова деца нису имала право наследства круне. Породица је са троје деце живела у дворцу Белведере. Од 1906. године Франц Фердинанд је почео да се бави политиком. Почео је са прављењем планова да промени Аустрију и Мађарску када преузме власт. Хтео је да реконструише монархију по тадашњем националном распореду и тиме утврди средиште монархије.
Октобар[уреди извор]
Петар Бојовић (Мишевићи, 16. јул 1858 — Београд, 20. јануар 1945) је био српски и југословенски војвода. Учесник Српско-турских ратова, Српско-бугарског рата, Балканских ратова и Првог светског рата, док је у Другом светском рату учествовао на самом почетку током Априлског рата. Пореклом je из црногорског племена Васојевића. Рођен је 16. јула, 1858. у селу Мишевићи, општина Нова Варош од оца Перише и мајке Раде, земљорадника. Основну школу је завршио у Ивањици. Гимназију је почео у Ужицу а завршио у Београду. У Артиљеријску школу ступио је 19. октобра 1875. године као припадник 12. класе. Завршио је, са ратним прекидом 1881, као први у класи од деветнаест питомаца. Крај 1887. и почетак 1888. године Бојовић је провео у Француској, у коњици, ради упознавања овог рода војске и учења језика. У српској војсци Петар Бојовић је по завршетку Артиљеријске школе (данашње Војне академије) унапређен у чин артиљеријског потпоручника 21. јула 1880. године. Коњички поручник је постао 24. децембра 1883, капетан 2. класе 22. фебруара 1888, генералштабни капетан 1. класе 30. августа 1891, мајор 2. августа 1893, пешадијски потпуковник 1. новембра 1897, генералштабни пуковник 6. маја 1901, генерал 20. октобра 1912 и војвода 13. октобра 1918.
Новембар[уреди извор]
Никола П. Пашић (Зајечар, 6/18. децембар 1845 — Београд, 10. децембар 1926) је био српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник Владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке.
Пашић се школовао у Швајцарској, где је дошао под утицај идеја Светозара Марковића. Био је велики противник краља Милана Обреновића. После неуспешне Тимочке буне емигриграо је у Бугарску, а у Србију се вратио тек након што је помилован после абдикације краља Милана. Био је председник Владе Краљевине Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији. Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио након доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог светског рата био је председник Владе у 4 наврата. Током његових мандата Србија изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату. У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао на мировној конференцији у Версају. Од 1921. до 1924. био је председник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Децембар[уреди извор]
Оскар Поћорек (нем. Oskar Potiorek, *Блајбург 20. новембар 1853 - Клагенфурт 17. децембар 1933) је био аустроугарски генерал.
Од 1910. био је армијски инспектор аустроугарских трупа у Босни и Херцеговини, а од 1911. и шеф земаљске владе БиХ.
Поћорек је био присутан у аутомобилу у којем је убијен надвојвода Фрањо Фердинанд и његова пријатељица војвоткиња Софија Хотек 28. јуна 1914. године у Сарајеву.
У почетку Првог светског рата командовао је аустроугарском балканском војском (петом, шестом и деловима друге армије) која је преко Дрине ушла у Србију, а у церској бици 12-14 августа 1914. поражена од српске војске и избачена из Србије. У поновљеној офанзиви командовао је од 8-15. септембра са 5. и 6. армијом која је упала у северозападну Србију, где су противофанзивом српске војске заустављене, а потом су после тешке борбе на Мачковом камену, обе стране прешле у одбрану.