Кукувија

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kukuvija
Kukuvija u Britanskom centru za divljinu, Engleska
Oglašavanje kukuvije snimljeno u Kardiganširu, Vels
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Strigiformes
Porodica: Tytonidae
Rod: Tyto
Vrsta:
T. alba
Binomno ime
Tyto alba
(Scopoli, 1769)
Podvrste

Veliki broj, vidi tekst

Rasprostranjenost kukuvija u svetu
Sinonimi

Strix alba Scopoli, 1769
Strix pratincola Bonaparte, 1838
Tyto delicatula Gould, 1837

Kukuvija (lat. Tyto alba) vrsta je sove iz porodice kukuvija (lat. Tytonidae). Najrasprostranjenija je vrsta sove i jedna je od najrasprostranjenijih vrsta ptica. Kukuvija se može sresti gotovo bilo gde u svetu izuzev u polarnim i pustinjskim oblastima, u Aziji severno od Himalaja, većem delu Indonezije i nekim pacifičkim ostrvima.[2]

Filogenetski dokazi pokazuju da postoje najmanje tri glavne linije kukuvije — jedna u Evropi, zapadnoj Aziji i Africi; jedna u jugoistočnoj Aziji i Australiji; i jedna u Americi, a na ostrvima su i neki veoma divergentni taksoni. Shodno tome, neki naučnici dele kukuvije na zapadnu kukuviju za grupu u Evropi, zapadnoj Aziji i Africi; američku kukuviju za grupu u Americi; i istočnu kukuviju za grupu u jugoistočnoj Aziji i Australiji. Neki taksonomisti su dodatno razdvojili grupu kukuvija, priznajući do pet vrsta, pa je zbog toga potrebno obaviti dalja istraživanja kako bi se razjasnila pozicija kukuvija. Postoji značajna varijacija u veličini i boji približno 28 podvrsta, ali kukuvija pripada srednje velikim sovama i većina podvrsti je dužine od 33 do 39 centimetara sa rasponom krila od 80 do 95 centimetara. Perje na glavi i na leđima je sive ili braon boje i veoma išarano, a donji delovi tela variraju od bele do smeđe boje, ponekad istačkani tamnim šarama. Lice je karakteristično i u obliku srca i belo je kod većine podvrsta, sa crnim očima. Ova sova ne huče, već ispušta jeziv, dug krik.

Stanište su joj naseljena mesta, poljoprivredni i drugi otvoreni tereni; uglavnom se gnezdi po ljudskim objektima: štalama, crkvama i starim zgradama.[3] Ova sova je noćna ptica u većem delu svog areala, ali u Britaniji i na nekim pacifičkim ostrvima lovi i danju. Kukuvija je specijalizovana za lov na životinje na zemlji, a gotovo celokupna njena ishrana sastoji se od mišolikih glodara, ređe malih ptica i insekata. Plen locira po zvuku, pošto joj je čulo sluha veoma razvijeno. Kukuvija ne menja partnera, tako da se jednom oformljen par ne razdvaja, osim ako jedna jedinka premine ili bude ubijena, kada druga jedinka može formirati novu vezu. Razmnožavanje se odvija u različito doba godine i zavisi od lokacije, a gnezdo sadrži u proseku četiri jaja koja se polažu u šuplje drvo, staru građevinu ili u pukotinu u litici. Ženka sama leži na jajima, a ona i mladi pilići se oslanjaju na mužjaka kada je reč o hrani. Kada plena ima u izobilju, populacija kukuvija se može brzo proširiti, a globalno se ptica smatra najmanjom brigom i nije ugrožena. Neke podvrste sa ograničenim arealom rasprostranjenja su ugroženije. U Srbiji ova vrsta spada u grupu strogo zaštićenih vrsta.[4]

Opis[uredi | uredi izvor]

Kukuvija je srednje velika, bledoplava sova sa dugim krilima i kratkim, delimično kockastim repom. Postoji značajna varijacija u veličini između podvrsti, a tipičan primerak je dužine od 33 do 39 centimetara, odnosno 29—44 centimetra kada se posmatraju sve vrste. Kukuvija ima raspon krila od 80 do 95 centimetara, sa potpunim rasponom od 68 do 105 centimetara.[5][6] Masa tela odraslih takođe je promenljiva, tako da mužjaci podvrste sa Galapagosa (T. a. punctatissima) teže u proseku 260 grama, dok su mužjaci istočne kukuvije (T. javanica) prosečno teški 555 grama. Apsolutni raspon težine za sve podvrste ove sove kreće se od 224 do 710 grama.[7] Uglavnom, sove koje žive na malim ostrvima su manje i lakše, verovatno zato što se njihova ishrana u većoj meri oslanja na insekte i zato što treba da budu sposobne za veće manevrisanje prilikom leta.[8] Međutim, najveća podvrsta kukuvije — T. a. furcata sa Kube i Jamajke — takođe je ostrvska podvrsta, ali ona ipak nastanjuje veća ostrva sa većim plenom i sa malo većim sovama koje se sa njom nadmeću za hranu.[6]

Oblik repa je glavno sredstvo koje se koristi za razlikovanje kukuvija od tipičnih sova kada se one posmatraju u vazduhu. Ostale karakteristike koje izdvajaju kukkuviju su talasast obrazac letenja i viseće, pernate noge. Belo lice srcastog oblika i crne oči daju ptici u letu karakterističan izgled. Kukuvija ima i karakteristično perje iznad kljuna koje donekle podseća na nos.[9]</ref> Svensson et al. (1999) pp. 212–213</ref>

Glava i gornji deo tela obično variraju između bledosmeđe i sive (posebno na čelu i leđima) kod većine podvrsta. Neke su čistije, bogatije smeđom bojom, a sve imaju sitne, fine, crno-bele mrlje, osim na ramenima i retriksu (glavni deo repnog perja), koji su svetle braon boje sa tamnijim trakama. Facijalni disk u obliku srca čini radijalno raspoređeno perje koje je obično jarke bele boje, ali kod nekih podvrsta je smeđe.[2][10] Levo uho je malo iznad očiju u vertikalnoj ravni, dok je desno uho malo ispod očiju. Orijentacija ušnog perja u odnosu na lice takođe se razlikuje između ušiju, sa razlikom od oko 15°.[11] Donji delovi tela, uključujući tarzometatarsalno perje (donji deo nogu), variraju od bele do crvenkaste boje kože i uglavnom su ili neišarani ili imaju različit broj sitnih crnosmeđih mrlja. Utvrđeno je da su, barem u kontinentalnoj evropskoj populaciji, ženke sa više pega zdravije od ptica bez pega. Za evropske mužjake ovo ne važi, kod kojih se nivo išaranosti razlikuje u zavisnosti od podvrste. Boja kljuna varira od blede braon boje do boje tamne kože, što se generalno poklapa sa nijansama perja, a dužica je crno-smeđe boje. Stopala, poput kljuna, variraju u boji, krećući se od ružičaste do tamnoružičasto-sive, a kandže su crne.[2][10]

U proseku unutar bilo koje populacije, mužjaci uglavnom imaju manje mrlja na donjim delovima tela i bledije su boje nego ženke. Ženke su takođe veće, tako da ženka nominalne podvrste teži preko 550 grama, dok je mužjak obično oko 10% lakši. Mladunci su prekriveni belim paperjem, a srcasti facijalni disk postaje vidljiv ubrzo nakon izleganja.[12]

Uprkos široko rasprostranjenom mišljenju, kukuvija ne huče (takvu vokalizaciju imaju tipične sove, poput šumske sove ili drugih pripadnica roda Strix). Umesto toga, proizvodi karakterističan krik, bolan za ljudski sluh iz neposredne blizine. Mužjak tokom udvaranja ispušta šarmantan, piskav cvrkut. I mlade i odrasle jedinke ispuštaju zmijoliki siktaj kao sredstvo odbrane kada su uznemirene. Ostali zvukovi koje ispuštaju uključuju cvrčanje koje označava zadovoljstvo i „kii-jak”, koji podseća na jednu od vokalizacija šumske sove. Kada je uhvaćena ili saterana u ćošak, kukuvija se baca na leđa i udara nogama sa oštrim kandžama. U takvim situacijama može da ispušta škripave ili kliktajuće zvuke, koje verovatno proizvodi kljunom, moguće i jezikom.[9][13]

Slične vrste[uredi | uredi izvor]

U Americi nema sličnih vrsta, osim pepeljaste kukuvije (lat. Tyto glaucops) na ostrvu Hispaniola, koja se razlikuje od ove kukuvije po tome što ima mnogo tamnije perje i tamnije srebrnasto-sivi facijalni disk.[2] Zabeleženo je i nekoliko pogrešnih izveštaja o kukuviji zasnovanih na mladuncima drugih vrsta sova, npr. mladim američkim buljinama (lat. Bubo virginianus), koje su uglavnom beličaste, nemaju očito ušno perje i ispuštaju promukao, škripav doziv.[14]

  • Kukuvija u letu; karakteristične pege na perju se mogu videti na celom telu
    Kukuvija u letu; karakteristične pege na perju se mogu videti na celom telu
  • Ženka kukuvije
    Ženka kukuvije
  • Glava kukuvije sa jasno izdvojenim facijalnim diskom
    Glava kukuvije sa jasno izdvojenim facijalnim diskom
  • Kukuvija u Kanadi, sa raširenim krilima i repnim perjem
    Kukuvija u Kanadi, sa raširenim krilima i repnim perjem
  • Kandža kukuvije
    Kandža kukuvije
  • Lobanja kukuvije
    Lobanja kukuvije

Sistematika[uredi | uredi izvor]

Kukuvija je bila jedna od nekoliko vrsta ptica koje je tirolski lekar i prirodnjak Đovani Antonio Skopoli prvi put opisao 1769. godine u svom delu Anni Historico-Naturales. Dao joj je naučno ime Strix alba.[15][16] Vremenom, kako je sve više vrsta sova opisivano, ime roda Strix počelo je da se koristi samo za šumske sove u iz porodice pravih sova — Strigidae, a kukuvija je postala Tyto alba u porodici kukuvija — Tytonidae. Naziv doslovno znači „bela sova”, od starogrčke onomatopeje za sovu — tyto (grč. τυτω) i latinskog alba, „belo”.[2] Ptica je poznata po mnogim uobičajenim imenima koja su nastala na osnovu njenog izgleda, dozivanja, staništa ili njenog jezivog, tihog leta: bela sova,[17] srebrna sova, demonska sova, pećinska sova, majmunska sova, belogruda sova, zlatna sova, vrišteća sova,...[2][18] Ime „zlatna sova” se takođe može odnositi na srodnu zlatnu sovu (T. aurantia). „Sikteća sova”, a, posebno u Velikoj Britaniji i Indiji, „vrišteća sova”, odnosi se na probojno oglašavanje ovih ptica.[19] Ovo poslednje ime se takođe koristi na različitu grupu ptica — vrišteće sove iz roda Megascops.[2]

Mužjak vrste Tyto alba alba (levo) i ženka vrste T. a. guttata u Holandiji, gde se areali ove dve podvrste preklapaju

Pepeljastolika sova (T. glaucops) neko vreme je bila uključena u T. alba, a prema nekim autorima njene populacije sa Malih Antila još uvek pripadaju vrsti T. alba. Na osnovu DNK dokaza, Kenig, Vajk i Beking (2009) prepoznali su američku kukuviju (T. furcata) i kurasao kukuviju (T. bargei) kao zasebne vrste.[5] Takođe su predložili da podvrstu T. a. delicatula treba odvojiti kao zasebnu vrstu, koja bi bila poznata kao istočna kukuvija, a koja bi uključivala podvrste T. d. sumbaensis, T. d. meeki, T. d. crassirostris i T. d. interposita.[20] Međutim, Međunarodni ornitološki komitet sumnja u to i navodi da odvajanje Tyto delicatula od T. alba „možda trebati preispitati”.[21] Neke ostrvske podvrste povremeno se tretiraju kao zasebne vrste, što bi trebalo da sačeka dalje istraživanje filogeografije kukuvija. Prema Brusu iz Priručnika o pticama sveta, tom 5: kukuvije—kolibri, „revidiranje čitave grupe [je] odavno trebalo izvršiti”.[2] Molekularna analiza mitohondrijske DNK pokazuje da se vrsta može razdvojiti na dva kladusa — alba iz Starog i furcata iz Novog sveta, ali ovo istraživanje nije obuhvatalo podvrstu T. a. delicatula koju su, čini se, autori prihvatili kao zasebnu vrstu. Takođe je pronađena velika količina genetske varijacije između indonezijske podvrste T. a. stertens i drugih članova kladusa alba, što je dovelo do odvajanja ove podvrste u zasebnu vrstu — Tyto javanica.[22]

Kukuvija ima veću rasprostranjenost od bilo koje druge vrste sove. Tokom godina su predložene mnoge podvrste, ali za neke se smatra da su nastale mešanjem drugih podvrsta u delovima u kojima se njihovi areali preklapaju. Obično se prihvata da postoji dvadeset do trideset podvrsta, a razlikuju se uglavnom po veličini i boji tela. Ostrvski oblici uglavnom su manji od kopnenih, a oni koji naseljavaju šume imaju tamnije perje i kraća krila od onih koji žive na otvorenim poljima.[23] Kukuvija varira u boji u rasponu od gotovo bež-bele nominalne podvrste i podvrsti T. a. erlangeri i T. a. niveicauda, do gotovo crno-smeđe podvrste T. a. contempta.[2]

U Priručniku o pticam sveta, tom 5: kukuvije—kolibri, navedene su sledeće podvrste:[2]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Podvrste Opis Rasprostranjenost Sinonimi
T. a. alba (Scopoli, 1769)
Svetlo obojena odrasla jedinka
 Gornji delovi tela su sivi i i boje kože. Donji delovi tela su beli, sa malo ili nimalo crnih tačaka; mužjaci su uglavnom bez ikakvih tačaka.[10] Zapadna Evropa od Britanskih ostrva južno do Magreba i zapadno duž mediteranskog obalskog pojasa do severozapadne Turske na severu i Nila na jugu, gde uzvodno seže do severoistočnog Sudana. Takođe planine Air u nigerskoj Sahari, Balearska ostrva i Sicilija na Mediteranu, i zapadna Kanarska ostrva (Jero, La Gomera, La Palma, Gran Kanarija i Tenerife). Preklapa se sa arealom podvrste guttata od Balkana preko Mađarske i duž Rajne i donje tokove reke Meze, a sa podvrstom affinis se preklapa kod Egipatsko-Sudanske granice.[2] Obična kukuvija – Uključuje hostilis, kirchhoffi, kleinschmidti, pusillus.
Afričke populacije možda pripadaju podvrsti erlangeri.
T. a. furcata (Temminck, 1827)
Na Kubi
 Velika. Gornji delovi tela su blede narandžaste boje i braonkastosive boje, donji delovi tela beličasti sa nekoliko mrljica. Lice joj je belo.[2] Kuba, Jamajka, Kajmanska Ostrva (retka ili možda iskorenjena na Velikom Kajmanu).[24] Karipska kukuvija – Možda uključuje i podvrstu niveicauda.
T. a. tuidara (J.E. Gray, 1829)
U Brazilu
 Gornji delovi tela su sivi i narandžasti, dok su donji delovi beličasti do svetle boje kože, malo prošarani. Lice joj je belo. Podseća na bledu podvrstu guttata.[2] Južnoameričke ravnice istočno do Anda i južno do Amazona pa sve južno do Ognjene zemlje; takođe nastanjuje Foklandska ostrva.[2] Uključuje podvrstu hauchecornei i verovatno hellmayri.
T. a. guttata (C. L. Brehm, 1831)
U letu, Zandesneben (Nemačka)
 Sivlja od nominalne podvste u gornjim delovima tela, dok su donji delovi boje kože do riđi sa tamnim šarama (prošaranija nego nominalna podvrsta[10]). Lice joj je beličasto. Ženke su u proseku crvenije u donjim delovima tela.[2] Centralna Evropa severno do Alpa od Rajne do Letonije, Litvanije i Ukrajine, i južno do Rumunije, severoistočne Grčke i južnog Balkana. Preklapa sa nominalnom podvrstom u zapadnom delu njenog areala rasprostranjenja.[2] Includes rhenana.
T. a. pratincola (Bonaparte, 1838)
Odrasla jedinka u letu
 Velika. Gornji delovi tela sivi i narandžasti, donji delovi beličasti do svetle boje kože, dobro išarani. Lice joj je belo. Podseća na svetlu podvrstu guttata, ali ima više šara od nje na donjim delovima tela.[2] Severna Amerika do južne Kanade južno do centralnog Meksika; Bermudi, Bahami, Haiti; uvedena na ostrvo Lord Hau (danas iskorenjena) i 1958. godine na Havaje.[2] Severnoamerička kukuvija — uključuje podvrstu lucayana, a možda i bondi, guatemalae, subandeana.
T. a. punctatissima (G. R. Grey, 1838)
Na ostrvu Santa Kruz (Galapagos)
 Mala. Tamnosiva i braon odozgo, sa belim istačkanim grudima. Donji delovi tela su beli do zlatne boje kože, sa distinktnim braon vermikulacijama, tj. finim gustim tačkicama.[2] Galapagoska kukuvija — endemična za područje Galapagosa.[2] Ponekad se smatra zasebnom vrstom.
T. a. poensis (Fraser, 1842) Gornji delovi tela zlatno-braon i sive boje sa veoma jakim šarama. Donji delovi su boje kože sa ekstenzivnim mrljama. Lice joj je belo.[2] Endemična za ostrvo Bioko, ako ne i ista kao i podvrsta affinis.[2]
T. a. thomensis (Hartlaub, 1852) Omala. Gornji delovi tela su tamnobraonkasti i sivi sa jakim šarama, uključujući svetlobraon trake na krilima i repu. Donji delovi tela su zlatnobraon boje sa ekstenzivnim mrljama. Lice je boje kože.[2] Endemična za područje ostrva Sao Tome. Pogrešno je zabeleženo njeno prisustvo na ostrvu Prinsipe.[2] Saotomska kukuvija — Ponekad se smatra zasebnom vrstom.
T. a. affinis (Blyth, 1862)
U Tanzaniji
 Slična podvrsti poensis, ali po svoj prilici lakša od nje. Gornji delovi tela su izuzetno sivi, dok su donji svetle boje kože sa ekstenzivnim mrljama. Lice joj je belo.[25] Podsaharska Afrika, uključujući ostrva Komori, Madagaskar, Pemba i Zanzibar; uvedena na Sejšele. Njen areal se preklapa sa arealom nominalne podvrste oko egipatsko-sudanske granice.[2] Uključuje podvrstu hypermetra; upitna je razlika između ove i podvrste poensis.[25]
T. a. guatemalae (Ridgway, 1874) Slična tamnoj podvrsti pratincola; manje je siva odozgo, a odozdo ima grublje mrlje.[2] Gvatemala ili južni Meksiko preko Centralne Amerike do Paname ili severne Kolumbije; Biserna ostrva.[2] Uključuje podvrstu subandeana; upitna je razlika između ove i podvrste pratincola.
T. a. bargei (Hartert, 1892) Slična nominalnoj podvrsti; manja od nje i sa primetno kraćim krilima.[2] Kurasao kukuvija — endemična za područje ostrva Kurasao i možda za ostrva Boner i Antile.[2] Ponekad se smatra zasebnom vrstom.
T. a. contempta (Hartert, 1898) Gotovo potpuno crna sa pomalo tamnosivim gornjim delovima tela, sa belim jasno istačkanim grudima. Crvenkasto-braon boje odozdo.[2] Severoistočni Andi od zapadne Venecuele preko istočne Kolumbije (retka u centralnim i zapadnim Kordiljerima)[26] južno do Perua.[2] Uključuje podvrstu stictica.
T. a. schmitzi (Hartert, 1900) Mala. Slična podvrsti guttata, ali su joj grudi svetlije boje kože.[2] Endemična za područja ostrva Madeira i Porto Santo u istočnom Atlantiku.[2]
T. a. ernesti (Kleinschmidt, 1901) Slična nominalnoj podvrsti; grudi su joj uvek čiste bele boje, bez ikakvih šara.[2] Endemična za područje Korzike i Sardinije na Mediteranu.[2]
T. a. gracilirostris (Hartert, 1905) Mala. Slična podvrsti schmitzi, ali su joj grudi tamnije, sličnije podvrsti guttata. Lice je boje kože.[2] Kanarska kukuvija — endemična za područje istočnih Kanarskih ostrva (Činiho arhipelag, Fuerteventura, Lansarote; verovatno ranije i na ostrvu Lobos).[2]
T. a. detorta (Hartert, 1913) Slična podvrsti guttata, ali manje crvena. Lice joj je boje kože.[2] Endemična za područje Zelenortskih Ostrva.[2] Zelenortska kukuvija — ponekad se smatra zasebnom vrstom.
T. a. erlangeri (W. L. Sclater, 1921) Slična podvrsti ernesti; gornji delovi tela su svetliji i žući.[2] Krit i južna Egejska ostrva do Kipra; Bliski i Srednji istok, uključujući priobalje Arabijskog poluostrva, južno do Sinaja i istočno do severozapadnog Irana.[2] Možda uključuje afričke populacije dodeljene podvrstsi alba.
T. a. hellmayri (Griscom & Greenway, 1937) Slična podvrsti tuidara, ali veća.[2] Nastanjuje severoistočne delove južnoameričkih ravnica od istočne Venecuele južno do reke Amazon.[2] Upitna je razlika između ove i podvrste tuidara.
T. a. bondi (Parks & Phillips, 1978) Slična podvrsti pratincola; u proseku manja i svetlija.[2] Endemska vrsta za područje Roatana i Guanahe na Kajmanskim ostrvima.[2] Upitna je razlika između ove i podvrste pratincola.
T. a. niveicauda (Parks & Phillips, 1978) Velika. Slična podvrsti furcata; u globalu svetlija. Liči na nominalnu podvrstu.[2] Endemična za područje Juventudska ostrva.[2] Upitna je razlika između ove i podvrste furcata.

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Kukuvija je najrasprostranjenija kopnena vrsta ptice na svetu, a javlja se na svim kontinentima, osim na Antarktiku.[27] Njen areal rasprostranjenja obuhvata celu Evropu (osim Fenoskandije i Malte), veći deo Afrike (izuzev Sahare), indijskog potkontinenta, jugoistočne Azije, Australije, mnogih ostrva Tihog okeana i Severne, Centralne i Južne Amerike.[27] Uopšteno, smatra se pticom stanaricom i zaista mnoge jedinke, nakon što se nastane na određenoj lokaciji, ostaju tamo čak i kada bolja mesta za hranjenje u blizini postanu upražnjena. Na Britanskim ostrvima, mladi se uglavnom šire duž rečnih koridora, a udaljenost koju pređu od mesta izleganja iznosi oko 9 km.[28]

U kontinentalnoj Evropi pređena udaljenost je veća, obično negde između 50 i 100 km, ali su zabeleženi i slučajevi kada su jedinke prelazile i 1.500 km, pa su tako ptice prstenovane u Holandiji pronalažene u Španiji i Ukrajini. U Sjedinjenim Državama obično prelaze razdaljine od 80 i 320 km, dok su pojedine zabeležene jedinke prelazile i do 1.760 km. Kretanja na afričkom kontinentu uključuju razdaljine od 1.000 km od Senegambije (konfederacija zapadnoafričkih zemalja Senegala i Gambije) do Sijera Leonea i do 579 km u Južnoj Africi. U Australiji dolazi do neke migracije kada se ptice kreću prema severnoj obali u sušnoj sezoni i ka jugu tokom vlažne sezone, a takođe su prisutna i nomadska kretanja koja su u vezi sa količinom plena. Povremeno se neke jedinke pojave na ostrvima Norfok, Lord Hau ili na Novom Zelandu, pokazujući tako da prelazak preko okeana nije izvan njihovih mogućnosti.[2] Godine 2008. je po prvi put zabeleženo razmnožavanje kukuvija na Novom Zelandu.[29] Kukuvije su i uspešno uvedene na havajsko ostrvo Kauaj u pokušaju suzbijanja glodara, međutim utvrđeno je da se kukuvija tamo hrani i domaćim pticama.[30]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Način ishrane kukuvije je dosta dobro istražen; ono čime se ova sova hrani se može utvrditi identifikovanjem fragmenata plena u peletu koji se sastoji od nesvarenih delova plena koje ptica povraća. Studije ishrane rađene su u većem delu areala rasprostranjenja, a u vlažnim oblastima preko 90% plena kukuvije čine sitni sisari, dok je u vrućim i suvim područjima taj udeo niži i postoji veća raznolikost u ishrani, sve zavisno od toga čega ima u obilju na konkretnoj lokaciji. Većina plena su kopnene životinje, ali se hrani i slepim miševiva i pticama, kao i gušterima, vodozemcima i insektima. Čak i kada ih ima u izobilju i kada drugi plen nije toliko dostupan, kukuvija izbegava da jede kišne gliste.[31]

U Severnoj Americi i većini Evrope, voluharice preovlađuju u ishrani, a rovčice su drugi najčešći izbor hrane. Miševi i pacovi su glavna hrana u oblasti Mediterana, u tropima, suptropima i Australiji. Kukuvija se obično specijalizovanije hrani u područjima sa obiljem hrane, dok je u sušnim oblastima manje probirljiva.[31] Na Zelenortskim Ostrvima, gekoi su glavni deo ishrane, koja se dopunjava pticama kao što su žalari, muljače, kamenjarke, tkalje i zijavci,[32] a na stenovitom ostrvcetu kraj obale Kalifornije zabeležen je slučaj u kom su roditelji uspešno othranili gnezdo sa četiri jedinke hraneći ih isključivo lastorepom burnicom (lat. Oceanodroma leucorhoa).[33] U Irskoj je slučajno uvođenje šumske voluharice tokom 1950-ih dovelo do velikih promena u načinu ishrane kukuvije: tamo gde se njihovi areali preklapaju, voluharica je sada najveći deo ishrane.[34] U Sjedinjenim Državama glodari i drugi sitni sisari obično čine devedeset i pet procenata ishrane,[35] a u ostatku sveta preko devedeset procenata ulovljenog plena.[36][37][38]

Kukuvija lovi tako što leti polako, skenirajući zemlju i lebdeći iznad oblasti u kojima se nalazi njen plen. Takođe može koristiti grane, stubove na ogradama ili druge osmatračnice za skeniranje okoline, a ovo je glavni način za uočavanje plena na plantažama uljanih palmi u Maleziji. Ptica ima dugačka, široka krila, što joj omogućava manevrisanje i naglo okretanje. Noge i nožni prsti su dugački i vitki, što poboljšava njenu sposobnost da se hrani među gustim lišćem ili ispod snega i omogućava joj da jako raširi kandže prilikom napadanja plena.[39] Studije su pokazale da jedinka kukuvije može pojesti jednu ili više voluharica (ili plen ekvivalentan njima) tokom jedne noći, što je otprilike dvadeset i tri procenta telesne težine ptice. Višak hrane često skladišti na mesta gde odmara i koristi je kada hrane nema u izobilju.[40]

Mali plen obično kida na komade i jede u potpunosti, uključujući kosti i krzno, dok plen veći od 100 grama — poput mladih zečeva i glodara iz rodova Cryptomys, Fukomys i Otomys — obično raskomada i delimično pojede, a nejestive delove odbaci. Iako se ponekad pogrešno pretpostavlja, kukuvija ne jede domaće životinje bilo koje vrste. Drugim vrstama plena, izuzev glodara, hrani se u zavisnosti od regionalne dostupnosti. Na ostrvima bogatim pticama, kukuvija u svoju ishranu može uključiti petnaest do dvadeset posto ptica, dok će one jedinke koje žive na pašnjacima svojoj ishrani dodati termite ili pravokrilce poput konjica i zrikavaca. Slepi miševi, pa čak i žabe, gušteri i zmije mogu biti manji, ali značajan doprinos ishrani.[25][36][41]

Ova sova ima veoma dobar sluh, sa ušima postavljenim asimetrično. Ovo poboljšava otkrivanje položaja i udaljenosti zvuka i kukuviji vid uopšte nije potreban za lov. Facijalni disk igra ulogu u ovom procesu, na šta ukazuje i činjenica da, kada joj se ukloni perje sa okvira facijalnog diska, ptica još uvek može da pronađe izvor zvuka po azimutu, ali ne uspeva da odredi nadmorsku visinu na kojoj se plen nalazi.[42] Bilo noću ili danju, ova ptica može locirati svoj plen i stropoštati se ka zemlji, probijajući svoje kandže kroz sneg, travu ili grmlje kako bi uhvatila mala stvorenja ubojitom preciznošću. U poređenju sa drugim sovama slične veličine, kukuvija ima mnogo brži metabolizam, što zahteva relativno više hrane. Generalno gledano, kukuvije konzumiraju više glodara — koje ljudi često smatraju štetočinama — više nego bilo koja druga životinja. Zbog toga je kukuvija jedna od ekonomski najvrednijih divljih životinja za poljoprivredu. Poljoprivrednici često smatraju ove sove efikasnijim od otrova u suzbijanju štetočina, pa mogu podstaći naseljavanje kukuvija praveći im mesta za gnežđenje.[43]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Kao i većina sova, i kukuvija je noćna vrsta ptice, oslanjajući se na svoj akutni sluh kada lovi u potpunoj tami. Često postaje aktivna uoči sumraka, a ponekad se može primetiti tokom dana, prilikom premeštanja sa jednog odmarališta na drugo. U Britaniji, na raznim pacifičkim ostrvima i možda i negde drugde, kukuvija ponekad lovi danju. Ova praksa može zavisiti od toga da li sovu uznemiravaju druge ptice ako se pojavi na dnevnoj svetlosti.[2] Međutim, u Britaniji neke ptice nastavljaju lov tokom dana čak i kada ih uznemiravaju ptice poput svrake, gačca i rečnog galeba, a ovakve diuralne aktivnosti se mogu dogoditi kada je prethodna noć bila vlažna, što je sovi otežalo lov. Nasuprot tome, u južnoj Evropi i tropima kukuvija je gotovo isključivo noćna ptica, a svega po nekoliko jedinki lovi u toku dana.[44]

Kukuvija nije naročito teritorijalna, ali ima svoj prostor u okviru koga lovi. Za mužjake u Škotskoj ovaj prostor je otprilike prečnika jedan kilometar oko gnezda i prosečne je veličine oko 300 hektara. Teritorije ženki se uglavnom poklapaju sa teritorijama njihovih parova. Izvan sezone razmnožavanja, mužjaci i ženke se obično odmaraju odvojeno, a svako ima oko tri omiljena mesta na kojima se skriva danju i koja tokom noći posećuje na kraće periode. Mesta za odmaranje uključuju rupe u drveću, pukotine u liticama, napuštene zgrade, dimnjake i plasti sena i često su mala u odnosu na mesta gnežđenja. Kako se sezona razmnožavanja približava, ptice se polako vraćaju bliže gnezdu, gde počinju da odmaraju u toku dana.[45]

Može se pronaći i u selu i u gradu, na livadama i u pustinjama, močvarama i uopšte na svim mestima gde može da napravi gnezdo i nađe dovoljno hrane. Kukuvija je ptica koja nastanjuje otvorena staništa poput poljoprivrednih zemljišta ili pašnjaka sa retkim šumarcima, obično na nadmorskim visinama ispod 2.000 m, ali povremeno i do 3.000 m u tropima, kao što je planinski lanac Degua Tambijen u Etiopiji.[46] Ova sova radije lovi uz ivice šuma ili u obraslim pašnjacima. Ima bešuman, talasast let dok obleće iznad zemlje, osluškujući zvukove koje stvara potencijalni plen. Kao i većina sova, i kukuvija leti tiho; sićušne rese na letnom perju i dlakavi rubovi donjih ivica krila potpomažu smanjivanje turbulencije i buke koja prati let. Nastavci perja koji nalikuju dlaci, a koji daju perju mekan osećaj na dodir, umanjuju i buku proizvedenu tokom zamaha krila.[39] Ponašanje i ekološke sklonosti mogu se neznatno razlikovati čak i kod susednih podvrsta, kao što je to slučaj sa evropskim podvrstama T. a. guttata i T. a. alba koja su verovatno evoluirale u alopatričkoj glacijalnoj refugiji u jugoistočnoj Evropi, odnosno Iberiji ili južnoj Francuskoj, respektivno.[10][41]

Mitarenje[uredi | uredi izvor]

Perje se vremenom troši i sve ptice moraju da ga zamene s vremena na vreme. Kukuvija je posebno zavisna od svoje sposobnosti da tiho leti i efikasno manevriše tokom leta, a u umerenim područjima njeno produženo mitarenje traje kroz tri faze u periodu od dve godine. Ženka počinje da se miti dok leži na jajima i mladima, u vreme kada je mužjak hrani, tako da ne treba mnogo da leti. Prvo primarno pero koje će otpasti je centralno, broj 6, i ono će ponovo potpuno izrasti do trenutka kada ženka nastavi da lovi samostalno. Pera 4, 5, 7 i 8 otpadaju u isto vreme sledeće godine, a perje 1, 2, 3, 9 i 10 u trećoj godini života odrasle ptice. Sekundarno i repno perje se gube i zamenjuju tokom sličnog vremenskog okvira, a njihova zamena opet počinje dok traje inkubacija. U slučaju repa prvo se odvajaju dva krajnja pera, a zatim dva središnja, dok se ostalo repno perje menja sledeće godine.[47]

U umerenim područjima, mužjak kukuvije se miti mnogo kasnije tokom godine nego ženka, u vreme kada ima dosta hrane, kada je ženka počela da lovi za sebe i kada su zahtevi mladih znatno manji. Mužjaci bez ženke i porodičnih obaveza često počinju da gube perje početkom godine. Mitarenje prati sličan prolongirani obrazac kao i kod ženke, a prvi znak da je mužjak počeo da se miti je kada mu na odmaralištu otpadne repno pero.[47] Posledica mitarenja je gubitak toplotne izolacije. Ovo je od malog značaja u tropima i u tim oblastima kukuvije obično godišnje promene kompletno letno perje. Mitarenje u oblastima sa toplom klimom može i dalje trajati tokom dužeg perioda, ali obično je koncentrisano u određeno doba godine van sezone razmnožavanja.[48]

  • Kukuvija u letu
    Kukuvija u letu
  • Kukuvija u letu
    Kukuvija u letu
  • Kukuvija odmara na nadgrobnom spomeniku, Engleska
    Kukuvija odmara na nadgrobnom spomeniku, Engleska
  • Pelet kukuvije
    Pelet kukuvije

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Kukuvije koje žive u tropskim regijama mogu se razmnožavati u bilo koje doba godine, ali je još uvek evidentna neki vid sezonalnosti u gnežđenju. Tamo gde postoje izrazito vlažna i suva doba godine, polaganje jaja se obično odvija tokom sušne sezone, tako da se količina glodara koji postaju dostupni kukuviji povećava kako vegetacija odumire. U sušnim regionima, poput delova Australije, odgajanje mladih može biti nepravilno i može se desiti i u vlažnim periodima, što je izazvano privremenim porastom populacije malih sisara. U umerenoj klimi, sezone gneđženja su jasnije, a postoje i neke sezone u godini kada se ne polažu jaja. U Evropi i Severnoj Americi kukuvija se najviše gnezdi između marta i juna, kada su temperature u porastu. Tačni datumi polaganja jaja razlikuju se u zavisnosti od godine i lokacije, poklapajući se sa količinom plena u staništu oko mesta gnežđenja i često sa fazom ciklusa obilja glodara.[49] Povećavanje populacija glodara obično podstiče lokalne kukuvije da započnu gnežđenje; na taj način, čak i u hladnijim delovima areala, dva legla se često mogu othraniti tokom dobre godine.[18]

Ženka je spremna za razmnožavanje već sa deset do jedanaest meseci starosti, mada mužjak ponekad čeka do sledeće godine. Kukuvija je obično monogamna, tako da ostaje sa svojim partnerom tokom celog života, osim ako jedna od jedinki iz para ne umre. Van sezone gnežđenja mogu se odmarati i provoditi vreme odvojeno, ali kako se sezona gnežđenja približava, oni se vraćaju na ustaljeno mesto gnežđenja, pokazujući značajnu vernost mestu gnežđenja. U hladnijim delovima sveta, tokom lošijeg vremenima i tamo gde snabdevanje hrane tokom zime može biti otežano, kukuvija se može gnezditi i u seoskim zgradama i u štalama između bala sena, ali tada rizikuju da njihovu odabranu lokaciju za gnežđenje preuzme neko drugi, tačnije neka vrsta koja se ranije gnezdi. Mužjaci samci mogu uspostaviti teritorije za hranjenje, patrolirati područjima u kojima love, povremeno se zaustavljajući i lebdeći na većim visinama gde vrište kako bi privukli partnera. U slučajevima kada ženka izgubi svog partnera, ali zadrži mesto za razmnožavanje, ona obično uspeva da privuče novog mužjaka na to mesto.[50]

Ojlenloh (nem. Eulenloch, u prevodu šupljina za sove) u severnoj Nemačkoj koja dozvoljava kukuvijama da uđu u potkrovlje kako bi se tu gnezdile

Jednom kada se veza između para uspostavi, mužjak u sumrak izvodi kratke letove oko mesta gnežđenja i odmaranja, a zatim pravi veće krugove kako bi uspostavio teritoriju. Kada mu se kasnije pridruži ženka, dolazi do mnogo jurnjava, okretanja i uvijanja u letu i čestih vriskova, s tim da je oglašavanje mužjaka visoko i drhtavo, a ženka ima niži i oštriji glas. U kasnijim fazama udvaranja, mužjak se pojavljuje u sumrak, penje se visoko u nebo, a zatim se velikom brzinom vraća u blizinu ženke. Zatim staje na odmaralište. U međuvremenu, ženka seda u istaknutom položaju i doteruje perje, vraćajući se u gnizdo minut ili dva pre nego što mužjak dođe s hranom za nju. Ovakvo hranjenje ženke od strane mužjaka je uobičajeno, te pomaže u izgradnji veze između para i povećava kondiciju ženke pre nego što započne polaganje jaja.[50]

Kukuvija za gnežđenje preferira šupljine. Može izabrati rupe u drveću, pukotine u liticama, velika gnezda drugih ptica poput čekićarke (lat. Scopus umbretta) i, posebno u Evropi i Severnoj Americi, stare zgrade poput farmi i crkvenih tornjeva. Zgrade bira pre drveća u oblastima sa vlažnijom klimom na Britanskim ostrvima jer one pružaju bolju zaštitu mladuncima od nepovoljnih vremenskih prilika. Drveće ima tendenciju da bude na otvorenim staništima, a ne u sredini šume, a visine na kojima su gnezda su uglavnom veće u Severnoj Americi nego u Evropi, zbog moguće predacije rakuna (lat. Procyon lotor). Ni jedan materijal za gnežđenje se ne koristi kao takav, ali kako ženka sedi na jajima, ona uvlači suvi dlakavi materijal od koga je sačinjen njen pelet, tako da su pilići u trenutku izleganja već okruženi „tepihom” usitnjenog peleta. Često se druge ptice, poput čavki (Corvus monedula), gnezde u istom šupljem drvetu ili zgradi i čini se da skladno žive sa sovama.[51]

Pre nego što počne sa polaganjem jaja, ženka provodi puno vremena u blizini gnezda i mužjak se u potpunosti brine o njoj. U međuvremenu, mužjak odmara i provodi vreme u blizini i lovi plen kako bi nahranio ženku. Kada ženka dostigne dovoljnu težinu, mužjak izvodni ritual kada pokazuje ženki hranu i tada dolazi do kopulacije u gnezdu. Ženka polaže jaja naizmenično svakog dana, a veličina legla iznosi oko pet jaja (raspon se kreće od dva do devet). Jaja su bele boje i donekle eliptična, a inkubacija počinje čim ženka položi prvo jaje. Dok ona sedi na jajima, mužjak neprekidno donosi dodatne rezerve hrane i oni se mogu nagomilati pored ženke. Period inkubacije iznosi oko trideset dana, a izleganje se odvija tokom dužeg perioda, tako da najmlađi pilić može biti nekoliko nedelja mlađi od svoje najstarije braće. U godinama sa obilnim zalihama hrane, uspešnost gnežđenja može iznositi i do 75%. Mužjak nastavlja kopulaciju sa ženkom kada donosi hranu, zbog čega su tek izlegli pilići ranjivi i mogu biti povređeni u tim situacijama.[50]

Mladunci su isprva prekriveni sivkasto-belim paperjem i brzo se razvijaju. U roku od nedelju dana već mogu da podignu glavu i da se komešaju u gnezdu. Ženka razdvaja hranu koju mužjak donosi i deli je ptićima. U početku oni ispuštaju „cvrkutavo” oglašavanje, ali se ono ubrzo pretvara u „hrkanje” kojim pokazuju glad i traže hranu. Sa dve nedelje starosti mladunci su već teški kao pola odrasle jedinke i izgledaju golo jer količina paperja nije dovoljna da pokrije njihova rastuća tela. Već sa tri nedelje, perje počinje da se probija kroz kožu i ptići mogu da stoje, ispuštajući zvukove nalik hrkanju, sa podignutim krilima i mašući još uvek kratkim repovima, moleći tako za hranu koju im ženka sada daje celu. Mužjak je glavni snabdevač hranom sve dok svi mladunci ne napune najmanje četiri nedelje, a u to vreme ženka počinje da napušta gnezdo i počinje da se odmara negde u blizini. Do šeste nedelje ptići su veliki kao i odrasli, ali tek sa devet nedelja potpuno operjavaju i počinju da napuštaju gnezdo. Oni su i dalje zavisni od roditelja, do otprilike trinaest nedelja starosti, a ženka ih uči da pronalaze i hvataju plen.[50]

  • Jaje kukuvije, kolekcija u muzeju Vizbaden, Nemačka
    Jaje kukuvije, kolekcija u muzeju Vizbaden, Nemačka
  • Deset dana stari ptić
    Deset dana stari ptić
  • Mladunče
    Mladunče
  • Mladunci kukuvije
    Mladunci kukuvije
  • Mladunci kukuvije neposredno pre operjavanja
    Mladunci kukuvije neposredno pre operjavanja

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Predatori i paraziti[uredi | uredi izvor]

Predatori kukuvije uključuju velikog američkog oposuma (lat. Didelphis), običnog rakuna i slične mesoždere sisare, kao i orlove, veće sokolove i druge sove. Među poslednjim, američka buljina (lat. Bubo virginianus) u Americi i buljina (lat. B. bubo) u Evropi su istaknuti predatori kukuvije. Uprkos nekim izvorima koji tvrde da ima malo dokaza o predatorstvu američke buljine, jedno istraživanje iz Vašingtona otkrilo se da 10,9% ishrane lokalnih američkih buljina sastoji od kukuvija.[52][53][54] U Africi su glavni grabežljivci afrička i rtska buljina.[55][56] U Evropi, iako manje opasni od buljine, glavni diuralni predatori su jastreb (lat. Accipiter gentilis) i obični mišar (lat. Buteo buteo). Još desetak drugih velikih dnevnih grabljivica i sova se takođe mogu navesti kao predatori kukuvije, u rasponu od ptica slične veličine poput kuperovog jastreba i jedva veće šumske sove do ogromnog beloglavog i surog orla.[57] Jastreb i buljina su u porastu zbog veće zaštite koju ove ptice danas dobijaju.[44]

Tri mladunca kukuvije prete uljezu

Kada je uznemirena na svom odmaralištu, ljuta kukuvija spušta glavu i leluja je sa strane na stranu, ili spušta glavu i ispružuje je prema napred, a krila oklembesi dok ispušta siktaje i proizvodi klepetave zvukove kljunom. Odbrambeni stav uključuje i ravno ležanje na zemlji ili šćućurivanje sa raširenim krilima.[13]

Kukuvija je domaćin širokom spektru parazita. Buve su prisutne na mestu gnežđenja, a pticu napadaju i perjane vaši i gnjide koje žvaću barbule perja i koje se prenose sa ptice na pticu direktnim kontaktom. Muve krvopije kao što je Ornithomyia avicularia često su prisutne i kreću se među perjem. Unutrašnji paraziti uključuju metilje Strigea strigis, pantljičaru Paruternia candelabraria, nekoliko vrsta parazitskih valjkastih crva i akantocefale iz roda Centrorhynchus. Sova se zaražava ovim crevnim parazitima kada se hrani inficiranim plenom.[58] Postoje pokazatelji da ženke sa većim i brojnijim tačkama po telu imaju veću otpornost na spoljne parazite. Ovo je u korelaciji sa manjom Fabricijusovom žlezdom, organom povezanim sa stvaranjem antitela.[59]

Životni vek[uredi | uredi izvor]

Captive bird landing
Kukuvija sleće na ruku vlasnika. Jedinke u zatočeništvu često žive duže od onih u divljini

Kukuvija pokazuje r-selekciju, što je neuobičajeno za takvu mesožderku srednje veličine — ona proizvodi veliki broj potomaka sa velikom stopom priraštaja, od kojih mnogi imaju relativno malu verovatnoću da prežive do odrasle dobi.[60] Iako je, shodno tome, životni vek divljih jedinki kratak, stvarna dugovečnost vrste je mnogo veća — jedinke u zatočeništvu mogu dostići starost od 20 i više godina. No, povremeno i divlje jedinke dostignu stariji uzrast. Rekordna starost za divlju kukuviju u Americi je 11,5 godina, dok je u Holandiji zabeležena jedinka stara 17 godina i 10 meseci. Najstarija poznata jedinka kukuvije u daljini doživela je starost od 34 godine.[61] Jedna kukuvija u zatočeništvu u Engleskoj živela je preko 25 godina. Uzimajući u obzir tako ekstremno dugovečne jedinke, prosečni životni vik kukuvije je oko četiri godine, a statistički 2/3 do 3/4 svih odraslih jedinki preživi od jedne godine do druge. Međutim, smrtnost nije ravnomerno raspoređena tokom životnog veka ptice, tako da samo jedno od troje mladunaca uspeva da doživi polnu zrelost i prvi pokušaj razmnožavanja.[18] Stopa mortaliteta može biti visoka i do 75% tokom prve godine života.[62][63] U Švajcarskoj je stopa smrtnosti tokom prve godine 64%, u drugoj 54%, dok je u trećoj godini 39%.[64] U Nemačkoj stopa mortaliteta iznosi i do 82%.[65]

Najznačajniji uzrok smrti u umerenim područjima verovatno je gladovanje, posebno tokom jesenjeg i zimskog perioda kada mlade ptice mlađe od godinu dana još usavršavaju svoje lovačke veštine. U severnim i planinskim predelima postoji određena povezanost između smrtnosti starijih ptica i nepovoljnih vremenskih prilika, dubokog snega i dugotrajnih niskih temperatura. Sudar sa vozilima na putu je još jedan uzrok smrtnosti, a do toga može doći kada se ptice hrane u blizini puteva. Neke od ovih ptica su u lošem zdravstvenom stanju i manje su sposobne da izbegnu vozila nego što bi to uspele zdravije i okretnije jedinke. Na nekim lokacijama stopa smrtnosti na putevima može biti posebno visoka, pogotovo na putevima sa velikim prosečnim godišnjim dnevnim saobraćajem, kao i na putevima pored kojih je niska trava umesto žbunja i oko kojih je brojnost sisara velika.[66] Istorijski gledano, mnogi smrtni slučajevi prouzrokovani su upotrebom pesticida, a to je možda još uvek slučaj u nekim delovima sveta. Sudari sa dalekovodima takođe mogu biti uzrok smrti, kao i ubijanje od strane čoveka, posebno na Mediteranu.[67]

Status i konzervacija[uredi | uredi izvor]

Kukuvija je relativno česta u većem delu svog areala i ne smatra se globalno ugroženom vrstom. Od svih ptica grabljivica, uključujući i nesrodne grupe kao što su orlovi, jastrebovi i sokolovi, ako se posmatra kao jedna globalna vrsta, kukuvija je druga najrasprostranjenija ptica, a ispred nje je samo sivi soko (i možda ima drugi najveći prirodni areal rasprostranjenja među kopnenim pticama, takođe posle sivog sokola) i ima veći areal od takođe takoreći kosmopolitskog orla ribara. Osim toga, kukuvija je verovatno najbrojnija ptica grabljivica, a prema proceni IUCN-a broj jedinki kukuvije iznosi skoro 10 miliona (od čega samo u Amerikama gotovo 2 miliona).[1][68] Međutim, lokalno ozbiljni padovi u brojnosti zbog trovanja organohlorinom sredinom 20. veka i rodenticidima krajem 20. veka uticali su na neke populacije, posebno u Evropi i Severnoj Americi. Intenziviranje poljoprivrede često znači da se gube neobrađeni i zarasli pašnjaci koji pružaju najbolje stanište za traganje za hranom.[69] Iako se kukuvije brzo razmnožavaju i sposobne su da se oporave od kratkoročnog smanjenja populacije, u nekim oblastima ih ima manje nego što ih je bilo. Istraživanje sprovedeno od 1995. do 1997. godine dovelo je do zaključka da u Britaniji ima između 3.000 i 5.000 gnezdećih parova, a u celoj Evropi oko 150.000 parova. U SAD je kukuvija svrstana u ugrožene vrste u sedam država Srednjeg zapada, a u zapadnoj Evropi se smatra vrstom evropske brige.[2][18]

Kukuvija u zatočeništvu u blizini jezera Eri, u Ontariju; vrsta je postala izuzetno retka u ovoj provinciji

U Kanadi kukuvija više nije tako česta, te se sada uglavnom može naći u priobalnim delovima Britanske Kolumbije južno od Vankuvera,[70] a izuzetno je retka u južnom Ontariju. Uprkos strategiji oporavka (2007—2010) koju su kreirale vlasti u Ontariju,[71] tokom 2018. godine je u ovoj provinciji postojalo samo nekoliko divljih gnezdećih kukuvija.[72] Ovo se prvenstveno dešava zbog nestajanja pašnjaka na kojima je ptica lovila u prošlosti, ali prema studiji, takođe i zbog „oštrih zima, predatora, smrti na putevima i upotrebe rodenticida”.[73] Vrsta je u celoj Kanadi na listi ugroženih zbog gubitka staništa i nedostatka mesta za gnežđenje.[74]

Na španskom ostrvu Lansarote izgleda da nešto veći broj ovih ptica i dalje postoji, ali sveukupno je ta podvrsta prilično retka: verovatno je ostalo manje od trista, možda i manje od dvesta jedinki. Slično tome, ptice na zapadnim Kanarskim ostrvima koje se obično svrstavaju u nominalnu podvrstu znatno su opale u brojnosti i još uvek je značajno uništavanje njihovog staništa. Na Tenerifeu ih naizgled ima relativno mnogo, ali na ostalim ostrvima situacija je loša, kao na primer na Fuerteventuri. Zbog njihovog svrstavanja u nominalnu podvrstu, koja je česta u kontinentalnoj Španiji, populacija na zapadnim Kanarskim ostrvima nije klasifikovana kao ugrožena.[75][76][77] Kanarska kukuvija je naročito u opasnosti, a već 1975. godine je lov lokalnog stanovništva ograničio populaciju kukuvija na Fuerteventuri, gde je ostalo samo nekoliko desetina parova.

U nekim oblastima, faktor limita broja kukuvija može biti nedostatak pogodnih mesta za gnežđenje. Kutije za gnežđenje popularne su među zaštitnicima ovih sova, koji motivišu poljoprivrednike i vlasnike zemljišta da ih postave kako bi koristili kukuvije kao prirodne suzbijače glodara.[78]

U kulturi[uredi | uredi izvor]

Uobičajena imena za kukuviju poput „demonska sova”, „sova smrti” ili „duh sova” pokazuju da, tradicionalno, ruralno stanovništvo na mnogim mestima smatra da su kukuvije ptice koje donose zlu sreću. Na primer, celtalci u Meksiku ih smatraju „donosiocima bolesti”.[79] U Srbiji se veruje da kukuvija zbog karakterističnog zvuka koji ispušta proriče bolest ili smrt. Kukuvija ne huče, već ispušta škriputavi vrisak i siktaj, a njeno belo lice i belo perje na stomaku, vidljivo dok leti na nebu, čini je da izgleda „sablasno”. Shodno tome, farmeri su ih često ubijali pošto nisu bili svesni koristi koje ove ptice donose.[80] Negativne emocije takođe se mogu pripisati lažnom uverenju da kukuvije mogu jesti krupne životinje poput kokošaka i mačaka.[81]

Kutije za gnezdo[uredi | uredi izvor]

Postavljanje kutija za gnežđenje ispod streha zgrada i na drugim lokacijama može biti veoma uspešna metoda za povećanje lokalnih populacija, pošto broj parova kukuvija zavisi od hrane ili mesta za gnežđenje.[82]

Kutije za gnežđenje koriste se prvenstveno kada je populacija u opadanju,[83] iako za to može postojati više uzroka. Među njima su i dostupnost prirodnih mesta za gnežđenje. Rani uspesi konzervatora doveli su do široke primene ove metode koja je postala najkorišćeniji oblik upravljanja brojnošću populacija. Kukuvija rado prihvata ova gnezda i ponekad više preferira njih od prirodnih lokacija, kada su dostupne.[84]

Nadzor[uredi | uredi izvor]

Kutije za gnezdo se takođe mogu koristiti i kao uređaji za nadzor životinja. Nadgledanje životinja može dovesti do novih naučnih otkrića. Na primer, biolozi i inženjeri mogu da rade na tehnikama i uređajima za nadgledanje kukuvija, dok socijalni naučnici dokumentuju prakse koje dovodoe do toga da ljudi posmatraju životinju.[85] Iako je ishrana kukuvije dobro proučena, druga područja poput reproduktivnog uspeha nisu najbolje poznata, premda kutije za gnezda pružaju direktan fizički pristup lokaciji razmnožavanja i uzgoja mladih.

U Švajcarskoj, istraživačka grupa ima za cilj da instalira RFID čitače na kutije za gnezda, omogućavajući im na taj način praćenje pomeranja sove od gnezda do gnezda. Informacije o ponašanju sova pre razmnožavanja mogu se dobiti pomoću nadgledanja.[86]

U Velikoj Britaniji, Svetski fond sova promoviše „Šemu kutija za gnezdo za kukuvije”[87] i ima mnogo učesnika u lokalnim oblastima, poput Somerseta, gde je veb-kamera postavljena unutar kutije za gnezdo u kojoj je 7 mladih odgojeno tokom 2014. godine.[88] Još jedna veb-kamera sa živim emitovanjem nalazi se u gnezdu kukuvije u Kaliforniji, a pokazala se popularnom na internetu.[89] Maja 2012. godine otkriveno je da su poljoprivrednici u Izraelu i Jordanu tokom deset godina zamenjivali pesticide kukuvijama u zajedničkom konzervativnom poduhvatu pod nazivom „Projekat kukuvija”.[90]

Alternativna tehnika kontrole glodara[uredi | uredi izvor]

U nekim projektima je upotreba rodenticida za suzbijanje štetočina zamenjena ugradnjom kutija za gnezdo za kukuvije. Pokazalo se da je upotreba ovih kutija jeftinija od tradicionalne kontrole rodenticidima.[91]

U Izraelu je prva upotreba za kontrolu štetočina bila 1983. godine u Kibuc Sde Elijahu,[92] gde su pesticidi postali opasnost po zdravlje lokalnog stanovništva. Lokalni poljoprivrednik potražio je alternativu koju je pronašao u postavljanju gnezda.

U Maleziji su oborene velike površine prašuma kako bi se napravilo mesto za plantaže uljanih palmi, a sa znatno manje šupljina u drvećima za razmnožavanje, populacija kukuvija, sa sposobnošću da kontroliše brojnost glodara, se smanjila. Obezbeđivanje dvesta kutija za gnezda u probnom periodu imalo je skoro stopostotnu uspešnost, a kako se program širio, plantaže su imale jednu od najgušćih populacija kukuvija na svetu.[69] Slično tome, pružanjem kutija za gnežđenje povećao se broj kukuvija u područjima gde se uzgaja pirinač u Maleziji, gde glodari čine velike štete usevima.[93]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b BirdLife International (2004). „'Tyto alba'”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 11. 5. 2006. 
    (Baza podataka uključuje i dokaze zašto je takson poslednja briga)
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al alj am an anj ao ap ar Bruce 1999, str. 34–75
  3. ^ D. Simić, S. Puzović: Ptice Srbije i područja od međunarodnog značaja, Beograd: Loa Srbije, 2008 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. децембар 2009). ISBN 978-86-911303-0-5.
  4. ^ „Prilog I: Strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2010. g. Pristupljeno 14. 7. 2010. 
  5. ^ a b König, Claus; Weick, Friedhelm; Becking, Jan-Hendrik (2009). Owls of the World. Bloomsbury Publishing. str. 46—48. ISBN 978-1-4081-0884-0. 
  6. ^ a b Mikkola, H. (2012). Owls of the World: A Photographic Guide. Firefly Books. ISBN 9781770851368. 
  7. ^ CRC Handbook of Avian Body Masses, 2nd Edition by John B. Dunning Jr. (Editor). CRC Press. 2008. ISBN 978-1-4200-6444-5..
  8. ^ Taylor 2004, стр. 19–22
  9. ^ а б Bruce 1999, стр. 34–75,
  10. ^ а б в г д Mátics, Róbert; Hoffmann, Gyula (2002). „Location of the transition zone of the barn owl subspecies Tyto alba alba and Tyto alba guttata (Strigiformes: Tytonidae)” (PDF). Acta Zoologica Cracoviensia. 45 (2): 245—250. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 05. 02. 2020. 
  11. ^ Payne, Roger S. (1971). „Acoustic location of prey by barn owls (Tyto alba)”. Journal of Experimental Biology. 54 (3): 535—573. ISSN 0022-0949. 
  12. ^ Taylor 2004, стр. 169
  13. ^ а б Witherby 1943, стр. 343–347
  14. ^ Marti, C. D; Poole, A. F; Bevier, L. R (2005). „Barn Owl (Tyto alba)”. Birds of North America. Ithaca, NY, USA: Cornell Lab of Ornithology. 
  15. ^ Peters, James Lee (1964). Check-list of Birds of the World. Volume IV. Harvard University Press. стр. 77. 
  16. ^ Scopoli, Giovanni Antonio (1769). „Strix alba”. Annus I Historico-Naturalis (на језику: латински). C. G. Hilscheri. стр. 21—22. 
  17. ^ "White owl" was a name, often used by English ornithologists in the 19th century; see for instance: Jardine, William (1833). Strigidae, or Owls. The naturalist's Library. 1. стр. 248. 
  18. ^ а б в г „Barn Owl Tyto alba (Scopoli, 1769)”. British Trust for Ornithology. 2009. Приступљено 8. 9. 2014. 
  19. ^ Ali, S. (1993). The Book of Indian Birds. Bombay: Bombay Natural History Society. ISBN 978-0-19-563731-1. 
  20. ^ König, Claus; Weick, Friedhelm; Becking, Jan-Hendrik (2009). Owls of the World. Bloomsbury Publishing. стр. 209. ISBN 978-1-4081-0884-0. 
  21. ^ „Owls”. IOC World Bird List: Version 4.3. IOC. Приступљено 18. 9. 2014. 
  22. ^ Alaie Kakhki, N.; Aliabadian, M. (2012). „Mitochondrial DNA (CYTB) divergences in two distinct, Old World and New World barn owls”. Iranian Journal of Animal Biosystematics. 8 (1): 47—55. ISSN 1735-434X. 
  23. ^ Taylor 2004, стр. 24
  24. ^ Olson, Storrs L.; James, Helen F.; Meister, Charles A. (1981). „Winter field notes and specimen weights of Cayman Island Birds” (PDF). Bulletin of the British Ornithologists' Club. 101 (3): 339—346. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 02. 2012. г. Приступљено 01. 02. 2020. 
  25. ^ а б в Traylor, Melvin A.; Parelius, Daniel (1967). „A collection of birds from the Ivory Coast”. Fieldiana Zoology. 51 (7): 91—117. 
  26. ^ Krabbe, Niels; Flórez, Pablo; Suárez, Gustavo; Castaño, José; Arango, Juan David; Duque, Arley (2006). „The birds of Páramo de Frontino, western Andes of Colombia” (PDF). Ornitología Colombiana. 4: 39—50. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2015. г. 
  27. ^ а б Shawyer 1994, стр. 10
  28. ^ Shawyer 1994, стр. 91
  29. ^ Hyde, N. H. S.; Matthews, K.; Thompson, M.; Gale, R. (2009). „First record of barn owls (Tyto alba) breeding in the wild in New Zealand”. Notornis. 56 (4): 169—175. Архивирано из оригинала 10. 04. 2017. г. Приступљено 02. 02. 2020. 
  30. ^ Denny, Jim (2006). „Introduced birds: Barn owl”. Birds of Kaua'i. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 24. 7. 2014. 
  31. ^ а б Taylor 2004, стр. 29–46
  32. ^ Naurois, R. de (1982). „Le statut de la Chouette effraie de l'archipel du Cape Verte Tyto alba detorta”. Rivista Italiana di Ornitologia (на језику: француски). 52 (3–4): 154—166. 
  33. ^ Bonnot, Paul (1928). „An outlaw Barn Owl” (PDF). Condor. 30 (5): 320—329. JSTOR 1363231. doi:10.2307/1363231. 
  34. ^ Kelleher, K. M.; Oliver, G. A.; Sleeman, D. P. (2010). „The composition and sex of rodent prey taken by Barn Owls Tyto alba at a roost in County Cork”. Irish Birds. 9: 35—40. ISSN 0332-0111. 
  35. ^ Ingles, Chuck (1995). „Summary of California studies analyzing the diet of barn owls”. Sustainable Agriculture/Technical Reviews. 2: 14—16. Архивирано из оригинала 28. 11. 2011. г. 
  36. ^ а б Laudet, Frédéric; Denys, Christiane; Senegas, Frank (2002). „Owls, multirejection and completeness of prey remains: implications for small mammal taphonomy” (PDF). Acta Zoologica Cracoviensia. 45: 341—355. 
  37. ^ Taylor 2004, стр. 29
  38. ^ Lavariega, Mario C.; García-Meza, Josué; Martínez-Ayón, Yazmín del Mar; Camarillo-Chávez, David; Hernández-Velasco, Teresa; Briones-Salas, Miguel (2015). „Análisis de las presas de la Lechuza de Campanario (Tytonidae) en Oaxaca Central, México”. Neotropical Biology and Conservation (на језику: шпански). 11 (1). ISSN 2236-3777. doi:10.4013/nbc.2016.111.03. open access publication - free to read
  39. ^ а б {{harvnb|Taylor|2004|pp=47–61++
  40. ^ Taylor 2004, стр. 91–95
  41. ^ а б Ehrlich et al. (1994) pp. 250–254
  42. ^ Knudsen, Eric I.; Konishi, Masakazu (1979). „Mechanisms of sound localization in the barn owl (Tyto alba)”. Journal of Comparative Physiology. 133 (1): 13—21. doi:10.1007/BF00663106. 
  43. ^ Meyrom, Kobi; Motro, Yoav; Leshem, Yossi; Aviel, Shaul; Izhaki, Ido; Argyle, Francis; Charter, Motti (2009). „Nest-box use by the barn owl Tyto alba in a biological pest control program in the Beit She'an Valley, Israel”. Ardea. 97 (4): 463—467. doi:10.5253/078.097.0410. 
  44. ^ а б Martin, Jeff (8. 7. 2013). „The daylight activity of barn owls”. BritishBirds. BritishBirds Rarities Committee. Архивирано из оригинала 09. 09. 2016. г. Приступљено 19. 7. 2014. 
  45. ^ Taylor 2004, стр. 96–107
  46. ^ Meheretu Yonas; Leirs, H (2019). Raptor perch sites for biological control of agricultural pest rodents. In: Nyssen J., Jacob, M., Frankl, A. (Eds.). Geo-trekking in Ethiopia's Tropical Mountains - The Dogu'a Tembien District. SpringerNature. ISBN 978-3-030-04954-6. 
  47. ^ а б Shawyer 1994, стр. 88–90
  48. ^ Taylor 2004, стр. 108–120
  49. ^ Taylor 2004, стр. 121–135
  50. ^ а б в г Shawyer et al.
  51. ^ Taylor 2004, стр. 136–148
  52. ^ Marti, Carl D.; Poole, Alan F.; Bevier, L. R. (2005): Barn Owl (Tyto alba) The Birds of North America Online (A. Poole, Ed.). Ithaca: Cornell Lab of Ornithology; Barn owl
  53. ^ Millsap, B. A. and P. A. Millsap. 1987. Burow nesting by common Barn Owls in north central Colorado. Condor no. 89:668–670.
  54. ^ Knight, R. L.; Jackman, R. E. (1984). „Food-niche relationships between Great Horned Owls and Common Barn-Owls in eastern Washington”. Auk. 101: 175—179. doi:10.1093/auk/101.1.175. 
  55. ^ Steyn, P. (1983). Birds of prey of southern Africa: Their identification and life histories. Croom Helm, Beckenham (UK). 1983.
  56. ^ Brown, L. H. (1965). „Observations on Verreaux's Eagle Owl Bubo lacteus (Temminck) in Kenya”. Journal of the East African Natural History Society. 25: 101—107. 
  57. ^ Voous, K.H. 1988. Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press, 0262220350.
  58. ^ Bunn, D. S.; Warburton, A. B.; Wilson, R. D. S. (2010). The Barn Owl. Bloomsbury Publishing. стр. 177. ISBN 978-1-4081-3961-5. 
  59. ^ Roulin, Alexandre; Riols, Christian; Dijkstra, Cor; Ducrest, Anne-Lyse (2001). „Female plumage spottiness signals parasite resistance in the barn owl (Tyto alba)”. Behavioral Ecology. 12 (1): 103—110. doi:10.1093/oxfordjournals.beheco.a000371. 
  60. ^ Altwegg, Res; Schaub, Michael; Roulin, Alexandre (2007). „Age‐specific fitness components and their temporal variation in the barn owl”. The American Naturalist. 169 (1): 47—61. PMID 17206584. doi:10.1086/510215. 
  61. ^ Taylor, I. R. (1994). Barn owls. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  62. ^ Frylestam, B (1972). „Über Wanderungen und Sterblichkeit beringter skandinavischer Schleiereulen Tyto alba.”. Ornis Scand. 3: 45-54. 
  63. ^ Juilllard, M; Beuret, J (1983). „L'amenagement de sites de nidification et son influence sur une population de Chouettes effraies, Tyto alba, dans lenord-ouest de la Suisse.”. Nos Oiseaux. 37: 1-20. 
  64. ^ Schifferli, A. (1957). „Alter und Sterblichkeit bei Waldkauz (Strix aluco) und Schleiereule (Tyto alba) in der Schweiz”. Ornithol. Beob. 54: 50-56. 
  65. ^ Siegner, J. (1994). „Breeding biology and dismigration of Barn Owls in upper Bavaria”. Ornithol. Anzeiger. 33: 55-62. 
  66. ^ Arnold, E.M.; Hanser, S.E.; Regan, T.; Thompson, J.; Lowe, M.; Kociolek, A.; Belthoff, J.R. (2019). „Spatial, road geometric and biotic factors associated with Barn Owl mortality along an interstate highway”. Ibis. 161 (2): 147—161. doi:10.1111/ibi.12593. 
  67. ^ Taylor 2004, стр. 203–215
  68. ^ Sauer, J. R., D. K. Niven, J. E. Hines, D. J. Ziolkowski Jr., K. L. Pardieck, J. E. Fallon, and W. A. Link (2017). The North American Breeding Bird Survey, Results and Analysis 1966–2015. Version 2.07.2017. USGS Patuxent Wildlife Research Center, Laurel, MD, USA.
  69. ^ а б Taylor 2004, стр. 242–261
  70. ^ „Barn Owl”. South Coast Conservation Program. 
  71. ^ https://www.ontario.ca/page/barn-owl-recovery-strategy
  72. ^ „Endangered Ontario: Why barn owls have flown the coop in Ontario”. TVO. 28. 8. 2017. 
  73. ^ http://files.ontario.ca/environment-and-energy/species-at-risk/286962.pdf
  74. ^ „Owls of Canada”. simplywildcanada.com. 
  75. ^ Álamo Tavío, Manuel (1975). „Aves de Fuerteventura en peligro de extinción”. Aves y plantas de Fuerteventura en peligro de extinción (на језику: Spanish). Asociación Canaria para Defensa de la Naturaleza. стр. 10—32. Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 07. 02. 2020. 
  76. ^ „Tyto alba gracilirostris Hartert, 1905” (PDF) (на језику: Spanish). El Ministerio de Medio Ambiente agradece sus comentarios, Spain. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 07. 2015. г. Приступљено 19. 9. 2014. 
  77. ^ Palacios, César-Javier (2004). „Current status and distribution of birds of prey in the Canary Islands” (PDF). Bird Conservation International. 14 (3): 203—213. doi:10.1017/S0959270904000255. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 3. 2016. г. Приступљено 7. 2. 2020. 
  78. ^ Hungry Owl Project. „Nesting Boxes Overview”. Hungry Owl. WildCare. Архивирано из оригинала 13. 11. 2017. г. Приступљено 14. 5. 2017. 
  79. ^ Pitarch, Pedro (2000). Almas y cuerpo en una tradición indígena tzeltal. Archives de sciences sociales des religions. стр. 31—47. 
  80. ^ Spence, Cindy (28. 10. 1999). „Spooky owl provides natural rodent control for farmers”. UF News. University of Florida. Архивирано из оригинала 7. 3. 2014. г. Приступљено 14. 7. 2014. 
  81. ^ Brendle, Ana. „Farmers, Conservationists Seek Return of Barn Owls”. National Geographic News. National Geographic. Приступљено 14. 5. 2017. 
  82. ^ Ian, Newton (1. 1. 2010). Population ecology of raptors / monograph. T & AD Poyser. ISBN 978-1408138533. OCLC 862148605. 
  83. ^ Watts, Bryan (2004). „An evaluation of nest box use by Common Barn Owls in Virginia”. The Raven. 75 (2): 71—72. 
  84. ^ Meyrom, Kobi; Motro, Yoav; Leshem, Yossi; Aviel, Shaul; Izhaki, Ido; Argyle, Francis; Charter, Motti (2009). „Nest-Box use by the Barn OwlTyto albain a Biological Pest Control Program in the Beit She'an Valley, Israel”. Ardea (на језику: енглески). 97 (4): 463—467. doi:10.5253/078.097.0410. 
  85. ^ Fortané, Nicolas; Keck, Frédéric (17. 6. 2015). „How biosecurity reframes animal surveillance”. Revue d'Anthropologie des Connaissances (на језику: француски). 9, n° 2 (2): a—l. doi:10.3917/rac.027.0126. 
  86. ^ „Digital Nestboxes”. Приступљено 15. 5. 2017. 
  87. ^ „Nest-boxes for Barn Owls”. World Owl Trust. Архивирано из оригинала 12. 6. 2015. г. Приступљено 24. 7. 2014. 
  88. ^ „Barn Owl Project”. Somerset Wildlife Trust. Архивирано из оригинала 3. 7. 2014. г. Приступљено 24. 7. 2014. 
  89. ^ „Owl Cam a Hoot Online”. CBS News. 12. 4. 2010. Приступљено 2. 10. 2014. 
  90. ^ Santorelli, Tom (18. 5. 2012). „The Israeli-Jordan barn owl love that knows no borders”. BBC News. Приступљено 24. 7. 2014. 
  91. ^ Paz, A; Jareño, D; Arroyo, L; Viñuela, J; Arroyo, B; Mougeot, F; Luque-Larena, JJ; Fargallo, JA (март 2013). „Avian predators as a biological control system of common vole (Microtus arvalis) populations in north-western Spain: experimental set-up and preliminary results”. Pest Management Science. 69 (3): 444—50. PMID 22517676. doi:10.1002/ps.3289. hdl:10261/142639. 
  92. ^ „BioTour reveals kibbutz's natural farming method”. Приступљено 15. 5. 2017. 
  93. ^ Wood, B. J.; Fee, Chung Gait (2003). „A critical review of the development of rat control in Malaysian agriculture since the 1960s”. Crop Protection. 22 (3): 445—461. doi:10.1016/S0261-2194(02)00207-7. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кукувија&oldid=27694671”