Luiz Glik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Luiz Glik
Luiz Glik (1977)
Lični podaci
Puno imeLuiz Elizabet Glik
Datum rođenja(1943-04-22)22. april 1943.
Mesto rođenjaNjujork, SAD
Datum smrti13. oktobar 2023.(2023-10-13) (80 god.)
Mesto smrtiKembridž, SAD
Književni rad
Najvažnija delaSeoski život
Averno
Sedam doba
Vita Nova
Zemlje pašnjaka
Divlji iris
Ararat
Ahilejev trijumf
NagradeNobelova Nagrada za Književnost Pulicerova
Nagrada nacionalne kritike
Nagrada Akademije američkih pesnika
Laureat Biblioteke američkog kongresa

Luiz Glik (engl. Louise Elisabeth Glück; Njujork, 22. april 1943 — Kembridž, 13. oktobar 2023) bila je američka pesnikinja. Dobitnica je Pulicerove nagrade za poeziju 1993. godine. Godine 2020. osvojila je Nobelovu nagradu za književnost za njen „nepogrešiv poetski glas koji strogom lepotom čini individualno postojanje univerzalnim”.[1]

Glik je rođena u Njujorku i odrastla je na Long Ajlendu. Počela je da pati od anoreksije nervoze dok je bila u srednjoj školi i kasnije je prebolela. Pohađala je Sara Lorens Koledž i Kolumbijski univerzitet, ali nije diplomirala. Pored toga što je bila autor, predavala je poeziju na nekoliko akademskih institucija.

Ona je često opisivana autobiografski pesnik; njen rad je poznat po svom emocionalnom intenzitetu i po čestom oslanjanju na mitologiju ili slike prirode kako bi meditirao o ličnim iskustvima i modernom životu. Tematski, njene pesme osvetljavaju aspekte traume, želje i prirode. Pri tome su postale poznate po iskrenim izrazima tuge i izolacije. Naučnici su se takođe fokusirali na njenu konstrukciju poetskih ličnosti i odnos, u njenim pesmama, između autobiografije i klasičnog mita. Njena poezija pripada objektivističkoj poetici, nastaloj tokom tridesetih godina 20. veka, čiji su glavni predstavnici bili Luis Zukovski, Čarls Reznikof, Džordž Open i Karl Rakosi. Prateći ovu poetiku ona tretira pesme kao predmete, naglašavajući ozbiljnost, inteligenciju i pesnikovu sposobnost da pronicljivo posmatra svet tako što upotrebljava obične svakodnevne reči.

Glik je bila profesor poezije na Univerzitetu Jejl i kao profesor engleskog jezika na Univerzitetu Stenford. Vreme je delila između Kembridža, Masačusets; Montpilijer, Vermont; i Berkli, Kalifornija.[2][3][4]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je u Njujorku 22. aprila 1943. godine. Bila je starija od dve preživele ćerke Danijela Glika, biznismena, i Beatris Glik (rođena Grosbi), domaćice.[5] Puno ime joj je Luiz Elizabet Glik (Louise Elisabeth Glück). Njena majka je bila ruskog jevrejskog porekla.[6] Njeni baka i deda po ocu, Terezija (rođena Moskovic) i Henrik Gluck, bili su mađarski Jevreji iz Ermihalifalve, okrug Bihar, u tadašnjoj Kraljevini Mađarskoj, Austro-Ugarskoj imperiji (današnja Rumunija); njen deda je vodio drvnu kompaniju pod nazivom „"Feldmann és Glück“.[7][8] Emigrirali su u Sjedinjene Države u decembru 1900. i na kraju su posedovali prodavnicu u Njujorku.[6] Glikov otac, koji je rođen u Sjedinjenim Državama, imao je ambiciju da postane pisac, ali je ušao u posao sa svojim zetom.[9] Zajedno su postigli uspeh kada su izmislili nož X-Acto.[10] Njena majka je diplomirala na Velsli koledžu. U detinjstvu, roditelji su je učili grčkoj mitologiji i klasičnim pričama kao što je život Jovanke Orleanke.[11] Poeziju je počela da piše u ranom detinjstvu.[12]

Kao tinejdžerka, Glik je razvila anoreksiju nervozu,[13][14] koja je postala odlučujući izazov u njenim kasnim tinejdžerskim godinama i ranoj mladosti. Opisala je bolest, u jednom eseju, kao rezultat nastojanja da potvrdi svoju nezavisnost od svoje majke.[15] Na drugom mestu, povezala je svoju bolest sa smrću starije sestre, događaj koji se dogodio pre njenog rođenja.[16] Tokom jeseni poslednje godine srednje škole Džordž V. Hjulet, u Hjulitu u Njujorku, otpočela je psihoanalitičko lečenje. Nekoliko meseci kasnije odvedena je iz škole kako bi se fokusirala na rehabilitaciju, iako je ipak maturirala 1961.[17] O toj odluci, ona je napisala: "Shvatila sam da ću u nekom trenutku umreti. Ono što sam znala živopisnije, visceralno, je da ne želim da umrem".[15] Narednih sedam godina provela je na terapiji, za koju je rekla da joj je pomogla da pobedi bolest i naučila je da razmišlja.[18]

Kao rezultat njenog stanja, Glik nije upisala fakultet kao redovan student. Svoju odluku da odustane od visokog obrazovanja u korist terapije opisala je kao neophodnu: „... moje emocionalno stanje, moja ekstremna rigidnost ponašanja i mahnita zavisnost od rituala onemogućili su druge oblike obrazovanja“.[19] Umesto toga, pohađala je časove poezije na koledžu Sara Lorens, a od 1963. do 1966. upisala se na radionice poezije na Školi opštih studija Univerziteta Kolumbija, koja je nudila kurseve za studije bez diplome.[20][21][22] Dok je bila tamo, studirala je kod Leoni Adams i Stenlija Kunica. Ove predavače je smatrala značajnim mentorima u njenom razvoju kao pesnikinji.[23]

Dok je pohađala radionice poezije, Glik je počela da objavljuje svoje pesme. Njena prva publikacija bila je u Mademoiselle, a ubrzo zatim pesme u Poetry, The New Yorker, The Atlantic Monthly, The Nation, i drugim mestima.[24][25] Nakon što je napustila Kolumbiju, Glik se izdržavala radeći kao sekretarica.[26] Udala se za Čarlsa Herca mlađeg 1967.[27] Godine 1968, Glik je objavila svoju prvu zbirku pesama, Prvorođenče, koja je dobila pozitivnu pažnju kritike. U recenziji, pesnik Robert Has opisao je knjigu kao „tešku, veštu i punu bola“.[28] Međutim, razmišljajući o tome 2003. godine, kritičarka Stefani Bert rekla je da zbirka „otkriva snažnog, ali zgrušanog pesnika, anksioznog imitatora Roberta Louela i Silvije Plat“.[29] Nakon objavljivanja, Gluck je iskusila produženi slučaj blokade pisca, koja nije bila izlečena, kako je rekla, sve do 1971. godine, kada je počela da predaje poeziju na Godard koledžu u Vermontu.[26][30] Pesme koje je napisala u to vreme sakupljene su u njenoj drugoj knjizi, The House on Marshland (1975), koju su mnogi kritičari ocenili kao njen revolucionarni rad, signalizirajući njeno „otkriće osebujnog glasa“.[31]

Godine 1973. Glik je sa svojim partnerom Kitom Monlijem dobila sina Noa. Mogli joj je pomogao u podizanju prve dve godine života.[32][33] Njen brak sa Čarlsom Hercom, mlađim, završio se razvodom, a 1977. se udala za Džona Dranoua, pisca koji je započeo letnji program pisanja na Godard koledžu.[34][35] Godine 1980. bila je rani investitor uprivatni Kulinarski institut Nove Engleske i bili su u njegovom upravnom odboru.[35]

Tokom 1980. objavila je svoju treću zbirku Descending Figure. Dobila je neke kritike zbog svog tona i tematike: na primer, pesnik Greg Kuzma optužio je Glik da je „mrzitelj dece“ za njenu sada antologijsku pesmu „Utopljena deca“.[36] U celini, međutim, knjiga je naišla na dobar prijem. U časopisu The American Poetry Review, Meri Kinzi je pohvalila osvetljavanje u knjizi „uskraćenih, povređenih, mucajućih bića“.[37] Pišući za Poetry, pesnik i kritičar Džej Di Mekleči rekao je da je knjiga „značajan napredak u odnosu na Glikov prethodni rad“ i „jedna od izuzetnih knjiga godine“.[38] Iste godine, požar je uništio kuću Luiz Glik u Vermontu, što je rezultiralo gubitkom većine njene imovine.[39]

Nakon te tragedije, Glik je počela da piše pesme koje će kasnije biti sakupljene u njenom nagrađivanom delu Ahilov trijumf (1985). Pišući za The New York Times, autorka i kritičarka Liz Rozenberg opisala je zbirku kao „jasniju, čistiju i oštriju“ od prethodnog dela.[40] Kritičar Piter Stit je u radu objavljeno u The Georgia Review, izjavio je da knjiga pokazuje da je Glik „među važnim pesnicima našeg doba“.[41] Iz zbirke, pesma „Ruganje narandže“, koja je upoređena sa feminističkom himnom,[42] je nazvana „antologijskim delom“ zbog čestog uključivanja u antologije poezije i na fakultetske kurseve.[43]

Godine 1984. Glik je postala viši predavač na fakultetu Vilijams koledža u Masačusetsu, na katedri za engleski jezik.[44] Sledeće godine je umro njen otac.[45] Gubitak ju je podstakao da započne novu zbirku pesama, Ararat (1990), čiji naslov upućuje na planinu koja je u centru naracije o potopu iz Postanja. U tekstu za u Njujork tajmsu 2012. godine, kritičar Dvajt Garner nazvao ju je „najbrutalnijom i najtužnijom knjigom američke poezije objavljenom u poslednjih 25 godina“.[46] Nakon Ararata objavljena je jedna od njenih najpopularnijih i najcenjenijih knjiga, The Wild Iris (1992), koja prikazuje baštensko cveće u razgovoru sa baštovanom i božanstvom o prirodi života. Publishers Weekly je knjigu proglasio „važnom knjigom“ koja prikazuje „poeziju velike lepote“.[47] Kritičarka Elizabet Lund, koja je pisala za Christian Science Monitor, nazvala je to „prekretničnim radom“.[48] Osvojila je Pulicerovu nagradu 1993. godine što je učvrstilo Glikovu reputaciju istaknutog američkog pesnika.[49]

U eseju Dokazi i teorije navodi kako zastupa poeziju koja se približava tišini i graniči sa iščeznućem. Godine 1993. dobila je Pulicerovu nagradu za knjigu Divlji iris. Bila je pesnik laureat Biblioteke američkog kongresa 2003-2004. godine. Bila je pisac-rezident na Univerzitetu Jejl i predavač na Programu za kreativno pisanje Bostonskog univerziteta. Živi u Kembridžu, u državi Masačusets.[50]

Dok su 1990-te donele Glik književni uspeh, to je bio i period ličnih teškoća. Njen brak sa Džonom Dranouom završio se razvodom 1996. godine, čija je teška priroda uticala na njihov poslovni odnos.[51][52] Glik je svoje iskustvo usmerila u svoje pisanje, ulazeći u plodan period svoje karijere. Godine 1994. objavila je zbirku eseja pod nazivom Proofs & Theories: Essais on Poetri . Zatim je producirala Meadovlands (1996), zbirku poezije o prirodi ljubavi i propadanju braka.[53] Usledila je još dve zbirke: Vita Nova (1999) i Sedam doba (2001).

Kao odgovor na terorističke napade od 11. septembra 2001, Glik je objavila priručnik pod naslovom Oktobar. Sastoji se od jedne pesme podeljene na šest delova, oslanja se na starogrčki mit kako bi istražio aspekte traume i patnje.[54] Iste godine je proglašena za Rozenkrancovog pisca u rezidenciji na Univerzitetu Jejl.[55]

Nakon što je postala predavač na Jejlu, Glik je nastavila da objavljuje poeziju. Njene knjige objavljene u ovom periodu uključuju Averno (2006), Život na selu (2009) i Vernu i vrlinsku noć (2014). Godine 2012. „književnim događajem“ nazvano je objavljivanje zbirke njenih pesama, u kojoj je sabran pesnički rad u trajanju od pola veka, pod naslovom Pesme: 1962–2012.[56] Još jedna zbirka njenih eseja pod nazivom Američka originalnost pojavila se 2017.[57]

U oktobru 2020. Glik je dobila Nobelovu nagradu za književnost, čime je postala šesnaesta ženska laureatkinja za književnost od osnivanja nagrade 1901.[58] Zbog ograničenja izazvanih pandemijom kovida 19, nagradu je dobila u svom domu [59] U svom izlaganju povodom Nobela, koje je održano u pisanoj formi, istakla je svoj rani angažman u poeziji Vilijama Blejka i Emili Dikinson u razgovoru o odnosu između pesnika, čitalaca i šire javnosti.[60]

Godine 2021. objavila je zbirku Winter Recipes from the Collective. Godine 2022. imenovana je za profesora poezije na Jejlu.[61] Godine 2023. imenovana je za profesora engleskog jezika na Univerzitetu Stanford, gde je predavala u programu kreativnog pisanja.[62]

Preminula je od posledica raka, u svojoj kući u Kembridžu, Masačusets, 13. oktobra 2023. godine, sa punih 80 godina.[63]

Njen rad je bio predmet akademskog proučavanja. Njeni radovi, uključujući rukopise, prepisku i druge materijale, nalaze se u Biblioteci retkih knjiga i rukopisa Bejnek na Univerzitetu Jejl.[64]

Glik je ukazivala na uticaj psihoanalize na njen rad, kao i to što jod malena učena o drevnim legendama, parabolama i mitologiji. Pored toga, pripisala je uticaj Leoni Adams i Stenlija Kunica. Naučnici i kritičari su ukazali na književni uticaj na njen rad Roberta Louela,[65] Rilkea,[66] i Emili Dikinson,[67] između ostalih.

Forma i teme[uredi | uredi izvor]

Glik je najpoznatija po lirskim pesmama jezičke preciznosti i tamnog tona. Pesnik Kreg Morgan Tajčer opisao ju je kao pisca za koga su „reči uvek oskudne, teško se dobijaju i ne traće se“.[68] Naučnica Lora Kvini je tvrdila da je njena pažljiva upotreba reči stavila Glik u „liniju američkih pesnika koji cene žestoku lirsku kompresiju“, od Emili Dikinson do Elizabet Bišop.[69] Poezija joj je menjala formu tokom njene karijere, počevši od kratkih, kratkih tekstova sastavljenih od kompaktnih linija i proširivši se na povezane sekvence dužine knjige.[70] Njen rad nije poznat po poetskim tehnikama kao što su rima ili aliteracija. Umesto toga, pesnik Robert Han nazvao je njen stil „radikalno neupadljivim” ili „bukvalno odsustvom stila”, oslanjajući se na glas koji spaja „zlobne intonacije” sa pristupom razgovora.[71]

Među naučnicima i recenzentima, bilo je diskusija o tome da li je Glik ispovedna pesnikinja, zbog preovlađivanja načina u prvom licu u njenim pesmama i njihove intimne teme, često inspirisane događajima iz ličnog života. Naučnik Robert Bejker tvrdi da je Glik „sigurno ispovedni pesnik u nekom osnovnom smislu“,[72] dok je kritičar Majkl Robins tvrdio da Glikova poezija, za razliku od poezije ispovednih pesnika Silvije Plat ili Džona Berimana, „zavisi od fikcije privatnosti“.[73] Drugim rečima, ona ne može biti ispovedna pesnikinja, tvrdi Robins, ako se ne obraća publici. Idući dalje, Kvini tvrdi da je, za Glik, ispovedna pesma „odvratna“.[74] Drugi su primetili da se njene pesme mogu posmatrati kao autobiografske, dok njena tehnika naseljavanja različitih ličnosti, u rasponu od drevnih grčkih bogova do baštenskog cveća, čini njene pesme više od puke ispovesti. Kao što je naučnica Helen Vendler primetila: „U svojoj nagnutosti i rezervi, nude alternativu 'ispovesti' u prvom licu, dok ostaju neosporno lične.[75]

Rad Luiz Glik je tematski raznolik, naučnici i kritičari su identifikovali nekoliko tema koje su najvažnije. Najistaknutije, može se reći da se njena poezija fokusira na traumu, jer je tokom svoje karijere pisala o smrti, gubitku, patnji, neuspelim vezama i pokušajima lečenja i obnove.[76] Naučnik Danijel Moris primećuje da čak i njena pesma koja koristi tradicionalno srećne ili idilične slike „sugeriše autorovu svest o smrtnosti, o gubitku nevinosti“.[77] Ipak, za Glik, trauma je verovatno bila kapija ka većem uvažavanju života, koncept koji je istražen u Ahilovom trijumfu. Trijumf na koji naslov aludira je Ahilovo prihvatanje smrtnosti — što mu omogućava da postane potpunije ostvareno ljudsko biće.[78]

Još jedna od uobičajenih tema Luiz Glik je želja. Ona je direktno pisala o mnogim oblicima želje — na primer, o želji za ljubavlju ili uvidom — ali njen pristup je obeležen ambivalentnošću. Moris tvrdi da Gliove pesme, koje često usvajaju kontradiktorne tačke gledišta, odražavaju „njen sopstveni ambivalentan odnos prema statusu, moći, moralu, polu i, pre svega, jeziku“.[79] Autor Robert Bojer je njenu ambivalentnost okarakterisao kao rezultat „napornog samoispitivanja“. On tvrdi da su se „Pesme Glik u svom najboljem izdanju uvek kretale između trzanja i afirmacije, čulne neposrednosti i refleksije... za pesnika koji često može da izgleda vezan za zemlju i prkosno bez iluzija, ona je snažno reagovala na mamac svakodnevnog čuda i iznenadnog uspona nadvladavanja emocijama“.[80] Pesnika i naučnik Džejms Longenbah je izjavio da je „promena najveća vrednost Luiz Glik“ i „ako je promena ono za čime ona najviše žudi, ona je i ono čemu se najviše opire, što joj je najteže, najteže stečeno“.[81]

Još jedna od pesničkih preokupacija Luiz Glik bila je priroda. U The Wild Iris, radnja pesama se dešava u bašti gde cveće ima inteligenciju i emocije. Međutim, Moris ističe da se Kuća na močvarnoj zemlji takođe bavi prirodom i može se čitati kao revizija romantične tradicije poezije o prirodi.[82] I u Araratu „cveće postaje jezik žalosti“, korisno i za komemoraciju i za takmičenje među ožalošćenima da se odrede „vlasništvo nad prirodom kao smislenim sistemom simbolike“.[83] Dakle, u Glikovom delu priroda je nešto što treba kritički posmatrati i prihvatiti. Autor i kritičar Alan Vilijamson je rekao da to ponekad može da sugeriše božansko, kao kada, u pesmi „Nebeska muzika“, govornik kaže da „kada volite svet čujete nebesku muziku“, ili kada, u The Wild Iris, božanstvo govori kroz promene vremena.[84]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Dela[uredi | uredi izvor]

Poezija[uredi | uredi izvor]

  • Odana i virtuozna noć (2014)
  • Pesme 1962-2012 (2012)
  • Seoski život (2009)
  • Averno (2006)
  • Sedam doba (2001)
  • Vita Nova (1999)
  • Zemlje pašnjaka (1996)
  • Divlji iris (1992)
  • Ararat (1990)
  • Ahilejev trijumf (1985)
  • Figura silaska (1980)
  • Bašta (1976)
  • Kuća u močvari (1975)
  • Prvorođenje (1968)

Eseji[uredi | uredi izvor]

  • Američka originalnost: Eseji o poeziji (2017)
  • Dokazi i teorije: Eseji o poeziji (1994)

Fikcija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Nobel Prize in Literature 2020”. NobelPrize.org. Pristupljeno 8. 10. 2020. 
  2. ^ „Louise Glück | Authors | Macmillan”. US Macmillan (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 13. 6. 2018. g. Pristupljeno 9. 10. 2020. 
  3. ^ Schley, Jim. „Book Review: 'Winter Recipes From the Collective,' Louise Glück”. Seven Days (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 1. 2022. 
  4. ^ Sanford, John. „With five new appointments, Creative Writing Program undergoing 'amazing transformation' | Stanford Humanities and Sciences”. humsci.stanford.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  5. ^ Morris, Daniel (2006). The Poetry of Louise Glück: A Thematic IntroductionSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Columbia: University of Missouri Press. str. 25. ISBN 9780826216939. 
  6. ^ a b Morris, Daniel (2006). The Poetry of Louise Glück: A Thematic IntroductionSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Columbia: University of Missouri Press. str. 67. ISBN 9780826216939. 
  7. ^ Kiss, Gábor (10. 10. 2020). „AZ ÉRTŐL AZ ÓCEÁNIG – A NOBEL-DÍJAS LOUISE E. GLÜCK MAGYAR GYÖKEREI”. szombat. Pristupljeno 23. 1. 2021. 
  8. ^ Berger, Joel (10. 12. 2020). „Es war einmal in Érmihályfalva” (PDF). Jüdische Allgemeine. Pristupljeno 23. 1. 2021. 
  9. ^ Glück, Louise (1994). Proofs & Theories: Essays on Poetry. New York: The Ecco Press. str. 5. 
  10. ^ Weeks, Linton (29. 8. 2003). „Gluck to be Poet Laureate”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  11. ^ Glück, Louise. Proofs & Theories: Essays on Poetry. str. 7. 
  12. ^ Glück, Louise. Proofs & Theories: Essays on Poetry. str. 8. 
  13. ^ Weeks, Linton (29. 8. 2003). „Gluck to be Poet Laureate”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  14. ^ Garner, Dwight (8. 11. 2012). „Verses Wielded Like a Razor”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  15. ^ a b Glück, Louise. Proofs & Theories: Essays on Poetry. str. 11. 
  16. ^ Morris, Daniel (2006). The Poetry of Louise Glück: A Thematic IntroductionSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Columbia: University of Missouri Press. str. 25. ISBN 9780826216939. 
  17. ^ „Louise Glück Biography and Interview”. www.achievement.org. American Academy of Achievement. Arhivirano iz originala 8. 3. 2019. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  18. ^ Gluck, Louise (27. 10. 2012). „'A Voice of Spiritual Prophecy'. Louise Gluck Interview.”. Academy of Achievement. Washington D.C. Arhivirano iz originala 9. 11. 2016. g. Pristupljeno 7. 3. 2019. 
  19. ^ Glück, Louise. Proofs & Theories: Essays on Poetry. str. 13. 
  20. ^ Morris, Daniel. The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction. str. 28. 
  21. ^ Haralson, Eric L. (2014). Encyclopedia of American Poetry: The Twentieth Century (na jeziku: engleski). Routledge. str. 252. ISBN 978-1-317-76322-2. Arhivirano iz originala 8. 10. 2020. g. Pristupljeno 8. 10. 2020. 
  22. ^ „Louise Glück 2020 Winner of Nobel Prize in Literature”. Columbia – School of the Arts (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 10. 2020. 
  23. ^ Chiasson, Dan (4. 11. 2012). „The Body Artist”. The New Yorker. br. November 12, 2012. Arhivirano iz originala 10. 5. 2020. g. Pristupljeno 30. 3. 2018. 
  24. ^ Zuba, Jesse (2016). The First Book: Twentieth-Century Poetic Careers in America. Princeton: Princeton University Press. str. 128. ISBN 978-1-4008-7379-1. OCLC 932268118. 
  25. ^ Ratiner, Steven (27. 12. 2012). „Book World: Louise Gluck's 'Poems 1962–2012'”. The Washington Post (na jeziku: engleski). ISSN 0190-8286. Pristupljeno 25. 10. 2020. 
  26. ^ a b „Louise Glück”. National Endowment for the Humanities (NEH) (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 6. 2. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  27. ^ Morris, Daniel (2006). The Poetry of Louise Gluck: A Thematic Introduction. str. 29. 
  28. ^ Miklitsch, Robert (1. 10. 1982). „Assembling a Landscape: The Poetry of Louise Gluck”. Hollins Critic. 19 (4): 1. ISSN 0018-3644. Arhivirano iz originala 11. 10. 2020. g. Pristupljeno 25. 11. 2020. 
  29. ^ Burt, Stephen (21. 9. 2003). „The Laureate: Why Louise Gluck's intensely private poetry is just what the public needs”. The Boston Globe (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 11. 2020. 
  30. ^ Duffy, John J.; Hand, Samuel B.; Orth, Ralph H. (2003). The Vermont Encyclopedia (na jeziku: engleski). UPNE. str. 138. ISBN 978-1-58465-086-7. 
  31. ^ Morris, Daniel. The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction. str. 4. 
  32. ^ Weeks, Linton (29. 8. 2003). „Gluck to be Poet Laureate”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  33. ^ Floersch, Larry (2023-11-01). „State of Mind: Louise Glück (1943–2023): Food and Friendship: A Remembrance”. The Montpelier Bridge (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-11-14. 
  34. ^ Morris, Daniel (2006). The Poetry of Louise Gluck: A Thematic Introduction. str. 29. 
  35. ^ a b Flagg, Kathryn. „Vermont's Struggling Culinary School Plans Its Next Course”. Seven Days (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 8. 9. 2018. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  36. ^ George, E. Laurie (1990). „The "Harsher Figure" of Descending Figure: Louise Gluck's "Dive into the Wreck"” (PDF). Women's Studies. 17 (3–4): 235—247. doi:10.1080/00497878.1990.9978808. Arhivirano iz originala (PDF) 31. 10. 2017. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  37. ^ KINZIE, MARY (1982). „Review of Descending Figure; Memory; Monolithos; The Southern Cross; Sure Signs: New and Selected Poems; Letters from a Father; Antarctic Traveller; Worldly Hopes”. The American Poetry Review. 11 (5): 37—46. ISSN 0360-3709. JSTOR 27777028. 
  38. ^ McClatchy, J. D. (1981). „Figures in the Landscape”. Poetry. 138 (4): 231—241. ISSN 0032-2032. JSTOR 20594296 — preko JSTOR. 
  39. ^ Morris, Daniel (2006). The Poetry of Louise Gluck: A Thematic Introduction. str. 29. 
  40. ^ Rosenberg, Liz (22. 12. 1985). „Geckos, Porch Lights and Sighing Gardens”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  41. ^ Stitt, Peter (1985). „Contemporary American Poems: Exclusive and Inclusive”. The Georgia Review. 39 (4): 849—863. ISSN 0016-8386. JSTOR 41398888. 
  42. ^ Abel, Colleen (15. 1. 2019). „Speaking Against Silence”. The Ploughshares Blog. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  43. ^ Hahn, Robert (leto 2004). „Transporting the Wine of Tone: Louise Gluck in Italian”. Michigan Quarterly Review. XLIII (3). ISSN 1558-7266.  |hdl-pristup= zahteva |hdl= (pomoć)
  44. ^ Williams College. „Poet Louise Glück at Williams College Awarded Coveted Bollingen Prize”. Office of Communications (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  45. ^ „A zest for life: Beatrice Glück of Woodmere dies at 101”. Herald Community Newspapers (na jeziku: engleski). 26. 5. 2011. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  46. ^ Garner, Dwight (8. 11. 2012). „Verses Wielded Like a Razor”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  47. ^ „Wild Iris”. Publishers Weekly. 29. 6. 1992. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  48. ^ „Images of Now and Then in Poetry's Mirror”. The Christian Science Monitor. 7. 1. 1993. ISSN 0882-7729. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  49. ^ „The Wild Iris, by Louise Glück (The Ecco Press)”. Pulitzer.org. Arhivirano iz originala 5. 7. 2018. g. Pristupljeno 8. 10. 2020. 
  50. ^ „Pesme i biografija”. Rizom. Pristupljeno 04. 12. 2018. 
  51. ^ Flagg, Kathryn. „Vermont's Struggling Culinary School Plans Its Next Course”. Seven Days (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 8. 9. 2018. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  52. ^ Bandler, James (26. 1. 2000). „Too Many Cooks”. Seven Days. 5 (22). str. 8 — preko Issuu.com. 
  53. ^ „Louise Glück”. Poetry Foundation. Arhivirano iz originala 29. 8. 2020. g. Pristupljeno 8. 10. 2020. 
  54. ^ Azcuy, Mary Kate (2011), „Persona, Trauma and Survival in Louise Glück's Postmodern, Mythic, Twenty-First-Century 'October'”, Crisis and Contemporary Poetry (na jeziku: engleski), Palgrave Macmillan UK: 33—49, ISBN 978-0-230-30609-7, doi:10.1057/9780230306097_3 
  55. ^ Speirs, Stephanie (9. 11. 2004). „Gluck waxes poetic on work”. yaledailynews.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  56. ^ „Creative Paralysis”. The American Scholar (na jeziku: engleski). 6. 12. 2013. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  57. ^ „American Originality: Essays on Poetry”. Good Reads. Arhivirano iz originala 2. 7. 2017. g. Pristupljeno 8. 10. 2020. 
  58. ^ „Louise Glück wins the 2020 Nobel prize in literature”. The Guardian (na jeziku: engleski). 8. 10. 2020. Pristupljeno 9. 10. 2020. 
  59. ^ „Nobel ceremonies go low-key this year because of coronavirus”. AP NEWS. 7. 12. 2020. Pristupljeno 7. 12. 2020. 
  60. ^ Glück, Louise. „The Nobel Lecture in Literature 2020”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 12. 2020. 
  61. ^ „Louise Glück named Frederick Iseman Professor in the Practice of Poetry”. YaleNews (na jeziku: engleski). 11. 5. 2022. Pristupljeno 12. 5. 2022. 
  62. ^ Sanford, John. „With five new appointments, Creative Writing Program undergoing 'amazing transformation' | Stanford Humanities and Sciences”. humsci.stanford.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  63. ^ Risen, Clay (13. 10. 2023). „Louise Glück, Nobel-Winning Poet Who Explored Trauma and Loss, Dies at 80”. The New York Times. Pristupljeno 13. 10. 2023. 
  64. ^ „Collection: Louise Glück papers | Archives at Yale”. archives.yale.edu. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  65. ^ Gargaillo, Florian (29. 9. 2017). „Sounding Lowell: Louise Glück and Derek Walcott”. Literary Matters (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  66. ^ Robbins, Michael (4. 12. 2012). „The Constant Gardener: On Louise Glück”. Los Angeles Review of Books. Arhivirano iz originala 7. 8. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  67. ^ Diehl, Joanne Feit (2005). „Introduction”. Ur.: Diehl, Joanne Feit. On Louise Glück: Change What You See. Ann Arbor: University of Michigan Press. str. 13, 20. 
  68. ^ Teicher, Craig Morgan (4. 8. 2017). „Deep Dives Into How Poetry Works (and Why You Should Care)”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  69. ^ Quinney, Laura (21. 7. 2005). „Like Dolls with Their Heads Cut Off”. London Review of Books (na jeziku: engleski). 27 (14). Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  70. ^ Cucinella, Catherine, ur. (2002). Contemporary American Women Poets: An A-to-Z Guide (PDF). Westport: Greenwood Press. str. 150—151. ISBN 978-1-4294-7550-1. OCLC 144590762. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 2. 2020. g. 
  71. ^ Hahn, Robert (leto 2004). „Transporting the Wine of Tone: Louise Gluck in Italian”. Michigan Quarterly Review. XLIII (3). ISSN 1558-7266.  |hdl-pristup= zahteva |hdl= (pomoć)
  72. ^ Baker, Robert (1. 6. 2018). „Versions of Ascesis in Louise Glück's Poetry”. The Cambridge Quarterly (na jeziku: engleski). 47 (2): 131—154. ISSN 0008-199X. doi:10.1093/camqtly/bfy011. Arhivirano iz originala 8. 10. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  73. ^ Robbins, Michael (4. 12. 2012). „The Constant Gardener: On Louise Glück”. Los Angeles Review of Books. Arhivirano iz originala 7. 8. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  74. ^ Quinney, Laura (21. 7. 2005). „Like Dolls with Their Heads Cut Off”. London Review of Books (na jeziku: engleski). 27 (14). Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  75. ^ Vendler, Helen (1980). Part of Nature, Part of Us: Modern American PoetsNeophodna slobodna registracija. Cambridge: Harvard University Press. str. 311. ISBN 978-0-674-65476-1. 
  76. ^ Cucinella, Catherine, ur. (2002). Contemporary American Women Poets: An A-to-Z Guide. str. 149. „Wounds—the death of a firstborn child, anorexia, failed relationships, sibling rivalry, a parent's death, divorce—form the foundation from which Glück's poetry arises.” 
  77. ^ Morris, Daniel. The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction. str. 4. 
  78. ^ „"The Ambivalence of Being in Gluck's The Triumph of Achilles" [by Caroline Malone]”. The Best American Poetry. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  79. ^ Morris, Daniel. The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction. str. 73. 
  80. ^ Boyers, Robert (20. 11. 2012). „Writing Without a Mattress: On Louise Glück”. The Nation (na jeziku: engleski). ISSN 0027-8378. Arhivirano iz originala 7. 4. 2020. g. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  81. ^ Longenbach, James (1999). „Louise Glück's Nine Lives”. Southwest Review. 84 (2): 184—198. ISSN 0038-4712. JSTOR 43472558. 
  82. ^ Morris, Daniel. The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction. str. 2. 
  83. ^ Morris, Daniel. The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction. str. 6. 
  84. ^ Williamson, Alan (2005). „Splendor and Mistrust”. Ur.: Diehl, Joanne Feit. On Louise Glück: Change What You See. Ann Arbor: University of Michigan Press. str. 65—66. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Burnside, John, The Music of Time: Poetry in the Twentieth Century, London: Profile Books, 2019, ISBN 978-1-78125-561-2
  • Dodd, Elizabeth, The Veiled Mirror and the Woman Poet: H.D., Louise Bogan, Elizabeth Bishop, and Louise Glück, Columbia: University of Missouri Press, 1992, ISBN 978-0-8262-0857-6
  • Doreski, William, The Modern Voice in American Poetry, Gainesville: University Press of Florida, 1995, ISBN 978-0-8130-1362-6
  • Feit Diehl, Joanne, editor, On Louise Glück: Change What You See, Ann Arbor: University of Michigan Press, 2005, ISBN 978-0-472-03062-0
  • Gosmann, Uta, Poetic Memory: The Forgotten Self in Plath, Howe, Hinsey, and Glück, Madison: Farleigh Dickinson University Press, 2011, ISBN 978-1-61147-037-6
  • Harrison, DeSales, The End of the Mind: The Edge of the Intelligible in Hardy, Stevens, Larkin, Plath, and Glück, New York and London: Routledge, 2005, ISBN 978-0-415-97029-7
  • Morris, Daniel, The Poetry of Louise Glück: A Thematic Introduction, Columbia: University of Missouri Press, 2006, ISBN 978-0-8262-6556-2
  • Upton, Lee, The Muse of Abandonment: Origin, Identity, Mastery in Five American Poets, Lewisburg: Bucknell University Press, 1998, ISBN 978-0-8387-5396-5
  • Upton, Lee, Defensive Measures: The Poetry of Niedecker, Bishop, Glück, and Carson, Lewisburg: Bucknell University Press, 2005, ISBN 978-0-8387-5607-2
  • Vendler, Helen, Part of Nature, Part of Us: Modern American Poets, Cambridge: Harvard University Press, 1980, ISBN 978-0-674-65475-4
  • Zuba, Jesse, The First Book: Twentieth-Century Poetic Careers in America, Princeton: Princeton University Press, 2016, ISBN 978-0-691-16447-2
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луиз_Глик&oldid=27439596”