Радослав Челник
Радослав Челник је био српски великаш и сремски војвода, односно владар Сремског војводства у првој половини 16. века.[1][2]
Историја[уреди | уреди извор]
У почетку, Радослав Челник је био врховни командант војске Цара Јована Ненада. Када се 1527. године, после убиства Цара Јована Ненада, његова војска распала, Радослав Челник је са делом некадашње цареве војске прешао из Бачке у Срем и тамо ступио у турску службу. Челник је затим владао Сремом као турски вазал и узео је за себе титулу сремског војводе, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену.
Иако је био вазал Османског царства, Радослав Челник је такође одржавао тајне везе са Хабсбуршком Монархијом. Када је турска војска пролазила кроз Срем, Радослав Челник се повукао на хабсбуршку територију, али кад су се Турци вратили из свог похода, Челник се такође вратио у Срем. Међутим, после овог повратка, његова се власт више није протезала над целим Сремом, а резиденција му се више није налазила у Сланкамену, него у граду Небојцу, на реци Вуци у близини Вуковара.
1530. године, Челник је склопио споразум са Хабсбурзима, прешао из Срема на хабсбуршку територију и, јавно се одричући свог савеза са Турцима, ступио у хабсбуршку службу.
Народно предање[уреди | уреди извор]
Радослав Челник је остао запамћен у народној традицији као јунак народне песме „Од Сријема Рајко“, у којој је изложен разговор између „Маргите девојке“ и „Рајка војеводе“.
На почетку песме Маргита девојка шета градом Сланкаменом и куне војводу Рајка овим речима:
- "... Бог т убио Рајко војевода!
- Чим ти наста на Сријем војвода,
- Тако нама Турци додијаше..."
- "... Турски коњи ноге искидаше
- Шетајући јутром и вечером
- На плочама поље разнијеше
- Мећући се џиде и лобуда..."
Када је чуо шта Маргита девојка говори, војвода Рајко јој одговара:
- "... Селе моја, Маргита ђевојко!
- Немој клети војеводу Рајка!..."
Затим се даље у песми помињу готово све најважније личности наше прошлости и њихове задужбине, а пошто је набројао јунаке, све „бољег од бољега“, војвода Рајко свој одговор Маргити девојци завршава овако:
- "... Све то бјеху наше војеводе
- Све су били, па су преминули
- Који, селе, они починуше,
- А који ли они изгинуше,
- Данас тога нема ниједнога,
- Сам остаде у Сријему Рајко,
- Као суво дрво у планини:
- Шта ће себе, а шта ли ће Сријему?
- А шта ли ће у Срјему Турцима!..."
На крају песме, војвода Рајко потеже нож иза појаса и убија се, а и Маргита девојка, коју су дирнуле болна прошлост нашег народа и Рајкова смрт, узима и сама Рајков нож, те се и она убија.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ивић 1914, стр. 57-59, 64, 79, 83, 87-89, 93, 96-100, 103-104.
- ^ Лемајић 1995, стр. 7-19.
Литература[уреди | уреди извор]
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Божанић, Снежана (2007). „Срем у периоду од 1502. до 1526. године”. Споменица Историјског архива Срем. 6: 72—88.
- Драгојловић, Драгољуб (1989). „Православље у Срему у средњем веку”. Манастир Шишатовац: Зборник радова. Београд: САНУ. стр. 25—30.
- Ивић, Алекса (1914). Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459-1690). Загреб.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Крстић, Александар (2007). „Време турске власти у Срему”. Срем кроз векове: Слојеви култура Фрушке горе и Срема. Београд: Вукова задужбина. стр. 75—101.
- Лемајић, Ненад (1995). „Срби у Срему и њихови прваци од краја XV до краја XVI века”. Зборник Матице српске за историју. 52: 7—19.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. 1. Нови Сад: Матица српска.
- Рокаи, Петер; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд: Clio.
- Спремић, Момчило (2007). „Српски деспоти у Срему”. Срем кроз векове: Слојеви култура Фрушке горе и Срема. Београд: Вукова задужбина. стр. 45—73.
- Стојковски, Борис (2009). „Срем и покрет цара Јована Ненада”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 20: 249—255.
- Ћирковић, Сима (1982). „Последњи деспоти”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 479—490.
