Општина Варварин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Општина Варварин
Dom kulture Varvarin.JPG
Дом културе Варварин
Грб општине Варварин
Грб
Основни подаци
Држава  Србија
Округ Расински округ
Седиште Варварин
Становништво
Становништво Пад 17.966
Географске карактеристике
Површина 249 km2
Остали подаци
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Веб-сајт www.varvarin.org.rs
Општина Варварин у Расинском округу

Општина Варварин је општина у Расинском округу у средишњој Србији. Према попису становништва из 2011. године, општина има 17.966 становника. Средиште општине је град Варварин, који има 2.198 становника.

Географске карактеристике[уреди]

Географски положај[уреди]

Територија општине Варварин захвата највећи део знатно пространије регије Темнић, смештене између Великог и Западног Поморавља. У ужем смислу, њој припадају јужни и југоисточни делови планине Јухор, источни обронци Гледићких планина, те делови алувијалних равни на левим обалама Велике и Западне Мораве. Гледано шире, међутим, овај простор захвата најјужнији део Шумадије, јужни део горњевеликоморавске котлине и крајњи источни део западноморавске котлине. Из овакве територијалне припадности наведеним географским целинама проистиче централна позиција територије општине Варварин у односу на целокупан простор Републике Србије. У административно-регионалној подели територије Србије ова оштина припада Расинском округу.

Простор који припада општини Варварин на истоку и југоистоку скоро у потпуности је омеђен природним границама - коритом Велике Мораве (делом старим током) и Западне Мораве (према Ћићевцу). Остали део границе има чисто административни карактер и дели ову општину од суседних општина - Параћина, Јагодине и Рековца на североистоку, северу и северозападу, Трстеника на западу и Крушевца на југу. Овако просторно дефинисана, територија општине Варварин захвата површину од 249 km², што чини 4,7 % површине округа коме припада (5.336 km²). Према попису из 2002. године, на овом простору живи 20.066 становника (7,7 % становника округа - 258.983 становника), размештених у 20 сеоских насеља и у граду Варварину као административном, привредном, образовном, културном, здравственом и саобраћајном центру општине.

Рељеф[уреди]

По величини територије и по броју становника општина Варварин спада у мање општине Србије, а по морфолошкој структури рељефа у мање сложене. Већи део територије ове општине лежи у долинској равни Велике Мораве и њене притоке Каленићке реке, са просечном надморском висином око 140 m. Западни део територије чини издигнутије побрђе Темнића, а на северозападном и северном делу терен се постепено издиже у блаже падине, па у стрмије планинске стране Јухора. Тако су на територији ове општине заступљене три морфолошки и висински различите просторне целине, од којих је долинска раван Велике Мораве најпространија, а планински део Јухора најмањи део територије.

На настанак и обликовање оваквог рељефа главни утицај имали су тектонски односи, речна ерозија и денудација. Констатоване су главне раседне попречне линије долином западне Мораве и Каленићке реке и уздужна раседна линија на источним падинама Јухора. Пространа долинска раван Велике Мораве је остатак дна неогеног језера. У њему су у постјезерској фази усекле своја корита Велика Морава и Каленићка река. Десна обала Мораве је јаче еродирана и снижена. Природни ток реке на овом сектору пун је меандара и мртваја који су регулацијом реке претежно исушени, а уз корито је ниска алувијална тераса. Зато је подлога алувиона речног корита различитог састава, од шљунка, песка и муљевитих алувијалних седимената у мртвајама. Главни део долинског дна неогеног језера остао је са леве стране Мораве, а изнад леве обале одржала се врло очувана тераса од Бошњана до Обрежа, просечне висине око 20 - 25 m, на југу па јој висина постепено опада и ишчезава непосредно на крају атара Обрежа, што је потврда усецања реке по дну некадашњег језера. Подлогу ове долинске равни чине неогени језерски седименти са песковима и глинама на којима су развијена дубока и плодна земљишта, претежно са смоницама.

Мањи западни део територије представљен је издигнутим ниским побрђем Темнића. Ово побрђе засечено је на северном делу клисуром Каленићке реке и природно одвојено од планинског подручја Јухора. Планина Јухор, као и подручје Темнића, представљају остатке старе громадне Родопске планинске масе, палеозојске старости, па су у геолошком саставу највише заступљени кристаласти шкриљци, углавном гнајсеви, амфиболити, пешчари и понегде кварцни песак и бентолити. Зато су и облици рељефа са оваквим геолошким саставом мање разуђени. У вишим деловима терени су заобљених врхова и стрмијих страна, а у нижим деловима претежно заталасани и малих нагиба. Отуда је и побрђе Темнића благо рашчлањено плитким долинама речица и потока, а између њих се извијају косе и превоји, па у целини подручје има облик ниске дисециране површи која је нагнута од севера ка југу и постепено прелази у ниже Темнићко поље. Ова површ представља и крајњи југоисточни обод Шумадије.

На северозападу, од клисуре Каленићке реке, и на северу општине терен се, прво постепено, па онда стрмије издиже у планинско подручје Јухора. Захвата његове јужне и југозападне делове до темена планинског била (кота 734 m), па затим узани појас планинског била до највишег врха планине - Велики ветрен (775 m). Пошто су ово главни и доминантни положаји овог планинског венца, са њега се отварају и најбољи видиковци ове планине, у односу на окружење.

На заравнима и удолинама темнићке површи, под утицајем подлоге, хидролошких и климатских фактора формирана су доста плодна земљишта, углавном, типа гајњача, веома погодна за пољопривредне културе. Међутим, на планинском подручју Јухора, због стрмијих страна и јачег спирања, заступљена су осиромашена и плитка скелетоидна земљишта, углавном под шумским биљним покривачем.

Разлике у рељефу и саставу земљишта највише су утицале на одлике вегетације, а густина насељености и начини обраде земљишта на степен измењености флоре и деградацију појединих предела. У рељефу су издиференцирана три типа предеоних морфолошких целина. То су:

  • Ниска долинска раван Велике и Западне Мораве, чији је главни део на левој страни Велике Мораве и у доњем току њене притоке Каленићке реке;
  • Простране, заталасане и денивелисане заравни Темнића (који припада ивичном делу Шумадије) до 503 m надморске висине (изнад Мале Крушевице). Подручје је према југу нагнуто и постепено прелази у Темнићко поље. Ове заравни су на северном делу оивичене Каленићком реком;
  • Северно од Каленићке реке и села Орашје и Избеница уздиже се трећа и најмања брдско планинска целина јужног дела Јухора. Захвата ужи појас издигнутог побрђа, висине изнад 400 m и стрмије планинске стране Јухора до његовог развршја (кота 734 m) и највишег врха Велики ветрен (775 m).

Клима[уреди]

На овим просторима Поморавља и Шумадије влада континентална умерено топла клима, са прелазним утицајима котлинске - топлије и сувље климе, код које су средње јануарске температуре испод -1°C, а лета топла. У вишим ободним деловима клима је нешто свежија, лета мање топла, у августу и септембру сува, а зиме хладније са негативним просечним јануарским температурама.

С обзиром да у Варварину не постоји метеоролошка станица, за сагледавање климатских елемената на територији општине коришћени су подаци метеоролошких станица у Ћуприји и Крушевцу, тако да они имају улогу оријентационих показатеља, са приближно једнаким вредностима за територије све три општине.

Средње месечне и средња годишња температура ваздуха (Ћуприја и Крушевац)
Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Годишње
Ћуприја -0,8 0,8 5,6 11,7 16,8 20,1 22,2 21,4 17,4 11,9 6,6 1,8 11,3
Крушевац -1,0 0,8 5,8 11,5 16,4 20,0 22,0 21,4 17,4 11,7 6,7 1,8 11,2

Из ове табеле види се да се средње јануарске температуре крећу до -1°C, што је показатељ умерено хладних зима. Средње месечне температуре највише су у јулу и у августу - између 21 и 22°C, што показује да су лета на овом простору доста топла.

Годишње количине падавина су релативно мале, око 620 mm. То је одлика читавог Поморавља и југоисточног дела Шумадије, коме припада и територија ове општине. Овде је заступљен континентални плувиометријски режим, са најмање падавина у зимском периоду, односно у фебруару и марту, а највише у мају и јуну (што се види из наредне табеле). Мада је мала годишња количина падавина, њихов месечни распоред је повољан за пољопривреду, јер највише падавина излучи се у пролећним и летњим месецима, односно у периоду најинтензивнијег вегетационог циклуса.

Средња месечна и средња годишња сума падавина (у mm)
Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Годишње
Ћуприја 42 35 37 53 83 68 56 47 46 53 48 51 619
Крушевац 41 35 37 54 82 74 59 46 40 56 55 47 626

С обзиром на мале количине укупних падавина у зимском периоду, мале су и снежне падавине. Средња максимална висина снежног покривача износи око 20 cm, али је његово задржавање мало. Средњи годишњи број дана са снежним покривачем од 10 cm креће се од 20 до 40 дана, а висине од 30 cm не задржава се у просеку дуже од 5 дана.

Влажност ваздуха, као и остали климатски елементи, може се пратити посредно преко података са метеоролошких станица Ћуприје и Крушевца, мада су за Варварин, с обзиром на отвореност долине Велике Мораве и положај града, меродавнији климатски подаци за Ћуприју.

Средња месечна и средња годишња влажност ваздуха (у %)
Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Годишње
Ћуприја 84 83 78 71 69 66 69 72 70 78 78 84 75
Крушевац 88 87 80 72 68 66 66 70 69 76 78 83 75

Као што се из претходне табеле види, средња годишња влажност ваздуха је доста висока и износи 75%, на шта има утицај долинско-котлински положај ових места. Истина, највећа влажност ваздуха је у зимским месецима (83 - 84%), а најмања у летњим (66 - 70%), што је повољно за летњи туризам, јер сувљи ваздух смањује летњу оморину и чини овај простор климатски погоднијим за туристички боравак у овом периоду године.

Облачност је, такође, један од значајнијих климатских елемената, јер утиче на ниво осунчања, количину падавина и колебање температуре. Изражава се у десетинама покривености неба.

Средња месечна и средња годишња облачност
Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар Годишње
Ћуприја 7,1 8,4 7,5 6,2 5,1 4,3 3,9 3,7 3,8 5,7 4,4 6,9 5,6
Крушевац 7,4 8,5 7,9 7,0 7,9 4,5 3,8 4,4 3,8 6,0 7,9 7,1 5,8

Из података изложених у претходној табели види се да је просечна годишња облачност 5,7 десетина, што представља умерену облачност. Међутим, годишњи ток облачности врло је променљив, од високе облачности у зимском периоду (7 - 8,4) до врло мале облачности од јуна до септембра (3,7 - 4,3).

Хидрографија[уреди]

У хидрографској мрежи општине Варварин главни водени токови су Велика Морава, Западна Морава и Каленићка река, која се улива у Велику Мораву у самом граду. Од мањих речних токова Западна Морава прима Вратарску реку у коју се улива Залоговачки поток, а Каленићка река прима Церничку и Избеничку реку. Велика Морава на овом сектору нема притока.

Западна Морава на свом граничном делу од десетак километара, до састава са Јужном Моравом, има одлике равничарске реке ниских обала.

Средњи месечни протицаји Западне и Велике Мораве (m3/s)
Станица Јануар Фебруар Март Април Мај Јун Јул Август Септембар Октобар Новембар Децембар
Варварин 234 356 403 440 360 228 129 86 72 111 134 213
Јасика 113 177 193 193 186 105 77 44 38 54 81 103

Велика Морава, као највећа национална река, чини водопривредни, енергетски и рекреативно-туристички потенцијал који се мало користи, а на овом делу тока најмање. Она је већ од састава двеју Морава велика река, ширине корита око 100 m, брза река променљивог протицаја и доста бујичава, нарочито у периоду великих вода, крајем зиме и у току пролећа. Каленићка река извире са Гледићких планина на око 900 m надморске висине. Дуга је око 37 km, а улива се у Велику Мораву код Варварина (на L30 m). Већим делом тока река припада овој општини. Пресеца површ Темнића и одваја га од падина Јухора, образујући клисурасту долину све до Орашја, где улази у долинску раван Велике Мораве. До Орашја тече као бистра, брза и бујичава река великог пада, а од Орашја постаје мирна река. У доњем току прима Церничку реку са Темнића и Избеничку реку са Јухора. Клисура Каленићке реке обрасла је шумском вегетацијом која формира пејзажно леп амбијент. Она је, међутим, река малог протицаја воде, па јој и средњи годишњи протицај код ушћа износи око 1 m/s, а најмањи је у августу и септембру.

Минерална вода „СОКО“

У оквиру хидрографских објеката посебну пажњу завређује појава минералне воде, позната под називом „Соко вода“. Наиме, у атару села Орашје, непосредно испод подножја Јухора, налази се извориште минералне воде на надморској висини од 220 m. По геолошком саставу овај локалитет је састављен од стена које чине основну геолошку грађу планинске масе Јухора, а то су старе палеозојске шкриљасте стене гнајсева, микашиста, амфиболита, лискуновитих и сличних стена. Извориште минералне воде у овим стенама лежи испод глиновито-песковитих квартарних наслага дебљине око 10 m, а на контакту ових стена са неогеним наслагама моравске долинске равни. Утврђено је да контактну зону ових различитих стена (шкриљаца и неогена) пресецају раседне линије различитих праваца, тако да за ове раседе геолози везују појаву минералне воде у Орашју, као и у селу Својнову на источним падинама Јухора.

Ова вода сврстава се у групу хладних калцијум-магнезијум-хидрокарбонатних-угљенокиселих минералних вода, температуре од 12-140C, укупне минерализације 0,8 - 1,4 g/l и pH вредности од 6,08. Садржај CO2 у води износи 1,1 g/l, а садржај радиоактивних елемената је низак. Почеци експлоатације ове воде датирају још од 1929. године, тако да се она сматра једном од најстаријих минералних вода на територији Србије која је флаширана и која је добила ширу тржишну употребу (коришћена је и на Двору у Београду). Још 1932. године краљ Александар I Карађорђевић прогласио је ову воду за опште корисну лековиту минералну воду.

Вода се добија из каптираног бунара (лоциран поред црквеног дворишта), устаљеног капацитета око 1 l/s. Међутим, на простору изворишта, после Другог светског рата, два пута су вршена истраживања бушењем више бушотина, од којих су две дубље (37 и 40 m). Затим, почетком 90-их година изведене су 3 дубоке бушотине до 150, 200 и 300 m дубине, али је издашност тих бушотина била мала, од 0,1 до 0,3 l/s. То значи да треба рачунати са постојећим капацитетом од 1 l/s.

Анализом физичко-хемијског састава воде, коју је извршио 1997. године Завод за заштиту здравља Србије „Др Милан Јовановић - Батут“ утрврђено је присуство следећих елемената (мерено у g/l воде): натријума 34,80, калијума 9,28, калцијума 159,18, магнезијума 60,00, селена 0,0014, бикарбоната 579,00, хлорида 25,00, сулфата 134,00 и флуорида 0,80 g/l. Међутим, анализом лековитих својстава, коју је извршио Медицински факултет у Београду - Институт за балнеологију, утврђено је да се ова вода може користити као терапијско средство у лечењу следећих хроничних обољења: упале желуца и жучних путева, песка у мокраћним путевима, стања после хируршког одстрањења камена из жучних и мокраћних путева. Поред тога, веома је ефикасна у погледу брзе надокнаде течности у организму и утољавања осећаја жеђи, због чега се препоручује особома које су изложене повећаним губицима течности, као и онима које се подвргавају контролисаним процедурама мршављења. Иначе, може се користити без ограничења као стона минерална вода.

Ова минерална вода и данас се флашира под називом „Соко“ и продаје као стона освежавајућа угљенокисела вода, а делом се користи и за производњу газираних сокова. Дистрибуира се, углавном, на регионалном тржишту.

Биљни и животињски свет[уреди]

На територији општине биљни и животињски свет је врло измењен, деградиран и осиромашен врстама. Тако стање је последица јаких антропогених утицаја у прошлости и садашњости. Главни фактори деградационих утицаја су доста велика и дуготрајна насељеност територије и коришћење пољопривредног земљишта.

И поред значајних геоморфолошких разлика издвојених предеоних целина, општина Варварин је, у целини гледано, првенствено аграрна и густо насељена територија.

Природни биљни свет је, углавном, замењен пољопривредним културама, а преостали део је осиромашен и деградиран. Тиме су, наравно, нестала или поремећена и станишта неких животињских врста које најчешће мигрирају, проређују се или нестају са таквих подручја.

(1) Најгушћа насељеност становништва заступљена је у низијском - равничарском делу Велике Мораве и делимично Западне Мораве. На овом, мањем, делу територије општине налази се 10 већих сеоских насеља, заједно са градом Варварином. У њима је настањено око 72% становништва општине, а природна средина је преобликована у пољопривредно и грађевинско земљиште и утрине сеоских атара.

Само се у узаној алувијалној равни Мораве налазе густе састојине хидрофилних шума, топољака, врбака и ниског шибља. Већином су и исушени меандри, после регулације Мораве, претворени у пољопривредна земљишта, оивичена багремарима. Изузетак је алувијални сектор узводно од Варварина до састава двеју река, који је обрастао ритским шумама и представља зелени појас Велике Мораве, са вештачким језером на Моравишту. На њему је заступљен и богат птичји свет.

(2) Предео пространих заталасаних заравни и платоа Темнића је део ниске Шумадијске пластике. Релативно је мале насељености са 8 мањих и једним већим сеоским насељем (Залоговац), а у тих девет села живи око 19,5% становништва општине. Села су разбијеног типа, свако са више засеока размештених по превојима побрђа и у долинским проширењима речица и потока. И у овом пределу доминантно је учешће пољопривредних површина, али је осетно повећано учешће шумских површина. Овде су пољопривредне културе разноврсније. Поред житарица и поврћа, у већој мери је заступљено воћарство, затим виноградарство, а у новије време врло је популарно гајење јагода, купина и малина због економске рентабилности.

Шумске површине су разбијене у мање појединачне комплексе, енклаве и групе дрвећа, а одржале су се на стрмијим странама потока, на вишим теренима изнад насеља и на истакнутим заобљеним висовима и косама већих нагиба. Најчешће су испрекидане пропланцима са ливадама и пашњацима, па делују мозаично и декоративно. Ово су, углавном, проређене и деградиране изданачке шуме - пањаче које образују ксеротермне заједнице храста сладуна и цера, уз значајно учешће јасена, граба, клена, липе и посебно честих багремових састојина, глога и разних шибљака. Према томе, на овом подручју највише су заступљене пољопривредне културе, које су комбиноване са воћњацима и виноградима. Аутохтона флора и вегетација фрагментарно је заступљена мешовитим листопадним храстово-грабовим деградираним шумама, малим обимом ливада и пашњака и секундарним састојинама багремара.

Овако вегетацијски обликованом пределу, са доминантним уделом пољопривредних култура, умереном насељеношћу, осиромашеним и фрагментарно заступљеним шумским заједницама и пашњацима, прилагођен је и данашњи животињски свет. Он је, такође, проређен врстама и осиромашен бројношћу популација. Од ловних врста највише су заступљени: зец, лисица, јаребица, препелица, фазан, срна и дивља свиња.

(3) У брдско-планинском делу општини Варварин припада узани појас планинског била Јухора до највишег врха (Велики ветрен, 775 m), јужне и југозападне планинске стране које постепено прелазе у ниско побрђе Избенице на југу и на атар Пајковца, до Каленићке реке на југозападу. Ово подручје је скоро ненасељено, а вегетацијски је богато. С обзиром да је планина остатак старог родопског копна, састављена је од палеозојских шкриљаца, гнајсева, микашиста, амфиболита, пешчара и других лискуновитих стена. Зато на њој има доста површинских вода у виду пишталина, слабих извора и поточића који се сабирају у веће потоке, па су планинске стране избраздане дубоко усеченим потоцима и јаругама.

Примарна шумска вегетација на Јухору је храстово-грабова и букова. На планинским развршјима - висовима, превојима и увалама заступљене су компактне високе и богате букове шуме, кроз које су просечени локални јавни и шумски путеви.

На Јухору се налазе и већ позната излетишта Добра вода и Ђурђево брдо, као и већи број извора, од којих су познатији: Змајевица, Добра вода, Николин кладенац, Хајдучки и Тодоров кладенац.

На планинским странама и падинама нижег дела Јухора данас је заступљена ксеротермна вегетација мешовитих шумских заједница, карактеристична за нископланинска подручја Шумадије. Те заједнице овде су флористички разноврсне, али су шуме сечом и деградационим процесима осиромашене, запуштене и зашикарене. У њима преовлађују изданачке (пањаче) храстово-церове и храстово-грабове шумске заједнице, са учешћем јасена, клена, бреста, липе и јове око потока, а на влажнијим деловима заступљена је и богата зељаста и травна вегетација. На нижим деловима падина шумска вегетација је још више деградирана и зашикарена, па су у већем обиму заступљене састојине багрема, глога, шибљака и осиромашених пашњака.

Као и на површима Темнића и на овом делу територије заступљене су, углавном, исте врсте дивљачи, с тим што су овде чешће дивље свиње и срна, јер су на Јухору повољнији природни станишни услови за високу дивљач због компактности шумске вегетације и мање изложености узнемиравању.

На територији општине Варварин постоје два ловишта - „Зеленик“ и „Јухор“. Ловиште „Јухор“ простире се на територијама општина које деле ову планину, а њиме газдује ЈП „Србијашуме“. Ловишту „Зеленик“ припада остали део територије ове општине, са изузетком насељених и других простора који се не сматрају ловним површинама. Ово ловиште има укупну површину од 23.470 ha, од чега 21.500 ha чини ловна површина. У оквиру њега формиран је резерват на површини од 4.700 ha (око 20% укупне површине ловишта). Највећи део ловнопродуктивне површине припада III бонитетном разреду, што упућује на закључак да ово ловиште има средњи ниво квалитета. Станишни услови највише погодују гајењу следећих врста дивљачи: срна, зец, фазан и пољска јаребица. Међутим, на ловнопродуктивним површинама присутни су релативно повољни природни и еколошки услови за егзистенцију и других врста интересантних за лов, као што су: дивља свиња, дивља пловка, дивља гуска, препелица и др.

Историја[уреди]

Буне, устанци и ратови нису мимоилазили овај крај, грађани Темнића учествовали су у њима дајући свој допринос борбама за слободу.

Обор кнез Јевта из Обрежа водио је своје јунаке кроз многе борбе са Турцима у Првом српском устанку. Са својом војском учествује и у боју на Делиграду 1806. године. Његово јунаштво остаје у народном сећању о чему сведоче стихови Вуковог певача гуслара Растка; Симо Милутиновић Сарајлија пева о „левачком кнезу Јевти“ стављајући га међу најзначајније актере битке на Делиграду. Велика победа на Грамади дело је Обор-кнеза Јевте и његових јунака.

Многи Темнићани дају своје животе за слободу. У боју на Каменици 1809. године својом храброшћу нарочито се истиче Стојан Милићевић, син Милића Томића Кнеза ражањске нахије. Сердар и хајдук, неустрашиви јунак Никола Мандрда храбро се борио против Турака. Интересантан је податак да је Мандрда је сам правио пушчани барут. Варварински војвода Стеван Кара јуначки гине пред зидинама Соко града.

У историји Варварина посебно место заузима 1810. година. Те године је извојевана једна од најблиставијих победа Првог српског устанка. У борби код Варварина удружени Срби и Руси победили су 23. септембра три пута бројнију турску војску коју је предводио турски војсковођа Куршид паша. Девет хиљада Срба и три хиљаде Руса предводио је пуковник гроф Јосиф Корнилович Орурк. У Другом српском устанку Темнићане предводи војвода Милета Радојковић који је имао храбрости да након устанка поведе борбу против самовоље Милоша Обреновића. Милош се Милете бојао, тако да је побуна окончана примирјем.

У Балканским ратовима и у Првом светском рату ратницима Темнића командовао је п. пуковник Стојан Поповић из Село Варварина. У тим ратовима изгинуло је преко две хиљаде Темнићана, о чему сведоче дуги спискови изгинулих на црквеним плочама и споменицима широм општине. Моравска дивизија је носила славу Темнића преко Албаније, Кајмакчалана и Брегалнице. Многобројне хумке Варваринаца остају на Зејтинлику, Мачковом камену… Четрдесет Варваринаца је стигло до Солуна, међу њима капетан Долић из Варварина коме је у борби са Бугарима на Турском Ливађу сав шињел изгорео од куршума, Љубисав Чабрић, коњички поручник из Варварина и мајор Душан Додић из Милутовца који је на белом коњу први ушао у Варварин 1918. године.

Најзначајнији датум у новијој историји Варварина је 30. мај 1999. године када је у недељу на дан верског празника Свете Тројице и велике недељне пијаце, око 13 h и неколико минута, са четири пројектила бомбардован мост на Великој Морави од ваздушних снага НАТО пакта. Приликом бомбардовања погинуло је 10 људи, 17 тешко, а више десетина лакше рањено.

Културно-историјски споменици[уреди]

На територији општине Варварин, према досадашњим истраживањима, нема непокретних културних добара од међународног и националног значаја, али постоји велики број разноврсних културних добара регионалног и локалног значаја. Ови остаци објеката градитељске баштине на територији општине заступљени су из свих историјских периода - праисторије, антике, средњег века и новог века. Праисторијски период

  • Ђерђелин - некропола
  • Пољанка
  • Селиште - праисторијско насеље
  • Селиште - некропола
  • Горњи Катун - некропола

Антички период[уреди]

  • Ђерђелин - грађевински материјал из римског периода
  • Маскаре - остаци римског утврђења
  • Селиште - остаци римске грађевине

Средњи век[уреди]

  • Бачина - средњовековни надгробни споменици
  • Обронци Јухора изнад Пајковца - остаци средњовековног утврђења
  • Црква у Орашју
  • Виденовац код Избенице - остаци грађевине
  • Маскаре - некропола
  • Залоговац - стари друм

Период 16 - 18. века[уреди]

  • Гробља са надгробним споменицима у Залоговцу, Орашју и на Селишту

Период 19 - 20. века[уреди]

  • Црква Успења Св. Богородице и гробље у Варварину
  • Црква Св Јована у Орашју
  • Црква Св. Николе у Бачини
  • Црква Св. Петке у Пајковцу
  • Црква Св. Илије у Обрежу
  • Црква Св. Богородице у Карановцу (Доњи Крчин)
  • Црква у Парцану
  • Капела у Виденовцу код Избенице
  • Кнежева воденица - објекат народног градитељства на Каленићкој реци код Варварина

Више споменика и спомен обележја, стављено је одлукама СО Варварин у статус заштите:

  • Споменик грофу Орурку (Селиште, на ушћу Западне и Јужне Мораве);
  • Споменик Јови Курсули у Варварину;
  • Споменици изгинулим у ратовима 1912-1918. у Варварину и Село Варварину, Маскару, Бошњану и Доњем Катуну;
  • Споменици изгинулим у НОБ 1941-1945. у Варварину и Село Варварину, Доњем Катуну, Бачини, Орашју, Тољевцу, Карановцу, Малој Крушевици, Парцану и Залоговцу;
  • Споменици изгинулим у Првом и Другом светском рату у Село Варварину, Обрежу, Избеници и Доњем Крчину;
  • Спомен плоче у Варварину - град, Маскарама, Бошњану, Доњем Катуну, Обрежу, Бачини, Орашју, Церници, Доњем Крчину, Горњем Крчину, Карановцу и Залоговцу;
  • Спомен чесме у Обрежу, Карановцу, Малој Крушевици и Парцану;
  • Запис (храст у Бошњану).

За разлику од материјалне, традиционална духовна етно-култура на територији општине нешто је боље очувана, посебно у обичајима и фолклору. У граду Варварину се двапут годишње одржавају вашари - 12. јула (Петровдан) и 28. августа (Велика Госпојина). Посебно је значајан августовски вашар, с обзиром да је истог дана слава манастира Каленић и почетак манифестације „Прођох Левач прођох Шумадију“.

Насељена места[уреди]

У општини Варварин има 21 насеље, од тога једно градско

и 20 сеоских:

Демографија[уреди]

Демографија[1]
Година Становника
1948. 26.088
1953. 26.744
1961. 26.423
1971. 26.143
1981. 25.779
1991. 23.821 21.917
2002. 20.122 23.326

Референце[уреди]

  1. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 

Спољашње везе[уреди]