Церска битка — разлика између измена

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Додате информације
мНема описа измене
Ред 15: Ред 15:
| јачина1 = око 200.000{{чињеница|date = 10. 2015.}}
| јачина1 = око 200.000{{чињеница|date = 10. 2015.}}
| јачина2 = око 200.000{{чињеница|date = 10. 2015.}}
| јачина2 = око 200.000{{чињеница|date = 10. 2015.}}
| губици1 = 9.000 убијених<br />30.000 рањених<br />4.500 заробљених, Јозеф вон Фридл
| губици1 = 9.000 убијених<br />30.000 рањених<br />4.500 заробљених, Јозеф вон Фридл{{чињеница|date = 7. 2020.}}
| губици2 = 2.000 погинулих<br />15.000 рањених
| губици2 = 2.000 погинулих<br />15.000 рањених{{чињеница|date = 7. 2020.}}
| цивилне жртве =
| цивилне жртве =
}} {{Српска кампања}}
}} {{Српска кампања}}

Верзија на датум 23. јул 2020. у 12:50

Церска битка
Део Српске кампање

План напада Аустроугарске на Србију
Време15. август – 24. август 1914.
Место
Планина Цер и Мачвански округ
Исход Српска победа
Сукобљене стране
Аустроугарска
Аустроугарска
Краљевина Србија
Србија
Команданти и вође
Аустроугарска Оскар Поћорек
Аустроугарска Либориус Ритер фон Франк
АустроугарскаАртур фон Пшиборски
АустроугарскаЈозеф вон Фридл		 Краљевина Србија Александар I Карађорђевић
Краљевина Србија Радомир Путник
Краљевина Србија Степа Степановић - Друга армија
Краљевина Србија Павле Јуришић - Трећа армија
Краљевина Србија Петар Бојовић - Прва армија
Краљевина СрбијаМихаило Рашић
Јачина
око 200.000[тражи се извор] око 200.000[тражи се извор]
Жртве и губици
9.000 убијених
30.000 рањених
4.500 заробљених, Јозеф вон Фридл[тражи се извор]		 2.000 погинулих
15.000 рањених[тражи се извор]

Церска битка (нем. Schlacht von Cer, мађ. Ceri csata), такође знана као и Јадарска битка[1][2][3][4] (Schlacht von Jadar, Jadar csata), је била војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.

Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила. Битка је била битка у сусрету, маневарског типа, што значи да у току битке нису коришћени ровови, будући да су ровови у овом рату коришћени први пут крајем 1914. после битке на Марни.

У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату.

Аустро-Угарска казнена експедиција 1914.
Српски регрути 1914.

Позадина

Аустроугарском инвазијом Србије је командовао генерал Оскар Поћорек, гувернер Босне и Херцеговине.

У Сарајеву је 28. јуна 1914. године извршен атентат на надвојводу Франца Фердинанда. Атентатор је био српски студент Гаврило Принцип. Атентат је довео до Јулске кризе, у току које је Аустроугарска издала ултиматум Србији 23. јула, под оптужбом да је атентат организован у Београду.[5] Аустроугарска влада је саставила неприхватљив ултиматум Србији, тако да је он на крају одбачен.[6] Рат Србији је објављен 28. јула, а Београд је бомбардован следећег дана. Овим догађајима је започео Први светски рат.[7]

Број аустроугарских трупа одређених за инвазију на Србију је био мањи од првобитно планираних 308.000 војника. Велики део Друге аустроугарске армије је пребачен на Руски фронт, чиме је број преосталих војника сведен на око 200.000. Насупрот њима, Срби су могли да мобилишу око 450.000 војника. Главнина снаге која би се супротставила аустрогарским трупама су чиниле Прва, Друга и Трећа армија, као и Ужичка војска. Ове снаге су бројале око 180.000 војника.[8]

Током Балканских ратова 1912—1913, Србија је изгубила 36.000 војника и имала око 55.000 рањених. Са новоосвојених територија дошло је врло мало регрута, који су употребљени за борбу против албанских одметника и као резерва у случају евентуалног напада са бугарске стране. Недостајала је артиљеријска муниција, јер је Србија тад тек започела обнову залиха граната, пошто их је претходно искористила у Балканским ратовима. Није могла да обезбеди ни одговарајућу обућу за новопридошле регруте, који су на рапорт долазили боси.[9] Процењено је и да у случају потпуне мобилизације, око 50.000 српских војника, од опреме не би имало ништа, осим шињела и шајкача.[8] Српској војсци су недостајале и пушке, јер краљевина Србија није могла да их производи, нити увезе из иностранства. С друге стране, Аустроугарска је поседовала модерне пушке у изобиљу и дупло више митраљеза. Имала је веће залихе муниције, као и много бољу саобраћајну и индустријску инфраструктуру.[9] Међутим, после два Балканска рата српски војници су били искуснији и обученији од аустроугарских.[10] Без обзира што су на регрутацију долазили са рогуљама и секирама, њихов мотив је био јачи: да се одбране од Аустроугарске.[11]

За врховног команданта аустроугарских снага у инвазији на Србију изабран је генерал Оскар Поћорек, такође претходно одговаран за обезбеђење Франца Фердинанда, у тренутку атентата налазио се у истом аутомобилу.[12] Пре битке, Поћорек је, предвиђао лаку победу, потцењујући непријатеља, Србе је називао „узгајивачима свиња“.[13] Врховни командант српских снага је био престолонаследник принц Александар, са начелником генералштаба војводом Радомиром Путником, који је раније командовао српским снагама у Балканским ратовима.[14] Генерал Петар Бојовић је командовао Првом армијом, Генерал Степа Степановић је командовао Другом армијом, а Павле Јуришић Штурм Трећом армијом.[15]

Увод

Генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије и најзаслужнији за победу Србије у Церској бици, а након битке унапређен је у чин војводе.

У периоду од 29. јула до 11. августа, аустроугарска армија је започела артиљерске нападе у северној и северозападној Србији и успела је да створи систем понтонских мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће да бранити целу аустроугарску границу, у дужини од 550 km. Због тога је воjвода Путник наредио да се српска војска повуче на традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, где су могли брзо да дејствују на западу и северу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице су постављене на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази српска команда је могла само да сачека, док се план Аустроугара не материјализује.[16]

Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји аустроугарске војске да пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Српска врховна команда је знала да је велики део аустроугарских снага стациониран у Босни и није претерано реаговала на ове лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, а српска команда је на ове нападе гледала озбиљније. Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 km, Аустроугари су прешли реке и окупирале Шабац.[17] Друга и пета армија су кренуле ка Београду, где су наишле на Прву, Другу и Трећу армију.[18] Војвода Радомир Путник је 15. августа наредио контранапад.[19]

Панорамски поглед на терен планине Цер

Кретање Аустријских трупа

У 5 ујтру кренуо је 28. прашки пук, као челни наступајући гребеном Цера, док су остали ишли за њим. Имали су да се боре са многим тешкоћама као што је жега и недостатак воде. На испресецаној и шумовитој греди Цера, чак ни покретне кухиње нису могле да прате трупе. Колона се ломила по правом путем, а на више места ишло се у колонама по један. За осам часова прашки пук је прешао само 5 километара, а у 16:30 избили су код Тодоровог рта. О кретању српске војске нису имали никакве податке. Због преморености и првог сумрака неки од команданата предлажу да се ту заноћи, али командант 21. ландвер дивизије Артур Пшиборски наређује покрет правац Сакалиште. Претходница избија на Трајан уочи страшног невремена с пљуском. У исто време извидинца Михајла Рашића избија на Цер. Почињу прва пушкарања, али конаднат 42. батаљона Подгајски који је избио око 22:30 преко Велике и Мале Лисине на пут Шабац-Текериш није узнемирен, јер сматра да су то делови Лешничког одреда, не схватајући озбиљност ситуације. За Чехе из прашког пука ово је био превелики напор. На Дивчу су остали 6. и 7. чета 28.прашког пука са командантом Јозефон Фридлом. [20]

Битка

Ситуација на фронту између 12–15. августа 1914.
Ситуација на фронту између 16–20. августа 1914.
Планина Цер

Командант Друге српске армије, генерал Степановић је образовао Церску ударну групу од Моравске дивизије I позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио важност планице Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене доминантне коте Тројан и Косанин град. [21] Степановић је цео ток битке посматрао из села Драгиње, на ком се и данас налази клупа са које је командовао битком.[22]Око 3.00 ујутро 15. августа 1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба. Усиљени марш је био: Бањани–Вукона–Свилеува–Велики Бошњак (сада Драгиње)–Каона–Михаилов гроб (кота 255)–Криваја–Цер. Око 23.00, 15. августа, делови српске Комбиноване дивизије првог позива су наишле на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша и тако је започела битка.„У 18 часова започео је пљусак праћен грмљавином. Уморну војску осветљавају муње. Од 3:00 ујтру војници су превалили 40 километара. Пљусак не престаје, војници се клизају и падају. Опанци су им пуни воде. Података о непријатељу још није било, иако су мештани нашим војницима говорили да је непријатељ уз пут запосео сва села на северној страни Цера. Мислило се да сељаци претерују. У 21:30 киша је престала, изашао је месец и назирао се Цер. Око 24:00 претходнице српске војске избијају на пут Шабац-Текериш. Непријатељ отвара митраљеску ватру на коју нико не одговара. Војници се заклонише уз усеке поред пута. Ни страже 21. ландвер дивизије ни претходине Комбиноване дивизије не одговорише на ово пушкарање. Убрзо су се вратиле српске извиднинце и јавиле да су на положају свуда побацане празне конзерве са храном (српска војска тада није поседовала конзерве). Једна извидница је јавила да је 500-600 корака од њих логор непријатеља, а друга да је десно од њих на путу Шабац-Текериш велики непријатељски логор, а да се доле код Дејановачког потока види ватра и чује ларма. Један коморџија по надимку чика Мита јавио је да је забасао у аустријски логор, где су сви спавали, да је пробудио једног војника и по говору схватио да је Аустријанац и да га је оставио да спава. Један војник је такође потврдио да су Аустријанци близу. Када је српска војска кренула са Парлога настаде ураганска пушчана ватра.”[23] Делови Другог прекобројног пука су се увукли између непријатељске предстраже и главнине. Српски војници продиру у нерпијатељске редове и отпочиње борба прса у прса и рвање по мраку.Војници се клизају, ипак износе топове на рукама на Парлог. Трубе за обе стране позивају на јуриш. На Малим Лисинама непријатељ даје страшан отпор. Српски војници долазе до самих митраљеза који их косе. Трубе више не свирају јуриш. Чује се наређење „стој, прекини паљбу.’’ Чете су се потпуно измешале и постоји опасност да војници туку своје. 2., 1. и 6. пук Комбиноване дивизије нападају Тројанову вратницу.Око 3:00 часова 1. пук Комбиноване дивизије заузео је Дивич, а током борби погинуо је аустријски командант 28. прашког пука Фридл. Са пушком у руци борио се и командант 21. ландвер дивизије Пшиборски.[24] Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени бранитељи су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између леве аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели венац Дивача и отерали Аустроугаре из Бориног села.[25] Аустроугарске трупе су имале доста губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао, Срби су онемогућили 21. пешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у Шапцу, тако што су је отерали са падина Цера.[26]

„Предњи батаљон је током ноћи стигао до Тројанског врха, а када смо стигли до Парлога пљусак је почео, којег је пратила вулканска грмљавина и заслепљујуће севање. Вода нас је квасила са све стране... Одједном други војник, без даха и узбуђено узвикнуо:

Господине мајоре, Швабе!

Тако су судари између наше Комбиноване дивизије и непријатељеве 21. Ландвер дивизије започели, а са њима и битка на планини Цер.“

Капетан Јеша Топаловић, из српске војске, сећајући се како се његова дивизија сударила са аустроугарским снагама на падина планине Цер.[19]

Срби су покушали да поврате Шабац, али нису имали успеха. Комбинована дивизија првог позива је напала Тројан и Парлог, пре него што се упутила у Косанин град. На другом месту, Аустроугари су успели да одбију српску 3. армију, терајући је да изманеврише једну од својих дивизија ( Моравска дивизија другог позива )како би заштитила прилаз Ваљеву, коме је претила 42. домобранска дивизија.[26]

Рано изјутра 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са намером да потисну Шумадијску дивизију I позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да крене у напад. Међутим, напад није успео јер су Срби уништили њихове снаге код реке Добраве, терајући преживеле војнике да се повуку.[27] На другом месту, контраофанзива Друге српске армије је настављена дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село Рашуљача где су наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен, али су напади настављени и током ноћи. Изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог позива је отерала 9. пешадијску дивизију са њеног положаја и одбили њен контранапад наневши јој тешке губитке. Четврти корпус је поновио нападе против Шумадијске дивизије, чиме је натерао Србе да се повуку са лаким губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог корпуса, значило је да аустроугарска дивизија није успела да заустави њено напредовање према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска дивизија би напала Четврти корпус са бока. Због тога, 4. корпус није успео да се повеже са аустроугарским снагама код Цера.[27]

Планина Цер у северозападној Србији. Планина је 1914. била место битке у којој су аустроугарске снаге биле поражене од бројчано слабијег српског противника.
Обележје места у селу Драгиње, где је Степа Степановић командовао Церском битком

Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила овај догађај да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија првог позива је напала Иверак и успела да потисне Аустроугаре. Село Велику Главу су Срби заузели пре подне, а послеподне је опет заузет Рајин гроб. У ово време, Аустроугари су почели да се све брже повлаче, јер им је морал опао, као и организација. Трећа армија је имала сличан успех, одбила је 36. пешадијску дивизију и натерала је на повлачење у нереду. Срби су затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж целог фронта. До 20. августа, аустроугарске снаге су још увек бежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну.[27] Многи аустроугарски војници су се удавили у реци бежећи у паници.[19] Српски извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем нереду.“ Радомир Путник је обавестио српског краља Петра I у телеграму „да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне.“[28] После тријумфа на планини Цер, Срби су хтели да поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су се српске снаге успеле да се пробију до западне стране града. До 23. августа су опколили град и увече дотерали тешку артиљерију. Следећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари напустили претходно вече. До 4 сата поподне, српске снаге су стигле до обала Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.[29]

Краљ Петар на бојишту
Шабац порушен током завршних борби битке на Церу
Аустроугарска артиљерија је разорила Шабац, август 1914.
Панорамски приказ планина Цер са котама

Последице

„Историја Аустроугарске је испреплетана са импозантним поразима, а владавина Фрање Јозефа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га победиле само Велике силе, Француска 1850. и Прусија 1866. Данас је то Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанела је први и одјекујући пораз.“

Француски новинар Хенри Барби, 19. август 1914.[30]

До 23. августа, на слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник.[31] Генерал 2. српске армије, Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успешног командовања у бици.[32] Битка је доста утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њихове снаге у Црној Гори су морали да напусте град Пљевља, којег су заузели 19. августа.[28]

Успех битке је привукао светску пажњу на Србију и донео јој наклоност у неутралним и савезничким земљама,[33] јер је битка била прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату.[34][30] Као последица, многи странци су дошли у Србију крајем 1914. нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ. Новински чланци у одбрани Србије су постали чешћи у британским новинама, а земља је била толико цењена да су одређене културне групе у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, користећи Србију и Црну Гору за пример.[35]

У време битке на Јадру и Церу, српска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска успеле су да спрече продор ка Ужицу. Пораз на Церу, страх од српске офанзиве и побуне пречанских Срба, натерали су Поћорека да пређе у дефанзиву у свим фронтовима. Српска војска је под притиском Савезника покренула неуспешну Сремску операцију, док је истовремено на Дрини текла неуспешна аустроугарска офанзива.

Диорама српског фронта 1914

Губици и злочини

Споменик палим српским војницима на Текеришу.

Обе стране су претрпеле тешке губитке.[30] Тачан број аустроугарских жртава варира. Џордан сматра да су Аустроугари претрпели 37 000 губитака, а од тога су 7 000 мртвих.[27] Миша Глени говори о цифри од 30.000 рањених аустроугарских војника и 6-10 хиљада мртвих.[30] Хорн пише да су Аустроугари имали 8 000 мртвих и 30.000 рањених, такође су изгубили 46 топа, 30 митраљеза и 140 кола са муницијом.[29] Историчар Дејвид Стивенсон сматра да су 4 500 аустроугарских војника заробљена.[36]

Број српских губитака такође варира. Хорн[29] и Џордан[27] се слажу да је отприлике 3 000 српских војника погинуло, а 15 000 рањено у бици. Глени говори о цифри од 3 000-5 000 мртвих и око 15 000 рањених.[30] Број жртава на обе стране говори о високој цени која је плаћена у Првом светском рату. Француски новинар Анри Барби је известио:

Простор између Цера и реке Јадар где се силна битка догодила није био ништа друго до масовна гробница и распаднуто месо... Из сенке шуме се ширио смрад тако гадан да је прилаз врху Цера био немогућ. Број лешева је био тако велики да је Друга армија због недостатка времена била приморана да прекине њихов покоп.[37]

На крају борби, Срби су открили доказе о страшним злочинима у градовима и селима, која је аустроугарска војска окупирала. Стотине мушкараца је насумично убијено, а многе жене и деца су најпре силовани, пре него што су убијани. Многе злочине су чинили други Јужни Словени (Хрвати и Босански муслимани), служећи у аустроугарској војсци.[30] Српски генерал Павле Јуришић Штурм је изјавио:

Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) су пронађени поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жене и деце, су нађени широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди... Још једна група од 12 жена и деце су пронађени свезани заједно и измасакрирани. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.[38]

Други српски команданти су такође изјавили да су аустроугарске снаге починиле бројне одмазде у српским селима током битке.[39]

У Церској бици је погинуо поручник Војислав Гарашанин, син Милутина Гарашанина. Најмлађи погинули борац био је Станислав Сондермајер.

После рата подигнута је Спомен-костурница на Церу која је заштићена законом као знаменито место.

Српски извиђач Драгутин Матић, Око Соколово у Церској битци
Униформа српске војске у Церској битци
Униформа Аустро-Угарске војске у Церској битци
Српска војска 1914
Датотека:Austro-hungarian infantry in summer (1914).png
Аустро Угарске јединице у лето 1914)
Мања диорама приказује судар српских и аустријских јединица на Церу

У популарној култури

Српску патриотску песму „Марш на Дрину“ је написао српски композитор Станислав Бинички убрзо после битке. Бинички је посветио марш његовом омиљеном команданту у војсци пуковнику Миливоју Стојановићу-Брки из Гвозденог пука - Други пешадијски пук првог позива " Књаза Михаила "- Моравска дивизија првог позива , који је погинуо током Колубарске битке.[40] Југословенски ратни филм такође назван Марш на Дрину је смимљен 1964. године и повезан је са битком.[41]

Остало је забележено да су аустроугарски војници бежећи и тражећи Дрину питали „Казуј, стрина, где је Дрина?“ док су српски војници спевали песму „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш? Како ћу ја гледати, када морам бежати?“[42] Церска битка је најекранизованија српска битка од свих са око 4 играна, 2 играно-документарна и једним документарним филмом. Најтачнија екранизација битке је филм „Марш на Дрину” из 1964, док је најнетачнија екранизација филм „Свети Георгије убива аждаху” у коме се ни топографија ни радња не поклапају са битком. Поред ова два филма снимљени су на стогодишњицу битке два играно документарна филма ,,Србија у Великом рату” и „Херој 1914-те”, као и филмови из 2018-те „Заспанка за војника” и филм „Краљ Петар у славу Србије” по коме је рађена истоимена серија. 15.Новембра 2015. године, војни часопис „Одбрана” издао је посебан додатак у виду стрипа „Марш на Дрину” у ком су илустроване Церска битка, битка на Мачковом камену и Колубарска битка. Књижара Томе Јовановића и Јакшића је у време Краљевине Југославије израдила илустрацију Церске битке са насловом „Страшан пораз Аустријске војске на Церу 1914-те” приказујући како српска војска наступајући у нападу слева надесно потискује аустријску војску, док се у позадини види планина Цер. Илустрација је била изложена у Историјском музеју на стогодишњицу завршетка Великог рата у Јануару 2019. заједно са илустрацијама битке на Дрини и Колубари од истог издавача.

Види још

Референце

  1. ^ Tucker & Roberts 2005, стр. 604–605.
  2. ^ B92 & 22 August 2004.
  3. ^ Стварање Југославије 1790—1918. Просвета. 1989. година
  4. ^ Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1982. године
  5. ^ Jordan 2008, стр. 16.
  6. ^ Pavlowitch 2002, стр. 93.
  7. ^ Jordan 2008, стр. 17.
  8. ^ а б Jordan 2008, стр. 20.
  9. ^ а б Stevenson 2004, стр. 59.
  10. ^ Tucker & Roberts 2005, стр. 605.
  11. ^ Glenny 2012, стр. 314.
  12. ^ Neiberg 2006, стр. 54.
  13. ^ Griffiths 2003, стр. 57.
  14. ^ Hall 2010, стр. 28.
  15. ^ Jordan 2008, стр. 26–28.
  16. ^ Horne 2005, стр. 4–5.
  17. ^ Horne 2005, стр. 5.
  18. ^ Thomas 2001, стр. 4.
  19. ^ а б в Glenny 2012, стр. 315.
  20. ^ Битка изнад облака, Цер, Гучево 1914. стр. 31. и 32.
  21. ^ Поповић 2000, стр. 9. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFПоповић2000 (help)
  22. ^ http://distrikt.rs/komandno-mesto-stepe-stepanovica-u-draginju-prepusteno-vremenu/
  23. ^ Битка изнад облака, Цер, Гучево 1914. стр.35,36,37,38
  24. ^ Битка изнад облака, Цер, Гучево 1914. стр.40,41
  25. ^ Jordan 2008, стр. 26.
  26. ^ а б Jordan 2008, стр. 27.
  27. ^ а б в г д Jordan 2008, стр. 28.
  28. ^ а б Mitrović 2007, стр. 69.
  29. ^ а б в Horne 2005, стр. 7.
  30. ^ а б в г д ђ Glenny 2012, стр. 316.
  31. ^ Tucker & Roberts 2005, стр. 172.
  32. ^ Blic & 19 August 2012.
  33. ^ Mitrović 2007, стр. 104.
  34. ^ Pavlowitch 2002, стр. 94.
  35. ^ Mitrović 2007, стр. 105.
  36. ^ Stevenson 2004, стр. 60.
  37. ^ Glenny 2012, стр. 315–316.
  38. ^ Mitrović 2007, стр. 73.
  39. ^ Mitrović 2007, стр. 73–74.
  40. ^ Glas Javnosti & 3 March 2003.
  41. ^ B92 & 28 June 2011.
  42. ^ Где је, стрина, Дрина? („Вечерње новости“, 30. новембар 2005)

Литература

Церска битка на Викимедијиној остави.

Интернет

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Церска_битка&oldid=23264124”