Пређи на садржај

Кукувија

С Википедије, слободне енциклопедије

Кукувија
Кукувија у Британском центру за дивљину, Енглеска
Оглашавање кукувије снимљено у Кардиганширу, Велс
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Strigiformes
Породица: Tytonidae
Род: Tyto
Врста:
T. alba
Биномно име
Tyto alba
(Scopoli, 1769)
Подврсте

Велики број, види текст

Распрострањеност кукувија у свету
Синоними

Strix alba Scopoli, 1769
Strix pratincola Bonaparte, 1838
Tyto delicatula Gould, 1837

Кукувија (лат. Tyto alba) врста је совe из породице кукувија (лат. Tytonidae). Најраспрострањенија је врста сове и једна је од најраспрострањенијих врста птица. Кукувија се може срести готово било где у свету изузев у поларним и пустињским областима, у Азији северно од Хималаја, већем делу Индонезије и неким пацифичким острвима.[2]

Филогенетски докази показују да постоје најмање три главне линије кукувије — једна у Европи, западној Азији и Африци; једна у југоисточној Азији и Аустралији; и једна у Америци, а на острвима су и неки веома дивергентни таксони. Сходно томе, неки научници деле кукувије на западну кукувију за групу у Европи, западној Азији и Африци; америчку кукувију за групу у Америци; и источну кукувију за групу у југоисточној Азији и Аустралији. Неки таксономисти су додатно раздвојили групу кукувија, признајући до пет врста, па је због тога потребно обавити даља истраживања како би се разјаснила позиција кукувија. Постоји значајна варијација у величини и боји приближно 28 подврста, али кукувија припада средње великим совама и већина подврсти је дужине од 33 до 39 центиметара са распоном крила од 80 до 95 центиметара. Перје на глави и на леђима је сиве или браон боје и веома ишарано, а доњи делови тела варирају од беле до смеђе боје, понекад истачкани тамним шарама. Лице је карактеристично и у облику срца и бело је код већине подврста, са црним очима. Ова сова не хуче, већ испушта језив, дуг крик.

Стаништe су јој насeљeна мeста, пољоприврeдни и други отворeни тeрeни; углавном сe гнeзди по људским објeктима: шталама, црквама и старим зградама.[3] Ова сова је ноћна птица у већем делу свог ареала, али у Британији и на неким пацифичким острвима лови и дању. Кукувија је специјализована за лов на животиње на земљи, а готово целокупна њена исхрана састоји се од мишоликих глодара, рeђe малих птица и инсeката. Плен лоцира по звуку, пошто јој је чуло слуха веома развијено. Кукувија не мења партнера, тако да се једном оформљен пар не раздваја, осим ако једна јединка премине или буде убијена, када друга јединка може формирати нову везу. Размножавање се одвија у различито доба године и зависи од локације, а гнездо садржи у просеку четири јаја која се полажу у шупље дрво, стару грађевину или у пукотину у литици. Женка сама лежи на јајима, а она и млади пилићи се ослањају на мужјака када је реч о храни. Када плена има у изобиљу, популација кукувија се може брзо проширити, а глобално се птица сматра најмањом бригом и није угрожена. Неке подврсте са ограниченим ареалом распрострањења су угроженије. У Србији ова врста спада у групу строго заштићeних врста.[4]

Опис

[уреди | уреди извор]

Кукувија је средње велика, бледоплава сова са дугим крилима и кратким, делимично коцкастим репом. Постоји значајна варијација у величини између подврсти, а типичан примерак је дужине од 33 до 39 центиметара, односно 29—44 центиметра када се посматрају све врсте. Кукувија има распон крила од 80 до 95 центиметара, са потпуним распоном од 68 до 105 центиметара.[5][6] Маса тела одраслих такође је променљива, тако да мужјаци подврсте са Галапагоса (T. a. punctatissima) теже у просеку 260 грама, док су мужјаци источне кукувије (T. javanica) просечно тешки 555 грама. Апсолутни распон тежине за све подврсте ове сове креће се од 224 до 710 грама.[7] Углавном, сове које живе на малим острвима су мање и лакше, вероватно зато што се њихова исхрана у већој мери ослања на инсекте и зато што треба да буду способне за веће маневрисање приликом лета.[8] Међутим, највећа подврста кукувије — T. a. furcata са Кубе и Јамајке — такође је острвска подврста, али она ипак настањује већа острва са већим пленом и са мало већим совама које се са њом надмећу за храну.[6]

Облик репа је главно средство које се користи за разликовање кукувија од типичних сова када се оне посматрају у ваздуху. Остале карактеристике које издвајају куккувију су таласаст образац летења и висеће, пернате ноге. Бело лице срцастог облика и црне очи дају птици у лету карактеристичан изглед. Кукувија има и карактеристично перје изнад кљуна које донекле подсећа на нос.[9]</ref> Svensson et al. (1999) pp. 212–213</ref>

Глава и горњи део тела обично варирају између бледосмеђе и сиве (посебно на челу и леђима) код већине подврста. Неке су чистије, богатије смеђом бојом, а све имају ситне, фине, црно-беле мрље, осим на раменима и ретриксу (главни део репног перја), који су светле браон боје са тамнијим тракама. Фацијални диск у облику срца чини радијално распорeђeно пeрјe које је обично јарке беле боје, али код неких подврста је смеђе.[2][10] Лево ухо је мало изнад очију у вертикалној равни, док је десно ухо мало испод очију. Оријентација ушног перја у односу на лице такође се разликује између ушију, са разликом од око 15°.[11] Доњи делови тела, укључујући тарзометатарсално перје (доњи део ногу), варирају од беле до црвенкасте боје коже и углавном су или неишарани или имају различит број ситних црносмеђих мрља. Утврђено је да су, барем у континенталној европској популацији, женке са више пега здравије од птица без пега. За европске мужјаке ово не важи, код којих се ниво ишараности разликује у зависности од подврсте. Боја кљуна варира од бледе браон боје до боје тамне коже, што се генерално поклапа са нијансама перја, а дужица је црно-смеђе боје. Стопала, попут кљуна, варирају у боји, крећући се од ружичасте до тамноружичасто-сиве, а канџе су црне.[2][10]

У просеку унутар било које популације, мужјаци углавном имају мање мрља на доњим деловима тела и бледије су боје него женке. Женке су такође веће, тако да женка номиналне подврсте тежи преко 550 грама, док је мужјак обично око 10% лакши. Младунци су прекривени белим паперјем, а срцасти фацијални диск постаје видљив убрзо након излегања.[12]

Упркос широко распрострањеном мишљењу, кукувија не хуче (такву вокализацију имају типичне сове, попут шумске сове или других припадница рода Strix). Уместо тога, производи карактеристичан крик, болан за људски слух из непосредне близине. Мужјак током удварања испушта шармантан, пискав цвркут. И младе и одрасле јединке испуштају змијолики сиктај као средство одбране када су узнемирене. Остали звукови које испуштају укључују цврчање које означава задовољство и „кии-јак”, који подсећа на једну од вокализација шумске сове. Када је ухваћена или сатерана у ћошак, кукувија се баца на леђа и удара ногама са оштрим канџама. У таквим ситуацијама може да испушта шкрипаве или кликтајуће звуке, које вероватно производи кљуном, могуће и језиком.[9][13]

Сличне врсте

[уреди | уреди извор]

У Америци нема сличних врста, осим пепељасте кукувије (лат. Tyto glaucops) на острву Хиспаниола, која се разликује од ове кукувије по томе што има много тамније перје и тамније сребрнасто-сиви фацијални диск.[2] Забележено је и неколико погрешних извештаја о кукувији заснованих на младунцима других врста сова, нпр. младим америчким буљинама (лат. Bubo virginianus), које су углавном беличасте, немају очито ушно перје и испуштају промукао, шкрипав дозив.[14]

  • Кукувија у лету; карактеристичне пеге на перју се могу видети на целом телу
    Кукувија у лету; карактеристичне пеге на перју се могу видети на целом телу
  • Женка кукувије
    Женка кукувије
  • Глава кукувије са јасно издвојеним фацијалним диском
    Глава кукувије са јасно издвојеним фацијалним диском
  • Кукувија у Канади, са раширеним крилима и репним перјем
    Кукувија у Канади, са раширеним крилима и репним перјем
  • Канџа кукувије
    Канџа кукувије
  • Лобања кукувије
    Лобања кукувије

Систематика

[уреди | уреди извор]

Кукувија је била једна од неколико врста птица које је тиролски лекар и природњак Ђовани Антонио Скополи први пут описао 1769. године у свом делу Anni Historico-Naturales. Дао јој је научно име Strix alba.[15][16] Временом, како је све више врста сова описивано, име рода Strix почело је да се користи само за шумске сове у из породице правих сова — Strigidae, а кукувија је постала Tyto alba у породици кукувија — Tytonidae. Назив дословно значи „бела сова”, од старогрчке ономатопеје за сову — tyto (грч. τυτω) и латинског alba, „бело”.[2] Птица је позната по многим уобичајеним именима која су настала на основу њеног изгледа, дозивања, станишта или њеног језивог, тихог лета: бела сова,[17] сребрна сова, демонска сова, пећинска сова, мајмунска сова, белогруда сова, златна сова, вриштећа сова,...[2][18] Име „златна сова” се такође може односити на сродну златну сову (T. aurantia). „Сиктећа сова”, а, посебно у Великој Британији и Индији, „вриштећа сова”, односи се на пробојно оглашавање ових птица.[19] Ово последње име се такође користи на различиту групу птица — вриштеће сове из рода Megascops.[2]

Мужјак врсте Tyto alba alba (лево) и женка врсте T. a. guttata у Холандији, где се ареали ове две подврсте преклапају

Пепељастолика сова (T. glaucops) неко време је била укључена у T. alba, а према неким ауторима њене популације са Малих Антила још увек припадају врсти T. alba. На основу ДНК доказа, Кениг, Вајк и Бекинг (2009) препознали су америчку кукувију (T. furcata) и курасао кукувију (T. bargei) као засебне врсте.[5] Такође су предложили да подврсту T. a. delicatula треба одвојити као засебну врсту, која би била позната као источна кукувија, а која би укључивала подврсте T. d. sumbaensis, T. d. meeki, T. d. crassirostris и T. d. interposita.[20] Међутим, Међународни орнитолошки комитет сумња у то и наводи да одвајање Tyto delicatula од T. alba „можда требати преиспитати”.[21] Неке острвске подврсте повремено се третирају као засебне врсте, што би требало да сачека даље истраживање филогеографије кукувија. Према Брусу из Приручника о птицама света, том 5: кукувије—колибри, „ревидирање читаве групе [је] одавно требало извршити”.[2] Молекуларна анализа митохондријске ДНК показује да се врста може раздвојити на два кладуса — alba из Старог и furcata из Новог света, али ово истраживање није обухватало подврсту T. a. delicatula коју су, чини се, аутори прихватили као засебну врсту. Такође је пронађена велика количина генетске варијације између индонезијске подврсте T. a. stertens и других чланова кладуса alba, што је довело до одвајања ове подврсте у засебну врсту — Tyto javanica.[22]

Кукувија има већу распрострањеност од било које друге врсте сове. Током година су предложене многе подврсте, али за неке се сматра да су настале мешањем других подврста у деловима у којима се њихови ареали преклапају. Обично се прихвата да постоји двадесет до тридесет подврста, а разликују се углавном по величини и боји тела. Острвски облици углавном су мањи од копнених, а они који насељавају шуме имају тамније перје и краћа крила од оних који живе на отвореним пољима.[23] Кукувија варира у боји у распону од готово беж-беле номиналне подврсте и подврсти T. a. erlangeri и T. a. niveicauda, до готово црно-смеђе подврсте T. a. contempta.[2]

У Приручнику о птицам света, том 5: кукувије—колибри, наведене су следеће подврсте:[2]

Подврсте

[уреди | уреди извор]
Подврсте Опис Распрострањеност Синоними
T. a. alba (Scopoli, 1769)
Светло обојена одрасла јединка
 Горњи делови тела су сиви и и боје коже. Доњи делови тела су бели, са мало или нимало црних тачака; мужјаци су углавном без икаквих тачака.[10] Западна Европа од Британских острва јужно до Магреба и западно дуж медитеранског обалског појаса до северозападне Турске на северу и Нила на југу, где узводно сеже до североисточног Судана. Такође планине Аир у нигерској Сахари, Балеарска острва и Сицилија на Медитерану, и западна Канарска острва (Јеро, Ла Гомера, Ла Палма, Гран Канарија и Тенерифе). Преклапа се са ареалом подврсте guttata од Балкана преко Мађарске и дуж Рајне и доње токове реке Мезе, а са подврстом affinis се преклапа код Египатско-Суданске границе.[2] Обична кукувија – Укључује hostilis, kirchhoffi, kleinschmidti, pusillus.
Афричке популације можда припадају подврсти erlangeri.
T. a. furcata (Temminck, 1827)
На Куби
 Велика. Горњи делови тела су бледе наранџасте боје и браонкастосиве боје, доњи делови тела беличасти са неколико мрљица. Лице јој је бело.[2] Куба, Јамајка, Кајманска Острва (ретка или можда искорењена на Великом Кајману).[24] Карипска кукувија – Можда укључује и подврсту niveicauda.
T. a. tuidara (J.E. Gray, 1829)
У Бразилу
 Горњи делови тела су сиви и наранџасти, док су доњи делови беличасти до светле боје коже, мало прошарани. Лице јој је бело. Подсећа на бледу подврсту guttata.[2] Јужноамеричке равнице источно до Анда и јужно до Амазона па све јужно до Огњене земље; такође настањује Фокландска острва.[2] Укључује подврсту hauchecornei и вероватно hellmayri.
T. a. guttata (C. L. Brehm, 1831)
У лету, Зандеснебен (Немачка)
 Сивља од номиналне подвсте у горњим деловима тела, док су доњи делови боје коже до риђи са тамним шарама (прошаранија него номинална подврста[10]). Лице јој је беличасто. Женке су у просеку црвеније у доњим деловима тела.[2] Централна Европа северно до Алпа од Рајне до Летоније, Литваније и Украјине, и јужно до Румуније, североисточне Грчке и јужног Балкана. Преклапа са номиналном подврстом у западном делу њеног ареала распрострањења.[2] Includes rhenana.
T. a. pratincola (Bonaparte, 1838)
Одрасла јединка у лету
 Велика. Горњи делови тела сиви и наранџасти, доњи делови беличасти до светле боје коже, добро ишарани. Лице јој је бело. Подсећа на светлу подврсту guttata, али има више шара од ње на доњим деловима тела.[2] Северна Америка до јужне Канаде јужно до централног Мексика; Бермуди, Бахами, Хаити; уведена на острво Лорд Хау (данас искорењена) и 1958. године на Хаваје.[2] Северноамеричка кукувија — укључује подврсту lucayana, а можда и bondi, guatemalae, subandeana.
T. a. punctatissima (G. R. Grey, 1838)
На острву Санта Круз (Галапагос)
 Мала. Тамносива и браон одозго, са белим истачканим грудима. Доњи делови тела су бели до златне боје коже, са дистинктним браон вермикулацијама, тј. финим густим тачкицама.[2] Галапагоска кукувија — ендемична за подручје Галапагоса.[2] Понекад се сматра засебном врстом.
T. a. poensis (Fraser, 1842) Горњи делови тела златно-браон и сиве боје са веома јаким шарама. Доњи делови су боје коже са екстензивним мрљама. Лице јој је бело.[2] Ендемична за острво Биоко, ако не и иста као и подврста affinis.[2]
T. a. thomensis (Hartlaub, 1852) Омала. Горњи делови тела су тамнобраонкасти и сиви са јаким шарама, укључујући светлобраон траке на крилима и репу. Доњи делови тела су златнобраон боје са екстензивним мрљама. Лице је боје коже.[2] Ендемична за подручје острва Сао Томе. Погрешно је забележено њено присуство на острву Принсипе.[2] Саотомска кукувија — Понекад се сматра засебном врстом.
T. a. affinis (Blyth, 1862)
У Танзанији
 Слична подврсти poensis, али по свој прилици лакша од ње. Горњи делови тела су изузетно сиви, док су доњи светле боје коже са екстензивним мрљама. Лице јој је бело.[25] Подсахарска Африка, укључујући острва Комори, Мадагаскар, Пемба и Занзибар; уведена на Сејшеле. Њен ареал се преклапа са ареалом номиналне подврсте око египатско-суданске границе.[2] Укључује подврсту hypermetra; упитна је разлика између ове и подврсте poensis.[25]
T. a. guatemalae (Ridgway, 1874) Слична тамној подврсти pratincola; мање је сива одозго, а одоздо има грубље мрље.[2] Гватемала или јужни Мексико преко Централне Америке до Панаме или северне Колумбије; Бисерна острва.[2] Укључује подврсту subandeana; упитна је разлика између ове и подврсте pratincola.
T. a. bargei (Hartert, 1892) Слична номиналној подврсти; мања од ње и са приметно краћим крилима.[2] Курасао кукувија — ендемична за подручје острва Курасао и можда за острва Бонер и Антиле.[2] Понекад се сматра засебном врстом.
T. a. contempta (Hartert, 1898) Готово потпуно црна са помало тамносивим горњим деловима тела, са белим јасно истачканим грудима. Црвенкасто-браон боје одоздо.[2] Североисточни Анди од западне Венецуеле преко источне Колумбије (ретка у централним и западним Кордиљерима)[26] јужно до Перуа.[2] Укључује подврсту stictica.
T. a. schmitzi (Hartert, 1900) Мала. Слична подврсти guttata, али су јој груди светлије боје коже.[2] Ендемична за подручја острва Мадеира и Порто Санто у источном Атлантику.[2]
T. a. ernesti (Kleinschmidt, 1901) Слична номиналној подврсти; груди су јој увек чисте беле боје, без икаквих шара.[2] Ендемична за подручје Корзике и Сардиније на Медитерану.[2]
T. a. gracilirostris (Hartert, 1905) Мала. Слична подврсти schmitzi, али су јој груди тамније, сличније подврсти guttata. Лице је боје коже.[2] Канарска кукувија — ендемична за подручје источних Канарских острва (Чинихо архипелаг, Фуертевентура, Лансароте; вероватно раније и на острву Лобос).[2]
T. a. detorta (Hartert, 1913) Слична подврсти guttata, али мање црвена. Лице јој је боје коже.[2] Ендемична за подручје Зеленортских Острва.[2] Зеленортска кукувија — понекад се сматра засебном врстом.
T. a. erlangeri (W. L. Sclater, 1921) Слична подврсти ernesti; горњи делови тела су светлији и жући.[2] Крит и јужна Егејска острва до Кипра; Блиски и Средњи исток, укључујући приобаље Арабијског полуострва, јужно до Синаја и источно до северозападног Ирана.[2] Можда укључује афричке популације додељене подврстси alba.
T. a. hellmayri (Griscom & Greenway, 1937) Слична подврсти tuidara, али већа.[2] Настањује североисточне делове јужноамеричких равница од источне Венецуеле јужно до реке Амазон.[2] Упитна је разлика између ове и подврсте tuidara.
T. a. bondi (Parks & Phillips, 1978) Слична подврсти pratincola; у просеку мања и светлија.[2] Ендемска врста за подручје Роатана и Гуанахе на Кајманским острвима.[2] Упитна је разлика између ове и подврсте pratincola.
T. a. niveicauda (Parks & Phillips, 1978) Велика. Слична подврсти furcata; у глобалу светлија. Личи на номиналну подврсту.[2] Ендемична за подручје Јувентудска острва.[2] Упитна је разлика између ове и подврсте furcata.

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Кукувија је најраспрострањенија копнена врста птице на свету, а јавља се на свим континентима, осим на Антарктику.[27] Њен ареал распрострањења обухвата целу Европу (осим Феноскандије и Малте), већи део Африке (изузев Сахаре), индијског потконтинента, југоисточне Азије, Аустралије, многих острва Тихог океана и Северне, Централне и Јужне Америке.[27] Уопштено, сматра се птицом станарицом и заиста многе јединке, након што се настане на одређеној локацији, остају тамо чак и када боља места за храњење у близини постану упражњена. На Британским острвима, млади се углавном шире дуж речних коридора, а удаљеност коју пређу од места излегања износи око 9 km.[28]

У континенталној Европи пређена удаљеност је већа, обично негде између 50 и 100 km, али су забележени и случајеви када су јединке прелазиле и 1.500 km, па су тако птице прстеноване у Холандији проналажене у Шпанији и Украјини. У Сједињеним Државама обично прелазе раздаљине од 80 и 320 km, док су поједине забележене јединке прелазиле и до 1.760 km. Кретања на афричком континенту укључују раздаљине од 1.000 km од Сенегамбије (конфедерација западноафричких земаља Сенегала и Гамбије) до Сијера Леонеа и до 579 km у Јужној Африци. У Аустралији долази до неке миграције када се птице крећу према северној обали у сушној сезони и ка југу током влажне сезоне, а такође су присутна и номадска кретања која су у вези са количином плена. Повремено се неке јединке појаве на острвима Норфок, Лорд Хау или на Новом Зеланду, показујући тако да прелазак преко океана није изван њихових могућности.[2] Године 2008. је по први пут забележено размножавање кукувија на Новом Зеланду.[29] Кукувије су и успешно уведене на хавајско острво Кауај у покушају сузбијања глодара, међутим утврђено је да се кукувија тамо храни и домаћим птицама.[30]

Исхрана

[уреди | уреди извор]

Начин исхране кукувије је доста добро истражен; оно чиме се ова сова храни се може утврдити идентификовањем фрагмената плена у пелету који се састоји од несварених делова плена које птица повраћа. Студије исхране рађене су у већем делу ареала распрострањења, а у влажним областима преко 90% плена кукувије чине ситни сисари, док је у врућим и сувим подручјима тај удео нижи и постоји већа разноликост у исхрани, све зависно од тога чега има у обиљу на конкретној локацији. Већина плена су копнене животиње, али се храни и слепим мишевива и птицама, као и гуштерима, водоземцима и инсектима. Чак и када их има у изобиљу и када други плен није толико доступан, кукувија избегава да једе кишне глисте.[31]

У Северној Америци и већини Европе, волухарице преовлађују у исхрани, а ровчице су други најчешћи избор хране. Мишеви и пацови су главна храна у области Медитерана, у тропима, суптропима и Аустралији. Кукувија се обично специјализованије храни у подручјима са обиљем хране, док је у сушним областима мање пробирљива.[31] На Зеленортским Острвима, гекои су главни део исхране, која се допуњава птицама као што су жалари, муљаче, камењарке, ткаље и зијавци,[32] а на стеновитом острвцету крај обале Калифорније забележен је случај у ком су родитељи успешно отхранили гнездо са четири јединке хранећи их искључиво ласторепом бурницом (лат. Oceanodroma leucorhoa).[33] У Ирској је случајно увођење шумске волухарице током 1950-их довело до великих промена у начину исхране кукувије: тамо где се њихови ареали преклапају, волухарица је сада највећи део исхране.[34] У Сједињеним Државама глодари и други ситни сисари обично чине деведесет и пет процената исхране,[35] а у остатку света преко деведесет процената уловљеног плена.[36][37][38]

Кукувија лови тако што лети полако, скенирајући земљу и лебдећи изнад области у којима се налази њен плен. Такође може користити гране, стубове на оградама или друге осматрачнице за скенирање околине, а ово је главни начин за уочавање плена на плантажама уљаних палми у Малезији. Птица има дугачка, широка крила, што јој омогућава маневрисање и нагло окретање. Ноге и ножни прсти су дугачки и витки, што побољшава њену способност да се храни међу густим лишћем или испод снега и омогућава јој да јако рашири канџе приликом нападања плена.[39] Студије су показале да јединка кукувије може појести једну или више волухарица (или плен еквивалентан њима) током једне ноћи, што је отприлике двадесет и три процента телесне тежине птице. Вишак хране често складишти на места где одмара и користи је када хране нема у изобиљу.[40]

Мали плен обично кида на комаде и једе у потпуности, укључујући кости и крзно, док плен већи од 100 грама — попут младих зечева и глодара из родова Cryptomys, Fukomys и Otomys — обично раскомада и делимично поједе, а нејестиве делове одбаци. Иако се понекад погрешно претпоставља, кукувија не једе домаће животиње било које врсте. Другим врстама плена, изузев глодара, храни се у зависности од регионалне доступности. На острвима богатим птицама, кукувија у своју исхрану може укључити петнаест до двадесет посто птица, док ће оне јединке које живе на пашњацима својој исхрани додати термите или правокрилце попут коњица и зрикаваца. Слепи мишеви, па чак и жабе, гуштери и змије могу бити мањи, али значајан допринос исхрани.[25][36][41]

Ова сова има веома добар слух, са ушима постављеним асиметрично. Ово побољшава откривање положаја и удаљености звука и кукувији вид уопште није потребан за лов. Фацијални диск игра улогу у овом процесу, на шта указује и чињеница да, када јој се уклони перје са оквира фацијалног диска, птица још увек може да пронађе извор звука по азимуту, али не успева да одреди надморску висину на којој се плен налази.[42] Било ноћу или дању, ова птица може лоцирати свој плен и стропоштати се ка земљи, пробијајући своје канџе кроз снег, траву или грмље како би ухватила мала створења убојитом прецизношћу. У поређењу са другим совама сличне величине, кукувија има много бржи метаболизам, што захтева релативно више хране. Генерално гледано, кукувије конзумирају више глодара — које људи често сматрају штеточинама — више него било која друга животиња. Због тога је кукувија једна од економски највреднијих дивљих животиња за пољопривреду. Пољопривредници често сматрају ове сове ефикаснијим од отрова у сузбијању штеточина, па могу подстаћи насељавање кукувија правећи им места за гнежђење.[43]

Понашање

[уреди | уреди извор]

Као и већина сова, и кукувија је ноћна врста птице, ослањајући се на свој акутни слух када лови у потпуној тами. Често постаје активна уочи сумрака, а понекад се може приметити током дана, приликом премештања са једног одмаралишта на друго. У Британији, на разним пацифичким острвима и можда и негде другде, кукувија понекад лови дању. Ова пракса може зависити од тога да ли сову узнемиравају друге птице ако се појави на дневној светлости.[2] Међутим, у Британији неке птице настављају лов током дана чак и када их узнемиравају птице попут свраке, гачца и речног галеба, а овакве диуралне активности се могу догодити када је претходна ноћ била влажна, што је сови отежало лов. Насупрот томе, у јужној Европи и тропима кукувија је готово искључиво ноћна птица, а свега по неколико јединки лови у току дана.[44]

Кукувија није нарочито територијална, али има свој простор у оквиру кога лови. За мужјаке у Шкотској овај простор је отприлике пречника један километар око гнезда и просечне је величине око 300 хектара. Територије женки се углавном поклапају са територијама њихових парова. Изван сезоне размножавања, мужјаци и женке се обично одмарају одвојено, а свако има око три омиљена места на којима се скрива дању и која током ноћи посећује на краће периоде. Места за одмарање укључују рупе у дрвећу, пукотине у литицама, напуштене зграде, димњаке и пласти сeна и често су мала у односу на места гнежђења. Како се сезона размножавања приближава, птице се полако враћају ближе гнезду, где почињу да одмарају у току дана.[45]

Можe сe пронаћи и у сeлу и у граду, на ливадама и у пустињама, мочварама и уопштe на свим мeстима гдe можe да направи гнeздо и нађe довољно хранe. Кукувија је птица која настањује отворена станишта попут пољопривредних земљишта или пашњака са ретким шумарцима, обично на надморским висинама испод 2.000 m, али повремено и до 3.000 m у тропима, као што је планински ланац Дегуа Тамбијен у Етиопији.[46] Ова сова радије лови уз ивице шума или у обраслим пашњацима. Има бешуман, таласаст лет док облеће изнад земље, ослушкујући звукове које ствара потенцијални плен. Као и већина сова, и кукувија лети тихо; сићушне ресе на летном перју и длакави рубови доњих ивица крила потпомажу смањивање турбуленције и буке која прати лет. Наставци перја који наликују длаци, а који дају перју мекан осећај на додир, умањују и буку произведену током замаха крила.[39] Понашање и еколошке склоности могу се незнатно разликовати чак и код суседних подврста, као што је то случај са европским подврстама T. a. guttata и T. a. alba која су вероватно еволуирале у алопатричкој глацијалној рефугији у југоисточној Европи, односно Иберији или јужној Француској.[10][41]

Митарење

[уреди | уреди извор]

Перје се временом троши и све птице морају да га замене с времена на време. Кукувија је посебно зависна од своје способности да тихо лети и ефикасно маневрише током лета, а у умереним подручјима њено продужено митарење траје кроз три фазе у периоду од две године. Женка почиње да се мити док лежи на јајима и младима, у време када је мужјак храни, тако да не треба много да лети. Прво примарно перо које ће отпасти је централно, број 6, и оно ће поново потпуно израсти до тренутка када женка настави да лови самостално. Пера 4, 5, 7 и 8 отпадају у исто време следеће године, а перје 1, 2, 3, 9 и 10 у трећој години живота одрасле птице. Секундарно и репно перје се губе и замењују током сличног временског оквира, а њихова замена опет почиње док траје инкубација. У случају репа прво се одвајају два крајња пера, а затим два средишња, док се остало репно перје мења следеће године.[47]

У умереним подручјима, мужјак кукувије се мити много касније током године него женка, у време када има доста хране, када је женка почела да лови за себе и када су захтеви младих знатно мањи. Мужјаци без женке и породичних обавеза често почињу да губе перје почетком године. Митарење прати сличан пролонгирани образац као и код женке, а први знак да је мужјак почео да се мити је када му на одмаралишту отпадне репно перо.[47] Последица митарења је губитак топлотне изолације. Ово је од малог значаја у тропима и у тим областима кукувије обично годишње промене комплетно летно перје. Митарење у областима са топлом климом може и даље трајати током дужег периода, али обично је концентрисано у одређено доба године ван сезоне размножавања.[48]

  • Кукувија у лету
    Кукувија у лету
  • Кукувија у лету
    Кукувија у лету
  • Кукувија одмара на надгробном споменику, Енглеска
    Кукувија одмара на надгробном споменику, Енглеска
  • Пелет кукувије
    Пелет кукувије

Размножавање

[уреди | уреди извор]

Кукувије које живе у тропским регијама могу се размножавати у било које доба године, али је још увек евидентна неки вид сезоналности у гнежђењу. Тамо где постоје изразито влажна и сува доба године, полагање јаја се обично одвија током сушне сезоне, тако да се количина глодара који постају доступни кукувији повећава како вегетација одумире. У сушним регионима, попут делова Аустралије, одгајање младих може бити неправилно и може се десити и у влажним периодима, што је изазвано привременим порастом популације малих сисара. У умереној клими, сезоне гнеђжења су јасније, а постоје и неке сезоне у години када се не полажу јаја. У Европи и Северној Америци кукувија се највише гнезди између марта и јуна, када су температуре у порасту. Тачни датуми полагања јаја разликују се у зависности од године и локације, поклапајући се са количином плена у станишту око места гнежђења и често са фазом циклуса обиља глодара.[49] Повећавање популација глодара обично подстиче локалне кукувије да започну гнежђење; на тај начин, чак и у хладнијим деловима ареала, два легла се често могу отхранити током добре године.[18]

Женка је спремна за размножавање већ са десет до једанаест месеци старости, мада мужјак понекад чека до следеће године. Кукувија је обично моногамна, тако да остаје са својим партнером током целог живота, осим ако једна од јединки из пара не умре. Ван сезоне гнежђења могу се одмарати и проводити време одвојено, али како се сезона гнежђења приближава, они се враћају на устаљено место гнежђења, показујући значајну верност месту гнежђења. У хладнијим деловима света, током лошијег временима и тамо где снабдевање хране током зиме може бити отежано, кукувија се може гнездити и у сеоским зградама и у шталама између бала сена, али тада ризикују да њихову одабрану локацију за гнежђење преузме неко други, тачније нека врста која се раније гнезди. Мужјаци самци могу успоставити територије за храњење, патролирати подручјима у којима лове, повремено се заустављајући и лебдећи на већим висинама где вриште како би привукли партнера. У случајевима када женка изгуби свог партнера, али задржи место за размножавање, она обично успева да привуче новог мужјака на то место.[50]

Ојленлох (нем. Eulenloch, у преводу шупљина за сове) у северној Немачкој која дозвољава кукувијама да уђу у поткровље како би се ту гнездиле

Једном када се веза између пара успостави, мужјак у сумрак изводи кратке летове око места гнежђења и одмарања, а затим прави веће кругове како би успоставио територију. Када му се касније придружи женка, долази до много јурњава, окретања и увијања у лету и честих врискова, с тим да је оглашавање мужјака високо и дрхтаво, а женка има нижи и оштрији глас. У каснијим фазама удварања, мужјак се појављује у сумрак, пење се високо у небо, а затим се великом брзином враћа у близину женке. Затим стаје на одмаралиште. У међувремену, женка седа у истакнутом положају и дотерује перје, враћајући се у гниздо минут или два пре него што мужјак дође с храном за њу. Овакво храњење женке од стране мужјака је уобичајено, те помаже у изградњи везе између пара и повећава кондицију женке пре него што започне полагање јаја.[50]

Кукувија за гнежђење преферира шупљине. Може изабрати рупе у дрвећу, пукотине у литицама, велика гнезда других птица попут чекићарке (лат. Scopus umbretta) и, посебно у Европи и Северној Америци, старе зграде попут фарми и црквених торњева. Зграде бира пре дрвећа у областима са влажнијом климом на Британским острвима јер оне пружају бољу заштиту младунцима од неповољних временских прилика. Дрвеће има тенденцију да буде на отвореним стаништима, а не у средини шуме, а висине на којима су гнезда су углавном веће у Северној Америци него у Европи, због могуће предације ракуна (лат. Procyon lotor). Ни један материјал за гнежђење се не користи као такав, али како женка седи на јајима, она увлачи суви длакави материјал од кога је сачињен њен пелет, тако да су пилићи у тренутку излегања већ окружени „тепихом” уситњеног пелета. Често се друге птице, попут чавки (Corvus monedula), гнезде у истом шупљем дрвету или згради и чини се да складно живе са совама.[51]

Пре него што почне са полагањем јаја, женка проводи пуно времена у близини гнезда и мужјак се у потпуности брине о њој. У међувремену, мужјак одмара и проводи време у близини и лови плен како би нахранио женку. Када женка достигне довољну тежину, мужјак изводни ритуал када показује женки храну и тада долази до копулације у гнезду. Женка полаже јаја наизменично сваког дана, а величина легла износи око пет јаја (распон се креће од два до девет). Јаја су беле боје и донекле елиптична, а инкубација почиње чим женка положи прво јаје. Док она седи на јајима, мужјак непрекидно доноси додатне резерве хране и они се могу нагомилати поред женке. Период инкубације износи око тридесет дана, а излегање се одвија током дужег периода, тако да најмлађи пилић може бити неколико недеља млађи од своје најстарије браће. У годинама са обилним залихама хране, успешност гнежђења може износити и до 75%. Мужјак наставља копулацију са женком када доноси храну, због чега су тек излегли пилићи рањиви и могу бити повређени у тим ситуацијама.[50]

Младунци су испрва прекривени сивкасто-белим паперјем и брзо се развијају. У року од недељу дана већ могу да подигну главу и да се комешају у гнезду. Женка раздваја храну коју мужјак доноси и дели је птићима. У почетку они испуштају „цвркутаво” оглашавање, али се оно убрзо претвара у „хркање” којим показују глад и траже храну. Са две недеље старости младунци су већ тешки као пола одрасле јединке и изгледају голо јер количина паперја није довољна да покрије њихова растућа тела. Већ са три недеље, перје почиње да се пробија кроз кожу и птићи могу да стоје, испуштајући звукове налик хркању, са подигнутим крилима и машући још увек кратким реповима, молећи тако за храну коју им женка сада даје целу. Мужјак је главни снабдевач храном све док сви младунци не напуне најмање четири недеље, а у то време женка почиње да напушта гнездо и почиње да се одмара негде у близини. До шесте недеље птићи су велики као и одрасли, али тек са девет недеља потпуно оперјавају и почињу да напуштају гнездо. Они су и даље зависни од родитеља, до отприлике тринаест недеља старости, а женка их учи да проналазе и хватају плен.[50]

  • Јаје кукувије, колекција у музеју Визбаден, Немачка
    Јаје кукувије, колекција у музеју Визбаден, Немачка
  • Десет дана стари птић
    Десет дана стари птић
  • Младунче
    Младунче
  • Младунци кукувије
    Младунци кукувије
  • Младунци кукувије непосредно пре оперјавања
    Младунци кукувије непосредно пре оперјавања

Екологија

[уреди | уреди извор]

Предатори и паразити

[уреди | уреди извор]

Предатори кукувије укључују великог америчког опосума (лат. Didelphis), обичног ракуна и сличне месождере сисаре, као и орлове, веће соколове и друге сове. Међу последњим, америчка буљина (лат. Bubo virginianus) у Америци и буљина (лат. B. bubo) у Европи су истакнути предатори кукувије. Упркос неким изворима који тврде да има мало доказа о предаторству америчке буљине, једно истраживање из Вашингтона открило се да 10,9% исхране локалних америчких буљина састоји од кукувија.[52][53][54] У Африци су главни грабежљивци афричка и ртска буљина.[55][56] У Европи, иако мање опасни од буљине, главни диурални предатори су јастреб (лат. Accipiter gentilis) и обични мишар (лат. Buteo buteo). Још десетак других великих дневних грабљивица и сова се такође могу навести као предатори кукувије, у распону од птица сличне величине попут куперовог јастреба и једва веће шумске сове до огромног белоглавог и сурог орла.[57] Јастреб и буљина су у порасту због веће заштите коју ове птице данас добијају.[44]

Три младунца кукувије прете уљезу

Када је узнемирена на свом одмаралишту, љута кукувија спушта главу и лелуја је са стране на страну, или спушта главу и испружује је према напред, а крила оклембеси док испушта сиктаје и производи клепетаве звукове кљуном. Одбрамбени став укључује и равно лежање на земљи или шћућуривање са раширеним крилима.[13]

Кукувија је домаћин широком спектру паразита. Буве су присутне на месту гнежђења, а птицу нападају и перјане ваши и гњиде које жваћу барбуле перја и које се преносе са птице на птицу директним контактом. Муве крвопије као што је Ornithomyia avicularia често су присутне и крећу се међу перјем. Унутрашњи паразити укључују метиље Strigea strigis, пантљичару Paruternia candelabraria, неколико врста паразитских ваљкастих црва и акантоцефале из рода Centrorhynchus. Сова се заражава овим цревним паразитима када се храни инфицираним пленом.[58] Постоје показатељи да женке са већим и бројнијим тачкама по телу имају већу отпорност на спољне паразите. Ово је у корелацији са мањом Фабрицијусовом жлездом, органом повезаним са стварањем антитела.[59]

Животни век

[уреди | уреди извор]
Captive bird landing
Кукувија слеће на руку власника. Јединке у заточеништву често живе дуже од оних у дивљини

Кукувија показује r-селекцију, што је неуобичајено за такву месождерку средње величине — она производи велики број потомака са великом стопом прираштаја, од којих многи имају релативно малу вероватноћу да преживе до одрасле доби.[60] Иако је, сходно томе, животни век дивљих јединки кратак, стварна дуговечност врсте је много већа — јединке у заточеништву могу достићи старост од 20 и више година. Но, повремено и дивље јединке достигну старији узраст. Рекордна старост за дивљу кукувију у Америци је 11,5 година, док је у Холандији забележена јединка стара 17 година и 10 месеци. Најстарија позната јединка кукувије у даљини доживела је старост од 34 године.[61] Једна кукувија у заточеништву у Енглеској живела је преко 25 година. Узимајући у обзир тако екстремно дуговечне јединке, просечни животни вик кукувије је око четири године, а статистички 2/3 до 3/4 свих одраслих јединки преживи од једне године до друге. Међутим, смртност није равномерно распоређена током животног века птице, тако да само једно од троје младунаца успева да доживи полну зрелост и први покушај размножавања.[18] Стопа морталитета може бити висока и до 75% током прве године живота.[62][63] У Швајцарској је стопа смртности током прве године 64%, у другој 54%, док је у трећој години 39%.[64] У Немачкој стопа морталитета износи и до 82%.[65]

Најзначајнији узрок смрти у умереним подручјима вероватно је гладовање, посебно током јесењег и зимског периода када младе птице млађе од годину дана још усавршавају своје ловачке вештине. У северним и планинским пределима постоји одређена повезаност између смртности старијих птица и неповољних временских прилика, дубоког снега и дуготрајних ниских температура. Судар са возилима на путу је још један узрок смртности, а до тога може доћи када се птице хране у близини путева. Неке од ових птица су у лошем здравственом стању и мање су способне да избегну возила него што би то успеле здравије и окретније јединке. На неким локацијама стопа смртности на путевима може бити посебно висока, поготово на путевима са великим просечним годишњим дневним саобраћајем, као и на путевима поред којих је ниска трава уместо жбуња и око којих је бројност сисара велика.[66] Историјски гледано, многи смртни случајеви проузроковани су употребом пестицида, а то је можда још увек случај у неким деловима света. Судари са далеководима такође могу бити узрок смрти, као и убијање од стране човека, посебно на Медитерану.[67]

Статус и конзервација

[уреди | уреди извор]

Кукувија је релативно честа у већем делу свог ареала и не сматра се глобално угроженом врстом. Од свих птица грабљивица, укључујући и несродне групе као што су орлови, јастребови и соколови, ако се посматра као једна глобална врста, кукувија је друга најраспрострањенија птица, а испред ње је само сиви соко (и можда има други највећи природни ареал распрострањења међу копненим птицама, такође после сивог сокола) и има већи ареал од такође такорећи космополитског орла рибара. Осим тога, кукувија је вероватно најбројнија птица грабљивица, а према процени IUCN-а број јединки кукувије износи скоро 10 милиона (од чега само у Америкама готово 2 милиона).[1][68] Међутим, локално озбиљни падови у бројности због тровања органохлорином средином 20. века и родентицидима крајем 20. века утицали су на неке популације, посебно у Европи и Северној Америци. Интензивирање пољопривреде често значи да се губе необрађени и зарасли пашњаци који пружају најбоље станиште за трагање за храном.[69] Иако се кукувије брзо размножавају и способне су да се опораве од краткорочног смањења популације, у неким областима их има мање него што их је било. Истраживање спроведено од 1995. до 1997. године довело је до закључка да у Британији има између 3.000 и 5.000 гнездећих парова, а у целој Европи око 150.000 парова. У САД је кукувија сврстана у угрожене врсте у седам држава Средњег запада, а у западној Европи се сматра врстом европске бриге.[2][18]

Кукувија у заточеништву у близини језера Ери, у Онтарију; врста је постала изузетно ретка у овој провинцији

У Канади кукувија више није тако честа, те се сада углавном може наћи у приобалним деловима Британске Колумбије јужно од Ванкувера,[70] а изузетно је ретка у јужном Онтарију. Упркос стратегији опоравка (2007—2010) коју су креирале власти у Онтарију,[71] током 2018. године је у овој провинцији постојало само неколико дивљих гнездећих кукувија.[72] Ово се првенствено дешава због нестајања пашњака на којима је птица ловила у прошлости, али према студији, такође и због „оштрих зима, предатора, смрти на путевима и употребе родентицида”.[73] Врста је у целој Канади на листи угрожених због губитка станишта и недостатка места за гнежђење.[74]

На шпанском острву Лансароте изгледа да нешто већи број ових птица и даље постоји, али свеукупно је та подврста прилично ретка: вероватно је остало мање од триста, можда и мање од двеста јединки. Слично томе, птице на западним Канарским острвима које се обично сврставају у номиналну подврсту знатно су опале у бројности и још увек је значајно уништавање њиховог станишта. На Тенерифеу их наизглед има релативно много, али на осталим острвима ситуација је лоша, као на пример на Фуертевентури. Због њиховог сврставања у номиналну подврсту, која је честа у континенталној Шпанији, популација на западним Канарским острвима није класификована као угрожена.[75][76][77] Канарска кукувија је нарочито у опасности, а већ 1975. године је лов локалног становништва ограничио популацију кукувија на Фуертевентури, где је остало само неколико десетина парова.

У неким областима, фактор лимита броја кукувија може бити недостатак погодних места за гнежђење. Кутије за гнежђење популарне су међу заштитницима ових сова, који мотивишу пољопривреднике и власнике земљишта да их поставе како би користили кукувије као природне сузбијаче глодара.[78]

У култури

[уреди | уреди извор]

Уобичајена имена за кукувију попут „демонска сова”, „сова смрти” или „дух сова” показују да, традиционално, рурално становништво на многим местима сматра да су кукувије птице које доносе злу срећу. На пример, целталци у Мексику их сматрају „доносиоцима болести”.[79] У Србији сe вeрујe да кукувија због карактeристичног звука који испушта проричe болeст или смрт. Кукувија не хуче, већ испушта шкрипутави врисак и сиктај, а њено бело лице и бело перје на стомаку, видљиво док лети на небу, чини је да изгледа „сабласно”. Сходно томе, фармери су их често убијали пошто нису били свесни користи које ове птице доносе.[80] Негативне емоције такође се могу приписати лажном уверењу да кукувије могу јести крупне животиње попут кокошака и мачака.[81]

Кутије за гнездо

[уреди | уреди извор]

Постављање кутија за гнежђење испод стреха зграда и на другим локацијама може бити веома успешна метода за повећање локалних популација, пошто број парова кукувија зависи од хране или места за гнежђење.[82]

Кутије за гнежђење користе се првенствено када је популација у опадању,[83] иако за то може постојати више узрока. Међу њима су и доступност природних места за гнежђење. Рани успеси конзерватора довели су до широке примене ове методе која је постала најкоришћенији облик управљања бројношћу популација. Кукувија радо прихвата ова гнезда и понекад више преферира њих од природних локација, када су доступне.[84]

Надзор

[уреди | уреди извор]

Кутије за гнездо се такође могу користити и као уређаји за надзор животиња. Надгледање животиња може довести до нових научних открића. На пример, биолози и инжењери могу да раде на техникама и уређајима за надгледање кукувија, док социјални научници документују праксе које доводое до тога да људи посматрају животињу.[85] Иако је исхрана кукувије добро проучена, друга подручја попут репродуктивног успеха нису најбоље позната, премда кутије за гнезда пружају директан физички приступ локацији размножавања и узгоја младих.

У Швајцарској, истраживачка група има за циљ да инсталира RFID читаче на кутије за гнезда, омогућавајући им на тај начин праћење померања сове од гнезда до гнезда. Информације о понашању сова пре размножавања могу се добити помоћу надгледања.[86]

У Великој Британији, Светски фонд сова промовише „Шему кутија за гнездо за кукувије”[87] и има много учесника у локалним областима, попут Сомерсета, где је веб-камера постављена унутар кутије за гнездо у којој је 7 младих одгојено током 2014. године.[88] Још једна веб-камера са живим емитовањем налази се у гнезду кукувије у Калифорнији, а показала се популарном на интернету.[89] Маја 2012. године откривено је да су пољопривредници у Израелу и Јордану током десет година замењивали пестициде кукувијама у заједничком конзервативном подухвату под називом „Пројекат кукувија”.[90]

Алтернативна техника контроле глодара

[уреди | уреди извор]

У неким пројектима је употреба родентицида за сузбијање штеточина замењена уградњом кутија за гнездо за кукувије. Показало се да је употреба ових кутија јефтинија од традиционалне контроле родентицидима.[91]

У Израелу је прва употреба за контролу штеточина била 1983. године у Кибуц Сде Елијаху,[92] где су пестициди постали опасност по здравље локалног становништва. Локални пољопривредник потражио је алтернативу коју је пронашао у постављању гнезда.

У Малезији су оборене велике површине прашума како би се направило место за плантаже уљаних палми, а са знатно мање шупљина у дрвећима за размножавање, популација кукувија, са способношћу да контролише бројност глодара, се смањила. Обезбеђивање двеста кутија за гнезда у пробном периоду имало је скоро стопостотну успешност, а како се програм ширио, плантаже су имале једну од најгушћих популација кукувија на свету.[69] Слично томе, пружањем кутија за гнежђење повећао се број кукувија у подручјима где се узгаја пиринач у Малезији, где глодари чине велике штете усевима.[93]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б BirdLife International (2004). „'Tyto alba'”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 11. 5. 2006. 
    (Baza podataka uključuje i dokaze zašto je takson poslednja briga)
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар Bruce 1999, стр. 34–75
  3. ^ D. Simić, S. Puzović: Ptice Srbije i područja od međunarodnog značaja, Beograd: Loa Srbije, 2008 Архивирано на сајту Wayback Machine (29. децембар 2009). ISBN 978-86-911303-0-5.
  4. ^ „Прилог I: Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2010. г. Приступљено 14. 7. 2010. 
  5. ^ а б König, Claus; Weick, Friedhelm; Becking, Jan-Hendrik (2009). Owls of the World. Bloomsbury Publishing. стр. 46—48. ISBN 978-1-4081-0884-0. 
  6. ^ а б Mikkola, H. (2012). Owls of the World: A Photographic Guide. Firefly Books. ISBN 9781770851368. 
  7. ^ CRC Handbook of Avian Body Masses, 2nd Edition by John B. Dunning Jr. (Editor). CRC Press. 2008. ISBN 978-1-4200-6444-5..
  8. ^ Taylor 2004, стр. 19–22
  9. ^ а б Bruce 1999, стр. 34–75,
  10. ^ а б в г д Mátics, Róbert; Hoffmann, Gyula (2002). „Location of the transition zone of the barn owl subspecies Tyto alba alba and Tyto alba guttata (Strigiformes: Tytonidae)” (PDF). Acta Zoologica Cracoviensia. 45 (2): 245—250. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 05. 02. 2020. 
  11. ^ Payne, Roger S. (1971). „Acoustic location of prey by barn owls (Tyto alba)”. Journal of Experimental Biology. 54 (3): 535—573. ISSN 0022-0949. 
  12. ^ Taylor 2004, стр. 169
  13. ^ а б Witherby 1943, стр. 343–347
  14. ^ Marti, C. D; Poole, A. F; Bevier, L. R (2005). „Barn Owl (Tyto alba)”. Birds of North America. Ithaca, NY, USA: Cornell Lab of Ornithology. 
  15. ^ Peters, James Lee (1964). Check-list of Birds of the World. Volume IV. Harvard University Press. стр. 77. 
  16. ^ Scopoli, Giovanni Antonio (1769). „Strix alba”. Annus I Historico-Naturalis (на језику: латински). C. G. Hilscheri. стр. 21—22. 
  17. ^ "White owl" was a name, often used by English ornithologists in the 19th century; see for instance: Jardine, William (1833). Strigidae, or Owls. The naturalist's Library. 1. стр. 248. 
  18. ^ а б в г „Barn Owl Tyto alba (Scopoli, 1769)”. British Trust for Ornithology. 2009. Приступљено 8. 9. 2014. 
  19. ^ Ali, S. (1993). The Book of Indian Birds. Bombay: Bombay Natural History Society. ISBN 978-0-19-563731-1. 
  20. ^ König, Claus; Weick, Friedhelm; Becking, Jan-Hendrik (2009). Owls of the World. Bloomsbury Publishing. стр. 209. ISBN 978-1-4081-0884-0. 
  21. ^ „Owls”. IOC World Bird List: Version 4.3. IOC. Приступљено 18. 9. 2014. 
  22. ^ Alaie Kakhki, N.; Aliabadian, M. (2012). „Mitochondrial DNA (CYTB) divergences in two distinct, Old World and New World barn owls”. Iranian Journal of Animal Biosystematics. 8 (1): 47—55. ISSN 1735-434X. 
  23. ^ Taylor 2004, стр. 24
  24. ^ Olson, Storrs L.; James, Helen F.; Meister, Charles A. (1981). „Winter field notes and specimen weights of Cayman Island Birds” (PDF). Bulletin of the British Ornithologists' Club. 101 (3): 339—346. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 02. 2012. г. Приступљено 01. 02. 2020. 
  25. ^ а б в Traylor, Melvin A.; Parelius, Daniel (1967). „A collection of birds from the Ivory Coast”. Fieldiana Zoology. 51 (7): 91—117. 
  26. ^ Krabbe, Niels; Flórez, Pablo; Suárez, Gustavo; Castaño, José; Arango, Juan David; Duque, Arley (2006). „The birds of Páramo de Frontino, western Andes of Colombia” (PDF). Ornitología Colombiana. 4: 39—50. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2015. г. 
  27. ^ а б Shawyer 1994, стр. 10
  28. ^ Shawyer 1994, стр. 91
  29. ^ Hyde, N. H. S.; Matthews, K.; Thompson, M.; Gale, R. (2009). „First record of barn owls (Tyto alba) breeding in the wild in New Zealand”. Notornis. 56 (4): 169—175. Архивирано из оригинала 10. 04. 2017. г. Приступљено 02. 02. 2020. 
  30. ^ Denny, Jim (2006). „Introduced birds: Barn owl”. Birds of Kaua'i. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 24. 7. 2014. 
  31. ^ а б Taylor 2004, стр. 29–46
  32. ^ Naurois, R. de (1982). „Le statut de la Chouette effraie de l'archipel du Cape Verte Tyto alba detorta”. Rivista Italiana di Ornitologia (на језику: француски). 52 (3–4): 154—166. 
  33. ^ Bonnot, Paul (1928). „An outlaw Barn Owl” (PDF). Condor. 30 (5): 320—329. JSTOR 1363231. doi:10.2307/1363231. 
  34. ^ Kelleher, K. M.; Oliver, G. A.; Sleeman, D. P. (2010). „The composition and sex of rodent prey taken by Barn Owls Tyto alba at a roost in County Cork”. Irish Birds. 9: 35—40. ISSN 0332-0111. 
  35. ^ Ingles, Chuck (1995). „Summary of California studies analyzing the diet of barn owls”. Sustainable Agriculture/Technical Reviews. 2: 14—16. Архивирано из оригинала 28. 11. 2011. г. 
  36. ^ а б Laudet, Frédéric; Denys, Christiane; Senegas, Frank (2002). „Owls, multirejection and completeness of prey remains: implications for small mammal taphonomy” (PDF). Acta Zoologica Cracoviensia. 45: 341—355. 
  37. ^ Taylor 2004, стр. 29
  38. ^ Lavariega, Mario C.; García-Meza, Josué; Martínez-Ayón, Yazmín del Mar; Camarillo-Chávez, David; Hernández-Velasco, Teresa; Briones-Salas, Miguel (2015). „Análisis de las presas de la Lechuza de Campanario (Tytonidae) en Oaxaca Central, México”. Neotropical Biology and Conservation (на језику: шпански). 11 (1). ISSN 2236-3777. doi:10.4013/nbc.2016.111.03. open access publication - free to read
  39. ^ а б {{harvnb|Taylor|2004|pp=47–61++
  40. ^ Taylor 2004, стр. 91–95
  41. ^ а б Ehrlich et al. (1994) pp. 250–254
  42. ^ Knudsen, Eric I.; Konishi, Masakazu (1979). „Mechanisms of sound localization in the barn owl (Tyto alba)”. Journal of Comparative Physiology. 133 (1): 13—21. doi:10.1007/BF00663106. 
  43. ^ Meyrom, Kobi; Motro, Yoav; Leshem, Yossi; Aviel, Shaul; Izhaki, Ido; Argyle, Francis; Charter, Motti (2009). „Nest-box use by the barn owl Tyto alba in a biological pest control program in the Beit She'an Valley, Israel”. Ardea. 97 (4): 463—467. doi:10.5253/078.097.0410. 
  44. ^ а б Martin, Jeff (8. 7. 2013). „The daylight activity of barn owls”. BritishBirds. BritishBirds Rarities Committee. Архивирано из оригинала 09. 09. 2016. г. Приступљено 19. 7. 2014. 
  45. ^ Taylor 2004, стр. 96–107
  46. ^ Meheretu Yonas; Leirs, H (2019). Raptor perch sites for biological control of agricultural pest rodents. In: Nyssen J., Jacob, M., Frankl, A. (Eds.). Geo-trekking in Ethiopia's Tropical Mountains - The Dogu'a Tembien District. SpringerNature. ISBN 978-3-030-04954-6. 
  47. ^ а б Shawyer 1994, стр. 88–90
  48. ^ Taylor 2004, стр. 108–120
  49. ^ Taylor 2004, стр. 121–135
  50. ^ а б в г Shawyer et al.
  51. ^ Taylor 2004, стр. 136–148
  52. ^ Marti, Carl D.; Poole, Alan F.; Bevier, L. R. (2005): Barn Owl (Tyto alba) The Birds of North America Online (A. Poole, Ed.). Ithaca: Cornell Lab of Ornithology; Barn owl
  53. ^ Millsap, B. A. and P. A. Millsap. 1987. Burow nesting by common Barn Owls in north central Colorado. Condor no. 89:668–670.
  54. ^ Knight, R. L.; Jackman, R. E. (1984). „Food-niche relationships between Great Horned Owls and Common Barn-Owls in eastern Washington”. Auk. 101: 175—179. doi:10.1093/auk/101.1.175. 
  55. ^ Steyn, P. (1983). Birds of prey of southern Africa: Their identification and life histories. Croom Helm, Beckenham (UK). 1983.
  56. ^ Brown, L. H. (1965). „Observations on Verreaux's Eagle Owl Bubo lacteus (Temminck) in Kenya”. Journal of the East African Natural History Society. 25: 101—107. 
  57. ^ Voous, K.H. 1988. Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press, 0262220350.
  58. ^ Bunn, D. S.; Warburton, A. B.; Wilson, R. D. S. (2010). The Barn Owl. Bloomsbury Publishing. стр. 177. ISBN 978-1-4081-3961-5. 
  59. ^ Roulin, Alexandre; Riols, Christian; Dijkstra, Cor; Ducrest, Anne-Lyse (2001). „Female plumage spottiness signals parasite resistance in the barn owl (Tyto alba)”. Behavioral Ecology. 12 (1): 103—110. doi:10.1093/oxfordjournals.beheco.a000371. 
  60. ^ Altwegg, Res; Schaub, Michael; Roulin, Alexandre (2007). „Age‐specific fitness components and their temporal variation in the barn owl”. The American Naturalist. 169 (1): 47—61. PMID 17206584. doi:10.1086/510215. 
  61. ^ Taylor, I. R. (1994). Barn owls. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  62. ^ Frylestam, B (1972). „Über Wanderungen und Sterblichkeit beringter skandinavischer Schleiereulen Tyto alba.”. Ornis Scand. 3: 45-54. 
  63. ^ Juilllard, M; Beuret, J (1983). „L'amenagement de sites de nidification et son influence sur une population de Chouettes effraies, Tyto alba, dans lenord-ouest de la Suisse.”. Nos Oiseaux. 37: 1-20. 
  64. ^ Schifferli, A. (1957). „Alter und Sterblichkeit bei Waldkauz (Strix aluco) und Schleiereule (Tyto alba) in der Schweiz”. Ornithol. Beob. 54: 50-56. 
  65. ^ Siegner, J. (1994). „Breeding biology and dismigration of Barn Owls in upper Bavaria”. Ornithol. Anzeiger. 33: 55-62. 
  66. ^ Arnold, E.M.; Hanser, S.E.; Regan, T.; Thompson, J.; Lowe, M.; Kociolek, A.; Belthoff, J.R. (2019). „Spatial, road geometric and biotic factors associated with Barn Owl mortality along an interstate highway”. Ibis. 161 (2): 147—161. doi:10.1111/ibi.12593. 
  67. ^ Taylor 2004, стр. 203–215
  68. ^ Sauer, J. R., D. K. Niven, J. E. Hines, D. J. Ziolkowski Jr., K. L. Pardieck, J. E. Fallon, and W. A. Link (2017). The North American Breeding Bird Survey, Results and Analysis 1966–2015. Version 2.07.2017. USGS Patuxent Wildlife Research Center, Laurel, MD, USA.
  69. ^ а б Taylor 2004, стр. 242–261
  70. ^ „Barn Owl”. South Coast Conservation Program. 
  71. ^ https://www.ontario.ca/page/barn-owl-recovery-strategy
  72. ^ „Endangered Ontario: Why barn owls have flown the coop in Ontario”. TVO. 28. 8. 2017. 
  73. ^ http://files.ontario.ca/environment-and-energy/species-at-risk/286962.pdf
  74. ^ „Owls of Canada”. simplywildcanada.com. 
  75. ^ Álamo Tavío, Manuel (1975). „Aves de Fuerteventura en peligro de extinción”. Aves y plantas de Fuerteventura en peligro de extinción (на језику: Spanish). Asociación Canaria para Defensa de la Naturaleza. стр. 10—32. Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 07. 02. 2020. 
  76. ^ „Tyto alba gracilirostris Hartert, 1905” (PDF) (на језику: Spanish). El Ministerio de Medio Ambiente agradece sus comentarios, Spain. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 07. 2015. г. Приступљено 19. 9. 2014. 
  77. ^ Palacios, César-Javier (2004). „Current status and distribution of birds of prey in the Canary Islands” (PDF). Bird Conservation International. 14 (3): 203—213. doi:10.1017/S0959270904000255. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 3. 2016. г. Приступљено 7. 2. 2020. 
  78. ^ Hungry Owl Project. „Nesting Boxes Overview”. Hungry Owl. WildCare. Архивирано из оригинала 13. 11. 2017. г. Приступљено 14. 5. 2017. 
  79. ^ Pitarch, Pedro (2000). Almas y cuerpo en una tradición indígena tzeltal. Archives de sciences sociales des religions. стр. 31—47. 
  80. ^ Spence, Cindy (28. 10. 1999). „Spooky owl provides natural rodent control for farmers”. UF News. University of Florida. Архивирано из оригинала 7. 3. 2014. г. Приступљено 14. 7. 2014. 
  81. ^ Brendle, Ana. „Farmers, Conservationists Seek Return of Barn Owls”. National Geographic News. National Geographic. Приступљено 14. 5. 2017. 
  82. ^ Ian, Newton (1. 1. 2010). Population ecology of raptors / monograph. T & AD Poyser. ISBN 978-1408138533. OCLC 862148605. 
  83. ^ Watts, Bryan (2004). „An evaluation of nest box use by Common Barn Owls in Virginia”. The Raven. 75 (2): 71—72. 
  84. ^ Meyrom, Kobi; Motro, Yoav; Leshem, Yossi; Aviel, Shaul; Izhaki, Ido; Argyle, Francis; Charter, Motti (2009). „Nest-Box use by the Barn OwlTyto albain a Biological Pest Control Program in the Beit She'an Valley, Israel”. Ardea (на језику: енглески). 97 (4): 463—467. doi:10.5253/078.097.0410. 
  85. ^ Fortané, Nicolas; Keck, Frédéric (17. 6. 2015). „How biosecurity reframes animal surveillance”. Revue d'Anthropologie des Connaissances (на језику: француски). 9, n° 2 (2): a—l. doi:10.3917/rac.027.0126. 
  86. ^ „Digital Nestboxes”. Приступљено 15. 5. 2017. 
  87. ^ „Nest-boxes for Barn Owls”. World Owl Trust. Архивирано из оригинала 12. 6. 2015. г. Приступљено 24. 7. 2014. 
  88. ^ „Barn Owl Project”. Somerset Wildlife Trust. Архивирано из оригинала 3. 7. 2014. г. Приступљено 24. 7. 2014. 
  89. ^ „Owl Cam a Hoot Online”. CBS News. 12. 4. 2010. Приступљено 2. 10. 2014. 
  90. ^ Santorelli, Tom (18. 5. 2012). „The Israeli-Jordan barn owl love that knows no borders”. BBC News. Приступљено 24. 7. 2014. 
  91. ^ Paz, A; Jareño, D; Arroyo, L; Viñuela, J; Arroyo, B; Mougeot, F; Luque-Larena, JJ; Fargallo, JA (март 2013). „Avian predators as a biological control system of common vole (Microtus arvalis) populations in north-western Spain: experimental set-up and preliminary results”. Pest Management Science. 69 (3): 444—50. PMID 22517676. doi:10.1002/ps.3289. hdl:10261/142639. 
  92. ^ „BioTour reveals kibbutz's natural farming method”. Приступљено 15. 5. 2017. 
  93. ^ Wood, B. J.; Fee, Chung Gait (2003). „A critical review of the development of rat control in Malaysian agriculture since the 1960s”. Crop Protection. 22 (3): 445—461. doi:10.1016/S0261-2194(02)00207-7. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кукувија&oldid=27932262”