Градихна
| Градихна | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Градихна Бранислављевић |
| Место рођења | Зета, Српско краљевство |
| Датум смрти | око 1143. |
| Место смрти | Зета, Српско краљевство |
| Гроб | Црква Св. Срђа и Влакха |
| Породица | |
| Супружник | непозната Рашка принцеза |
| Потомство | Радослав Градишнић, Јован и Владимир |
| Родитељи | Радослав |
| Династија | Војислављевић |
| краљ | |
| Период | (око 1131 - 1143) |
| Претходник | Ђорђе Бодиновић |
| Наследник | Радослав Градишнић |
Градихна (прва половина 12. века) био је српски краљ и владар Дукље, од око 1131. до око 1143. године.[1][2][3] Након битке код Бара око 1125. године у којој је погинуо његов брат Грубеша, Градихна бежи у Рашку где је након унутрашњих сукоба свргнут жупан Урош I и затворен у тамницу. Тамо се оженио и добио три сина: Радослава, Јована и Владимира. Према неким претпоставкама, његова супруга била је непозната ћерка жупана Завиде, тј. сестра великог жупана Стефана Немање[4]. За то време краљ Ђорђе се измирио са његовом браћом Драгихном и Драгилом, те им оставио део територије у Зети.[1]
Негде око 1127. краљ Ђорђе напао је Рашку и ослободио жупана Уроша I, те га поново поставио за жупана. Градихна због нове ситуације бежи у Захумље где проналази ново уточиште. Након српског пораза у борби са Византијом 1129. и примања вазалних намета, Градихна је почео да ради активну политику у свргавању краља Ђорђа у којој му је највише помогао брат Драгихна, ослањајући се на византијску подршку.[1]
Уплашен овим, краљ Ђорђе утамничио је њиховог трећег брата Драгила и Михајла, сина бившег краља Владимира. Био је то повод за рат, па су Градихна и Драгихна успели да уз помоћ византијске војске, која се налазила у Драчу, поразе краља Ђорђа који се склонио у тврђаву Котор. Након кратке опсаде, краља Ђорђа су издали његови људи и предали га Византинцима који су га утамничили и одвели у Цариград где је и умро.
Уз византијску подршку, као некад његов брат Грубеша, Градихна се прогласио за новог српског краља негде око 1131. године. Његов долазак на престо означио је крај династијског грађанског рата и постепену обнову земље. Међутим, као резултат мешања Византије у унутрашње послове земље и ранији пораз српске војске 1129, то је уједно означило и дезинтеграцију и пад краљевства. Изгледа да лидери Рашке и Босне нису признавали Градихну за новог краља који се одржавао уз помоћ Византинаца. Тако је Урош I,[1] некадашњи савезник краља Ђорђа, ојачао везе са угарским двором удајом своје кћерке Јелене за угарског престолонаследника Белу II 1130, а затим је и његов син Белош постао бан Хрватске и један од најмоћнијих људи тадашње Угарске. Босном је као бан владао Јеленин син, будући угарски владар Геза II око 1137. године.
Након деценије владања, у потпуности завистан од Византије, краљ Градихна је умро негде око 1143. године и сахрањен у манастиру Светог Срђа и Ваха.[1] [5] На престолу га је наследио син Радослав уз пристанак новог византијског цара Манојла I Комнина (1143 - 1180), али не као краљ већ само као кнез.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Мијушковић 1988.
- ^ Кунчер 2009.
- ^ Живковић 2009.
- ^ Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара : IX-XII век. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-86-17-13754-8. OCLC 153312547.
- ^ Гавро А. Шкриванић (1959). Именик географских назива средњовековне Зете. стр. 35.
Извори и литература
[уреди | уреди извор]- Извори
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
- Литература
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2006). „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века”. Зборник радова Византолошког института. 43: 451—466.
- Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History.
- Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека”. Историја Црне Горе (PDF). 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
