Пређи на садржај

Епископија струмичка

С Википедије, слободне енциклопедије
Епископија струмичка
Православна охридска архиепископија
Основни подаци
СједиштеСтрумица
ДржаваСеверна Македонија
Основана2002-2005
Укинута2022-2023
Архијереј
Архијерејадминистратор Давид (Нинов)
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејавикарни епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички

Епископија струмичка је епархија Православне охридске архиепископије под јурисдикцијом Српске православне цркве. Архијереј администратор је епископ Давид (Нинов).[1]

Историја

[уреди | уреди извор]
Охридски архиепископ Константин Кавасила из средине 13. века, који је претходно био струмички епископ

Све до 2002. године, ово подручје се у оквиру епархијског устројства СПЦ сматрало делом упражњене Злетовско-струмичке епархије, чијим је администраторима још од избијања црквеног раскола (1967) било забрањивано (од стране држвних власти тадашње СР Македоније, односно БЈРМ) да обављају своју службу на том простору, на коме је тадашња расколничка Македонска православна црква у међувремену основала своју Струмичку епископију.

Непоседно након склапања Нишког споразума, СПЦ је током 2002. године донела неколико одлука о преуређењу јерархијских односа у циљу организовања аутономне Охридске архиепископије, у чијем саставу би се налазила и нова канонска Струмичка епископија. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ од 23. септембра 2002. године, тадашњи велешко-повардарски владика Јован (Вранишкоски) постављен је за патријаршијског егзарха над свим епархијама СПЦ на подручју тадашње БЈРМ, укључујући и Струмичку епископију.[2]

Срварање канонске Струмичке епископије потврђено је 24. маја 2005. године када је Свети архијерејски сабор СПЦ усвојио Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, у коме је у склопу аутономне ПОА била назначена и ова епископија, а потом је 2008. године за администратора Струмичке епископије постављен титуларни епископ стобијски Давид (Нинов).[3]

У периоду од 2002. до 2022. године, Епископија струмичка је била једина канонска наследница древне православне епархије са средиштем у Струмици, која је постојала као посебна епархија све до 1920. године када је након прикључења Српској православној цркви ушла у састав нове Злетовско-струмичке епархије.

Питање о опстанку Струмичке епископије и целе ПОА покренуто је у пролеће 2022. године, након измирења између СПЦ и МПЦ. Услед велике сложености тог питања, које није могло бити решено одмах, архијереји ПОА нису присуствовали објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је био уручен 5. јуна у Београду.[4] Решавање тих комплексних питања изнова је покренуто у пролеће 2023. године, када је постигнут коначни споразум о интеграцији ПОА са МПЦ, што је подразумевало и фактички престанак постојања ПОА и свих њених епископија.

Старија историја

[уреди | уреди извор]
Представка народних првака из 1880. године, упућена струмичком митрополиту Агатангелу (1875-1887)
Стари Вељушки манастир почетком 20. века, задужбина струмичког епископа Манојла из 1080. године, данас под управом расколничке "Македонске православне цркве"
Струмички митрополит Григорије (1902-1908)
Струмички митрополит Арсеније (1910-1913)
Српски патријарх Варнава Росић, који је раније, од 1913. до 1920. управљао деловима Струмичке епархије под српском влашћу
Област око Струмице, која је 1919. године припала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца

Струмичка епархија је једна од најстаријих епархија Охридске архиепископије, којој је припадала у дугом временском раздобљу од 1018. до 1767. године. Струмица је 1334. године,[5] за време владавине српског краља Стефана Душана потпала под српску власт и остала је у саставу српских средњовековних држава све до турског освајања 1395. године. Након пропасти Охридске архиепископије (1767), Струмичка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, у чијој се надлежности налазила званично све до 1920. године.

Међутим, већ током 1912. и 1913. године услед ратних збивања, последњи грчки митрополит је напустио Струмицу, која је 1913. године припала Бугарској заједно са већим делом епархије, док је мањи део припао Краљевини Србији. Тај део Струмичке епархије прикључен је областима које су стављене под привремену управу епископа Варнаве Росића. Тек након Првог светског рата, и сама Струмица је 1919. године припала Краљевини СХС. Ускоро потом окончани су и преговори са Цариградском патријаршијом, тако да је ово подручје 1920. гоине званично ушло у састав Српске православне цркве и тада је прикључено новоствореној Злетовско-струмичкој епархији.

Струмички епископи и митрополити

[уреди | уреди извор]

Под управом Охридске архиепископије (1018-1767)

Име Године
Манојло око 1080-1086
Климент око 1152
Константин Кавасила прва половина 13. века
Данило око 1376[6]
Јоаким око 1532[7]
Ананије I око 1565[8]
Теодул в 1578/79
Висарион пре 1661[9]
Симеон око 1668[10]
Јефтимије око 1671
Максим око 1676[11]
Митрофан око 1683-1688[12]
Никодим око 1688[13]
Леонтије око 1695-1706[14]
Никифор око 1714-1718[15]
Калиник 1718-1746[16]
Теодосије 1746-1752[17]
Теофан 1752-1756[18]
Серафим 1759-1764[19]
Ананије II 1764-1789[20]

Под управом Цариградске патријаршије (1767-1920) (Στρωμνίτσης)

Име Године
Филотеј око 1800
Григорије 1818-1830
Константије 1830-1846
Антим 1846-1853
Неофит 1853-1861
Јеротеј 1861-1875
Агатангел 1875-1887
Калиник 1887-1892
Јован 1892-1899
Панарет 1899-1900
Софроније I 1900-1901
Софроније II 1901-1902
Григорије 1902-1908
Герман 1908-1910
Арсеније 1910-1913
  1. ^ Православна охридска архиепископија: Епископија струмичка, Приступљено 13. 5. 2019.
  2. ^ ПОА: Одлука од Соборот на Српската Православна Црква за поставување на Митрополитот Јован за Егзарх на Патријархот српски за сите епархии на Православната Охридска Архиепископија
  3. ^ ПОА: Биографија на Eпископот стобиски и Mестобљустител струмички г. Давид
  4. ^ „СПЦ (2022): Патријарх српски Порфирије уручио архиепископу Стефану Томос којим се потврђује аутoкефалност Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2022. г. Приступљено 21. 06. 2022. 
  5. ^ Ћирковић 1995, стр. 135-136.
  6. ^ Вуковић 1996, стр. 154.
  7. ^ Вуковић 1996, стр. 228.
  8. ^ Вуковић 1996, стр. 12.
  9. ^ Вуковић 1996, стр. 85.
  10. ^ Вуковић 1996, стр. 451.
  11. ^ Вуковић 1996, стр. 304.
  12. ^ Вуковић 1996, стр. 320.
  13. ^ Вуковић 1996, стр. 365.
  14. ^ Вуковић 1996, стр. 285.
  15. ^ Вуковић 1996, стр. 360.
  16. ^ Вуковић 1996, стр. 273.
  17. ^ Вуковић 1996, стр. 489.
  18. ^ Вуковић 1996, стр. 492.
  19. ^ Вуковић 1996, стр. 441.
  20. ^ Вуковић 1996, стр. 14.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]