Српска православна црква у Хрватској
Српска православна црква у Хрватској је органски дио Српске православне цркве.
Сачињавају је Митрополија загребачко-љубљанска и епархије Горњокарловачка, Далматинска, Осјечкопољска и барањска и Пакрачко-славонска.
Историја[уреди]
Српска православна црква има дубоке корене на данашњем државном подручју Републике Хрватске. У појединим областима које данас улазе у састав Хрватске, српски народ је био присутан још од раног средњовековног раздобља. Према сведочењу византијског цара Константина VII Порфирогенита, српска племена су још од 7. века настањивала приморско подручје од Конавала до ушћа реке Цетине. То су били Конављани, Захумљани и Неретљани.[1] Ове области су од краја 12. до почетка 14. века приадале српској држви Немањића, а црквену надлежност над православним хришћанима у тим областима имала је српска православна Хумска епархија, која је основана 1219. године са седиштем у манастиру Богородице Стонске.[2] То је била најстарија српска владичанска катедра на подручјима која данас припадају Републици Хрватској. У другој половини 14. века, знатан део јужног подручја данашње Републике Хрватске у залеђу Далмације потпао је под власт српско-босанског краља Твртка I,[3] а средином 15. века читаво приморски појас од Боке Которске до Макарске (осим острава и Дубровника) било је у саставу Војводства Светог Саве.[4] Присуство православних Срба је током 15. века дошло до изражаја и у северним областима данашње Републике Хрватске, односно у тадашњој "Горњој Славонији", што је посведочено настанком чувеног Вараждинског апостола.
Током Другог свјетског рата, у вријеме Независне Државе Хрватске, разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено је више од 450 православних цркава. Том приликом је уништен значајан број икона и културних споменика српског народа.[5] У неким црквама су вршени покољи, као покољ у глинској цркви (1941).
Усташки поглавник Анте Павелић је 1942. основао неканонску Хрватску православну цркву.
Епископски савјет[уреди]
Епископски савјет Српске православне цркве у Хрватској се састаје под предсједништвом митрополита загребачко-љубљанског, а састављају га још епископи горњокарловачки, далматински, осјечкопољски и барањски и пакрачко-славонски.[6]
Они се састају ради савјетовања и доношења одлука из надлежности Епископског савјета.[7]
Епископски савјет посебно разматра односе између Српске православне цркве и Републике Хрватске, анализира резултате у спровођењу законских и других прописа, као и политику и динамику обнове сакралних објеката.
Види још[уреди]
- Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској
- Српска православна црква у Босни и Херцеговини
- Православна црква у Црној Гори
- Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци
Референце[уреди]
- ^ Moravcsik 1967.
- ^ Јанковић 1985.
- ^ Ћирковић 1964, стр. 156, 164.
- ^ Атанасовски 1979.
- ^ Српске цркве биле су ломаче („Политика“, 23. август 2013), Приступљено 17. 8. 2015.
- ^ Седница Епископског савета и освећење Крста на згради Духовног центра и Гимназије у Загребу („СПЦ“, 18. јул 2011), Приступљено 17. 8. 2015.
- ^ Уговор између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса („Народне новине“, број 196/2003)
Литература[уреди]
- Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
- Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Хрватској у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. књ. 3, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 427—490.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Хрватској од бечког рата до рата 1716-1718”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 62—77.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Хрватској од аустро-турског рата 1716-1718. до рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 176—191.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Хрватској од Београдског мира до краја XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 217—232.
- Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство. књ. 1. Карловац.
- Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство. књ. 2. Карловац.
- Грбић, Манојло (1893). Карловачко владичанство. књ. 3. Карловац.
- Грујић, Радослав (1909). Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја. Нови Сад.
- Грујић, Радослав (1930). Споменица о Српском православном владичанству пакрачком. Пакрац: Издање свештенства Владичанства пакрачког.
- Грујић, Радослав (1931). Пакрачка епархија: Историско-статистички преглед. Нови Сад.
- Ивић, Алекса (1909). Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века. Сремски Карловци.
- Ивић, Алекса (1923). „Марчанска епископија од Симеона Вретање до Гаврила Предојевића (1609-1642)”. Браство. 17: 156—165.
- Ивић, Алекса (1924). „Марчанска епископија од Гаврила Предојевића до Гаврила Мијакића (1642-1660)”. Браство. 18: 86—100.
- Ивић, Алекса (1925). „Марчанска епископија од 1662 до 1670”. Браство. 19: 196—216.
- Ивић, Алекса (1926). „Марчанска епископија: Трагедија епископа Мијакића и његових калуђера”. Браство. 20: 68—82.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
