Српска православна црква у Хрватској

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Део серије о хришћанству
Хришћанство
Orthodox cross.svg
P christianity.svg Портал Хришћанство

Српска православна црква у Хрватској је органски дио Српске православне цркве.

Сачињавају је Митрополија загребачко-љубљанска и епархије Горњокарловачка, Далматинска, Пакрачко-славонска, Осјечкопољска и барањска, Захумско-херцеговачка и приморска на подручју Дубровника, и Сремска епархија на подручју Западног Срема.

Историја[уреди | уреди извор]

Српска православна црква има дубоке корене на данашњем државном подручју Републике Хрватске. У појединим областима које данас улазе у састав Хрватске, српски народ је био присутан још од раног средњовековног раздобља. Према сведочењу византијског цара Константина VII Порфирогенита, српска племена су још од 7. века настањивала приморско подручје од Конавала до ушћа реке Цетине. То су били Конављани, Захумљани и Неретљани.[1] Ове области су од краја 12. до почетка 14. века приадале српској држви Немањића, а црквену надлежност над православним хришћанима у тим областима имала је српска православна Хумска епархија, која је основана 1219. године са седиштем у манастиру Богородице Стонске.[2] То је била најстарија српска владичанска катедра на подручјима која данас припадају Републици Хрватској. У другој половини 14. века, знатан део јужног подручја данашње Републике Хрватске у залеђу Далмације потпао је под власт српско-босанског краља Твртка I,[3] а средином 15. века читаво приморски појас од Боке Которске до Макарске (осим острава и Дубровника) било је у саставу Војводства Светог Саве.[4] Присуство православних Срба је током 15. века дошло до изражаја и у северним областима данашње Републике Хрватске, односно у тадашњој „Горњој Славонији”, што је посведочено настанком чувеног Вараждинског апостола.

Током Другог свјетског рата, у вријеме Независне Државе Хрватске, разрушено, спаљено, оштећено или оскрнављено је више од 450 православних цркава. Том приликом је уништен значајан број икона и културних споменика српског народа.[5] У неким црквама су вршени покољи, као покољ у глинској цркви (1941).

Усташки поглавник Анте Павелић је 1942. основао неканонску Хрватску православну цркву.

Епископски савјет[уреди | уреди извор]

Епископи епархија Загребачко-љубљанске, Горњокарловачке, Далматинске, Пакрачко-славонске и Осјечкопољске и барањске сачињавају Епископски савјет у Хрватској под предсједништвом митрополита загребачко-љубљанског.

Српска православна црква у Хрватској има потписан уговор са Владом Републике Хрватске.[6]

Епископски савјет СПЦ у Хрватској разматра посебно односе између Српске православне цркве и Хрватске, анализира резултате у спровођењу законских и других прописа и политику и динамику обнове сакралних објеката.

Повратак у православље покатоличених Срба[уреди | уреди извор]

На простору Хрватске и Славоније је кроз историју српске цркве на тим просторима било појединачних и групних повратака у православну цркву, иако је несразмјерно више било прелазака у католичку цркву. Тако је на празник Светог Николе у Новој Градишки 1900. године, из римокатоличке вјере у српску православну прешао г. Душан Ивошевић, слушалац технике на бечком универзитету и хоровођа тамошњег дилетанствског пјевачког друштва. То је учинио из своје побуде и освејдочења и чисте љубави према Српству.[7][8] У Рогољима (Доњи Рогољи или Горњи Рогољи), српском мјету код Липика, прешла је из римокатоличке вјере у православу 24-годишња дјевојка Моарија Лончаревић, рођена у Брезинама. Узрок је чисто освједочење и увјерење, да је поријеклом од православних српских предака, као што јој и српско име каже. На прекрштењу је добила име Ана.[9][10]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Moravcsik 1967.
  2. ^ Јанковић 1985.
  3. ^ Ћирковић 1964, стр. 156, 164.
  4. ^ Атанасовски 1979.
  5. ^ Српске цркве биле су ломаче („Политика”, 23. август 2013), Приступљено 17. август 2015.
  6. ^ Ugovor između Vlade Republike Hrvatske i Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj o pitanjima od zajedničkog interesa („Narodne novine”, broj 196/2003), Приступљено 29. јун 2019.
  7. ^ Вишњић, Чедомир (2013). Србобран 1901.-1914. - Српско коло 1903. - 1914., pp. 51. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник. 
  8. ^ Србобран, бр. 2, 3. (16.) јануара 1901., Пријелаз у православље. Загреб. 1901. 
  9. ^ Вишњић, Чедомир (2013). Србобран 1901.-1914. - Српско коло 1903. - 1914., pp. 57. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник. 
  10. ^ Србобран, бр. 27, 5. (18.) фебруара 1901., Прешла у православље. Загреб. 1901. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Хрватској&oldid=23146139”