Епархија за Америку и Канаду
Епархија за Америку и Канаду Српска православна црква | |
---|---|
Основни подаци | |
Митрополија | Новограчаничка митрополија |
Сједиште | Чикаго |
Држава | САД и Канада |
Основана | 1921 — оснивање; 1963 — подјела на три нове епархије; 1963 — раскол са Српском патријаршијом; 1991 — помирење са Српском православном црквом |
Укинута | 2009. |
Архијереј | |
Чин архијереја | епископ |
Титула архијереја | епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке |
Епархија за Америку и Канаду или Америчко-канадска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве од 1921. до 2009.
У периоду од 1921. до 1963. била је под јурисдикцијом Српске патријаршије, а затим подијељена на три нове епархије: Средњозападноамеричку, Западноамеричку и Источноамеричку и канадску. Дотадашњи епископ америчко-канадски Дионисије Миливојевић није прихватио подјелу и одвео је Епархију за Америку и Канаду у раскол који је трајао до 1991. када је Новограчаничка митрополија (тзв. Слободна српска православна црква) враћена под јурисдикцију Српске православне цркве.
Историја
[уреди | уреди извор]Оснивање
[уреди | уреди извор]Срби су се почели досељавати у Сјеверну Америку већ око 1850. године. Досељавали су се из крајева обухваћених Хабзбуршким царством и из Црне Горе, а већина исељеника потицала је са територија западно од ријеке Дрине. Према записима, прва српска православна црквено-школска општина у САД је основана 1893. у Џексону (Калифорнија), а сљедеће године саграђен је и први српски храм, захваљујући ангажовању архимандрита Севастијана (Дабовића). Послије петнаестак година на америчком тлу било је нешто више од двадесет црквено-школских општина са десет свештеника. Први манастир, посвећен Светом Сави, подигнут је 1917. у Либертивилу. У почетку су Срби на богослужења одлазили у бројне руске храмове јер су Руси тада имали своју црквену организацију са архијерејима. На Црквено-народном сабору (1913) донесена је одлука о иступању из организације Руске православне цркве и стављању под управу Српске митрополије у Краљевини Србији. Остварење је услиједило послије обнове Српске патријаршије (1920). Епархија америчко-канадска, са сједиштем у Чикагу, основана је 1921. Организацију је спровео епископ жички Николај Велимировић у својству администратора. Велику помоћ пружио му је Михајло Пупин.[1]
Епископ Николај је о својим активностима упознао надлежне руске епископе. Био је администратор до 1923. када га је наслиједио патријарх српски Димитрије, који је за свог замјеника поставио архимандрита Мардарија Ускоковића. Епархија америчко-канадска је 1928. добила свој Устав, чији текст је измијењен 1939. (за вријеме епископа Дамаскина Грданичког). Први епископ Америчко-канадске епархије био је Мардарије Ускоковић (1926—1935). Послије администрирања патријарха српског Варнаве и епископа далматинског Иринеја Ђорђевића, за епархијског архијереја је 1940. изабран Дионисије Миливојевић.
Раскол
[уреди | уреди извор]Након подјеле Америчко-канадске епархије (1963) дошло је до суспендовања епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића који није прихватао одлуке Светог архијерејског сабора о стварању три нове епархије (Средњозападноамеричке, Западноамеричке и Источноамеричке и канадске). Наиме, епископ Дионисије је сазвао Десети Црквено-народни сабор који је одржан од 10. до 14. новембра 1963. године. На њему је одлучено да се не примају никакве одлуке, рјешења, наређења и упутства од стране Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода из Београда док у Југославији влада комунистички режим. Одбачене су све одлуке о суспендовању епископа Дионисија и о подјели Америчко-канадске епархије на три нове. Донесена је одлука да се Епархија америчко-канадска прогласи за слободну и независну и за епископа је изабран архимандрит Иринеј Ковачевић. Затим, марта 1964. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве лишио је чина епископа Дионисија и вратио га у ред световњака под именом Драгољуб Миливојевић.[2]
Јединство
[уреди | уреди извор]Раскол је трајао до 1991. када је дошло до помирења између Српске православне цркве и Слободне српске православне цркве (од тада познате као Новограчаничка митрополија). Призната је ваљаност архијерејске хиротоније епископа Епархије за Америку и Канаду и митрополита Слободне српске православне цркве Иринеја Ковачевића који је од тада постао митрополит новограчанички. Након његове смрти, 2. фебруара 1998, за новог сталног епископа за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке је изабран Лонгин (Крчо), дотадашњи епископ далматински.
Сходно одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 21. маја 2009. извршена је арондација тадашњих епархија Српске православне цркве: Средњозападноамеричке, Источноамеричке, Западноамеричке и Канадске Српске православне цркве у САД и Канади, као и Епархије за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Тада су конституисане сљедеће епархије: Митрополија либертивилско-чикашка, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка, Епархија источноамеричка, Епархија западноамеричка и Епархија канадска.[3]
Овом саборском одлуком су укинуте дотад постојеће епархије: Митрополија средњозападноамеричка и Епархија за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Дотадашњи епископ за Америку и Канаду Лонгин (Крчо) постао је епископ новограчаничко-средњозападноамерички.
Епископи
[уреди | уреди извор]Епископи Епархије за Америку и Канаду од 1921. до 2009. године:
Портрет | Име и презиме | Време службе |
---|---|---|
Николај Велимировић | 1921—1923 (администратор) | |
Патријарх српски Димитрије | 1923—1926 (администратор) | |
Мардарије Ускоковић | 1926—1935 | |
Иринеј Ђорђевић | 1935—1938 (администратор) | |
Дамаскин Грданички | 1938—1939 | |
Дионисије Миливојевић | 1939—1964 | |
Иринеј Ковачевић | 1964—1998 | |
Лонгин Крчо | 1999—2009 |
Види још
[уреди | уреди извор]- Новограчаничка митрополија
- Епархија за Америку и Канаду против Миливојевића
- Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци
- Епархија канадска
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Амерички раскол, проф. др Вељко Ђурић Мишина (из књиге „Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену“, Београд, 2012, стр. 595—645) Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јануар 2015), Приступљено 19. 8. 2014.
- ^ Настанак раскола на северноамеричком континенту, Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, Станимир Спасовић и Србољуб Милетић („Светосавље“, 2. јануар 2010) Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015), Приступљено 17. 8. 2014.
- ^ Одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о арондацији епархија („СПЦ“, 4. јун 2009) Архивирано на сајту Wayback Machine (31. август 2018), Приступљено 5. 6. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1-2): 87—96. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 06. 2019. г. Приступљено 25. 03. 2018.
- Српска православна црква у Америци и Канади (Каленић, број 4/1985, стр. 6-8)[мртва веза]
- Српска православна епархија америчко-канадска (Каленић, број 5/1985, стр. 8-11)[мртва веза]