Црногорско-турски рат (1862)
| Црногорско-турски рат (1862) | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Црногорско-турских ратова | |||||||||
 Мирко Петровић Његош | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
.svg){kind=small} Црна Гора |
 Османско царство | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
Никола I Петровић Мирко Петровић Његош |
Омер-паша Латас Абдул Керим Надир-паша | ||||||||
| Јачина | |||||||||
| око 15.000[1] | око 55.000[1] | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| око 2.000 мртвих и 4.600 рањених[1] | око 22.000 избачених из строја[1] | ||||||||
Црногорско-турски рат из 1862. године представља оружани сукоб између Османског царства и Црне Горе. Рат је завршен поразом Црногораца и миром у Ријеци Црнојевића.
Повод
[уреди | уреди извор]
Повод за избијање рата је помоћ коју су Црногорци пружали херцеговачким устаницима Луке Вукаловића 1861. године. Сазнавши за то, Порта је објавила рат Црној Гори. Као и у претходном рату, деценију раније, тако је и 1862. године турском војском командовао Омер-паша Латас. Његов циљ био је освајање престонице - Цетиња.
Рат
[уреди | уреди извор]Црногорску војску је предводио војвода Мирко Петровић Његош који се прославио у борбама са Турцима (Битка на Граховцу). Иако су пружали жесток отпор, Црногорци су морали да се повуку пред надмоћнијом турском војском која је за собом остављала пустош. Крајем августа, изнурене црногорске јединице пружале су очајнички отпор на прилазима Цетињу. На молбу Црногораца, Русија је интервенисала у Цариграду и спасила Црну Гору од потпуног покоравања, а књаз Никола је морао да прихвати ултиматум Омер-паше. Петомесечни рат сасвим је исцрпео Црну гору.
Мир
[уреди | уреди извор]Мировни уговор склопљен је у Ријеци Црнојевића. Њиме је Црна Гора сачувала свој положај, али је морала да учини извесне уступке Порти: да удаљи из земље војводу Мирка, да отвори пут од Скадра до Херцеговине преко своје територије, да изгради заштитне карауле и да не нарушава пограничну линију и не врши разбојништва.
Последице
[уреди | уреди извор]
Омер-пашини походи на Црну Гору показали су да црногорска војска, састављена од народа, није могла да се успешно супротстави Турцима. Влада Србије помогла је Црногорце шаљући им официре за обуку, наоружавање и новац. Порази у ратовима са Турцима натерали су краља Николу да преуреди војску. Уредбом из 1871. године извршена је реформа црногорске војске. Она је сврстана у 30 батаљона редовне војске и 1 батерију топова (укупно 16 700 војника). Четири године касније организована је интендантска служба која се старала о снабдевању војске.
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Берић, Душан М. (1994). Устанак у Херцеговини 1852-1862 (1. изд.). Београд: САНУ.
- Берић, Душан М. (2000). Српско питање и политика Аустроугарске и Русије (1848-1878). Београд: Гутенбергова галаксија.
- Екмечић, Милорад (1981). „Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 447—526.
- Јовановић, Радоман (1981). „Црна Гора 1851-1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 423—446.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Стојанчевић, Владимир (1990). Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
