Dimitrije Kantakuzin

Za članak o morejskom despotu, pogledajte Dimitrije I Kantakuzin.

Dimitrije Kantakuzin (oko 1435. — kraj 15. veka), srpski srednjovekovni pesnik i prevodilac grčkog porekla. Klasično obrazovan, prevodio Pindara i Eshila sa starogrčkog i veliki broj molitava sa srednjovekovnog grčkog jezika.

Životopis porodice Kantakuzin

O braći Kantakuzinima ili Kantakuzinovićima znamo iz jednog pomenika, verovatno novobrdskog, koji je docnije unet u pećki pomenik 16. veka (bio u zbirci Ljub. Kovačevića, izgoreo u Narodnoj biblioteci u Beogradu tokom bombardovanja grada 1941. god.). Pomenik Kantakuzinovića je bio pomenik živih, a ne mrtvih, što se vidi iz pomena njihovih žena sa svetovnim imenima, a za jednu od njih se pouzdano zna da se posle „pomora“ pokaluđerila. U pomeniku je Dmitar pre Janje, a to je svedočanstvo da je bio stariji brat. Kad je došlo do „pomora“, Dmitar se ne pominje, već Janja c braćom, sinovima i unucima. To se može tako tumačiti da je Janja bio glavni krivac, ili da se Dmitar nekako opravdao, odnosno, otkupio (zna se za jednog Janjinog sina, Vasilija, da je, sa svojim sinom Dimitrijem, pušten iz turskog zatvora, c tim da za pet godina sakupi i isplati četrdeset hiljada zlatnih dukata), ili da je Dmitar umro pre „pomora“.

Dmitar i Janja se u pomeniku nazivaju Kantakuzinovići. To potvrđuje da su bili sinovi nekog Kantakuzina, svakako onog koji je bio u Novom Brdu carinik (zakupnik carina) i koji se pominje 1442–1445. godine. Sa Dmitrom se u pomeniku pominje i njegova žena Jela, a sa Janjom žena Jefrosina. Zatim su u pomeniku druga dvojica braće, takođe sa ženama, Aleksa sa gospođom Filipom i Đurađ c gospođom Tomaidom. Pomenik se završava Dmitrom „s bratijom i c područjem jego“. Dimitrije je dakle sin jednog od četvorice Kantakuzina.

Za Aleksu Kantakuzina „di Novo burgo“ imamo podataka i kod Andreje Anđela u njegovom spisu Genealogia d' Imperatori romani et Constantinopolitani et de regi principi... (prvi put štampan 1551. god.). Tu se beleži da je Aleksa (koji se zvao i Adam) bio oženjen Filipom, svojom rođakom, ćerkom Đorđa Kantakuzina. Kad je Đorđa i njegove sinove Dmitra i Janju pogubio turski car („il gran Turco“), Filipa je otišla u Solun i zamonašila se u manastiru svete Teodore.

Boravak u Novom Brdu

Pored svog oca Kantakuzina Dimitrije je živeo u Novom Brdu za vreme prve turske vladavine u tom važnom rudarskom središtu (1441—1444), a i posle uspostavljanja srpske vlasti. Bilo mu je oko 34 godine, kad je u Novom Brdu izbio ustanak protiv Turaka. Tada, po starim srpskim letopisima, „oboriše Turci Novo Brdo“ i 1444. god. „fervara 11, utornik, pleni Taut Izgurović i porobi i iseče Novo Brdo“. „Vojsku srbsku“ odnosno „novobrdsku“ Taut iseče na Sitnici, upravo „na Ribareh“ (levo od Sitnice, kod Lipljana, postoje Ribarske planine, selo Ribari i Ribarski potok). Ne zna se da li je Dimitrije Kantakuzin bio u Novom Brdu 1455. god. 1. juna, kad su Turci po drugi put i konačno osvojili Novo Brdo i kada su posekli sve najistaknutije Novobrđane, 312 ili 320 dečaka i mladića odveli u janjičare, a 704 devojke i mlade žene među sobom razdelili. Posle turskog osvajanja Novo Brdo pogađaju i druge velike nesreće. God. 1455/56. bilo je „smrtonosije u Novem Brdu“, kada „čuma (kuga) bist po svej (svoj) zemlji“. U ponedeljak 15. oktobra 1459. god. „padoše širine (potkopi) u gornjem cehu (rudniku) i pogiboše mnogi ljudi, mnozi že (a mnogi) i ne znadoše se“. 11. aprila 1467. god. „bist preselenije gradu Novomu Brdu u Carigrad i po vseh (po svima) predeleh pomorskih“. God. 1467/68. bilo je novo „smrtonosije u gradu Novom Brdu i inude“ (drugde). A od 1461. godine u Novom Brdu se pominje Dimitrijev brat Janja.

Sve je to učinilo da krajnji pesimizam ovlada u Dimitriju Kantakuzinu. Njegovi stihovi su iskreni, proživljeni iako ne sasvim, jer u njima ima opšteg srednjovekovnog tuđenja od ovog sveta i opredeljivanja za nebesko carstvo.

Molitva

Kad dijak Vladislav 1468/69. godine piše o Dimitriju Kantakuzinu, on govori o njegovom „velerazumiju“, ali ničim ne ukazuje na njegov književni rad. O Jovanu Rilskom u prozi i u stihu Kantakuzin je pisao posle 1469. godine, posle prenosa njegovih moštiju. Zbog svega toga postanak Kantakuzinovih stihova Sladčajša od meda u s'ta (njegove Molitve) stavlja se u vreme oko 1470

„Blagoč'etivejši gospodin“ Dmitar Kantakuzin naredio je dijaku Vladislavu da mu prepiše jedan zbornik i ovaj je njegovom „blagoplemenstviju“ to i učinio 1468/69. godine u manastiru Bogorodičinom „v podkriliji Črnije Gori“ (misli se na Skopsku crnu goru), osamnaeste godine „carstvija“ „velikago i samodržavnago cara musromanjskago amire Mehmed-bega“ (Mehmeda II Osvajača, koji je po drugi put vladao od 3. februara 1451. do 3. maja 1481. god.). Zbornik je veoma veliki, sa skoro osam stotina listova (veličine: 14x21 cm), na hartiji, bogato ukrašen mnogim ornamentima i inicijalima. Našao ga je Ilarion Ruvarac „u riznici“ karlovačke crkve, ali se ne kaže koje. Poslao ga je 1867. god. Đuri Daničiću u Zagreb „da se njim posluži“ i Daničić je u I knjizi Starina Jugoslavenske akademije (1869) opisao taj rukopis, zadržavši se duže na Životu Konstantina-Ćirila (ispisao je varijante prema Šafarikovom izdanju). Zbornik je ostao u Zagrebu i prešao je u svojinu Jugoslavenske akademije (III a 47). Govoreći o Zborniku, Daničić je pomenuo i Molitvu Dimitrija Kantakuzina i iz nje je doneo početak i kraj po rukopisu br. 25. Srpskog učenog društva, sada Srpske akademije nauka i umetnosti. Daničić je još dodao, da mu je Ilarion Ruvarac pisao „da je i on u tri rukopisa našao tu molitvu“. Mora da je Ruvarac o Kantakuzinu i njegovoj Molitvi pravio primedbe na svoj zajedljiv način, kad je Daničić, koji je jedva to podnosio, ovako odgovorio: „Ja ne ronim tako duboko po istoriji da bih išta znao o genealogiji Dimitrija Kantakuzina." Druga Daničićeva napomena je za mnogo važnija: „Ja ne vjerujem da je onu molitvu Dmitrovu kogod preveo c grčkoga, nego mislim da je sam Dmitar pisao i srpski."

Pesma ima sedamdeset i sedam strofa, možda zbog toga što je to stajaći broj. Po narodnoj pesmi, na Kosovu je „u Laze silni Srbalj bio, sedamdeset i sedam iljada“. Ili zbog vremena „sedmoričnog i sedamtisućnog“ koje se navršavalo.

Najbolji kao pesnik, Dimitrije Kantakuzin je u ovom svom najpoznatijem delu pokazao majstorstvo u građenju srpskoslovenskog silabičkog stiha. Po uzoru na himne Andreja Kritskog, Ksantopula, Simeona Metafrasta i drugih slavnih vizantijskih himnografa, i čitano iz Psalme Davidove i plačeve ondašnjih ruskih i carigradskih književnika, ovo delo, izvan kruga liturgijske himnografije, dugo je živelo kao monaška meditativna lektira.

Za osnov uzet je rukopis br. 25. Srpske akademije nauka i umetnosti (ranije Srpskog učenog društva). Rukopis je iz druge polovine XVII veka. Zanimljive je i veoma važne sadržine. U njemu su, pored ostalog, Reči izbrani drevnih mužij filosof (dve izreke su uzete iz Aleksandride i navedene kao Aleksandrove. zatim su donete izreke Plutarha, Dimokrata, Diogena, Lukijana, Aristotela i dr.), onda Stefanit u Ihnilat, Pesma smrti, Muke blaženoga Grozdija, početak Mudrosti u proročastvija svetog Stefana Lazarevića, Kanon pokajanija u prevodu „ot grčskago izvoda“ mnogogrešnog Makarija (iz 1381/82. god.).

Da je Kantakuzin pisao stihove na srpskoslo-venskom, pa prema tome da je tako sastavio i Molitvu, vidi se iz njegovih crkvenih pesama u Službi Jovanu Rilskom, u kojima se nalazi ovaj akrostih: „Pohvalu ti, otče Joane, pletu Dimitrij.“ Akrostih je sproveden, povezuje početna slova u pesmama, a nije samo zabeleženo kako akrostih glasi što je pouzdan znak da su pesme u originalu, a ne u prevodu. (Đorđe Sp. Radojičić)

Prevod na savremeni srpski jezik

• Bludnoje moje žitije, „Index“ 14 (1959), 18.
• Dela, priredio Đorđe Trifunović, Beograd, Nolit, 1963.
• Nedokučivost je odasvud; Veliko pozorje; Molitva za žalošću, prev Đorđe Trifunović, u: Miodrag Pavlović, „Antologija srpskog pesništva“, Beograd, SKZ, (1978). str. 47–50.
• Pohvala svetom i slavnom velikomučeniku i pobedonoscu Dimitriju Mirotočcu, prev. Ćorđe Trifunović, „Istočnik“ 5, Beograd (1993). str. 39–54,
• isto (Pohvala svetom Dimitriju Solunskom) u: „Stara srpska književnost (hrestomatija)“, prev. Tomislav Jovanović, Beograd–Kragujevac, 2000, 150–157.
• Spisi Dimitrija Kantakuzina i Vladislava Gramatika, priredila Jasmina Grković–Mejxor, Prosveta / SKZ, 1993, Stara srpska književnost u 24 knjige, knj. 14.
• Molitva Bogorodici, prev. Tomislav Jovanović, u „Stara srpska književnost (hrestomatija)“, Beograd–Kragujevac, 2000, 140–150;
• isto (odlomak) u: Ivo Munćan: U pohode korenima, prev. Đorđe Trifunović, Novi Sad, 2001, 132–133;
• Poslanica kir Isaiji, prev. Tomislav Jovanović, u „Stara srpska književnost (hrestomatija)“, Beograd–Kragujevac, 2000, 157–175.

Literatura

• Đorđe Sp. Radojičić: Krajnje pesimistički pesnik kod Srba u drugoj polovini XV veka, Letopis Matice srpske, 388, 5 (novembar 1961). str. 365-386.
• Đorđe Trifunović, Dimitrije Kantakuzin, Beograd, 1963.
• Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd, SKZ, 1980.
• Đorđe Trifunović: Kratak pregled jugoslovenskih književnosti srednjega veka, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, 1976.
• Dejan Mihailović: Vizantijski krug (Mali rečnik ranohrišćanske književnosti na grčkom, vizantijske i stare srpske književnosti), Beograd, „Zavod za udžbenike“, (2009). str. 58–59.