Konstantinova dinastija

Konstantinova dinastija ili Dinastija Drugih ili Novih Flavijevaca je rimska (vizantijska) carska dinastija koja je vladala Rimskim carstvom od 293. do 363. godine. Rodonačelnik dinastije bio je jedan od Dioklecijanovih savladara Konstancije I Hlor, a njen najznačajniji predstavnik Konstantin I Veliki (306—337).

Termin Drugi ili Novi Flavijevci se koristi kako bi se Konstantinova dinastija jasno razdvojila od dinastije Flavijevaca koja je Rimskom carstvom vladala u 1. veku naše ere od 69. do. 96. godine.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Rodonačelnik dinastije Konstancije Hlor bio je rodom iz Ilirika po istoričaru Aureliju Viktoru. Konstancije je verovatno bio skromnog porekla, istakao se tokom službe u vojsci i postao carski gardista u vreme Aurelijana (270—275), a zatim i zapovednik rimske vojske (dux) u vreme cara Proba (276—282). Dioklecijanovu vladu je verovatno dočekao kao namesnik provincije Dalmacije. Pošto se Konstantin rodio 271. ili 273. u Naisu (današnji Niš) moguće da je sam grad ili njegova okolina bila postojbina Konstancijeve porodice.

Konstantin je presto nasledio od svog oca 306. godine suprotno pravilima carskog kolegijuma tetrarha koje je zacrtao Dioklecijan. Međutim, kada je 310. uklonio svog tasta Maksimijana, Konstantin je raskinuo sa tetrarhijskim načelima porekla njegove vlasti i počeo da ističe dinastičku osnovu. Za svog pretka, prvog vladara iz porodice, proglasio je jednog od vojničkih careva 3. veka, Klaudija II Gotskog (268—270). Na natpisima Konstantin je sebe nazivao Klaudijevim unukom. U 4. veku brojni istoričari su pokušavali da iskonstruišu do kraja Konstantinovo poreklo od Klaudija II. Najsloženija geneologija može se naći u Carskim povestima (Historia Augusta) čiji je anonimni autor, najverovatnije savremenik Teodosija I (379—395), opisao Konstancija Hlora kao sina Klaudijeve bratanice Klaudije i dardanskog aristokrate Eutropija.

Vladarska porodica i dinastička politika[uredi | uredi izvor]

Konstancije Hlor je od oko 270. živeo sa Helenom, ženom niskog porekla, koja mu je rodila sina Konstantina. Najverovatnije da su Konstantinovi roditelji živeli u konkubinatu, zakonski regulisanoj bračnoj zajednici rezervisanoj za ljude nepomirljivog društvenog statusa. Zbog prirode veze Konstancija i Helene ostaje je i pitanje da li je Konstantin bio Konstancijev zakoniti sin.

Konstancije i Helena su se rastali 289. kada je Konstancije, u to vreme Maksimijanov pretorijanski prefkt, oženio carevu ćerku (ili pastorku?) Teodoru. Nakon toga Konstancije je 293. postao cezar avgusta Maksimijana i upućen je u Galiju. Konstantin je pak upućen na istok na Dioklecijanov dvor, a Konstancije je u carskoj rezidenciji u Galiji, Triru, osnovao novu porodicu. Teodora mu je rodila tri sina i isto toliko ćerki: Flavija Dalmacija, Julija Konstancija i Hanibalijana Starijeg, Anastasiju, Konstanciju i Eutropiju.

Kada je 306. Konstantin došao na vlast, svoju polubraću i njihove porodice je stavio pod nadzor, a polusestre je koristio da dinastičkim brakovima ojača svoj položaj. Slično ocu, i Konstantin je imao bar dva braka, prvi sa Minervinom, o kojoj praktično ništa ne znamo, i sa Faustom, Maksimijanovom ćerkom i (polu)sestrom njegove maćehe Teodore. Sa Minervinom, sa kojom se rastao pre 307, Konstantin je imao sina Krispa (rođ. oko 305), a Fausta mu je rodila tri sina i dve ćerke: Konstantina II (rođ. 317), Konstancija II (rođ. )i Konstansa I (rođ. između 320 i 323) i Konstantinu i Helenu Mlađu.

Svoje polusestre Konstantin je redom udavao za politički važne saveznike, Konstanciju za cara Licinija (308—324), Eutropiju za rimskog senatora Virija Nepocijana i Anastasiju za nesuđenog cezara Basijana. Međutim, savezništva koja je Konstantin sklapao najčešće su bila kratkotrajna, tako da je Basijan ubijen zbog navodne pobune 316, a Licinije je, zajedno sa svojim maloletnim sinom Licinijem II, Konstantinovim sestrićem, uklonjen 325. godine. Od potomaka Konstantinovih sestrara jedino je Nepocijan, uzurpator iz 350, preživeo i odigrao važniju ulogu u kasnijim političkim događajima.

Pobedom nad Licinijem 324., Konstantin je postao jedini car Rimskog carstva. Počevši od 317. godine svoje sinove je promovisao u cezare, savladare nižeg ranga. Sa pobedom iz 324. i ženski članovi dinastije poput majke Helene i supruge Fauste dobijaju carske titule i simbolično mesto u novom poretku. Konstantin je međutim iz nepoznatih razloga 326. u kratkom vremenskom roku uklonio i sina cezara Krispa i ženu Faustu. Nakon toga, pošto je najstariji među sinovima, Konstantin, imao tek devet godina, car je okupio svoju plubraću i njihove sinove i podelio im zadatke u upravljanju carstvom. Flavije Dalmacije je 333. dobio drevnu titulu cezara i poslat je u Antiohiju odakle je nadzirao istočnu granicu. Julije Konstancije je dobio počasnu titulu patricija i 335. bio je konzul. Najzad, pored tri Konstantinova sina i sinovac Dalmacije je 335. proglašen za cezara. Dalmacijev brat Hanibalijan je oženjen svojom sestrom od strica Konstantinom i dobio je neobičnu titulu kralja nad kraljevima pontskih plemena.

Kada je Konstantin umro 22. maja 337. godine Rimsko carstvo je imalo četiri cezara. U septembru je pak izbila pobuna vojnika u Carigradu koja je odnela živote svih muških rođaka Konstantinovih sinova sem dva dečaka, sinova Julija Konstancija, Gala i Julijana. Izvori su docnije odgovornost za pokolj prinčeva svalili na Konstancija koji je jedini od Konstantinovih sinova u vreme pobune boravio u istočnoj prestonici. Bilo kako bilo, Gal i Julijan su internirani prvo u Carigrad, a posle 341. na udaljeno carsko imanje u Kapadokiji.

Tri Konstantinova sina, Konstantin II, Konstancije II i Konstans I su podelili carstvo između sebe na tri dela. Konstantin je kao najstariji pokušao da se nametne za staratelja najmlađeg Konstansa ali je 340, prilikom upada na bratovljevu teritoriju, ubijen. Konstans je zatim vladao Zapadom od Hispanije do Ilirika sve dok ga 350. nije svrgao vojskovođa Magnencije. Bilo je to prvi put od Dioklecijanove pobede nad Karinom 285. da pretendent porazi i pogubi legitimnog cara. Konstancije, koji je privremeno bio zauzet ratom protiv Persije, je preko Konstantine izazvao izgleda još jednu uzurpaciju, ovoga puta na Balkanu. Vetranion, stari zapovednik pešadije u Iliriku, je 1. marta 350. godine izvikan za cara od strane svojih vojnika i njegov uspon je onemogućio Magnencija da zauzme balkanske provincije. Pored toga, vlast u Rimu je u leto 350. godine na svega 27 dana prigrabio Konstancijev brat od tetke Nepocijan (3-30. jul 350). Konstancijeva poseta Naisu, kolevki dinastije, krajem 350. se završila svrgavanjem Vetraniona. Stari vojskovođa je poslat u političku penziju na imanje u Bitiniji. Pred početak pohoda protiv Magnencija, konstancije je u Sirmiju 15. marta 351. proglasio za svog savladara u rangu cezara svog brata od strica Konstancija Gala. Gal je oženjen Konstantinom i poslat u Antiohiju. Njegov boravak na istoku trebalo je da mobiliše lojalnost raznih političkih faktora oko pripadnika legitimne dinastije.

Konstancije je do 353. savladao i naterao na samoubistvo svog najvećeg rivala Magnencija. Nakon toga, Gala je 354. usred niza pritužbi lokalnih namesnika i aristokratije pozvao u Milano. Cezar je usput uhapšen, lišen carskih insignija i ubijen u Puli. Konstanciju je sada, zbog pretnje novim ratom sa Persijom, predstojao put na istok. Ponovo je primenio sličan recept kako bi na zapadu ostavio jednog legitimnog predstavnika dinastije, preostalog brata od strica Julijana. Julijan je 6. novembra 355. proizveden u cezara i oženjen Konstancijevom sestrom Helenom. Nakon toga, Julijan je poslat da brani rajnsku granicu od varvara, a Konstancije se vratio na istok. U februaru 360. godine vojnici određeni za pohod na istok su se pobunili i izvikali Julijana za avgusta. Konstancije je odbio da prizna ovu promenu ranga svog savladara i krenuo je u novi pohod na zapad ali se na putu razboleo i umro 3. novembra 361. godine čime je izbegnut građanski rat.

Konstancijevom smrću Rimsko carstvo je ponovo dobilo jednog avgusta Julijana. Iako je bio udovac bez naslednika Julijan se upustio u rizičan pohod protiv Persijanaca u toku koga je umro od zadobijene rane 26. juna 363. godine. Okupljeni oficiri i vojnici su za cara izabrali Jovijana koji ih je bezbedno izveo sa persijske teritorije. Ali i Jovijan je umro 364. i novi car je postao Valentinijan I, rodonačelnik nove Valentinijanove dinastije.

Od članova Konstantinove dinastije preostala je samo Konstancijeva udovica Faustina i njegova podsmrtno rođena ćerkica Flavija. Na nasleđe Novih Flavijevaca pozivao se uzurpator Prokopije (365-366) koji je međutim bio samo rođak Julijanove majke Basiline. Flavija je docnije udata za Valentinijanovog sina Gracijana čime je nova dinastija želela da se poveže sa starom.

Vladari: avgusti i cezari[uredi | uredi izvor]

Vladari iz Konstantinove dinastije nosili su titule cezara i avgusta. Teško je napraviti razliku između ova dva termina pošto su oni tokom ovog perioda promenili svoje značenje.

Flavije Valerije Konstancije (Flavius Valerius Constantius) poznatiji od 6. veka kao Konstancije Hlor (Constantius Chlorus) je počeo vladavinu kao cezar odnosno savladar nižeg ranga avgusta zapadnog dela carstva Maksimijana Herkulija. Dioklecijan je naime 293. godine kreirao tetrarhiju, sistem vladavine četiri cara, dva agusta (Dioklecijan i Maksimijan) koji su imali savladare i pomoćnike u liku dva cezara (Galerije i Konstancije Hlor). Dioklecijan je prvo eksperimentisao sa dijarhijom, a kada je uzurpator Karausije preuzeo vlast nad Britanijom stvorio je sistem tetrarhije. Najvažniji zadatak za Konstancija bio je da ponovo vrati Britaniju i severozapadnu Galiju pod centralnu vlast. Cezar je prvo zauzeo galske luke na obali Lamanša, čime je Karausija lišio važnih uporišta na kontinentu, a 296. Konstancije je izvršio invaziju na ostrvo i stavio ga pod svoju kontrolu. Nakon toga, uspešno je vladao Britanijom i Galijom odbijajući uporne navale germanskih plemena. Kada su se Dioklecijan i Maksimijan povukli sa vlasti 305. godine, Konstancije je postao avgust zapada, a Galerije istoka. Ipak, za nove cezare su postavljeni Galerijevi favoriti Sever II i Maksimin Daja. Konstancije je u takvoj situaciji zatražio, izgovarajući se slabim zdravljem, da mu se pošalje sin Konstantin. Kao avgustu, njegovim teritorijama je pridodata i Hispanija. Otac i sin su izveli pohod na Pikte nakon čega je Konstancije preminuo u Jorku 25. jula 306. godine.

Flavije Valerije Konstantin (Flavius Valerius Constantinus), poznatiji kao Konstantin Veliki, izabran je za cara po preporuci svog umirućeg oca i uz pomoć prisutne vojske. Galerije je Konstantina prihvatio ne kao avgusta, već kao cezara Severa. Konstantin je važio kao najmlađi po rangu u carskom kolegijumu, ali su se prilike zakomlikovale kada se Maksimijanov sin Maksencije takođe 306. proglasio za cara u Italiji. I Maksimijan se vratio na vlast i Sever je ubijen u pohodu na Italiju. Galerije nije mogao da zaustavi dalji razvoj događaja iako je 308. u Karnuntumu kod Beča obezbedio izbor Licinija za avgusta zapada. Taj potez je omogućio da se prvobitni Dioklecijanov sistem naruši i 310. sva četvorica legitimnih vladara su nosili titulu avgusta. Privid tetrarhije je prekinut kada je 311. umro Galerije čime je otpočela serija građanskih ratova. Konstantin je 312. uklonio Maksencija posle čuvene bitke kod Milvijskog mosta, a 316. je oteo svom dotadašnjem savezniku Liciniju sve teritorije u Evropi sem Trakije. Konstantin je 324. po drugi put porazio Licinija i ovoga puta ga potisnuo u privatan život da bi ga naredne godine i pogubio. Nakon toga, Konstantin je počeo sa planskom obukom svojih mladih sinova za buduće vladarske zadatke. Pod nadzorom pretorijanskih prefekata slao ih je u različite delove carstva. Pored toga, jedno od najznačajnijih dostignuća Konstantinove vladavine bila je inauguracija Novog ili Drugog Rima na Bosforu 11. maja 330. godine koji su već savremenici počeli da zovu Konstantinopolj (Konstantinov grad). Poslednje godine života Konstantin je posvetio ratovima na donjem Dunavu protiv Gota i Sarmata i pripremama za veliki pohod protiv Persije. U toku tih priprema je i umro 22. maja 337. u Nikomediji.

Flavije Julije Krisp (rođ. oko 305, Flavius Iulius Crispus), poznatiji samo kao cezar Krisp, bio je Konstantinov najstariji sin iz veze sa Minervinom i cezar od 317. do svoje smrti početkom 326. godine. Krisp je 318. poslat u Trir odakle je do 323. vodio tri uspešna pohoda protiv Franaka i Alamana. Tu se i oženio izvesnom Helenom i dobio ćerku u čiju čast je deda desnoKonstantin 323. proglasio amnestiju. Najzad, u drugom ratu protiv Licinija Krisp je komandovao Konstantinovom flotom od 200 lađa i u vodama Bosfora je porazio neprijateljske brodove. Učestvovao je kao vojskovođa i u zaključnoj bici kod Hrisopolja 18. septembra 324. godine. Početkom 306. ubijen je iz nepoznatih razloga a po očevom naređenju u Puli.

Flavije Klaudije Konstantin (Flavius Claudius Constantinus), poznatiji kao Konstantin II, bio je Konstantinov najstariji sin iz braka sa Faustom, cezar od 317. do 337. i avgust od septembra 337. do svoje smrti 340. godine. U vreme kada je Konstantin Mlađi bio jedva desetogodišnjak 326. otac ga je poslao u Galiju. Docnije, 332. Konstantin je ratovao sa Gotima i verovatno privremeno zauzeo jedan deo Dakije. Posle očeve smrti 337, Konstantin Mlađi je vladao Britanijom, Galijom i Hispanijom sa tm da je ujedno i vršio nadzor nad još uvek maloletnim najmlađim bratom Konstansom. Kada je Konstans postao punoletan 340. godine, Konstantin je izvršio upad na teritoriju svog brata kako bi zagrabio još malo teritorija ali je ubijen kod Akvileje u Italiji.

Flavije Julije Konstancije(Flavius Iulius Constantius), poznatiji kao Konstancije II, bio je srednji sin Konstantina i Fauste, cezar od 324. do 337, a od 337. do svoje smrti 361. avgust. Konstancije je proglašen za cezara 8. novembra 324, na dan kada su počeli radovi na izgradnji budućeg Konstantinopolja. Prvi put se oženio 336. godine ćerkom svog strica Julija Konstancija. Nakon toga je poslat u Antiohiju gde je trebalo da pripremi nastupajući Konstantinov pohod na Persiju. Konstantin je međutim umro u Nikomediji 337. na samom početku pohoda i Konstancije je preneo njegovo telo u Carigrad i sahranio ga u mauzoleju pri crkvi Svetih Apostola. Nakon toga, Konstancije je imao određenog učešća u vojnoj pobuni u kojoj su stradali rivali Konstantinovih sinova sem maloletnih dečaka Gala i Julijana. Konstancije je od samog početka vladao Trakijom sa Carigradom, maloazijskim i bliskoistočnim provincijama carstva. Glavna preokupacija prvog dela Konstancijeve vladavine bila je odbijanje napada persijskog kralja Šapura II. Kulminaciju je predstavljala bitka kod Sinagre u kojoj je rimska vojska prisilila Persijance da prekinu opsadu grada i povuku se. Konstancije je još uvek bio prezauzet ratom sa Persijom kada mu je početkom 350. stigla vest da je njegovog brata Konstansa pogubio uzurpator Magnencije. Konstancije je sklopio mir sa Šapurom II, čijem su carstvu sada pretila nomadska plemena iz srednje Azije, i uputio se na zapad odbijajući kompromis sa ubicom svog brata. Krajem 350. je naterao na povlačenje Vetraniona koji se proglasio za cara u Iliriku, a pre daljeg pohoda na zapad je u proleće 351. proglasio za svog cezara brata od strica Konstancija Gala. Prednost nad Magnencijem zadobijena je pobedom u teškoj bici kod Murse (današnjeg Osijeka) 28. septembra. 351. godine Nakon toga Konstancije je postepeno napredovao zauzimajući zapadne provincije sve dok Magnencijeva vlast nije spala na Galiju gde je uzurpator izvršio samoubistvo 11. avgusta 353. godine. Sumnjivo vladanje cezara Gala je uticalo da ga Konstancije raščini i pogubi 354. godine. Najzad, 11. avgusta 355. u Kelnu se proglasio za cara lokalni vrhovni zapovednik vojske (magister militum) Silvan. Car, koji je u to vreme boravio u Milanu, je odgovorio nemilosrdno i poslao Silvanu vojskovođu Ursicina koji je 7. septembra organizovao atentat na uzurpatora. Silvanova uzurpacija je još jednom pokazala nestabilnost političkih prilika na zapadu carstva i Konstancije je, po nagovoru svoje druge supruge Eusebije, pozvao na svoj dvor jedinog preostalog muškog rođaka Julijana i 6. novembra ga proglasio za svog cezara. Nakon toga, Konstancije se vratio na istok gde je 359. Šapur II pokrenuo novi rat protiv Rimljana. Persijanci su sada ipak zauzeli Amidu i Singaru i Konstancije je od julijana zatražio da mu pošalje pojačanje. Legionari u Parizu su se pak pobunili i odbili da krenu na istok pa su izvikali za avgusta njihovog dotadašnjeg cezara Julijana februara 361. godine. Julijan je odbio da se povinuje daljim Konstancijevim naređenjima, ali je Konstancijeva smrt u Tarsu U Kilikiji prekinula pripreme za građanski rat. Konstancije je na samrti navodno priznao Julijana za svog naslednika.

Flavije Julije Konstans (Flavius Iulius Constans), poznatiji kao Konstans I, bio je najmlađi sin Konstantina i Fauste, cezar od 333. do 337. i avgust od 337. do svoje smrti 350. godine. Posle očeve smrti pod njegovom upravom su bili Italija, Panonija, Ilirik i Afrika, ali je, zbog Konstansovog maloletstva tim provincijama u njegovo ime upravljao Konstantin. Kada je Konstans 340. odbacio bratovljevo tutorstvo došlo je do kratkog građanskog rata u kome je Konstantin ubijen. Konstans je nakon toga postao avgust čitavog rimskog zapada. Njegova sekularna politika nam je slabo poznata sem da je u nekoliko navrata vodio uspešne pohode protiv varvara. Početkom 343. posetio je rimsku Britaniju tako da se danas smatra da je bio poslednji legitimni rimski car koji je posetio najudaljenije provincije na severozapadu. Konstans je presto i glavu izgubio početkom 350. godine u pobuni koju je predvodio Magnencije. Među njegove grehe koju su okrenuli javnost protiv njega spadali su zapostavljanje vojske, korumpiranost dostojanstvenika i otvorene homoseksualne sklonosti prema germanskim taocima.

Flavije Dalmacije, poznatiji samo kao Dalmacije ili cezar Dalmacije, bio je sin Flavija Dalmacija (Dalmacija Cenzora) i Konstantinov sinovac. Dalmacije je 19. septembra 335. proglašen za cezara i stric mu je poverio Trakiju, Makedoniju i Ahaju. Verovatno da je njegov zadatak bio da iz Naisa nadgleda granicu na Dunavu. Moguće je da je Konstantin Veliki planirao da ga nasledi nova tetrarhija careva koju bi činili njegova tri sina i cezar Dalmacije. Međutim, Dalmacije je stradao septembra 337. zajedno sa svojim ocem, bratom Hanibalijanom i drugim rođacima u Konstantinoplju.

Flavije Klaudije Konstancije Gal, poznatiji kao Konstancije Gal ili samo cezar Gal, bio je sin Konstantinovog brata od tetke Julija Konstancija i Gale. U vreme pokolja u septembru 337. godine bio je dečak od dvanestak godina koji je bio teško bolestan tako da se verovalo da neće poživeti još dugo. Konstancije, koji je bio oženjen Galovom rođenom sestrom, poslao je Gala i njegovog polubrata Julijana u progonstvo, prvo u kućni pritvor u Carigradu, zatim na carsko imanje Macelum u Kapadokiji. Kada je u to vreme bezdetnom Konstanciju 351 zatrebao predstavnik dinastije na istoku pozvao je Gala u Sirmij i proglasio ga za svog cezara. Nakon toga se cezar Konstancije Gal sa svojom nevestom Konstantinom uputio u Antiohiju, a Konstancije se upustio u pohod na zapad protiv Magnencija. Ipak, pored Konstantine, Konstancije je novog cezara okružio sopstvenim probranim ljudima koji je trebalo da ga kontrolišu. Galova vladavina istokom počela je uspešno surovim gušenjem ustanka Jevreja 351. ili 352. godine. Kada je u Antiohiji izbila glad, Gal je pohapsio lokalne senatore i osudio ih na smrt pošto su kao veleposednici manipulisali cenama žita. Senatori su na kraju pošteđeni, ali je nezadovoljna svetina na Galov podstrek ubila namesnika Sirije Teofila. Konstancije je zatim poslao u inspekciju pretorijanskog prefekta Domicijana koji je Gala u avgustovo ime pozvao u Italiju. Cezar je uzvratio tako što je podbunio vojnike koji su ubili i Domicijana i još nekoliko carskih činovnika. Kada je u Tiru u Fenikiji otkriven tajno pripremljeni carski purpurni ogrtač Gal je organizovao suđenje i pogubio lokalnog namesnika. Konstancije je posle niza sumnjivih dešavanja na istoku uspeo da dozove cezara Gala 354. godine. Konstantina, koja je krenula prva svom bratu je umrla u putu, a Gal je još više produbio avgustovu podozrivost svečanim ulaskom u Carigrad i organizacijom konjskih trka tamo. Tokom danjeg puta na zapad Gal je postepeno lišen vojne pratnje a zatim i uhapšen u Petovionu (danas Ptuj u Sloveniji) i ubijen u Poli. Po Libaniju i Jovanu Zonari glavni krivac za Galovu smrt bio je Konstancijev zlobni komornik i blizak savetnik, evnuh Eusebije.

Flavije Klaudije Julijan, poznatiji kao Julijan Otpadnik, bio je sin Julija Konstancija, Konstantinovog polubrata, i njegove druge supruge Basiline.

Verska politika i druge reforme[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.