Светлана Алексијевич

С Википедије, слободне енциклопедије
Светлана Алексијевич
Swetlana Alexijewitsch 2013.jpg
Алексијевичева 2013.
Пуно имеСветлана Александровна Алексијевич
Датум рођења(1948-05-31)31. мај 1948.(72 год.)
Место рођењаСовјетски Савез Станислав, Украјинска ССР, СССР
Држављанство СССР Белорусија
Језик стварањаруски језик
Књижевни жанрдокументарна литература, приповетка
Најважнија дела
Рат нема женско лице
Чернобиљска молитва
Дечаци од цинка
Време секонд-хенда
НаградеNobel prize medal.svg Нобелова награда за књижевност 2015.

Потпис
Званични веб-сајт
alexievich.info

Светлана Александровна Алексијевич (рус. Светлана Александровна Алексиевич, блр. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч; рођена 31. маја 1948. у Станиславу, данас Ивано-Франкивск) белоруска је новинарка и књижевница која ствара на руском језику. За своје „полифонијско писање, које представља споменик патњи и храбрости нашег доба” 8. октобра 2015. додељена јој је Нобелова награда за књижевност[1][2].

Порекло[уреди | уреди извор]

Рођена је 31. маја 1948. године од оца Белоруса и мајке Украјинке[3] из Галиције. После очеве демобилизације пресељавају се у Минск. Родитељи књижевнице су радили као сеоски учитељи.

Године 1965. завршила је средњу школу у Копаткевичима, у Гомељској области.

Радила је као васпитачица, наставница историје и немачког језика у школама Мозирског рејона, новинарка Припјатске правде (рус. Припятская правда) у Наровљу.

Године 1972. завршила је факултет журналистике Белоруског државног универзитета и почела да ради у Мајаку комунизма[4] (рус. Маяк коммунизма) - регионалних новина у Берјози, у Брестској области.

Године 1983. по препоруци Аљесја Адамовича, Јанка Бриља, Васиља Бикова и Васиља Витке примљена је у Удружење књижевника СССР.

Од почетка 2000. је живела у Италији, Француској, Немачкој. Од 2013. године поново живи у Белорусији[5].

Члан је Управе Удружења књижевника Белорусије, потпредседник Међународног ПЕН-клуба, а од 26. октобра 2019. године је председник Белоруског ПЕН-центра[6].

Политички је ангажована.

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Својим учитељима Алексијевичева назива Аљесја Адамовича и Васиља Бикова - познате белоруске књижевнике[7].

Њена прва књига Отишао сам из села (рус. Я уехал из деревни) је уништена 1976. године у процесу пред штампу, будући да је оштро критиковала комунистички режим и тадашњу агрополитику државе[8]. Након тога је било још покушаја писања, али књиге нису објављене.

Прва објављена књига Алексијевичеве је Рат нема женско лице (рус. У войны не женское лицо) 1987, а написана је три године раније. Писана је у жанру уметничке и документарне прозе, у којој су сакупљене медицинских сестара, жена-пилота, жена-снајпера, преводитељки, докторки, везисткиња - свих жена које су учествовале у рату и остављале трага у њему. Издање из 1980. године[9] штампано је у 2.000.000 примерака и снимљен је по њему документарни серијал (1981-1984).

Након тога су се ређале књиге: Последњи сведоци: књига прича за одрасле (рус. Последние свидетели: книга недетских рассказов) 1985, Дечаци од цинка (рус. Цинковые мальчики) 1989, посвећена совјетској улози у рату у Авганистану[10], Зачарани смрћу (рус. Зачарованные смертью) 1993, која се бави феноменом самоубистава у СССР, Чернобиљска молитва (рус. Чернобыльская молитва) 1997, која се бави сведоцима Чернобиљске катастрофе, ликвидаторима, њиховим породицама, члановима породица преминулих ликвидатора, пребеглим становништвом из Чернобиља[11].

Књиге Светлане Алексијевич су преведене на енглески, француски, немачки, шведски, пољски, кинески, норвешки и друге језике. Укупан тираж страних издања Чернобиљске молитве је прешао 4.000.000 примерака[12].

Нобелова награда[уреди | уреди извор]

У 2013. години Светлани Алексијевич је измакла Нобелова награда за књижевност, коју је тада примила канадска књижевница Алис Монро[13].

У 2015. Алексијевичева је добила Нобелову награду за књижевност са формулацијом за њено вишегласно стваралаштво - споменик страдању и храбрости у наше време. Светлана Алексијевич је прва добитница Нобелове награде у историји независне Белорусије. Први пут после 50 година таква награда је додељена књижевнику документарне прозе и први пут у историји је Нобелова награда за књижевност припала професионалном новинару[14].

Књижевна дела[уреди | уреди извор]

  • Рат нема женско лице / У войны не женское лицо (1985)
  • Последњи сведоци / Последние свидетели (1985)
  • Дечаци од цинка / Цинковые мальчики (1989)
  • Зачарани смрћу / Зачарованные смертью (1993)
  • Чернобиљска молитва / Чернобыльская молитва (1997)
  • Време секонд хенда / Время секонд хэнд (2013).

Алексијевичева је ауторка и 3 драме, од којих су две настале по њеним књигама Рат нема женско лице и Марјутка о епоси стаљинизма[15].

Критике[уреди | уреди извор]

У образложењу Шведске академије, која је Алексијевичевој доделила Нобелову награду налази се следеће:

Користећи изузетан метод, пажљиво уклопљен колаж људских гласова, Алексијевичева продубљује наше разумевање целе једне ере.

Критичари су углавном позитивно оцењивали стваралаштво Светлане Алексијевич, наводећи да једним неистрошеним жанром описује појаве које су ретки смели да помињу и да се њима баве[16].

Помешане су критике на рачун њеног политичког активизма. Подржала је протесте у Белорусији 2020-2021. против белоруског председника Александра Лукашенка[17][18].

Везе са Србијом[уреди | уреди извор]

Књиге Светлане Алексијевич су преведене на српски језик и објављене у издавачкој кући Лагуна и Дерета, непосредно по додели Нобелове награде за књижевност 2015. године[19].

На књижевним сусретима у Београду 2018. године, гостујући у Удружењу књижевника Србије, проф. др Иван Чарота је упитан да ли ће у Србији бити заступљенија белоруска књижевност после Нобелове награде додељене белоруској књижевности. Професор је одговорио да неће бити заступљенија и да је појава превођења дела Алексијевичеве стихијска. Такође је додао да су дела Алексијевичеве настала и превођена са руског, а не белоруског језика[20].

Награде[уреди | уреди извор]

  • 1984 — Орден Знак Почасти (СССР)
  • 1984 — Књижевна награда Николаја Острвског Удружења књижевника СССР
  • 1984 — Награда часописа Октобар (СССР)
  • 1985 — Књижевна награда Константина Федина Удружења књижевника СССР
  • 1986 — Награда Лењинског комсомола (СССР) за књигу Рат нема женско лице
  • 1987 — Награда Књижевних новина (СССР)
  • 1996 — Награда Курта Тухољског Шведског ПЕН-клуба - За храброст и достојанство у књижевности
  • 1997 — Награда Андреја Сињавског редакције Нове новине - За стваралачко понашање и благородност у књижевности (Русија)
  • 1997 — Награда часописа Пријатељство народа (Русија)
  • 1997 — Награда Тријумф (Русија)
  • 1998 — Лајпцишка књижевна награда за допринос европском разумевању (Немачка)
  • 1999 — Награда Гердера (Аустрија)
  • 2001 — Награда света Ремарка (Немачка)
  • Медаља преподобне Јефросиније Полоцке (Белоруска православна црква)
  • 2006 — Национална награда критичара (САД)
  • 2011 — Награда Централноевропске књижевне награде Ангелус за књигу Рат нема женско лице
  • 2011 — Награда Ришарда Капушћинског за књиге Рат нема женско лице и Време секонд-хенда (2015)
  • 2013 — Награда света немачких продаваца књига
  • 2013 — Награда Медичија за есејистику (Француска) за књигу Време секонд-хенда
  • 2014 — Официрски крст ордена Уметности и књижевности (Француска)
  • 2014 — Награда читалачких симпатија по резултатима читалачког гласања награде Велика књига (Русија), за књигу Време секонд-хенд
  • 2015 — Нобелова награда за књижевност - за њено вишегласно стваралаштво - споменик страдању и храбрости у наше време
  • 2018 — Награда Ане Политковске - за смели наступ против неправедности, насиља и екстремизма у ситуацији која се продужава у регионима заборављених оружаних конфликта
  • 2019 — Медаља 100 година БНР - за нарочити допринос белоруској књижевности
  • 2020 — Награда Сахарова
  • 2020 — Почасни доктор Универзитета Витовта Великог

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Blissett, Chelly. "Author Svetlana Aleksievich nominated for 2014 Nobel Prize Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јануар 2015)". Yekaterinburg News. January 28, 2014. Приступљено January 28, 2014.
  2. ^ Treijs, Erica (8. 10. 2015). „Nobelpriset i litteratur till Svetlana Aleksijevitj” [Nobel Prize in literature to Svetlana Aleksijevitj]. www.svd.se. Svenska Dagbladet. Приступљено 8. 10. 2015. 
    Svetlana Alexievich wins Nobel Literature prize, BBC News (8 October 2015)
  3. ^ „Моя единственная жизнь (Беседу со Светланой Алексиевич вела Татьяна Бек)”. Вопросы литературы. 1: 204—223. 1996. 
  4. ^ „Алексіевіч Святлана”. Слоунік. Приступљено 24. 3. 2021. 
  5. ^ „«Ты рядом с котлеткой по значимости и не мечтай встать» Интервью писательницы Светланы Алексиевич”. Медуза. Приступљено 24. 3. 2021. 
  6. ^ „Светлана Алексиевич стала председателем белорусского ПЕН-центра — правозащитной организации писателей”. Новости. Приступљено 24. 3. 2021. 
  7. ^ „Алексиевич: это победа не только моя, но и нашей культуры и страны”. Белта. Приступљено 24. 3. 2021. 
  8. ^ „Лауреат премии комсомола”. РТ. Приступљено 24. 3. 2021. 
  9. ^ „Светлана Алексиевич получила Нобелевскую премию по литературе - первую в истории Беларуси”. Новости. Приступљено 24. 3. 2021. 
  10. ^ Novikova, Irina (2000). „Lessons on the Anatomy of War: Svetlana Alexievich’s Zinky Boys”. War Discourse, Women’s Discourse. Essays and Case-Studies from Yugoslavia and Russia (2): 100. 
  11. ^ Алексиевич, Светлана (2013). Время секонд хэнд. М.: Время. 
  12. ^ „Лауреатом Нобелевской премии в области литературы стала Светлана Алексиевич”. Онлаинер. Приступљено 24. 3. 2021. 
  13. ^ „Светлана Алексиевич стала фаворитом Нобелевской премии по литературе”. Газета. Приступљено 24. 3. 2021. 
  14. ^ „«Нобель» заговорил по-русски”. Газета. Приступљено 24. 3. 2021. 
  15. ^ „Театр и жизнь: некоторые проблемы театрального процесса в Белоруссии 70-80-∎ годов”. books. Приступљено 24. 3. 2021. 
  16. ^ „МОЯ ЕДИНСТВЕННАЯ ЖИЗНЬ” (PDF). alexievich.info. Приступљено 24. 3. 2021. 
  17. ^ „«Вы просто набор пропаганды»: запрещённое и откровенное интервью Алексиевич”. Регнум. Приступљено 24. 3. 2021. 
  18. ^ „Svetlana Alexievich”. PEN-Zentrum Deutschland. Приступљено 24. 3. 2021. 
  19. ^ „Svetlana Aleksijevič”. Дерета. Приступљено 24. 3. 2021. 
  20. ^ Удружење књижевника Србије, Сусрети књижевника, 2018.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]