Svetovid

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Свентовит)
Sventovitov idol iz 9. ili 10. veka, otkriven u Volinu 1974. godine.

Sventovit (lat. Zuantevith, polj. Świętowit) ili Svetovid, je staroslovenski bog rata i plodnosti koji je bio posebno obožavan kod Polapskih Slovena. Značajno mesto njegovog kulta se nalazilo na ostrvu Rigen, u današnjoj Nemačkoj.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Prvi deo Sventovitovog imena, swant-/svęt- se može interpretirati kao moćan, snažan, dok bi sufiks -wit/-vit , prema poređenju sa rečju vitez, mogao značiti ratnik, gospodar ili pobednik. Drugi elemenat je zastupljen kod bogova pribaltičkih Slovena (npr.Jarovit, Rujevit, Porevit), a u isto vreme je zastupljen kao prvi član ili nastavak u nekim slovenskim imenima (npr.Vitoljub, Vitomir, Ljudevit, Dobrovit) Ovako prevedeno, njegovo ime bi moglo značiti "moćni pobednik" što ukazuje na njegovu prirodu kao boga rata.[1]

U srpskoj naučnoj i popularnoj literaturi ime ovog božanstva obično se navodi kao Svetovid, što je netačno, jep se ono u latinskim izvorima piše isključivo Suantauü(h)us, Szuentevit, Zuantevith, tako da je jedino ispravno i inače opšteprihvaćeno čitanje Sventovit. Čitanje sa -d, koje za sobom povlači razne pogrešne interpretacije, posledica je toga što se on vezuje za kult hrišćanskog svetitelja Vita iz Ankone, mučenika pod Dioklecijanom kod Srba i Hrvata, kojima je to ime došlo iz Italije preko oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom splitskih, dubrovačkih ili barskih arhiepiskopa. u obliku Sut-vid, (sveti) Vid.[2][3]

Svetovid kod južnih Slovena[uredi | uredi izvor]

Ime "Svetovid" kod Srba potiče iz narodne interpretacije Vidovdana, prethodno praznika posvećenog Svetom Vitu, kao praznika posvećenog otporu turskoj invaziji, čija je obnova išla uporedo sa porastom srpskog nacionalnog romantizma sredinom XIX veka. Ova interpretacija nastala je kao posledica objavljivanja Kneževe večere 1815. godine i pomena Vidovdana kao dana odigravanja Kosovske bitke u Rječniku Vuka Karadžića 1818. godine. Sicilijanski mučenik je, istovremeno, skoro sasvim zaboravljen. Nije proslavljan u bogosluženju, himnografiji i ikonografiji, a u kasnijoj stručnoj i popularnoj literaturi negirala se čak i bilo kakva veza između njega i Vidovdana, postulirajući da je praznik zapravo bio posvećen starom slovenskom božanstvu Vidu.[4]

Paganska suština i značenje Vidovdana najvećim delom je zasnovana na studijama Natka Nodila o staroj religiji Srba i Hrvata pisanih krajem XIX veka.[5] Ovde je izneta pretpostavka da je Sventovit ("Svetovid") bio vrhovni bog svih Slovena i o ulozi svetog Vita u smanjivanju popularnosti njegovog kulta radi lakšeg pridobijanja slovenskih naroda novoj veri. Nodilo je preneo na Srbe, Hrvate i druge Slovene Helmoldovo svedočenje o povezanosti kultova svetog Vita i paganskog boga Sventovita kod pribaltičkih slovenskih plemena.[6] Reč je o prilično složenom pitanju koje još nije u potpunosti rasvetljeno u nauci, i gde postoje izvesne kontradiktornosti između dostupnih izvora po pitanju povezanosti Sventovita i svetog Vita.

Kad je reč o Srbima, čini se da nema nikakvog realnog osnova za tvrdnju da su oni uopšte znali za pomenutog boga pre nego što su štampani spisi u kojima se o njemu govori. U savremenoj nauci o staroj slovenskoj religiji obično se prihvata mišljenje da je Sventovit bio najpoštovaniji bog rujanskih i drugih baltičkih Slovena, ali da nikada nije bio opšteslovensko božanstvo. I pored toga, u srpskoj i hrvatskoj sredini još uvek se povremeno zastupa Nodilovo gledište da su i južni Sloveni poštovali rujanskog boga. Pri tome se, po ugledu na Nodila, on sasvim proizvoljno naziva Svetovidom ili, još češće, Vidom, kako bi mu se ime prilagodilo toponimskoj, onomastičkoj i drugoj etnološkoj građi na kojoj je zasnovana pretpostavka o poštovanju Sventovita kod Srba i Hrvata u doba paganstva, a koja najvećim delom pripada folklornoj sadržini kulta svetog Vita. To su uglavnom verovanja vezana za Vidovdan i utemeljena na narodnoj etimologiji svetiteljevog imena, prema kojoj je on poštovan kao zaštitnik vida i iscelitelj očnih bolesti.[7]

Izvori[uredi | uredi izvor]

Glavni istorijski izvori za postojanje Sventovita dolaze iz 11. – 13. veka, i delo su zapadnoevropskih hroničara. Među najznačajnijima su Slovenska Hronika (lat. Chronica Slavorum) Helmolda iz Bosaua i Dela Danaca (lat. Gesta Danorum) Saksona Gramatika. Iz njihovih navoda saznajemo da je Sventovit najpoštovanije božanstvo među Rujanima, slovenskom plemenu nastanjenom na ostrvu Rujan, današnji Rigen (nem.Rügen), na krajnjem severoistoku Nemačke. Helmoldova hronika opisuje Sventovita kao boga rujanske zemlje, koji se među drugim božanstava smatra glavnim.[8] Helmold takođe beleži da je Sventovit smatran za najviše božanstvo, dok je njegov hram u gradu Arkoni bio značajno proročište, navodeći da su ga i druga slovenska plemena poštovala prinoseći mu darove jednom godišnje.

Izvod iz Slovenske Hronike:[9]

Među svim mnogobrojnim božanstvima Slovena, međutim, Sventovit, bog zemlje Rujanaca ističe se kao najslavniji: on je neuporedivo delotvorniji u proročkim odgovorima, da iz poštovanja prema njemu oni ostale bogove gledaju kao polubogove. Govoreći o ovome, oni takođe imaju osećaj svake godine da žrebom izaberu jednog hrišćanina kojeg žrtvuju u naročitu čast svome bogu. Njegovom svetilištu šalju se određene svote novca iz svih slovenskih krajeva da bi se plaćali obredi žrtvovanja. Ljudi su, štaviše, toliko pod uticajem izuzetnog poštovanja ovog hrama da se nikada ne usuđuju da se olako zaklinju u njega, niti da se oskrnavi i blizina hrama, čak i kada su suočeni sa neprijateljem.

Detaljnije opise daće danski istoričar Sakson Gramatik. On zapisuje da su vernici davali velike poklone Sventovitu u Arkoni, ali i da je isti bog imao manje hramove u drugim mestima.[10] Jednom godišnje “kada bi došlo vreme za žetvu” skupio bi se narod sa celog ostrva i pravio svečanost. U vreme tog okupljanja glavni sveštenik Sventovita sakrivao iza velikog “kolača od meda”, svakako i neke žitarice, i pitao narod da li ga vidi. Ukoliko bi dobio odgovor da ga vernici vide, to jest da kolač nije dovoljno veliki da ga celog zakloni, sveštenik bi odgovarao da se nada da će sledeće godine kolač biti veći, a da ga narod neće videti, to jest da će žetva biti bolja.[11] Ritual jasno pokazuje da je jedan od Sventovitovih domena, pored rata bila zemljoradnja i obrađivanje zemlje, što potvrđuju kasniji etnografski dokazi.

Gramatikov spis je takođe značajan zbog davanja detaljnog opisa Sventovitovog hrama u Arkoni:

U središtu grada bio je jedan otvoren trg na kome je stajao raskošno izrađen hram od drveta prema kome su se svi odnosili sa strahopoštovanjem, ne samo zbog njegovih prekrasnih ukrasa već i zbog svete moći vezane za predstavu božanstva koje je bilo postavljeno unutra. Na spoljašnjoj strani blistalo je svuda unaokolo od skupocenih radova u drvetu; niz različitih slika i figura predstavljenih u grubom i primitivnom stilu. Hram je imao samo jedan ulaz. Samo svetilište bilo je okruženo sa dva ograđena prostora, postavljena jedan oko drugog. Spoljašnji se zapravo sastojao od zidova i bio je prekriven drvenim krovom. Unutrašnji je imao četiri stuba, ali je umesto zidova imao prekrasne tapiserije ne uključujući krov i pojedine ploče na tavanici, nije bio povezan sa spoljašnjim prostorom... Unutra, u hramu, stajala je kolosalna statua, mnogo veća od 3 bilo kog čoveka, koja je izgledala neobično sa svoje četiri glave na isto toliko vratova, od kojih su dve bile okrenute napred ka grudima, a dve nazad ka leđima. Istovremeno su i obe napred i obe nazad bile postavljene tako da je jedna gledala nadesno, a druga nalevo. Bile su predstavljene izbrijane i sa kratko podšišanom kosom, tako da bi se moglo poverovati da je umetnik svesno oponašao tradicionalnu frizuru Rujanaca. U desnoj ruci on je držao rog sa ornamentima iskovanim od više različitih metala, koji je sveštenik, posvećen u božji kult, jednom godišnje imao običaj da puni vinom dalj bi predskazao rod koji će doneti naredna godina na osnovu spoljašnjeg izgleda tečnosti. Leva ruka je pridržavala savijeni rog sa šakom na strani. Ogrtač kipa se prostirao do potkolenica, koje su bile napravljene od druge vrste drveta i bile pričvršćene za kolena povezom koji je bio tako dobro sakriven, da bi morao da se zagleda vrlo pomno da bi se primetio. Stopala su izgledala kao da stoje na zemlji pošto je osnova na kojoj su stajala bila sakrivena dole u podu. U blizini su se mogli videti am, sedlo i drugi mnogobrojni znaci statue koji su označavali njenu božansku moć. Posebno veliko divljenje je pobuđivao ogromni mač kipa, čije su se korice i balčak, osim elegantno urezanih dekoracija isticale srebrnom prevlakom.[12]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Statua Sventovitovog idola na Arkoni.
    Statua Sventovitovog idola na Arkoni.
  • Zbručki stub za kog se smatra da predstavlja Sventovita.
    Zbručki stub za kog se smatra da predstavlja Sventovita.
  • Mogući prikaz Sventovitovog sveštenika u crkvi u Altenkirhenu na Rigenu.
    Mogući prikaz Sventovitovog sveštenika u crkvi u Altenkirhenu na Rigenu.
  • Ilustracija Sventovita iz 1722. godine
    Ilustracija Sventovita iz 1722. godine
  • Alfons Muha, Slavljenje Sventovita, Slovenska Hronika, 1912. godine.
    Alfons Muha, Slavljenje Sventovita, Slovenska Hronika, 1912. godine.
  • Laurits Tuksen, Zauzeće Arkone 1169.
    Laurits Tuksen, Zauzeće Arkone 1169.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

2011-e godine, u selu Mokra kod Bele Palanke, podignut je drveni kumir Sventovitu.[13]

Svetovid na Vikimedijinoj ostavi.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zaroff, Roman (2002). „The Origins of Sventovit of Rügen”. Studia mythologica Slavica (na jeziku: engleski). 5 (0): 11. ISSN 1581-128X. 
  2. ^ Radenković, Ljubinko; M. Tolstoj, Svetlana, ur. (2001). Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik. Beograd: Zepter book world. str. 485—486. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  3. ^ Marković, Miodrag, Kult svetog Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku, Zograf : časopis za srednjovekovnu umetnost.- 31 (2006/2007), str. 35-50 (43). ISSN 0350-1361.
  4. ^ Marković, Miodrag, nav. delo, str. 35-50 (47-48). ISSN 0350-1361; Ovakve tvrdnje nastale su na osnovu istraživanja istoričara književnosti, Miodraga Popovića, iznetim u knjizi Vidovdan i časni krst iz 1976. godine.
  5. ^ N. Nodilo, Religija Srbâ i Hrvatâ na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnog, Rad JAZU 77 (1885) str.67–126; N. Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, Split 1981, str.25–84.
  6. ^ Marković, nav. delo, str. 35-50 (48-49). ISSN 0350-1361; Već je poznati češki naučnik Lubor Niderle u kapitalnom delu o staroj slovenskoj religiji, objavljenom 1914. godine, svrstao Nodilovu studiju u grupu „diletantskih“ radova posvećenih proučavanju slovenske mitologije.
  7. ^ Marković, nav. delo, str. 35-50 (49). ISSN 0350-1361; Među domaćim primerima ovakvog tumačenja nalazi se jedna koledarska pesma koju je u požarevačkom kraju zabeležio Vuk Karadžić (Karadžić, V. S. 1867. Život i običaji naroda srpskoga. Beč. str. 7–8.) gde je u glavnom liku te pesme, belom Vidu prepoznat Sventovit (odnosno Svetovid ili Vid) kao ratničko božanstvo.
  8. ^ Kostić 2009, str. 70-71.
  9. ^ „GELЬMOLЬD->SLAVЯNSKAЯ HRONIKA->PUBLIKACIЯ 1963 G.->KNIGA I GL. 41-60”. www.vostlit.info. Pristupljeno 25. 05. 2018. 
  10. ^ Kostić 2009, str. 128.
  11. ^ Kostić 2009, str. 126-127.
  12. ^ Kostić 2009, str. 124-126.
  13. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Kumir na Ravništu” (na jeziku: ci). Pristupljeno 25. 05. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kostić, Rastko (2009). Pad Arkone ili Sumrak slovenskog paganizma. Beograd. ISBN 978-86-904569-3-2. 
  • Zaroff, Roman (2002). The Origins of Sventovit of Rügen, Studia mythologica Slavica. 5 (0): 9-18. ISSN 1581-128X.
  • Radenković, Ljubinko; M.Tolstoj, Svetlana, ur.. Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik, Beograd: Zepter book world. 2001. ISBN 978-86-7494-025-9..
  • Marković, Miodrag, Kult svetog Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku, Zograf: Časopis za srednjovekovnu umetnost. - 31 (2006/2007), str. 35-50. ISSN 0350-1361
  • N. Nodilo, Religija Srbâ i Hrvatâ na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnog, Rad JAZU 77 (1885)
  • N. Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, Split 1981
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Световид&oldid=27425675”