Svetlana Aleksijevič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Svetlana Aleksijevič
Swetlana Alexijewitsch 2013.jpg
Aleksijevičeva 2013.
Puno imeSvetlana Aleksandrovna Aleksijevič
Datum rođenja(1948-05-31)31. maj 1948.(72 god.)
Mesto rođenjaSovjetski Savez Stanislav, Ukrajinska SSR, SSSR
Državljanstvo SSSR Belorusija
Jezik stvaranjaruski jezik
Književni žanrdokumentarna literatura, pripovetka
Najvažnija dela
Rat nema žensko lice
Černobiljska molitva
Dečaci od cinka
Vreme sekond-henda
NagradeNobel prize medal.svg Nobelova nagrada za književnost 2015.

Potpis
Zvanični veb-sajt
alexievich.info

Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (rus. Светлана Александровна Алексиевич, blr. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч; rođena 31. maja 1948. u Stanislavu, danas Ivano-Frankivsk) beloruska je novinarka i književnica koja stvara na ruskom jeziku. Za svoje „polifonijsko pisanje, koje predstavlja spomenik patnji i hrabrosti našeg doba” 8. oktobra 2015. dodeljena joj je Nobelova nagrada za književnost[1][2].

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Rođena je 31. maja 1948. godine od oca Belorusa i majke Ukrajinke[3] iz Galicije. Posle očeve demobilizacije preseljavaju se u Minsk. Roditelji književnice su radili kao seoski učitelji.

Godine 1965. završila je srednju školu u Kopatkevičima, u Gomeljskoj oblasti.

Radila je kao vaspitačica, nastavnica istorije i nemačkog jezika u školama Mozirskog rejona, novinarka Pripjatske pravde (rus. Припятская правда) u Narovlju.

Godine 1972. završila je fakultet žurnalistike Beloruskog državnog univerziteta i počela da radi u Majaku komunizma[4] (rus. Маяк коммунизма) - regionalnih novina u Berjozi, u Brestskoj oblasti.

Godine 1983. po preporuci Aljesja Adamoviča, Janka Brilja, Vasilja Bikova i Vasilja Vitke primljena je u Udruženje književnika SSSR.

Od početka 2000. je živela u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj. Od 2013. godine ponovo živi u Belorusiji[5].

Član je Uprave Udruženja književnika Belorusije, potpredsednik Međunarodnog PEN-kluba, a od 26. oktobra 2019. godine je predsednik Beloruskog PEN-centra[6].

Politički je angažovana.

Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Svojim učiteljima Aleksijevičeva naziva Aljesja Adamoviča i Vasilja Bikova - poznate beloruske književnike[7].

Njena prva knjiga Otišao sam iz sela (rus. Я уехал из деревни) je uništena 1976. godine u procesu pred štampu, budući da je oštro kritikovala komunistički režim i tadašnju agropolitiku države[8]. Nakon toga je bilo još pokušaja pisanja, ali knjige nisu objavljene.

Prva objavljena knjiga Aleksijevičeve je Rat nema žensko lice (rus. У войны не женское лицо) 1987, a napisana je tri godine ranije. Pisana je u žanru umetničke i dokumentarne proze, u kojoj su sakupljene medicinskih sestara, žena-pilota, žena-snajpera, prevoditeljki, doktorki, vezistkinja - svih žena koje su učestvovale u ratu i ostavljale traga u njemu. Izdanje iz 1980. godine[9] štampano je u 2.000.000 primeraka i snimljen je po njemu dokumentarni serijal (1981-1984).

Nakon toga su se ređale knjige: Poslednji svedoci: knjiga priča za odrasle (rus. Последние свидетели: книга недетских рассказов) 1985, Dečaci od cinka (rus. Цинковые мальчики) 1989, posvećena sovjetskoj ulozi u ratu u Avganistanu[10], Začarani smrću (rus. Зачарованные смертью) 1993, koja se bavi fenomenom samoubistava u SSSR, Černobiljska molitva (rus. Чернобыльская молитва) 1997, koja se bavi svedocima Černobiljske katastrofe, likvidatorima, njihovim porodicama, članovima porodica preminulih likvidatora, prebeglim stanovništvom iz Černobilja[11].

Knjige Svetlane Aleksijevič su prevedene na engleski, francuski, nemački, švedski, poljski, kineski, norveški i druge jezike. Ukupan tiraž stranih izdanja Černobiljske molitve je prešao 4.000.000 primeraka[12].

Nobelova nagrada[uredi | uredi izvor]

U 2013. godini Svetlani Aleksijevič je izmakla Nobelova nagrada za književnost, koju je tada primila kanadska književnica Alis Monro[13].

U 2015. Aleksijevičeva je dobila Nobelovu nagradu za književnost sa formulacijom za njeno višeglasno stvaralaštvo - spomenik stradanju i hrabrosti u naše vreme. Svetlana Aleksijevič je prva dobitnica Nobelove nagrade u istoriji nezavisne Belorusije. Prvi put posle 50 godina takva nagrada je dodeljena književniku dokumentarne proze i prvi put u istoriji je Nobelova nagrada za književnost pripala profesionalnom novinaru[14].

Književna dela[uredi | uredi izvor]

  • Rat nema žensko lice / U voйnы ne ženskoe lico (1985)
  • Poslednji svedoci / Poslednie svideteli (1985)
  • Dečaci od cinka / Cinkovыe malьčiki (1989)
  • Začarani smrću / Začarovannыe smertью (1993)
  • Černobiljska molitva / Černobыlьskaя molitva (1997)
  • Vreme sekond henda / Vremя sekond hэnd (2013).

Aleksijevičeva je autorka i 3 drame, od kojih su dve nastale po njenim knjigama Rat nema žensko lice i Marjutka o eposi staljinizma[15].

Kritike[uredi | uredi izvor]

U obrazloženju Švedske akademije, koja je Aleksijevičevoj dodelila Nobelovu nagradu nalazi se sledeće:

Koristeći izuzetan metod, pažljivo uklopljen kolaž ljudskih glasova, Aleksijevičeva produbljuje naše razumevanje cele jedne ere.

Kritičari su uglavnom pozitivno ocenjivali stvaralaštvo Svetlane Aleksijevič, navodeći da jednim neistrošenim žanrom opisuje pojave koje su retki smeli da pominju i da se njima bave[16].

Pomešane su kritike na račun njenog političkog aktivizma. Podržala je proteste u Belorusiji 2020-2021. protiv beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka[17][18].

Veze sa Srbijom[uredi | uredi izvor]

Knjige Svetlane Aleksijevič su prevedene na srpski jezik i objavljene u izdavačkoj kući Laguna i Dereta, neposredno po dodeli Nobelove nagrade za književnost 2015. godine[19].

Na književnim susretima u Beogradu 2018. godine, gostujući u Udruženju književnika Srbije, prof. dr Ivan Čarota je upitan da li će u Srbiji biti zastupljenija beloruska književnost posle Nobelove nagrade dodeljene beloruskoj književnosti. Profesor je odgovorio da neće biti zastupljenija i da je pojava prevođenja dela Aleksijevičeve stihijska. Takođe je dodao da su dela Aleksijevičeve nastala i prevođena sa ruskog, a ne beloruskog jezika[20].

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • 1984 — Orden Znak Počasti (SSSR)
  • 1984 — Književna nagrada Nikolaja Ostrvskog Udruženja književnika SSSR
  • 1984 — Nagrada časopisa Oktobar (SSSR)
  • 1985 — Književna nagrada Konstantina Fedina Udruženja književnika SSSR
  • 1986 — Nagrada Lenjinskog komsomola (SSSR) za knjigu Rat nema žensko lice
  • 1987 — Nagrada Književnih novina (SSSR)
  • 1996 — Nagrada Kurta Tuholjskog Švedskog PEN-kluba - Za hrabrost i dostojanstvo u književnosti
  • 1997 — Nagrada Andreja Sinjavskog redakcije Nove novine - Za stvaralačko ponašanje i blagorodnost u književnosti (Rusija)
  • 1997 — Nagrada časopisa Prijateljstvo naroda (Rusija)
  • 1997 — Nagrada Trijumf (Rusija)
  • 1998 — Lajpciška književna nagrada za doprinos evropskom razumevanju (Nemačka)
  • 1999 — Nagrada Gerdera (Austrija)
  • 2001 — Nagrada sveta Remarka (Nemačka)
  • Medalja prepodobne Jefrosinije Polocke (Beloruska pravoslavna crkva)
  • 2006 — Nacionalna nagrada kritičara (SAD)
  • 2011 — Nagrada Centralnoevropske književne nagrade Angelus za knjigu Rat nema žensko lice
  • 2011 — Nagrada Rišarda Kapušćinskog za knjige Rat nema žensko lice i Vreme sekond-henda (2015)
  • 2013 — Nagrada sveta nemačkih prodavaca knjiga
  • 2013 — Nagrada Medičija za esejistiku (Francuska) za knjigu Vreme sekond-henda
  • 2014 — Oficirski krst ordena Umetnosti i književnosti (Francuska)
  • 2014 — Nagrada čitalačkih simpatija po rezultatima čitalačkog glasanja nagrade Velika knjiga (Rusija), za knjigu Vreme sekond-hend
  • 2015 — Nobelova nagrada za književnost - za njeno višeglasno stvaralaštvo - spomenik stradanju i hrabrosti u naše vreme
  • 2018 — Nagrada Ane Politkovske - za smeli nastup protiv nepravednosti, nasilja i ekstremizma u situaciji koja se produžava u regionima zaboravljenih oružanih konflikta
  • 2019 — Medalja 100 godina BNR - za naročiti doprinos beloruskoj književnosti
  • 2020 — Nagrada Saharova
  • 2020 — Počasni doktor Univerziteta Vitovta Velikog

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Blissett, Chelly. "Author Svetlana Aleksievich nominated for 2014 Nobel Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. januar 2015)". Yekaterinburg News. January 28, 2014. Pristupljeno January 28, 2014.
  2. ^ Treijs, Erica (8. 10. 2015). „Nobelpriset i litteratur till Svetlana Aleksijevitj” [Nobel Prize in literature to Svetlana Aleksijevitj]. www.svd.se. Svenska Dagbladet. Pristupljeno 8. 10. 2015. 
    Svetlana Alexievich wins Nobel Literature prize, BBC News (8 October 2015)
  3. ^ „Moя edinstvennaя žiznь (Besedu so Svetlanoй Aleksievič vela Tatьяna Bek)”. Voprosы literaturы. 1: 204—223. 1996. 
  4. ^ „Aleksіevіč Svяtlana”. Slounіk. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  5. ^ „«Tы rяdom s kotletkoй po značimosti i ne mečtaй vstatь» Intervью pisatelьnicы Svetlanы Aleksievič”. Meduza. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  6. ^ „Svetlana Aleksievič stala predsedatelem belorusskogo PEN-centra — pravozaщitnoй organizacii pisateleй”. Novosti. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  7. ^ „Aleksievič: эto pobeda ne tolьko moя, no i našeй kulьturы i stranы”. Belta. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  8. ^ „Laureat premii komsomola”. RT. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  9. ^ „Svetlana Aleksievič polučila Nobelevskuю premiю po literature - pervuю v istorii Belarusi”. Novosti. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  10. ^ Novikova, Irina (2000). „Lessons on the Anatomy of War: Svetlana Alexievich’s Zinky Boys”. War Discourse, Women’s Discourse. Essays and Case-Studies from Yugoslavia and Russia (2): 100. 
  11. ^ Aleksievič, Svetlana (2013). Vremя sekond hэnd. M.: Vremя. 
  12. ^ „Laureatom Nobelevskoй premii v oblasti literaturы stala Svetlana Aleksievič”. Onlainer. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  13. ^ „Svetlana Aleksievič stala favoritom Nobelevskoй premii po literature”. Gazeta. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  14. ^ „«Nobelь» zagovoril po-russki”. Gazeta. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  15. ^ „Teatr i žiznь: nekotorыe problemы teatralьnogo processa v Belorussii 70-80-∎ godov”. books. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  16. ^ „MOЯ EDINSTVENNAЯ ŽIZNЬ” (PDF). alexievich.info. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  17. ^ „«Vы prosto nabor propagandы»: zapreщёnnoe i otkrovennoe intervью Aleksievič”. Regnum. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  18. ^ „Svetlana Alexievich”. PEN-Zentrum Deutschland. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  19. ^ „Svetlana Aleksijevič”. Dereta. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  20. ^ Udruženje književnika Srbije, Susreti književnika, 2018.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]