Старчевачка култура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Старчевачка култура
Starcevo culture-sr.png
Подручје простирања Старчевачке културе
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа, Балкан
Земља Србија, Румунија, Хрватска, Бугарска, Босна и Херцеговина, Мађарска, Црна Гора, Македонија
Главни локалитет Старчево
Друштво
Језик непознат
Религија првобитни облици религиозности
Друштвено уређење земљорадници
Период
Историјско доба неолит
Настанак 5300 пне
Престанак 4400 пне
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of None.svg Култура Лепенског Вира Винчанска култура Flag of None.svg
Портал:Археологија
Старе балканске културе у неолиту 4500. п. н. е.

Старчевачка култура је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума пне. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Основна делатност ове културе била је пољопривреда (пшеница, просо, јечам), сакупљање плодова, лов и риболов. Становали су у глиненим кућама углавном поред великих река Дунава, Саве и Мораве. Пронађени предмети су грубо кухињско посуђе и разни други предмети израђени од полираног камена. Новим таласом придошлица из Анадолије ову културу земнила је винчанска култура.[1][2]

Старчевачка култура има анатолијско порекло [3]. Настала је на местима где је раније постојала мезолитска култура Лепенског Вира, али не наставља у потпуности њену традицију у антрополошком и културолошком смислу.

Прва ископавања на локалитету Старчево, који се налази на левој обали Дунава, вршио је 1939. године Миодраг Грбић. Средином педесетих година XX века, истраживања су вршили Милутин Гарашанин као и Драга Гарашанин. Пронађене су доста грубе керамичке посуде, али и керамика осликана са геометријским орнаментима, као и антропоморфне фигурине рађене од печене земље. Пронађена су и оруђа од камена и костију. Датирање налаза није сасвим поуздано, али се узима да покривају период петог миленијума пре нове ере.

Старчевачка култура се често проширује налазима са других локалитета са Балкана и средње Европе, па се често користи назив Старчево-Кереш-Криш, по налазиштима у Мађарској и Румунији. Овај назив означава јединство три блиске културе: старчевачке, керешке и кришке културе које су обухватале велико подручје данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније.

Старчевачка култура доноси почетке сталног насељавања становништва и пољопривреде (пшеница, јечам и просо) и узгајања стоке (овце/козе и говеда), док су лов и риболов мање заступљени.

Старчевачку културу сменила је винчанска култура.

Литература[уреди]

  • Robert W. Ehrich: „Starčevo Revisited“. In V. Markotic (Ed.) Ancient Europe and the Mediterranean, 1977.
  • Joni L. Manson: „Starčevo Pottery and Neolithic Development in the Central Balkans“. In William K. Barnett and John W. Hoopes (Editors) The Emergence Of Pottery: Technology and Innovation in Ancient Societies, 1995.
  • Andrew Sherratt: Economy and society in prehistoric Europe: Changing perspectives, 1997.
  • Draga Garašanin: Starčevačka kultura, 1954.
  • Милутин Гарашанин: Праисторија на тлу Србије, 1973.
  1. «Неолитизация» европы в vi—v тыс. до н. э.
  2. Кёреш // БРЭ. Т.13. М.,2008.
  3. Проблема прасевернокавказского субстрата и его вклада в праиндоевропейскую культурную традицию. старчево-кереш-винча