Јулијус Евола
| Јулијус Евола | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ђулијо Чезаре Андреа Евола |
| Датум рођења | 19. мај 1898. |
| Место рођења | Рим, Краљевина Италија |
| Датум смрти | 11. јун 1974. (76 год.) |
| Место смрти | Рим, Италија |
| Филозофски рад | |
| Епоха | савремена филозофија |
| Регија | перенијализам |
| Интересовања | упоредна религија, западни езотеризам, херметизам, метафизика, историја, политичка филозофија, симболика, митологија |
| Утицаји од | Рене Генон, Освалд Шпенглер, Ернст Јингер |
| Утицао на | Мирча Елијаде, Драгош Калајић, Александар Дугин |
| Званични веб-сајт | |
| www | |
Јулијус Евола (итал. Julius Evola; Рим, 19. мај 1898 — Рим, 11. јун 1974) био је италијански филозоф, књижевник и сликар.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Евола је рођен 19. маја 1898. године у Риму као други син Винћенца Еволе (рођен 1854), шефа телеграфске механике и Кончете Манђапане (рођена 1865), земљопоседника. Оба његова родитеља рођена су у Чинизију, малом граду у провинцији Палермо на северозападној обали Сицилије, и венчали су се тамо 25. новембра 1892. године.[2]
У Првом светском рату служио је као артиљеријски официр.[3] Постао је дада уметник, али је одустао од сликања у двадесетим годинама. Рекао је да је размишљао о самоубиству док није добио откровење док је читао будистички текст.[4] Током 1920-их година бавио се окултизмом; писао је о западном езотеризму и источном мистицизму, развијајући своју доктрину „магијског идеализма”.
Евола је своје вредности сматрао аристократским, монархистичким, мушким, традиционалистичким, херојским и пркосно реакционарним. Ексцентрични мислилац у фашистичкој Италији,[5] такође је имао везе са нацистичком Немачком;[6] у послератној ери, био је идеолошки ментор италијанске неофашистичке и милитантне деснице.[7]
Његови списи мешају различите идеје немачког идеализма, источњачких доктрина, традиционализма и међуратне конзервативне револуције,[8] са темама као што су херметизам, метафизика рата и секса, тантра, хиндуизам, будизам, таоизам, планинарење, Свети грал, цивилизације, и декаденција. Евола је веровао да човечанство живи у Кали Југи, мрачном добу ослобођених материјалистичких апетита. Да би се супротставио овоме и позвао на исконски препород, Евола је представио „свет традиције”. Традиција за Еволу није била хришћанска — он није веровао у Бога — већ вечно натприродно знање са вредностима ауторитета, хијерархије, реда, дисциплине и послушности.[9][10] Према научнику Франку Ферарезију, Еволина мисао је један од најдоследнијих „антиегалитарних, антилибералних, антидемократских и антинародних система у двадесетом веку”.[11] Еволини списи садрже мизогинију,[12] расизам,[13] антисемитизам[14] и нападе на хришћанство и Католичку цркву.[15]
Евола се залагао за расне законе фашистичке Италије[14] и на крају је постао водећи италијански „расни филозоф”.[16] Аутобиографске примедбе Еволе алудирају на то да је радио за Зихерхајтсдинст, обавештајну агенцију СС-а и Нацистичке партије.[17] Побегао је у нацистичку Немачку 1943. године када је пао италијански фашистички режим, али се вратио у Рим под марионетском владом да организује радикално-десничарску групу.[18][19][20][21] Године 1945. у Бечу, фрагмент совјетске гранате га је паралисао од појаса надоле.[22]
На суђењу 1951, Евола је негирао да је фашиста и уместо тога је себе назвао „суперфашиста”. Поводом ове изјаве, историчарка Елизабета Касина Волф написала је да „није јасно да ли је то значило да се Евола постављао изнад или изван фашизма”.[23] Евола је назван „главним идеологом” италијанске радикалне деснице после Другог светског рата.[24] Он наставља да утиче на савремене традиционалистичке и неофашистичке покрете.[25][26][27][28]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Увод у дело Јулијуса Еволе”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2018. г. Приступљено 28. 11. 2018.
- ^ Marriage records of Cinisi for the year 1892, National Archives of Palermo
- ^ Sedgwick 2023, стр. 15.
- ^ Waterfield 1990, стр. 13.
- ^ Ferraresi 1987, стр. 84; Payne 1996, стр. 113; Goodrick-Clarke 2001, стр. 53.
- ^ Drake 2004, стр. 223–224.
- ^ Ferraresi 2012, стр. 44.
- ^ Ferraresi 2012, стр. 44–45.
- ^ Rose 2021, стр. 44-51.
- ^ Furlong 2011, стр. 8–9.
- ^ Atkins 2004, стр. 89.
- ^ Coogan 1999, стр. 359.
- ^ Gillette 2002.
- ^ а б Staudenmaier 2022.
- ^ Furlong 2011, стр. 5, 42; Drake 1988, стр. 406.
- ^ Payne 1996, стр. 113.
- ^ Coogan 1999, стр. 315f.
- ^ Coogan 1999.
- ^ Wolff 2016, стр. 478–494.
- ^ Drake 1986, стр. 67.
- ^ Gillette 2002, стр. 177–178.
- ^ Guido Stucco, "Translator's Introduction," in Evola, The Yoga of Power, pp. ix–xv.
- ^ Wolff 2016, стр. 491.
- ^ Payne 1996.
- ^ Coogan 1999, стр. 330.
- ^ Goodrick-Clarke, Nicholas (2003). Black Sun: Aryan Cults, Esoteric Nazism, and the Politics of Identity. New York University Press. стр. 52—71. ISBN 978-0-8147-3155-0.
- ^ Romm, Jake. „Meet the Philosopher Who's a Favorite of Steve Bannon and Mussolini”. The Forward. Приступљено 23. 8. 2017.
- ^ Horowitz, Jason (11. 2. 2017). „Thinker loved by fascists like Mussolini is on Stephen Bannon's reading list”. BostonGlobe.com. New York Times. Приступљено 23. 8. 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- Sedgwick, Mark (2004). Against the Modern World: Traditionalism and the Secret Intellectual History of the Twentieth Century. Oxford University Press. ISBN 0-19-515297-2.
- Waterfield, Robin (1990). „Baron Julius Evola and the Hermetic Tradition”. Gnosis (14): 12—17.
- Faerraresi, Franco (1987). „Julius Evola: Tradition, Reaction, and the Radical Right”. European Journal of Sociology (28): 107—151.
- Payne, Stanley G. (1996). A History of Fascism, 1914–1945. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-14873-7.
- Goodrick-Clarke, Nicholas (2001). Black Sun: Aryan Cults, Esoteric Nazism and the Politics of Identity. New York University Press. ISBN 978-0814733264.
- Drake, Richard H. (1986). „Julius Evola and the Ideological Origins of the Radical Right in Contemporary Italy”. Ур.: Peter H. Merkl. Political Violence and Terror: Motifs and Motivations. University of California Press. стр. 61–89. ISBN 0-520-05605-1.
- Drake, Richard H. (1988). „Julius Evola, Radical Fascism and the Lateran Accords”. The Catholic Historical Review (74): 403—419.
- Drake, Richard H. (1989). „The Children of the Sun”. The Revolutionary Mystique and Terrorism in Contemporary Italy. Indiana University Press. стр. 114–134. ISBN 0-253-35019-0.
- Atkins, Stephen E. (2004). Encyclopedia of Modern Worldwide Extremists and Extremist Groups. Greenwood Publishing Group. ISBN 9780313324857.
- Coogan, Kevin (1999). Dreamer of the Day: Francis Parker Yockey and the Postwar Fascist International. Brooklyn, New York: Autonomedia. ISBN 9781570270390.
- Gillette, Aaron (2014). Racial Theories in Fascist Italy. Routledge. ISBN 0415758513.
- Staudenmaier, Peter (2019). „Racial Ideology between Fascist Italy and Nazi Germany: Julius Evola and the Aryan Myth, 1933–43”. Journal of Contemporary History. 55 (3): 473—491.
- Wolff, Elisabetta Cassina (19. 10. 2016). „Evola's interpretation of fascism and moral responsibility”. Patterns of Prejudice. 50 (4–5).
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
