Пређи на садржај

Лугошка и карансебешка бановина

С Википедије, слободне енциклопедије
Лугошка и карансебешка бановина
Lugoška i karansebeška banovina
Karánsebesi-Lugosi bánság
Banatul de Lugoj-Caransebeș
16. век—17. век

Лугошка и карансебешка бановина
РегијаСредња Европа
Земља Кнежевина Трансилванија
Догађаји
СтатусБивша покрајина
Владавина
 • Обликбановина
Историја 
• Успостављено
16. век
• Укинуто
17. век
Претходник
Следбеник
Северинска бановина (Краљевина Угарска)
Темишварски пашалук (Османско царство)

Лугошка и карансебешка бановина (рум. Banatul de Lugoj-Caransebeș, мађ. Karánsebesi-Lugosi bánság) је била бановина (лат. banatus) која се првобитно налазила у саставу Краљевине Угарске, а потом је прешла под надлежност Кнежевине Трансилваније. Постојала је у раздобљу од 1536. до 1658. године, а обухватала је разна подручја у источном делу Баната. Бановина је добила име по својим централним градовима, Лугошу и Карансебешу. Поред осталих места, у саставу ове бановине неко време се налазио и Вршац. Подручје ове бановине данас највећим делом припада Румунији, а мањим и Србији.[1][2][3][4][5]

Историја

[уреди | уреди извор]

Лугошко-карансебешка бановина је настала након пропасти старе Северинске бановине, која је расформирана недуго по осмаском освајању градова Оршаве (1522) и Северина (1524). Територија старе бановине је тада подељена, тако да њени делови на крајњем југоистоку улазе у састав Кнежевине Влашке, док простор око Северина и Оршаве остаје под османском влашћу, а на северозападним подручјима од Карансебеша према Лугошу настаје нова Лугошко-карансебешка бановина (1536), која остаје под угарском, односно трансилванском влашћу. Остатак данашњег Баната (западни и централни делови) недуго потом долази под директну османску управу и постаје део новоуспостављеног Темишварског пашалука (1552). Бановина је опстала све до османског освајања 1658. године. На простору додтадашње бановине формиран је посебан Лугошко-карасебешки санџак у саставу Темишварски пашалука.

Територија

[уреди | уреди извор]

Лугошка и карансебешка бановина је обухватала подручје у којем су се налазили следећи градови:

Срби у Лугошко-карансебешкој бановини

[уреди | уреди извор]

Значајан део становништва на подручју Лугошко-карансебешке бановине чинили су Срби, који су се на те просторе почели досељавати током 15. века. Већ током прве половине 16. века, шири простор у захвату Дунава, Тисе и Мориша био је претежно српски, услед чега су османске власти, чак и пре коначног освајања (1551-1552), читаво то подручје означавале као Српски вилајет (тур. Sırf Vilâyeti). У периоду од 1541. до 1551. године, на тим просторима је успостављен угарско-османски кондоминијум, којим је управљао носилац султановог берата и лугошко-карансебешки бан Петар Петровић, угарски племић српске народоости и један од старатеља малолетног угарског краља Јована II. У време турског освајања и стварања Темишварског пашалука (1551-1552), локални српски прваци су имали значајну улогу и на подручју суседне Лугошко-карансебешке бановине, која је остала изван непосредне османске власти, а један од тадашњих лугошко-севернинских банова био је и српски војвода Никола Цреповић (1559).[6][7][8][9][10]

Православни Срби су на тим просторима имали и своје епархије: Вршачку и Темишварску, које су биле у саставу обновљене Српске патријаршије.[11]

Банови Лугошке и карансебешке бановине били су:

  • Михајло од Шомље (1536),
  • Петар Петровић (1544–1549) и (1554-1557)
  • Јоан Глешан (1552),
  • Никола Цреповић (1559)[12]
  • Григоре Бетлен од Иктара (1563),
  • Габријел Бетлен од Иктара (1564),
  • Штефан Тромпа (1575–1577),
  • Георгије Палатић (1588) и (1592-1594)
  • Паул Керестеши (1605–1606) и (1610–1613).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ивић 1929.
  2. ^ Bulboacă 2011, стр. 88-97.
  3. ^ Magina 2013, стр. 295-306.
  4. ^ Magina 2016, стр. 141-164.
  5. ^ Țiăgu 2016, стр. 351-368.
  6. ^ Поповић 1955.
  7. ^ Крешић 2012, стр. 129-143.
  8. ^ Лемајић 2013, стр. 7-27.
  9. ^ Крстић 2022, стр. 49-60.
  10. ^ Krstić 2022, стр. 95-111.
  11. ^ Тричковић 1980, стр. 61-164.
  12. ^ Magina 2023, стр. 311-341.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]