Пређи на садржај

Роберт Бернс Вудвард

С Википедије, слободне енциклопедије

Роберт Бернс Вудвард
Роберт Бернс Вудвард
Име по рођењуРоберт Бурнс Wоодwард
Датум рођења10 април, 1917(1917-04-10)
Место рођењаБостон, Масачусетс
 САД
Датум смрти8. јул 1979.(1979-07-08) (62 год.)
Место смртиКембриџ, Масачусетс
 САД
ПребивалиштеСАД
Држављанствоамеричко
УниверзитетМИТ (С.Б., Пх.D.)[1]
Занимањеоргански хемичар
ПослодавацУниверзитет Харвард
Деловањеорганска хемија
Радови
Родни градБостон
Награде

Роберт Бернс Вудвард ФРС(Фор) ХФРСЕ (10. април 1917 – 8. јул 1979) био је амерички органски хемичар. Многи га сматрају најистакнутијим синтетичким органским хемичаром двадесетог века,[4] који је дао много кључних доприноса овој области, нарочито у синтези сложених природних производа и одређивању њихове молекулске структуре. Такође је блиско сарађивао са Роалдом Хофманом на теоретским студијама хемијских реакција. Добитник је Нобелове награде за хемију 1965. године.

Детињство, младост и образовање[уреди | уреди извор]

Вудвард је рођен у Бостону у Масачусетсу 10. априла 1917. Он је био син Маргарет Бернс (имигранта из Шкотске која је тврдила да је потомак песника, Роберта Бернса) и њеног мужа, Артура Честера Вудварда, који је био син роксберског апотекара, Харлоу Елиот Вудварда. Његов отац је био једна од многобројних жртава пандемије шпанске грознице из 1918. године.

Вудвард је од малих ногу био заинтересован и бавио се приватним изучавањем хемије, док је похађао јавну основну школу, а потом и средњу школу Квинси,[5] у Квинсију у Масачусетсу. До уласка у средњу школу већ је успео да изведе већину експеримената у тада широко кориштеном уџбенику експерименталне органске хемије Лудвига Гатермана. Године 1928. Вудвард је контактирао генералног конзула немачког конзулата у Бостону (Барона фон Типелскирча[6]) и преко њега је успео да добије копије неколико оригиналних радова објављених у немачким часописима. Касније је у свом Коуп предавању напоменуо како је био фасциниран када је међу тим радовима наишао се на Дилсову и Алдерову оригиналну комуникацију о реакцији Дилс-Алдера. Вудвард је током своје каријере непрестано и моћно користио и истраживао ову реакцију, како на теоријски тако и на експериментални начин. Године 1933. он је почео да студира на Масачусетском технолошком институту (МИТ), али је занемарио своје формалне студије у тој мери да је био искључен на крају јесењег семестра 1934. МИТ га је поново прихватио у јесењем семестру 1935. године, и до 1936. године је дипломирао. Само годину дана касније, МИТ му је доделио докторат, док су његове колеге из разреда још увек стицале дипломе.[7] Вудвардов докторски рад укључивао је истраживања везана за синтезу женског полног хормона естрона.[8] МИТ је захтевао да дипломирани студенти имају саветнике за истраживање. Вудвардови саветници били су Џејмс Флак Норис и Ејвери Адријан Мортон, мада није јасно да ли је он заиста користио њихове савете. Након кратког постдокторског боравка на Универзитету у Илиноису, добио је јуниорску позицију на универзитету Харвард од 1937. до 1938. године, и остао на Харварду у различитим својствима до краја живота. Шездесетих година прошлог века Вудвард је проглашен Донеровим професором науке, титулом која га је ослобађала од предавања формалних курсева како би могао сво своје време да посвети истраживању.

Истраживање и каријера[уреди | уреди извор]

Органске синтезе и Нобелова награда[уреди | уреди извор]

Током касних 1940-их, Вудвард је синтетисао многе комплексне природне производе укључујући кинин, холестерол, кортизон, стрихнин, лизергинску киселину, резерпин, хлорофил, цефалоспорин и колхицин.[9] Овим је Вудвард отворио нову еру синтезе, која се понекад назива 'Вудвардска ера' у којој је показао да се природни производи могу синтетисати пажљивом применом принципа физичке органске хемије и педантним планирањем.

Почетком 1950-их, Вудвард је, заједно са британским хемичаром Џефријем Вилкинсоном, који је тада био на Харварду, постулирао нову структуру фероцена, једињења које се састоји од комбинације органског молекула са гвожђем.[10] Ово је означило почетак области органометалне хемије прелазних метала која је прерасла у индустријски веома значајну област.[11] Вилкинсон је за ово дело добио Нобелову награду 1973, заједно са Ернстом Отом Фишером.[12] Неки историчари сматрају да је Вудвард требало да подели ову награду заједно са Вилкинсоном. Занимљиво је да је сам Вудвард је тако мислио и изнео своје мисли у писму послатом Нобеловом комитету.[13]

Вудвард је 1965. добио Нобелову награду за синтезу сложених органских молекула. Био је номинован укупно 111 пута од 1946. до 1965. године.[14] У свом Нобеловом предавању описао је потпуну синтезу антибиотика цефалоспорина и тврдио да је померио распоред синтезе тако да се заврши у време доделе Нобелове награде.

Б12 синтеза и Вудвард–Хофманова правила[уреди | уреди извор]

Почетком 1960-их, Вудвард је почео да ради на најкомплекснијем природном производу до сада синтетисаном — витамину Б12. У изванредној сарадњи са његовим колегом Албертом Ешенмозером у Цириху, тим од скоро стотину студената и постдокторских радника радио је дуги низ година на синтези овог молекула. Рад је коначно објављен 1973. године и означио је прекретницу у историји органске хемије. Синтеза је обухватала скоро стотину корака и укључивала је карактеристично ригорозно планирање и анализе које су одувек карактерисале Вудвардов рад. Овај рад је, више од било ког другог, уверио органске хемичаре да је синтеза било које сложене супстанце могућа, ако се има довољно времена и планирања (видети такође палитоксин, који је синтетисала истраживачка група Јошита Кишија, једног од Вудвардових постдокторских студената). Према подацима из 2019. године, није објављена ниједна друга тотална синтеза витамина Б12.

Исте године, на основу запажања које је Вудвард направио током синтезе Б12, он и Роалд Хофман су осмислили правила (која се сада називају Вудвард-Хофмановим правилима) за разјашњавање стереохемије производа органских реакција.[15] Вудвард је формулисао своје идеје (које су биле засноване на својствима симетрије молекуларних орбитала) на основу свог искуства као синтетичког органског хемичара; замолио је Хофмана да изврши теоријске прорачуне како би проверио ове идеје, који су урађени коришћењем Хофманове проширене Хикелове методе. Предвиђања ових правила, названа „Вудвард–Хофманова правила“ су потврђена многим експериментима. Хофман је за ово дело поделио Нобелову награду 1981. заједно са Кеничијем Фукуијем, јапанским хемичарем који је урадио сличан посао користећи другачији приступ; Вудвард је умро 1979. године, а Нобелове награде се не додељују постхумно.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wоодwард, Роберт Бурнс (1937). А сyнтхетиц аттацк он тхе оестроне проблем (Тхесис). МИТ. хдл:1721.1/12465. 
  2. ^ Тодд, L.; Цорнфортх, Ј.; Т., А. Р.; C., Ј. W. (1981). „Роберт Бурнс Wоодwард. 10 Април 1917-8 Јулy 1979”. Биограпхицал Мемоирс оф Феллоwс оф тхе Роyал Социетy. 27: 628—695. ИССН 0080-4606. дои:10.1098/рсбм.1981.0025 Слободан приступ. 
  3. ^ Роберт Бурнс Wоодwард Архивирано 2012-04-27 на сајту Wayback Machine.
  4. ^ Елкан Блоут (2001). „Роберт Бурнс Wоодwард”. Биограпхицал Мемоирс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 80.  | урл = http://www.nasonline.org/publications/biographical-memoirs/memoir-pdfs/woodward-robert-b.pdf
  5. ^ Putnam, Robert C. (2001). Benfey, Otto Theodor; Turnbull Morris, Peter John, ур. Reminiscences From Junior High School. Robert Burns Woodward: Architect and Artist in the World of Molecules. Chemical Heritage Foundation. стр. 12. ISBN 9780941901253. 
  6. ^ Remembering organic chemistry legend Robert Burns Woodward Famed chemist would have been 100 this year By Bethany Halford C&EN Volume 95 Issue 15 | pp. 28-34 Issue Date: April 10, 2017 link.
  7. ^ The Nobel Prize in Chemistry 1965 - Robert B. Woodward Biography Nobelprize.org
  8. ^ A synthetic attack on the oestrone problem PhD dissertation
  9. ^ „Chlorophyll”. The New York Times. 3. 7. 1960. Приступљено 13. 10. 2012. „Prof. Robert Burns Woodward, the Harvard chemist who synthesized quinine, cortisone and rauwolfia, has now achieved one of the greatest triumphs in chemistry -- the total synthesis of chlorophyll, the green pigment that captures the energy of sunlight for the creation of the food for all things living. ...” 
  10. ^ Wilkinson, G.; Rosenblum, M.; Whiting, M. C.; Woodward, R. B. (1952). „The Structure of Iron Bis-Cyclopentadienyl”. J. Am. Chem. Soc. 74 (8): 2125—2126. doi:10.1021/ja01128a527. 
  11. ^ Federman Neto, A.; Pelegrino, A. C.; Darin, V. A. (2004). „Ferrocene: 50 Years of Transition Metal Organometallic Chemistry — From Organic and Inorganic to Supramolecular Chemistry”. ChemInform. 35 (43). doi:10.1002/chin.200443242. 
  12. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1973”. nobelprize.org. Приступљено 12. 9. 2010. 
  13. ^ Werner, H. (2008). Landmarks in Organo-Transition Metal Chemistry: A Personal View. Springer Science. стр. 161—163. ISBN 978-0-387-09847-0. 
  14. ^ „Nomination Archive”. април 2020. 
  15. ^ Hoffmann, R.; Woodward, R. B. (1970). „Orbital Symmetry Control of Chemical Reactions”. Science (објављено 6. 2. 1970). 167 (3919): 825—831. Bibcode:1970Sci...167..825H. PMID 17742608. S2CID 12243669. doi:10.1126/science.167.3919.825. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Роберт Бернс Вудвард на Викимедијиној остави.
  • digital.sciencehistory.org (digitized lecture notes of Robert Burns Woodward's Thursday Evening Seminars by Robert E. Kohler)
  • Роберт Бернс Вудвард на сајту Nobelprize.org Уреди на Википодацима инцлудинг тхе Нобел Лецтуре, Децембер 11, 1965 Рецент Адванцес ин тхе Цхемистрy оф Натурал Продуцтс
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Robert_Berns_Vudvard&oldid=27417709”