Protesti u Srbiji 2018—2020.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Protesti u Srbiji 2018—2020.
Stop krvavim košuljama
Jedan od pet miliona
Deo protesta protiv Aleksandra Vučića
Beogradski protest 15. decembra 2018.
Datum30. novembar 2018 — 10. mart 2020. (defakto)
(1 godina, 3 meseca, 1 nedelja i 3 dana)
Lokacija
Oko stotinu gradova i mesta u Srbiji, kao i gradovi naseljeni srpskom dijasporom.[1][2]
PovodOptužbe za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda.[3]
Situacije specifične za pojedine proteste i lokalne sredine
MetodeDemonstracije, Blokada, Internetski aktivizam.
Status
* Ispunjenje pojedinih zahteva:
Reakcije opozicije
Strane u civilnom sukobu
Opozicija u Srbiji
Vlast u Srbiji
Vodeće figure
Lideri SZS-a,
PSG,
Lideri Građanskog fronta Srbije,
UG „Jedan od pet miliona“ (do februara 2020),
„Građanski otpor“ (od februara 2020).
Aleksandar Vučić,
Siniša Mali,
Nebojša Stefanović,
Željko Mitrović,
Milutin Jeličić,
Dragoljub Simonović.
Broj

Više desetina hiljada građana:

  • Više od 70.000 simpatizera vladajuće koalicije na skupu podrške Vladimiru Putinu u Beogradu.[13]
  • Više hiljada građana na skupovima u okviru kampanje "Budućnost Srbije".
  • Nekoliko manjih jedinica policije i žandarmerije[14]

Protesti u Srbiji 2018—2020. godine, ranije poznati pod sloganima Stop krvavim košuljama i Jedan od pet miliona (1 od 5 miliona / #1od5miliona)[a], a pred kraj nezvanično pod nazivima (U) Bojkot 2020[15] i Građanski otpor[16], otpočeli su u kasnu jesen 2018. godine zbog načina vršenja vlasti od strane vlasti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije i zbog optužbi za porast političkog nasilja i korupcije. Događaj koji je bio direktan povod za prvi protest je incident u kojem je fizički napadnut opozicioni političar Borko Stefanović.[17] Nakon prvih protesta održanih u Beogradu, okupljanja su nastavljena širom Srbije, kao i u gradovima naseljenim srpskom dijasporom. Protesti predstavljaju najmasovnije antirežimske demonstracije u Srbiji još od vremena Petooktobarskih promena 2000. godine i jedne od najdugotrajnijih u Evropi.[18]

Govornici na protestima i organizatori su najčešće kritikovali situaciju u medijima i funkcionisanje institucija u državi, a kasnije su se kao motivi navodile novootkrivene afere funkcionera vladajuće stranke. Inicijatori protesta su se u početnoj fazi protesta ogradili od političkih stranaka i negirali su njihovo učešće u organizaciji, iako su postojali navodi da su značajnu ulogu u koordinaciji igrale utemeljene političke organizacije, primarno Savez za Srbiju, uz podršku drugih stranaka i pokreta.[3][19][20] Putem proglasa i poziva na organizovano učešće, podršku protestima su pružali akademski radnici, radnici u kulturi, sindikati i studenti. Prema istraživanju iz marta 2019. godine, nešto više od polovine učesnika nisu činili simpatizeri nijedne političke stranke, a većinu su činili visokoobrazovani građani i studenti.[21] Paralelno sa održavanjem protesta, Aleksandar Vučić i predstavnici vladajuće koalicije su organizovali seriju mitinga u sklopu kampanje „Budućnost Srbije“, dok su prorežimski mediji konstantno demonizovali učesnike protesta i opozicione aktere šireći dezinformacije javnosti.[22]

Još u fazi intenzivnog trajanja, protest je rezultirao određenim promena na opozicionom delu političkog spektra. 6. februara 2019. godine, većina parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka opozicije je kao odgovor na proteste potpisala tzv. „Sporazum sa narodom“, kojim se obavezala da napusti sve institucije (primarno Narodnu skupštinu Republike Srbije), te da bojkotuje sve izbore pod dotadašnjim uslovima.[23] Nakon najmasovnijeg protesta održanog 13. aprila u Beogradu je predstavljen stručni tim koji je dva meseca kasnije objavio uobličene zahteve građanskih protesta u vidu 42 preporuke i šest zaključaka vezanih za izborne i medijske uslove.[24]

Organizatori protesta, okupljeni u UG „Jedan od pet miliona“ su 3. septembra saopštili da zbog neispunjavanja nijedne preporuke poziva građane i stranke u Srbiji da bojkotuju redovne parlamentarne izbore koji će biti održani 2020. godine.[25] Većina opozicionih stranaka koje su podržavale proteste su proglasile bojkot, ali je deo pokreta „Jedan od pet miliona“ 28. januara 2020. objavio da će kandidovati sopstvenu listu, što je dovelo u pitanje sudbinu samih protesta.[26] Bivši članovi pokreta i inicijatori protesta, kao i lokalni organizatori protesta iz nekoliko gradova su osudili ovu odluku i pozvali građane da nastave sa protestima i da bojkotuju izbore.[27][28] Protesti su, potom, ipak nastavljeni, uz znatno direktnije učešće opozicionih stranaka i sa fokusom na kampanju za bojkot izbora.[29]

Odlukom organizatora, protesti su vanredno prekinuti 10. marta 2020. godine, zbog izbijanja pandemije virusa korona.[30][31][32]

Naknadno su se iz bojkota povukli i Pokret slobodnih građana i Dosta je bilo, najavljujući izlazak na izbore.

Tokom trajanja vanrednog stanja, u aprilu i maju 2020. godine izbija novi talas protesta, sa drugačijim, heterogenim zahtevima.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Predsednički izbori, stanje političkih i medijskih sloboda[uredi | uredi izvor]

Na predsedničkim izborima 2017. godine, koje je srpska opozicija bojkotovala, Aleksandar Vučić, kandidat vladajuće koalicije i tadašnji predsednik vlade je ostvario pobedu u prvom krugu sa osvojenih 55,08% glasova. Preliminarni rezultati izbora su već sutradan, 3. aprila, inicirali višenedeljne antirežimske proteste. Prema izveštaju OEBS-a i delegacije Saveta Evrope, identifikovane su brojne nepravilnosti i nedostaci tokom izbornog procesa, a neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[33][34] Organizacije koje su pratile izborni proces, kao i Evropska komisija su naglasili da je postojala izrazita disproporcija u pogledu zastupljenosti predsedničkih kandidata u medijima.[35][36][37]

Logo pokreta Protiv diktature

Na osnovu merenja indeksa demokratičnosti za 2018. godinu od strane magazina The Economist, Srbija je svrstana u kategoriju zemalja „nepotpune demokratije”, koju karakteriše načelno poštovanje sloboda u izbornom procesu, ali i prisustvo izraženih problema u vidu kršenja medijskih sloboda, nedovoljno razvijene političke kulture, niskog nivoa učešća građana u političkim procesima i problema u funkcionisanju vlasti i administracije.[38] Organizacija Freedom House je u izveštaju za 2018. godinu navela da je Srbija zemlja koja ima konstantan pad u indeksima slobode nakon dolaska Vučića na vlast, kao i da je u jednoj godini izgubila status „slobodnih” i svrstala se u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja. Prema objašnjenju, status Srbije opao je zbog pogoršanja u načinu sprovođenja izbora, zbog nastavka pokušaja vlade i prorežimskih medija da kroz zakone ugnjetavaju nezavisne novinare provlačeći ih kroz prljave kampanje, kao i zbog akumulacije izvršnih ovlašćenja od strane predsednika Vučića, u suprotnosti sa ustavnim ovlašćenjima.[39][40]

Evropska komisija, brojne međunarodne i domaće organizacije, medijska udruženja i istraživači su ukazali na generalne probleme u pogledu slobode medija u Srbiji od dolaska Aleksandra Vučića na vlast, navodeći pritiske i napade na nezavisne medije, kao i prisustvo lažnih vesti i prljave kampanje od strane prorežimskih medija.[33][41][42][43][44][45][46][47][48][49] Politički teoretičari i naučnici, analitičari i novinari vladavinu Aleksandra Vučića opisuju dominantno opisuju kao autoritarnu, autokratsku i kao primer iliberalne demokratije.[48][50][51][52][53][54][55][56][57][58][59][60]

Rad Narodne skupštine Srbije[uredi | uredi izvor]

Organizacija Freedom House je 2018. godine u izveštaju o političkim i medijskim slobodama u Srbiji navela da Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine, predsedava parlamentom izrazito partijski, sa velikim brojem prekida i kazni upućenim opozicionim poslanicima.[61] Njeno predsedavanje je bilo predmet kritika u javnosti zbog prakse da pomoću zvona poslanicima iz vladajuće većine sugeriše da glasaju za predloge.[62][63][64][65][66]

Opozicioni poslanici od kraja 2017. godine optužuju vladajuću većinu za „parlamentarno nasilje” i ocenjuju da je parlament obesmišljen nakon prakse poslanika iz vladajuće većine da predlažu više stotina gotovo identičnih amandmana koji često i nemaju veze sa predloženim zakonom, a od kojih kasnije i sami odustanu ili ne glasaju za njih, što sve dovodi do prisvajanja predviđenog vremena za raspravu i pomoću zloupotrebe poslovnika smanjuje vreme obraćanja opozicije u parlamentu.[67][68][69]

Ubistvo Olivera Ivanovića[uredi | uredi izvor]

Prema kasnijim rečima organizatora, jedan od povoda okupljanja je i nerazjašnjeno ubistvo Olivera Ivanovića, opozicionog političara sa Kosova i Metohije.[3]

Ivanoviću je 2017. godine, nakon tri godine zatvora u Kosovskoj Mitrovici zbog terećenja za navodni ratni zločin nad civilnim stanovništvom, ukinuta prvostepena presuda i određeno je da se brani sa slobode.[70] Nakon što mu je u julu godine zapaljen lični automobil od strane nepoznatih počinioca, Ivanović je izjavio da smatra da bi motiv mogao da bude njegovo političko delovanje.[71] Narednog meseca je objavljeno da je Ivanović kandidat za gradonačelnika Severne Kosovske Mitrovice na lokalnim izborima u oktobru 2017. godine ispred GI SDP, a njegovu kandidaturu su podržali i Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Nova stranka i Aleksandar Šapić.[72] Istog meseca je zapaljen auto i Dragiši Miloviću, koalicionom partneru i kandidatu za predsednika opštine Zvečan.[73][74] Srpska lista, Marko Đurić, direktor Vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju i potpredsednik SNS-a, i „RTV Pink” su vodili negativnu kampanju protiv Ivanovića, navodeći da je nepošten čovek u „antisrpskoj koaliciji”, da ima podršku Prištine i da radi na slabljenju jedinstva Srba na Kosovu i Metohiji.[75][76] Na izborima je Ivanović osvojio 18,52% glasova, iza kandidata Srpske liste Gorana Rakića koji je pridobio oko 67% glasova.[77]

Dana 16. januara 2018. u ranim jutarnjim časovima izvršen je atentat na Olivera Ivanovića ispred sedišta njegove stranke od strane nepoznatih počinilaca.[78][79][80] Iako je Aleksandar Vučić nekoliko puta tokom 2018. godine najavljivao da postoji napredak u istrazi i da će biti javno dostupne informacije o ubistvu, godinu dana od atentata vlasti Srbije nisu objavile osumnjičene i detalje ubistva.[81][82]

Osnivanje Saveza za Srbiju, incident i skup u Kruševcu[uredi | uredi izvor]

Fizički napad na Borka Stefanovića je bio jedan od povoda za prvi protest građana

Posle osnivanja Saveza za Srbiju 2. septembra 2018. godine, ova koalicija je pokrenula širok spektar aktivnosti, poput tribina, na kojima je predstavljala svoj politički program po različitim gradovima Srbije, te pregovora sa drugim opozicionim organizacijama o platformi za fer-izbore i poboljšanje medijskih uslova. Pre manje tribine, koja je trebalo da se održi u Kruševcu 23. novembra iste godine, došlo je do fizičkog incidenta, u kome su nepoznata lica napala lidera jedne od članica Saveza, Levice Srbije, Borka Stefanovića, te nekoliko njegovih stranačkih kolega. Stefanovića su nepoznate osobe udarile metalnom šipkom u potiljak, onesvestivši ga, a potom su ga i šutirale na zemlji. Njegovom kolegi Bobanu Jovanoviću su izbijeni zubi, a incident je prekinuo jedan policajac u civilnoj garderobi, koji je bio prisutan.[17] Ovaj incident je izazvao kolektivni šok među strankama i pojedincima iz opozicije, koji su već narednog dana na konferenciji za novinare nagovestile niz zajedničkih aktivnosti u cilju protesta protiv nasilja, direktno optužujući Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku za organizaciju napada.[83]

U sredu, 28. novembra, u sali SO „Stari Grad“ u Beogradu je organizovana tribina opozicionih građanskih aktivista, na kojoj su Sergej Trifunović i Siniša Kovačević pozvali opoziciono javno mnjenje da izađe na ulične proteste.[84] Prvi skup je najavljen za petak, 30. novembar u samom Kruševcu.[84] On je otpočeo kao redovna tribina Saveza za Srbiju uz podršku drugih stranaka i pokreta. Ipak, posle toga su prisutni izašli na ulice i organizovali protesnu šetnju, kojoj je prisustvovalo oko hiljadu ljudi.[85] Naredni skup je najavljen za Beograd, naredne subote, 8. decembra.

Tok[uredi | uredi izvor]

Decembar 2018 — Februar 2019.[uredi | uredi izvor]

Logo protesta, koji je korišćen od decembra 2018. do februara 2020.

Dana 8. decembra, na platou ispred Filozofskog fakulteta i na Studentskom trgu se okupilo više hiljada učesnika.[86] Tada je uspostavljena praksa da posle početnog skupa i govora građani krenu u protestnu šetnju po centralnim gradskim ulicama. Protesti u Beogradu su nastavili da se održavaju svake subote, a prema procenama većine izvora, do Nove godine je broj učesnika redovno bivao sve veći.[87] Tako je britanski list „Fajnenšel Tajms” izvestio da je na treći beogradski skup izašlo nekoliko desetina hiljada učesnika,[88][89] Istovremeno, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović je, posle tog protesta, u televizijskom obraćanju izneo ocenu da na ulicama nije bilo više od 5000 demonstranata.[90] Prema proceni organizatora, naredne subote, 29. decembra broj okupljenih išao i do 70.000 učesnika, mada su neutralni mediji davali konzervativnije procene (do nekoliko desetina hiljada ljudi).[91] Jedini redovni govornik na beogradskim protestima na prvih nekoliko skupova je bio glumac Branislav Trifunović, dok su se na pojedinačnim protestima, okupljenima obraćali akademik Dušan Teodorović, glumci Tihomir Stanić i Nikola Kojo, karikaturista Dušan Petričić, novinar Srđan Škoro, aktivista Desimir Stojanov, novinar Milan Jovanović i drugi.[86][87][92] U danima oko i posle Nove godine, redovni protesti su počeli da se održavaju i u drugim gradovima.[93] Do prvih dana marta, talas demonstracija se proširio do nekoliko desetina opštinskih i gradskih mesta.[94]

Mart — April 2019.[uredi | uredi izvor]

Početkom marta, na skupovima su počeli da govore i opozicioni političari.[95] U prvoj polovini tog meseca, u Beogradu dolazi do radikalizacije protesta, kada demonstranti na skupu 9. marta (koji je percipiran kao svojevrsna godišnjica demonstracija 1991. godine — a okupljenima se sa Terazijske česme, baš kao i 28 godina ranije, obratio glumac Branislav Lečić) blokirali na sat vremena zgradu RTS-a.[96] Tom prilikom je na ulici prvi put javno prezentovan tzv. "Dnevnik slobodne Srbije".[96]

Suprotno prvobitnom planu, koji je podrazumevao različite performanse ispred ulaza u RTS, 16. marta je deo demonstranata predvođen liderima Saveza za Srbiju ušao u zgradu RTS-a kroz treći ulaz u Aberdarevoj ulici, zahtevajući da se uključe u program.[97][98] Prvi put, policija i žandarmerija su nasilno intervenisale protiv okupljenih.[14] Pripadnici MUP-a su izneli iz zgrade pojedine opozicione političare i njihove simpatizere, a potom palicama intervenisali protiv okupljenih.[14] Pošto nisu ispunjeni zahtevi demonstranata da se uživo uključe u program RTS-a, nekoliko hiljada građana se narednog dana okupilo u 12 časova ispred zgrade Predsedništva Srbije, u trenutku dok je Aleksandar Vučić u njoj držao konferenciju za novinare.[99] Policijske i žandarmerijske snage su okružile zgradu Predsedništva, a drugi kordon je na uglu ulica Kralja Milana i Kneza Miloša primenio silu (palice i suzavac), kako bi sprečio prolazak kamiona sa ozvučenjem. Demonstranti su se ipak probili i spojili sa masom ljudi oko same zgrade.[99] Posle kraćih govora organizatora protesta, okupljeni ljudi su formirali sopstveni živi lanac oko zgrade, ne dozvoljavajući Vučiću da je napusti.[99] Ipak, posle informacije da je deo demonstranata uhapšen, formirana je kolona i okupljeni su se uputili u pravcu glavne gradske policijske stanice ("29. novembar") u ulici Despota Stefana.[100] Tamo ih je dočekalo još policijskih jedinica, te sam ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, a posle verbalnih čarki, dogodilo se i nekoliko manjih incidenata (stanica je gađana plastičnim flašama i kamenicama), posle čega je još nekoliko učesnika privedeno.[100] Skup je završen po informaciji da su uhapšeni raspoređeni po različitim prekršajnim sudovima u gradu, te da su im na brzinu izricane manje zatvorske kazne, pa su predstavnici SZS-a su dali rok do narednog dana u 15 časova da se svi uhapšeni oslobode, najavljujući nove proteste.[100] Narednog dana, Vučić je izjavio kako "ne može da abolira prekršajno osuđene, ali da bi voleo da budu oslobođeni", što se i dogodilo narednog dana.[101] Još pre ovih događaja, masovni protest je najavljivan za 13. april, koji je u medijima figurirao kao datum kada će svi demonstranti doći u Beograd.[102] Za 6. april je najavljeno da će, umesto skupa na Studentskom trgu (blokiranom zbog proširenja pešačke zone), centralno okupljanje biti ispred zgrade Vlade Srbije, posle čega će biti organizovana šetnja do zgrade televizije "Pink".[103] Zbog toga, uprava ove medijske kuće je uputila pismo na oko 130 međunarodnih organizacija, tražeći zaštitu od upada pristalica Saveza za Srbiju.[104] 4. aprila, predstavnici Saveza za Srbiju su pokušali da uđu u Skupštinu Grada Beograda, kako bi razgovarali sa gradonačelnikom Zoranom Radojičićem, ali su ih okupljeni zaposleni u gradskoj administraciji (pre svega žene) sprečili u tome.[105] Zbog toga su oni demontirali barikade (koje ograđuju radove na proširenju pešačke zone) i montirali ih ispred zgrade REM-a na Trgu Nikole Pašića.[106]

Miting „Svi kao jedan“[uredi | uredi izvor]

Miting "Svi kao jedan"

Dana 13. aprila, učesnici protesta iz cele zemlje su se okupili u Beogradu ispred Doma Narodne Skupštine na mitingu pod nazivom "Svi kao jedan".[107] Procene o broju učesnika su varirale od oko 7000 (prema policijskim i izvorima bliskim vlastima) do oko 35.000 i više (prema opoziciji).[107] Interesantno je da su paralelno sa ovim skupom, zvaničnici Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partnera (kao što su Goran Vesić i Aleksandar Vulin) nagovestili sopstveni štrajk glađu kao svojevrsnu kontraakciju.[108] Od ovoga su, pak, odustali, ali su odbornici i narodni poslanici iz redova SNS-a ušli u zgrade Narodne skupštine i pojedinih lokalnih parlamenata, blokirajući ih do daljeg.[108] Na prvom delu mitinga, okupljenima su se obratile značajne javne ličnosti, posle čega je usledila jednočasovna protestna šetnja. U završnom delu, za govornicu su se popeli opozicioni političari iz grupa potpisnica "Sporazuma sa narodom".[107] Protesti su se održavali i tokom uskršnjih praznika, a 4. maja u Pionirskom parku je bila formirana tzv. "Slobodna zona".[109]

April — Decembar 2019.[uredi | uredi izvor]

Branislav Lečić govori na skupu kod Terazijske česme, 20. aprila 2019.

Kako su se približavali letnji meseci, broj učesnika je počeo da opada, u pojedinim gradovima su skupovi prestali, a pojedini predstavnici opozicionih stranaka (poput Branislava Lečića) su predlagali da se protesti obustave do daljeg.[110]

Ipak, skupovi u Beogradu i pojedinim gradovima su nastavili da se održavaju i tokom letnjih i jesenjih meseci 2019. godine.

Skup održan 21. decembra 2019. godine u Beogradu se smatra nešto posećenijim, te najmasovnijim još od mitinga "Svi kao jedan", a kao razlog tome se navodi činjenica da se okupljenima obratio uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je svega nekoliko dana ranije bio pušten iz kućnog pritvora.[111]

Januar — Mart 2020[uredi | uredi izvor]

Prvi skup u 2020. godini je održan 3. januara u Novom Sadu, dok je prvi beogradski protest održan sutradan, 4. januara. Istog dana je, posle pauze od nekoliko meseci, održan protest i u Kragujevcu.[112] Veliko iznenađenje u opozicionom javnom mnjenju je nastalo 21. januara, kada je grupa iz organizacije "Jedan od pet miliona" objavila da će izaći na izbore, ukoliko to učine i Nova stranka i Stranka moderne Srbije, koje su prethodno potpisale Sporazum s narodom.[113] Odluku o izlasku na izbore su potvrdili naredne nedelje, 28. januara, od čega su se ogradili brojni lokalni odbori ove organizacije.[114][114]

Petnaest bivših članova pokreta "Jedan od pet miliona", koji su učestvovali u organizaciji protesta u početnim fazama, je objavilo pismo javnosti kojim se ogradilo od odluka pokreta da izađu na izbore.[27] Organizatori protesta u Kruševcu, Kragujevcu, Čačku, Kikindi, Novom Sadu i Kosovskoj Mitrovici su se, takođe, distancirali od odluke pokreta i pozvali građane da se ponovo okupljaju na protestima.[28]

Naredni protesti su se u neizmenjenom formatu održali u Novom Sadu i Kragujevcu, dok je u Beogradu znatno veće učešće u organizaciji uzeo Savez za Srbiju. Od 1. februara proteste organizuje grupa građana pod nazivom Građanski otpor. Protesti su nastavili da se održavaju u isto vreme kao i prethodni. Na šetalici od 1. februara stoji natpis U BOJKOT 2020.

Prekid[uredi | uredi izvor]

U prvim mesecima 2020. godine, svetom je počela da se širi pandemija teškog akutnog respiratornog sindroma koronavirusa. Posle prvih zabeleženih slučajeva u Srbiji, organizatori protesta u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu su 10. marta doneli odluku da se protesti do daljnjeg prekidaju.[30][31][32] U toku prolećnih meseci postaje sve jasnije da je ovaj talas protesta, faktički, okončan bez vidljivijih rezultata. Pak, u aprilu izbija još jedan talas protesta sa konkretnijim zahtevima.

Memorijali[uredi | uredi izvor]

Masovni skup je organizovan u sredu 16. januara 2019. godine, na prvu godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića, kada su građani u tišini prošetali od platoa Filozofskog fakulteta do Hrama Svetog Save na Vračaru, ispred koga su ostavili upaljene sveće.[115] Pre ovog skupa, nekoliko pripadnika organizacije Lokalni front iz Kraljeva je četiri dana pešačilo Ibarskom magistralom iz svog grada do Beograda, u okviru tzv. „Ibarskog marša”, a to kako bi na ovaj način odali počast Ivanoviću, te skrenuli pažnju na značaj tog skupa.[116] Druga masovna memorijalna šetnja je organizovana u utorak, 12. marta, na šesnaestu godišnjicu atentata na premijera Srbije, Zorana Đinđića.[117] Na skupu nije bilo govora, već su samo reprodukovane poznate Đinđićeve izjave.[117] Dana 13. marta je na Trgu slobode u Novom Sadu obeležena četvrta godišnjica teške helikopterske nesreće u okolini Surčina, u kojoj su poginuli četvoročlana posada i beba, koju su pokušali da evakuišu iz snežnog nanosa pokraj Novog Pazara.[118] Memorijal Oliveru Ivanoviću je potom održan i povodom druge godišnjice njegovog ubistva u subotu 17. januara 2020. godine.[119]

Zahtevi protesta[uredi | uredi izvor]

Glumac Branislav Trifunović, jedan od redovnih govornika na protestima, koji je izneo prve uobličene zahteve protesta

Zahtevi samih organizatora, izneseni pre trećeg beogradskog protesta su dodatno uobličeni, pa je tako u dokumentu, koji su potpisali Jelena Anasonović (ispred pokreta „Protiv diktature”) i glumac Branislav Trifunović, zahtevano:

  • Pet minuta za gostovanje predstavnika protesta i da Radio-televizija Srbije u svakoj informativnoj emisiji omogući opoziciji da iznese svoje stavove,
  • Da RTS objavljuje istinite podatke o broju okupljenih građana, emituje verodostojne snimke sa protesta i objavi zahteve demonstranata,
  • Otkrivanje javnosti nalogodavca ubistva lidera Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića, nalogodavaca napada na lidera Levice Srbije Borka Stefanovića, kao i ko je pokušao da ubije novinara portala Žig info Milana Jovanovića i ko je to naredio.[120]

Posle održavanja ovog skupa, organizatori su od Aleksandra Vučića zahtevali i smenu ministra unutrašnjih poslova, Nebojše Stefanovića, dajući rok do subote 29. decembra u 18 časova, za kada je bio zakazan novi protest.[121] Ovaj uslov nije ispunjen u datom roku.

Na protestu 19. januara, govornici i pojedini učesnici su kao zahtev istakli i ostavku Aleksandra Vučića, ali i to da opozicija preuzme političku odgovornost za dešavanja na ulicama, te da precizno formuliše sopstvene zahteve.[122]

Na najmasovnijem protestu od početka, koji je održan 13. aprila u Beogradu pod nazivom „Svi kao jedan”, su predstavljenu sledeći zahtevi:

Takođe je pročitano je da su predstavnici protesta „Jedan od pet miliona” spremni za razgovor sa nadležnim organima i da će delegirati predstavnike za sve tri predložene radne grupe.[123] Na narednom protestu je predstavljen je tim stručnjaka nestranačkih ličnosti za pregovore s vlašću koji će činiti profesori Čedomir Čupić, Dušan Vučićević i Snježana Milivojević, politikolozi Jovanka Matić i Boban Stojanović, reditelj Srđan Dragojević, novinar Vukašin Obradović i Zoran Gavrilović, kao i Nezavisno udruženje novinara Srbije i Asocijacija slobodnih medija.[124] Ekspertski tim je 3. juna objavio uobličene zahteve građanskih protesta u vidu 42 preporuke i šest zaključaka vezanih za izborne i medijske uslove.[24]

Odgovor vlasti[uredi | uredi izvor]

Medijske reakcije[uredi | uredi izvor]

Reagujući na informacije o izbijanju protesta protiv njega, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić je odbacio zahteve opozicije i izjavio:

Hoćete izbore? Šta hoćete? Ja da vam nešto popuštam, tim vašim glupostima i za šta se zalažete, neću. Nisam ni četiri meseci kada su šetali. Unapred vam kažem da mi ne pada na pamet... Može pet miliona da vas se skupi, možete samo da dobijete izbore i onda ispunjavajte ono što je narodu obećano. Ja pod pritiscima neću da radim i po tome se razlikujem od svih drugih.[125]

Nekoliko nedelja kasnije, pak, Vučić je donekle ublažio svoj stav i izjavio kako je spreman da sasluša nezadovoljne građane koji protestuju na ulici i podlegne njihovim pritiscima, ali da neće podleći pritiscima „lažova iz opozicije”.[126]

Gostujući na RTS-u, premijerka Vlade Srbije, Ana Brnabić je prokomentarisala kako su protesti legitimni, ali da joj nisu jasni.[127] Ivica Dačić, potpredsednik vlade i ministar inostranih poslova je dao izjavu da treba razdvojiti građane na protestima i glumce koji ih podržavaju od opozicionih političara koji žele da iskoriste proteste da bi pokazali da imaju podršku za svoju politiku[128], dok je predsednica Narodne skupštine, Maja Gojković, izjavila da bi želela da sasluša građane, ali ne i pripadnike bivše vlasti, kao i da ličnosti i političke partije iz Sveza za Srbiju pokušavaju da se sakriju iza građana.[129]

Srpska napredna stranka je 3. februara na svom sajtu, zvaničnim nalozima na Jutjub-u i društvenim mrežama objavila spot čija je osnovna poruka bila predstavljanje Dragana Đilasa i Vuka Jeremića kako kao organizatori protesta manipulišu učesnicima nakon dobijanja naredbi i novca od tzv. „tajkuna broja 1”.[130] Dan kasnije je predsednik Vučić najavio da će započeti kampanju „Budućnost Srbije” u sklopu koje će obići mesta u svih 29 okruga sa namerom da se upozna sa problemima građana i da im predstavi dosadašnje rezultate, što su politički analitičari opisali kao svojevrsni odgovor na proteste i na tvrdnje da vlast gubi podršku (videti odgovarajuću sekciju).[131][132]

Nakon najave Marka Jakšića, odbornika GI SDP Olivera Ivanovića, da će protesti biti održani i u Kosovskoj Mitrovici, direktor vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, je izjavio da Kosovska Mitrovica nije mesto za podele i poručio liderima Saveza za Srbiju, nazvavši ih političkim profiterima i diletantima, da zaobiđu taj grad.[133]

Skup podrške Vladimiru Putinu[uredi | uredi izvor]

Transparent u centru Kruševca, postavljen u vidu podrške kampanji Aleksandra Vučića, februara 2019.

Dana 17. januara 2019. godine, svega dan posle skupa povodom godišnjice ubistva Olivera Ivanovića, u zvaničnu posetu Srbiji je došao ruski predsednik Vladimir Putin.[134] Organizacije bliske Srpskoj naprednoj stranci su za taj dan najavile masovni doček ovog državnika, uz podršku samom Vučiću, što su organizatori protesta, opozicioni političari ocenili kao „kontramiting”, no iz vladajućih struktura su odbacili takve navode.[135] Posle početnog skupa na Terazijama, kolona od nekoliko desetina okupljenih građana je prošetala do Hrama Svetog Save, očekujući da im se Putin i Vučić obrate, što, pak, nije bilo predviđeno protokolom, pa se ruski predsednik u svega nekoliko reči obratio okupljenima.[136] Dok su mediji bliski vladajućim strankama ocenile da se u Beogradu okupilo oko 125.000 simpatizera Vučića i Putina,[137] nezavisni i mediji bliski opoziciji su isticali kako je veliki broj zaposlenih u javnom sektoru širom zemlje bio primoran da prisustvuje skupu, te su napominjali kako je hiljade autobusa organizovano došlo u glavni grad iz cele Srbije.[138]

Kampanja „Budućnost Srbije“[uredi | uredi izvor]

Početkom februara, Vučić je otpočeo ličnu turneju, tokom koje, prema sopstvenim rečima, planira da obiđe celu zemlju. Tim povodom je on pokrenuo sopstveni nalog na društvenoj mreži „Instagram“ i lansirao niz promotivnih spotova.[139] Turneja je pokrenuta uz optužbe da su pojedini lokalni mediji prinuđeni da se uživo uključuju u Vučićeve konferencije za novinare.[140] Iako nije otvoreno rečeno da je reč o izbornoj kampanji, Vučićev generalni sekretar, Nikola Selaković nije ni opovrgao tvrdnje da je reč o uvodu u izbornu kampanju.[141] Do sredine marta, Vučić je obišao nekoliko okruga.

Optužbe za nasilje i fašizam[uredi | uredi izvor]

Tabla u Ulici Kraljice Marije u Beogradu prelepljena je plakatom tokom protesta 2019. godine

Nakon nekoliko meseci trajanja protesta, predstavnici vlasti sa svih nivoa su konstantno proteste nazivali okupljanjima koje predvode fašisti i tajkuni, ujedno ih optužujući za sprovođenje nasilja.[142][143] Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, je proteste povezao sa navodnom proslavom datuma kada je Adolf Hitler zauzeo Beograd, kao i sa navodnom podrškom od strane Ramuša Haradinaja, predsednika vlade Republike Kosovo povezanog sa ratnim zločinima, sa ciljem da se sruši Aleksandar Vučić.[144][145] Vesić je 11. aprila, zajedno sa Aleksandrom Vulinom, ministrom odbrane, i mnogim drugim funkcionerima iz stranaka vladajuće koalicije najavio štrajk glađu koji bi, prema njihovim rečima, predstavljao jedini civilizovan način suprotstavljanja „huliganizmu i nasilju”.[146] Nakon konsultacija sa predsednikom republike, Aleksandrom Vučićem, je doneta odluka da se odustane od štrajka, ali da se kreće u novi način odbrane i ostajanja tokom celog dana i noći u republičkoj i lokalnim skupštinama, pred i za vreme „skupa Svi kao jedan”, kako bi se institucije „odbranile od nasilja i povampirenog fašizma”.[146]

Odgovor opozicije[uredi | uredi izvor]

Stav opozicije[uredi | uredi izvor]

Posle incidenta u Kruševcu, tadašnji predsednik Pokreta slobodnih građana i Građanskog bloka 381, Saša Janković je uzeo učešće na zajedničkoj konferenciji za novinare opozicije, te je osudio ovaj čin.[147] Ipak, PSG i GB381 nisu učestvovali u prva tri protesta, za šta su davani različiti razlozi, od kojih je najznačajniji bila promena govornika na prvom protestnom skupu u Beogradu, kada se, između ostalog, odustalo od ideje da među govornicima bude glumica Mirjana Karanović (videti sekciju kontroverze).[148] Narednih dana, brojne poznate ličnosti, među kojima i neki od potpisnika „Apela 100” (kojim je Janković podržan kao kandidat za predsednika Srbije prethodne godine) su ovo komentarisali u veoma negativnoj konotaciji, što je dovelo do toga da 17. decembra Saša Janković objavi da se povlači iz politike, te da podnosi ostavke na sve funkcije u PSG-u i GB 381.[149] Jedan dan uoči trećeg beogradskog protesta, 21. decembra, Pokret slobodnih građana je pozvao svoje pristalice da se pridruže demonstracijama.[150] Demokratska stranka Srbije je, slično PSG-u, uzela učešće na zajedničkoj konferenciji za novinare opozicije posle prebijanja Borka Stefanovića, te, štaviše, učestvovala protestu u Kruševcu. Ipak, kada je glumica Mirjana Karanović najavljena kao jedan od govornika na prvom skupu u Beogradu, oni su uskratili podršku demonstracijama.[151] Pošto je već na tom skupu spisak govornika izmenjen, DSS je promenio odluku i priključio se protestu već od naredne subote.[152] Proteste je podržao i lider Nove Srbije i Nacionalnog centra, Velimir Ilić.[153] Srđan Šajn, predsednik Romske partije, takođe je podržao proteste.[154] Pokret Dosta je bilo je 22. januara 2019. izdao saopštenje u kojem je objasnila da njihovi članovi učestvuju na protestima od samog početka, ali da smatraju da stranke i političari ne treba da budu u prvim redovima i da zahtevi protesta treba da budu konkretniji.[155]

Kako bi pružili dodatnu podršku protestima, svi opozicioni poslanici (sa izuzetkom članova LDP-a, LSV-a, SDA i SRS-a) su, počev od posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije 28. januara, na kojoj je govorio predsednik Slovenije, Borut Pahor, otpočeli bojkot parlamenta.[156] Prethodno su pojedini poslanici Demokratske stranke Pahoru uručili dokumentaciju o napadima vlasti na opoziciju i medije, kao i fotografije sa protesta koji su do tog dana trajali dva meseca unazad.[156]

Poslanici LSV-a su, takođe, bojkotovali sednice Narodne skupštine i Skupštine AP Vojvodine i objasnili da ta stranka podržava građanske proteste i učestvuje na njima, ali da ne podržava ujedinjenje svih opozicionih partija bez jasnog programa.[157][158][159] Lider LDP-a, Čedomir Jovanović, je izjavio da podržava građanske proteste, ali ne opoziciju okupljenu oko Saveza za Srbiju i bojkot rada parlamenta na koji su pozvali.[160][161] Aleksandar Šapić, predsednik Srpskog patriotskog saveza, je u aprilu 2019. godine naglasio da podržava iznesene zahteve i da se ne protivi učešću svojih članova i simpatizera na protestima, ali da zvanično neće podržati i pojavljivati se na njima.[162]

Zahtevi opozicije[uredi | uredi izvor]

Dana 14. decembra, posle oko dva meseca zajedničkog rada na toj platformi, velika većina opozicionih stranaka i pokreta u Srbiji je potpisala sporazum, kojim su tražili slobodne medije i poštovanje izbornog procesa.[163] Neki od njih podrazumevaju:

  • Svakodnevno informisanje javnosti na javnim servisima o aktivnostima vlasti i opozicije, i to u trajanju od najmanje 30 minuta,
  • Redovno učešće opozicionih stranaka, saveza i pokreta u informativnim emisijama javnih servisa,
  • Sprečavanje zloupotrebe biračkog spiska kroz uvođenje krivične odgovornosti resornog ministra (ako se spisak nađe kod neovlašćenih osoba), te sprečavanje zloupotrebe javnih resursa u izbornoj kampanji,
  • Promena sastava Regulatornog tela za elektronske medije, radi dosledne primene ovlašćenja tog tela u kontroli elektronskih medija.[163]

Sporazum su potpisali Savez za Srbiju, Pokret slobodnih građana, Demokratska stranka Srbije, Nova stranka, Socijaldemokratska stranka, Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, Građanske platforme, Pokret centra i Dosta je bilo.[163][164]

Reagujući na zahteve organizatora protesta, Savez za Srbiju je predložio okupljanje celokupne opozicije, sindikata i predstavnika građanskih udruženja zarad kreiranja zajedničke platforme, plana i preciziranja političkih ciljeva demonstracija.[165]

„Sporazum sa narodom“[uredi | uredi izvor]

Posle nekoliko nedelja, predstavnici većine potpisnika prethodnog dogovora (sa izuzetkom DJB-a, DSS-a i Ne da[vi]mo Beograd) su 6. februara potpisali sveobuhvatniji sporazum, koji podrazumeva:

  • Zajedničku borbu za slobodne medije i slobodne i poštene izbore na način koji je definisan Zajedničkim uslovima opozicije za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora (a koji su sastavni deo sporazuma),
  • Bojkot izbora do ispunjenja ovih uslova, uz nepriznavanje institucija formiranih na takvim izborima,
  • Demokratizaciju i borbu protiv nasilja i ekstremizma, koje nameće režim, te solidarnost u zaštiti ugroženih građana,
  • Obelodanjivanje i preispitivanje svih akata, koje je usvojio aktuelni režim, a koji ugrožavaju državne, nacionalne i bezbednosne interese.
  • Bojkot svih institucija,
  • Rad na formiranju zajedničke izborne liste, kada se do poštenih izbora dođe,
  • Formiranje vlade stručnjaka, koja će:
    • Obezbediti vraćanje demokratskih načela i vladavinu prava u Srbiji i poštovanja ustavnih načela o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku,
    • Uspostaviti nezavisno sudstvo i tužilaštvo,
    • Uspostaviti nezavisnost Ustavnog suda Srbije,
    • Uspostaviti specijalnog tužioca za korupciju, organizovani kriminal i trgovinu uticajem,
    • Osnažiti državnu revizorsku instituciju,
    • Utvrditi kriterijum za izbor javnih funkcionera,
    • Zaštititi nezavisna i regulatorna tela od stranaka,
    • Izvršiti lustraciju,
    • Ispitati poreklo imovine,
    • Izvršiti izmenu izbornog zakonodavstva i
    • Zaštititi lokalnu samoupravu.[23]

Od beogradskog protesta 16. februara, sporazum je stavljen na raspolaganje za potpisivanje građanima.[166]

„Deklaracija“[uredi | uredi izvor]

Na tribini održanoj u Kombank dvorani 2. februara 2020, deo opozicije koji je proglasio bojkot (bez pokreta Dosta je bilo, ali sa Pokretom slobodnih građana, pri čemu su i jedni i drugi u to vreme učestvovali u bojkotu, ali su kasnije odlučili da izađu na izbore) je doneo deklaraciju, kojom se obavezuje da ne prizna vlast proisteklu iz „nelegitimnih izbora“.[167]

Promene u opoziciji[uredi | uredi izvor]

Decembra 2018. godine, Saša Janković se povukao iz politike,[149] a na mesto predsednika Pokreta slobodnih građana je krajem januara 2019. došao glumac Sergej Trifunović. Organizacija Ne da(vi)mo Beograd (organizator protesta tokom 2016. godine) je u januaru 2019. godine objavila svoj spisak zahteva i predloge za pojačavanje pritiska na režim i ostvarivanja prva za slobodne i fer izbore[168], dok je narednog meseca saopšteno da će zajedno sa Lokalnim frontom iz Kraljeva, UPSS iz Niša i drugim lokalnim pokretima i inicijativama formirati zajedničku političku organizaciju Građanski front koja će zastupati vrednosti demokratskog socijalizma.[169]

Demokratska stranka, Socijaldemokratska stranka i Zajedno za Srbiju su početkom marta pokrenule proces ujedinjenja u Demokratsku stranku, a pregovori se vode i sa Novom strankom i drugim srodnim partijama i organizacijama.[170][171] Dragan Đilas je 19. aprila izabran sa predsednika novoformirane Stranke slobode i pravde, koja je nastala spajanjem partija Zelena ekološka partija - Zeleni, Levica Srbije i drugih organizacija i pojedinaca koji su prethodno bili bliski Savezu za Srbiju i podržavali građanske proteste.[172]

Liga socijaldemokrata Vojvodine i Vojvođanska partija su potpisali sporazum o saradnji koji je u medijima nazivan Vojvođanskim frontom.[173][174] Dogovor o saradnji su potpisali Stranka moderne Srbije (partiju koju su formirali članovi koji su napustili Dosta je bilo) i Građanski demokratski forum (formiran od strane bivših članova Pokreta slobodnih građana), proglasivši svoj blok pravom građanskom alternativom.[175]

Reakcije međunarodne zajednice[uredi | uredi izvor]

Evropska komisija, izvršni organ Evropske unije, je u izveštaju o Srbiji u maju 2019. godine skrenula pažnju na mirne višemesečne proteste koji zahtevaju slobodu medija i regularne izbore.[176] U izveštaju se pominje da je vladajuća partija dovela do pogoršanja mogućnosti za adekvatnu raspravu u parlamentu i da su opozicione stranke otpočele bojkot sednica, ali i najavile bojkot eventualnih izbora. Upućene su kritike na izborne uslove, s akcentom na neravnopravnu zastupljenost u medijima i mešanje stranačkih i državnih aktivnosti.[176] Ozbiljna zabrinutost postoji zbog ugroženih medijskih sloboda, slučajeva pretnji, zastrašivanja i nasilja nad novinarima, a upućen je poziv da se što pre usvoji i implementira nova medijska strategija i da se pojača nezavisnost Regulatornog tela za elektronske medije.[176]

Reakcije i podrška[uredi | uredi izvor]

Akademska i strukovna podrška[uredi | uredi izvor]

Dana 18. januara 2019. godine, više medija je prenelo pismo javnosti sto pet profesora, penzionisanih profesora, emeritusa, docenata i predavača Filozofskog fakulteta, kojim su podržali proteste, ističući kako u ponašanju aktuelne vlasti prepoznaju znake diktature.[177] Dana 21. januara, podršci su se pridružili i gotovo svi nastavnici i saradnici Fakulteta političkih nauka.[178] Ubrzo je formiran i zajednički spisak svih akademskih radnika u Srbiji, koji je do kraja te sedmice (27. januara) potpisalo preko pet stotina nastavnika sa svih državnih i izvesnog broja privatnih univerziteta.[179] Nekoliko dana ranije, sličan proglas je potpisalo i stotinak advokata.[180]

Dana 31. januara objavljen je spisak od preko 400 umetnika i stručnih saradnika u kulturi koji podržavaju građanske proteste i, kako navode, istraju u odbrani slobode govora i stvaralaštva i brane osnovna načela demokratije.[181] Jedna od potpisnica, glumica Svetlana Bojković, je objasnila da podrška protestima ne znači podrška opoziciji, već da se i od vlasti i od opozicije traži da se u političku kulturu uvedu građanske vrednosti i standardi.[182] U prvim mesecima 2019. godine podršku protestima su pružili Vojni sindikat Srbije, Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, Policijski sindikat Srbije i nekoliko udruženja poljoprivrednih proizvođača.[183][184][185][186]

Prof. dr Dubravka Stojanović, jedna od prvih potpisnika podrške protestima i jedna od organizatora ciklusa tribina „Nije filozofski ćutati”

Početkom februara, spisak podrške akademskih radnika u Srbiji je dostigao broj od preko 1400 potpisnika, a pokrenuta je i peticija podrške pripadnika naučne dijaspore Srbije koju je potpisalo nekoliko desetina zaposlenih na univerzitetima u inostranstvu.[187][188] Povodom izjave Mladena Šarčevića, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, da među potpisnicima nema ozbiljnih imena i da spisak čine polovina penzionera i polovina mladih istraživača „koji su počeli da rade tek juče”, rektorka Univerziteta u Beogradu prof. dr Ivanka Popović je u izdala saopštenje za javnost u kojem je navela da ličnost svakog člana univerzitetske zajednice mora uvek da bude poštovana, u skladu sa ustavnim i zakonskim jemstvima integriteta, dostojanstva i prava na privatnost.[189][190]

Filozofski fakultet u Beogradu je 7. februara pokrenuo ciklus tribina pod nazivom „Nije filozofski ćutati” sa ciljem da se pridruži građanskim nastojanjima za uspostavljanje demokratskog društva.[191] Jedan od organizatora tribina i profesorka na odeljenju za istoriju, Dubravka Stojanović, je objasnila da će se tribine održavati svakog četvrtka sve do juna, naglasila da misli da je značajno širenja podrške protestima među akademskom zajednicom i da protesti i tribine mogu osnažiti društvo.[192] Prof. Stojanović je, takođe, u obrazloženju svoje podrške protestima pomenula da je ključno što je povučena granica ispod koje nijedna vlast ne sme ići, da je otpor društva važniji od puke, površne promene vlasti.[193]

Učešće studenata[uredi | uredi izvor]

Prema istraživanju iz marta 2019. godine, studenti su činili približno četvrtinu učesnika protesta.[21] U medijima je u više navrata najavljivano organizovano učešće studenata sa različitih fakulteta u Beogradu, uključujući Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Fakultet organizacionih nauka, Elektrotehnički, Farmaceutski, Biološki, Fakultet dramskih umetnosti i Visoku školu elektrotehnike i računarstva.[194][195][196][197][198] Takođe, najavljeno je i organizovano učešće studenata Univerziteta u Novom Sadu na protestima.[199]

Predsednik Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu, Dino Martinić, je izjavio da bi zvanična podrška protestima od strane te organizacije bila kršenje Statuta Univerziteta i Zakona o visokom obrazovanju, kojima se zabranjuje delovanje koje u osnovi ima političke i stranačke ciljeve.[200] Predsednik Saveza studenata Beograda, Borijan Soković, je objasnio da organizacija neće pružiti podršku protestima, niti bilo kojoj političkoj opciji, već da će njihov akcenat biti na rešavanju problema specifičnim za studente.[200] Ana Todorović, predsednica Studentskog parlamenta Univerziteta u Novom Sadu, se ogradila od protesta uz apel medijima da proteste ne nazivaju studentskim zato što u organizaciji ne učestvuje nijedan studentski parlament.[201]

Rektorat Univerziteta u Beogradu je u septembru 2019. bio blokiran dvanaest dana od strane studenata, jedan od vodećih motiva je bila sporna doktorska disertacija Siniše Malog

Povodom Dana studenata (4. aprila), 6. aprila je bila organizovana posebna studentska protestna šetnja počevši od Studentskog grada na Novom Beogradu pa do zgrade Vlade Srbije gde su se studenti pridružili ostalim učesnicima protesta.[202] Pet dana kasnije su studenti Univerziteta u Beogradu okupljeni u „Jedan od pet miliona” organizovali performans u kojem su simbolično nosili kofere obeležene zastavama evropskih zemalja kako bi ukazali na probleme sve masovnijeg odlaska mladih iz Srbije, lažnih diploma i plagiranih doktorata.[203]

Studenti iz udruženja „Jedan od pet miliona” su 13. septembra sa grupom drugih studenata i profesora otpočeli blokadu Rektorata Univerziteta u Beogradu smeštenog u Kapetan-Mišinom zdanju, sa namerom da ukažu na brojne probleme u funkcionisanju univerziteta.[204] Vodećih zahtevi su se odnosili na spornu doktorsku disertaciju Siniše Malog, ministra finansija. Studenti su zahtevali od rektorke prof. dr Ivanke Popović da javno zatraži od predsednice Vlade Ani Brnabić razrešenje Siniše Malog sa ministarskog mesta.[205] Rektorka je izjavila da su namere studenata koje protestuju časne, ali da se ne slaže sa načinom izražavanja pošto blokada onemogućava rad i ugrožava interese stotine hiljada studenata.[206] Ujedno je, kao i Rektorski kolegijum, osudila upad aktivista vladajuće stranke u Rektorat koji su fizički nasrnuli studente.[207][208] Četrdeset druga po redu protestna šetnja u Beogradu, održana 21. septembra, je bila posvećena „borbi za čast univerziteta” i završena ispred zgrade Rektorata.[209] Nakon dvanaest dana blokade, prof. Popović je izdala saopštenje u kom je pomenula da prihvata moralnu odgovornost i staje uz svoje studente koji protestuju, te da zahteva od Odbora za profesionalnu etiku da donese svoju konačnu odluku o izradi doktorske disertacije Siniše Malog, a od svih aktere u političkom i javnom životu odgovorno ponašanje, uz puno poštovanje autonomije univerziteta.[210] Nakon saopštenja rektorke i uspešnih pregovora, studenti su prekinuli blokadu.[211] Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu na sednici održanoj 21.11.2019. godine jednoglasno je utvrdio postojanje neakademskog ponašanja Siniše Malog prilikom izrade doktorske disertacije i uputio Rešenje Senatu Univerziteta radi postupanja u skladu sa Pravilnikom o postupku poništavanja diplome doktorskih studija.[212]

Učešće srednjoškolaca[uredi | uredi izvor]

Dana 18. marta, grupa učenika Filološke gimnazije se uputila u smeru policijske stanice, jer je u pređašnjim incidentima na zatvorsku kaznu po skraćenom postupku upućen njihov školski drug Pavle Cvejić.[213] Oni su vlastima dali rok od četrdeset osam sati da ga pusti na slobodu, najavljujući da će pozvati sve vršnjake na zajednički skup posle toga.[213] Već narednog dana, učenici Ekonomske škole u Kovinu su organizovali sopstveni protest upozorenja.[214] Istog popodneva, iz istog razloga su protestovali i srednjoškolci iz Žitorađe i Prokuplja.[215]

Stav Srpske pravoslavne crkve[uredi | uredi izvor]

Patrijarh srpski Irinej je izjavio da ne vidi korist za narod od podsticanja na proteste, pozivajući se na aktuelnu političku krizu oko rešavanja statusa Kosova i Metohije:

Socijalni problemi i nezadovoljstvo koje postoji kod nekih slojeva društva ne treba da cepaju narodno biće, posebno imajući u vidu osnivanje još jedne albanske vojske, sprečavanje snabdevanja srpskih ustanova, bolnica, škola i drugog na Kosovu i Metohiji.[216]

Patrijarh je, takođe, doveo u vezu sporadične proteste u Banja Luci (zbog ubistva momka Davida Dragičevića) sa onima u Srbiji.[217] Komentarišući to, protođakon Ljubomir Ranković, urednik radija „Glas crkve” je istakao da je reč o patrijarhovom ličnom stavu (na koji on ima pravo kao političko biće), te da samo Sveti arhijerejski sabor iznosi zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve.[217] Pojedini sveštenici (poput niških protojereja Miomira Jevtića i Bogosava Stankovića) su uzeli učešće u protestima, ističući da je "crkva uvek uz narod".[218]

Grigorije, episkop diseldorfski i nemački

Obraćajući se na centralnoj državnoj manifestaciji u Nišu povodom obeležavanja 20 godina od početka NATO agresije na SRJ, patrijarh Irinej je izjavio:

Ono što vidimo danas na ulicama nije dobro. To daje snagu našim neprijateljima. Zna se kako se dolazi do položaja i do vlasti. Na ovaj način ne mogu doći, niti nauditi, ali mogu nauditi svome narodu i svojoj državi. A verujem da to ne žele. Možda su druge želje jače od njih, ali moraju da razmisle šta čine i da se sa malo više ljubavi obrnu svome narodu, svojoj otadžbini i svojoj budućnosti.[219][220]

Savez za Srbiju je u svom pismu upućenom patrijarhu Irineju optužio patrijarha da je otvoreno stao na stranu vlasti, za direktno mešanje u dnevno-politička pitanja i kako „SPC nije u vlasništvu SNS”.[221][222] Vladika Grigorije, episkop diseldorfski i nemački, je javno podržao proteste navodeći da je to najmudriji mogući način borbe protiv nasilja.[223]

Kontroverze[uredi | uredi izvor]

Hapšenje, puštanje i ostavka Dragoljuba Simonovića[uredi | uredi izvor]

Dana 25. januara je uhapšen predsednik opštine Grocka i član predsedništva SNS-a, Dragoljub Simonović, zbog osnovane sumnje da je naredio napad na novinara Milana Jovanovića. Ovu vest je zvanično saopštio predsednik Srbije Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare kojoj je prisustvovao i ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović.[224] Simonovićevo hapšenje su pozdravili OEBS i organizacija Reporteri bez granica.[224] Ipak, posle nešto više od mesec dana provedenih u pritvoru, on je pušten da se brani sa slobode 7. marta.[225] Posle pritiska javnosti, podneo je ostavku 15. marta.[226] Paralelno sa protestom 20. marta, koji je organizovala opozicija (jer do 19. marta, skupština opštine nije uvrstila ovo na dnevni red), simpatizeri SNS-a su organizovali i sopstveni skup.[227] U tim momentima, skupština je usvojila Simonovićevu ostavku.[228]

Govornici[uredi | uredi izvor]

Prve ozbiljnije kontroverze u vezi sa protestom su nastale 8. decembra, kada se održavao prvi beogradski skup. Naime, putem društvenih mreža je najavljeno da će govoriti glumica Mirjana Karanović, košarkaški trener Duško Vujošević, te glumac Branislav Trifunović. Ovo je izazvalo negodovanja pojedinih desničarskih i građansko-liberalnih krugova, pri čemu su prvi bili nezadovoljni izborom Karanovićke, a drugi Vujoševića.[229] Tih dana je često citirana emisija, u kojoj je glumica čitala tekst, kojim se navodno veliča bombardovanje Srbije 1999. godine,[230] dok je Vujošević označen nepodobnim jer je prisustvovao na nekoliko skupova u organizaciji Srpske napredne stranke.[231] Organizatori su zato nekoliko minuta pre početka protesta odlučili da na skupu govori samo Trifunović, dok su Karanović i Vujošević samo učestvovali u šetnji.[229]

Sergej Trifunović je govorio na protestu u Novom Sadu 1. marta 2019. godine i tom prilikom je javno vređao predsednika LSV-a, Nenada Čanka, te ga (koristeći pogrdne nazive) optužio za separatizam.[232] Predstavnici LSV-a su se, posle toga, povukli sa protesta, a organizatori su se ogradili od Trifunovića.[233] Ovaj incident se nastavio, kada je Čanak lično došao u prostorije PSG-a u Beogradu, posle čega je došlo do verbalnog sukoba između dvojice lidera.[234]

Medijsko izveštavanje[uredi | uredi izvor]

Jednu od većih kontroverzi u vezi sa protestima je izazvalo izveštavanje televizije „Studio B”, sa skupa od 8. decembra. U večernji program, koji vodi glavna urednica ove televizije, Ivana Vučićević, uključila se mlada reporterka Barbara Životić i o protestu izvestila:

Nalazimo se na platou ovde ispred Filozofskog fakulteta, jako mali broj ljudi je okupljen, daleko manje nego očekivano. Zapravo je sve bilo mirno, sem tog incidenta gde su se ljudi gurali i udarali kišobranima. Kao što si rekla (Ivana Vučićević), naravno da se to očekivalo na ovakvom protestu. Navodno je to trebalo da bude spontani, mirni protest pobunjenih građana protiv nasilja. Naravno da se iza tog protesta nalazi glavni finansijer lider opozicije Dragan Đilas, koji je finansirao sam taj protest i organizovao i okupio navodne vanstranačke ličnosti kako bi se okupio što veći broj građana. Daleko malo (sic) ljudi je prisustvovalo protestu. Pre toga, žalili su se penzioneri sa Starog grada da su im stizale poruke upravo od Dragana Đilasa kako bi oni prisustvovali protestu u što većem broju. Žalili su se da su ih uznemiravali u kasnim satima i odakle njima zapravo njihov broj telefona pošto oni svoje podatke nigde nisu ostavljali. Kako sam navela, protest je organizovan protiv nasilja pod parolom “Stop krvavim košuljama”, što je veliko, ali veliko licemerje zbog toga što upravo ti ljudi koji su organizovali protest pozivaju na linč, silovanje, nasilje, državni udar i to smatramo jako, jako, jako licemernim. Pogotovo u ovoj situaciji kada u našoj državi treba biti mirna situacija i stabilna zbog čitavog dešavanja na Kosovu i Metohiji, naravno oni organizuju proteste.[235]

Ovo je izazvalo salvu komentara na društvenim mrežama i u medijima, te se Životić — kako u stručnom, tako i u privatnom smislu — našla na meti brojnih javnih ličnosti, poput Sergeja Trifunovića i Ivana Ivanovića, dok su joj podršku pružili Ivana Vučićević, te sam Aleksandar Vučić.[236] Istovremeno, muzičar Milan Stanković, poznatiji pod nadimkom SevdahBABY je napravio elektronski muzički remiks njene reportaže, iz čega je nastala popularna pesma.[237]

Radio-televizija Srbije[uredi | uredi izvor]

Kablovska televizija N1 se našla na meti kritika predstavnika vlasti i pojedinih članova UO RTS-a zbog načina izveštavanja tokom protesta 16. i 17. marta.[238] UNS i NUNS su osudile ovakvo ponašanje.[238][239] Istovremeno, Reporteri bez granica su apelovali na javni servis da prestane da ignoriše proteste, te da počnu da izveštavaju o njima objektivno, bez obzira da li se to dopada vlastima ili ne.[240]

Incidenti[uredi | uredi izvor]

U toku decembra i na prvim skupovima u januaru nisu zabeleženi ozbiljniji fizički incidenti. Na gotovo svim protestima, desničarski aktivista Simeon Spasić je verbalno, putem megafona vređao organizatore skupa.[241] Mediji bliski vlasti su u izrazito negativnom tonu preneli informaciju da su demonstranti na drugom skupu u Beogradu, 15. decembra, gađali snežnim grudvama zgradu Radio-televizije Srbije, te novinare TV „Pink”.[242] Pojedini LGBT portali su preneli informaciju da su gađane i prostorije Prajd info centra u ulici Kralja Milana.[243]
Na protestu 19. januara 2019. godine, došlo je do verbalnog obračuna Dragana Đilasa i članova studentske marksističke organizacije „Marks21”. Aktivisti ove grupe su narednog dana optužili Đilasa za „autoritarni, mizogini i homofobni istup”.[244] Reagujući na to, Đilas je priznao da se burno ponašao zbog toga što su ga aktivisti vređali pred decom, kajući se zbog toga što je psovao članove „Marksa21”.[244] Članica predsedništva SNS-a, Biljana Popović Ivković je osudila ovaj čin, optužujući SZS za nasilje.[245] Poznati sportski komentator i jedan od govornika na skupu u Kikindi 15. februara, Milojko Pantić je poliven kofom hladne vode sa obližnje zgrade tokom šetnje u ovom gradu.[246] Iste večeri, došlo je do sličnog incidenta i na skupu u Boru.[247] Tokom beogradskog protesta 23. februara, demonstranti su oblepili ceo Terazijski tunel flajerima sa (kako su naveli) "Vučićevim neispunjenim obećanjima".[248] Dok je kolona još napuštala tunel kod Nušićeve ulice, sa druge strane su u njega ušli pripadnici Gradske čistoće, te ubrzano otpočeli uklanjanje nalepnica. To je isprovociralo deo demonstranata, koji se vratio i verbalno napao pripadnike komunalnih službi, terajući ih u beg, te izlepivši jedan njihov kamion istim takvim flajerima.[248] Naredne nedelje, organizatori su pokušali da ponove ovaj performans, ali je — prema njihovim navodima — zid tunela u celosti bio premazan nepoznatim uljem, koji je onemogućio da se bilo šta lepi preko njega.[249] U Negotinu je 14. marta pretučen jedan od tamošnjih organizatora skupa, Strahinja Ćirić.[250] Organizatori su istakli da ovaj napad dovode u vezu sa Ćirićevim pređašnjim govorom o Zoranu Milojeviću Zelji, koga su optužili da je "glavni batinaš SNS-a".[250]

U Žitorađi je 18. marta, prema navodima opozicije, u kabinetu predsednika opštine, prebijen Milan Blagojević, jedan od organizatora lokalnog protesta.[251] Zbog toga, narednog dana su meštani Žitorađe i Prokuplja organizovali protestni skup, kojim su ujedno pružili i podršku uhapšenima tokom prethodnog vikenda.[215]

Najozbiljniji incidenti su zabeleženi tokom protesta 16. marta, kada je deo demonstranata ušao u zgradu RTS-a i narednog dana blokirao Predsedništvo.

Hapšenja[uredi | uredi izvor]

Na beogradskom protestu 2. februara 2019, mala grupa mladih muškaraca je nosila maketu vešala, što su predstavnici SNS-a, MUP-a i pojedini mediji ocenili kao direktnu pretnju nasiljem od strane organizatora protesta i opozicije, komentarišući da je reč o simpatizerima Srpskog pokreta Dveri.[252] Savez za Srbiju se ogradio od toga, a navodni vinovnici ovog incidenta su uhapšeni dva dana kasnije.[252][253] Pojedini advokati su prokomentarisali da ovaj čin ne predstavlja krivično delo.[254] Nekoliko dana kasnije, u javnost je dospelo pismo majke maloletnog Nikole Pilipovića, koja je ustanovila da je njen sin nosio pomenutu maketu vešala, te da je uhapšen i kao takav postao "najmlađi politički zatvorenik u Evropi".[255] Gotovo celokupna opozicija je osudila ovo hapšenje, pozivajući relevantne međunarodne organizacije da reaguju, te zapretivši organizovanjem protesta ispred zgrade Centralnog zatvora u Beogradu, gde je Pilipoviću, navodno, određen tridesetodnevni pritvor.[256] On je pušten 8. februara uveče, dok je drugi učesnik u incidentu, Slobodan Glišić, do daljnjeg zadržan u pritvoru.[257]

Iz sličnog razloga, posle kragujevačkog protesta 9. februara je uhapšen bivši lokalni odbornik i aktivista Slobodan Boba Stefanović.[258] On je nosio instalaciju vešala sa obešenim čovekom, na kojima je pisalo: "Opljačkani penzioner — Vučiću, vrći pare, il' se besim" i "Smrt fašizmu!".[258] On je najpre priveden u lokalnu policijsku stanicu, posle čega mu je pozlilo, pa je upućen u bolnicu, u kojoj je proveo noć. Nakon velikog javnog pritiska, narednog jutra je pušten.[258] MUP je demantovao da je Stefanović priveden, ali je istaknuto da će protiv njega biti podignuta optužnica zbog "rasne i druge diskriminacije".[259]

U toku radikalizovanih protesta 16. i 17. marta, policija je uhapsila oko deset demonstranata, koji su učestvovali u upadu na zgradu RTS-a, te u sukobima sa pripadnicima MUP-a, a mnogi od njih su po kratkom postupku osuđeni na kraće zatvorske kazne.[99] Među njima su bili i članovi satiričarskog dvojca "Pokret ujedinjenih fantoma", koji su učestvovali u upadu na RTS, ali i razni pojedinci starosti od 18 do 28 godina.[100] Članovi SZS-a su dali rok do narednog dana u 15 časova da svi uhapšeni budu oslobođeni, najavljujući nove proteste.[100] Svi uhapšeni su pušteni do 19. marta uveče.[260]

Pregovori o izbornim uslovima[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Izbori za narodne poslanike Srbije 2020.

Dana 30. jula 2019. godine, više beogradskih medija je prenelo da je Fond za otvoreno društvo u prostorijama Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu organizovao pripremni skup predstavnika vlasti i opozicije, kojim se nagoveštava organizacija okruglog stola o izbornim uslovima. Prema navodima, skupu su prisustvovali Nebojša Stefanović, Vladimir Đukanović i Vladimir Orlić ispred SNS-a, te više predstavnika SZS-a ispred opozicije.[261] Na sastanku je bilo i više drugih predstavnika nevladinog sektora, poput CESID-a i CRTE.[261] U saopštenju Fakulteta političkih nauka je navedeno da je izborni proces opterećen brojnim problemima koji predstavljaju podlogu za osporavanje rezultata, te da će teme okruglih stolova biti analize izbornih procesa u celini, finansiranje kampanja, pristup medijima i njihova kontrola, birački spisak i izborna administracija, kao i obezbeđivanje biračkog prava svim građanima.[262] Predstavnici udruženja „Jedan od pet miliona” su saopštili da je dijalog između vlasti i pozicije poželjan, ali da je došao kasno, kao i da će organizatori protesta aktivno podržavati bojkot redovnih parlamentarnih izbora ukoliko se ne implementiraju preporuke stručnog pregovaračkog tima.[263] Okrugli stolovi su vođeni po pravilima kuće "Četam", što je podrazumevalo da učesnici ne smeju da iznose u javnost detalje o tome šta su govorili drugi sagovornici, što je izazvalo izvesne kontroverze.[264] Upravo zbog toga se Stranka slobode i pravde povukla sa pregovora već posle prvog sastanka, insistirajući da se okrugli sto u potpunosti otvori za javnost.[265] Nakon izvesnih verbalnih sukoba na trećem sastanku, te odbijanja organizatora da otvore sastanke za medije, ceo Savez za Srbiju je doneo odluku o napuštanju ovog okruglog stola.[266] Organizatori su najavili da će se dijalog nastaviti bez obzira na to.[267]

Tokom avgusta 2019. godine, Sergej Trifunović, predsednik Pokreta slobodnih građana, je u otvorenom pismu pozvao Dejvida Makalistera, predsednika odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, da organizuje dijalog predstavnika vlasti i opozicije iz Srbije, uz učešće civilnog društva i novinarskih udruženja, kako bi se došlo do dogovora o uslovima za fer izbore.[268] Prva runda dijaloga u posredstvu Evropskog parlamenta je održana dva meseca kasnije.[269] Iako je većina opozicionih aktera učestvovala, Savez za Srbiju je bojkotovao pregovore s vlašću u kojima posreduju članovi i bivši poslanici Evropskog parlamenta, iako su se predstavnici koalicije sastali sa pojedinim evroparlamentarcima na odvojenim sastancima.[270] Predstavnici delegacije Evropskog parlamenta su u decembru 2019. godine, nakon tri runde dijaloga, konstatovali da u tom trenutku nije bilo uslova za fer i poštene izbore, ali da je potrebno vreme da se implementiraju dogovore mere.[271] Tokom dijaloga je dogovoreno pomeranje izbora što je kasnije moguće kako bi se sprovele dogovorene mere koje obuhvataju i izbor pet novih članova REM-a, ograničavanje upotrebe javnih resursa u političke svrhe, donošenje novih propisa za javne medijske servise i regulaciju izborne administracije.[271][272]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Uprkos povlačenju beogradskog dela UG „Jedan od pet miliona“, ovaj naziv za protest se ponegde koristio do njihovog kraja.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Skupovi podrške protestima „1 od 5 miliona“ večeras u Pragu i Beču”. Danas. 23. 2. 2019. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  2. ^ „N1: „Prva šetnja "Jedan od pet miliona" u Čikagu””. Rs.n1info.com. 14. 3. 2019. Arhivirano iz originala 06. 03. 2019. g. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  3. ^ a b v „N1: “Organizatori protesta: Želimo da se mladi probude i vrate žar za promenama””. Rs.n1info.com. Arhivirano iz originala 22. 07. 2020. g. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  4. ^ Insajder (2. 2. 2019). „Insajder: „Deveti protest “Jedan od pet miliona” i poruka: Mržnja nikad ne pobeđuje””. Insajder.net. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  5. ^ Telegraf: „Održan protest građana i dela opozicije "Jedan od pet miliona" u centru Beograda”
  6. ^ „B92: „Sedmi protest "Jedan od pet miliona"””. B92.net. 19. 1. 2019. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  7. ^ „Impuls intervju: Beograd - protesti Jedan od pet miliona”. YouTube.com. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  8. ^ „N1: „Marija Lukić na protestu: Ne bavim se politikom, borim se za goli život””. Rs.n1info.com. 14. 3. 2019. Arhivirano iz originala 06. 03. 2019. g. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  9. ^ Autor: mondo.rs. „Mondo: „Jutkina ostavka: "Hajka! Nisam ja Đilas da bijem žene"””. Mondo.rs. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  10. ^ „Navijači FK Vojvodina u petak na protestu Jedan od pet miliona u Novom Sadu”. autonomija.info. Arhivirano iz originala 09. 03. 2019. g. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  11. ^ „Protesti „Jedan od pet miliona širom Srbije””. RTS. 15. 3. 2019. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  12. ^ „Protest Jedan od pet miliona zbog seče drveća na Kalemegdanu”. Danas. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  13. ^ "Putina čeka 70.000 ljudi ispred Hrama" | Mondo Portal
  14. ^ a b v Danas: "Počeo 15. protest '1 od 5 miliona' u Beogradu"
  15. ^ Danas: "Nastavljeni protesti u Beogradu"
  16. ^ RTS: "Protest 'Građanskog otpora' i dela opozicije u Beogradu
  17. ^ a b „N1: “Borko Stefanović napadnut u Kruševcu””. Rs.n1info.com. Arhivirano iz originala 15. 01. 2020. g. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  18. ^ „BBC: “Serbia rallies now among Europe's longest-running protests””. BBC. Pristupljeno 10. 8. 2019. 
  19. ^ „N1: “Trifunović: Protesti već uspeli, prerasli stranke i narod se oslobodio straha””. Rs.n1info.com. Arhivirano iz originala 26. 01. 2019. g. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  20. ^ 12. decembra 2018. 12.00. „Danas: „Protestna kolona možda i ispred predsedništva””. Danas.rs. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  21. ^ a b „N1: „Građani na proteste "1 od 5 miliona" izlaze zbog neslobode medija i korupcije””. Arhivirano iz originala 31. 01. 2020. g. Pristupljeno 14. 04. 2019. 
  22. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (oktobar 2016). „“One out of Five Million”: Serbia’s 2018-19 Protests against Dictatorship, the Media, and the Government’s Response”. Open Political Science. 2: 1—8. doi:10.1515/openps-2019-0001. 
  23. ^ a b „N1: "Opozicija objavila predlog Sporazuma sa narodom"”. Arhivirano iz originala 21. 02. 2020. g. Pristupljeno 06. 02. 2019. 
  24. ^ a b „Predstavljanje preporuka stručnog tima protesta”. poceloje.rs. Pristupljeno 3. 9. 2019. 
  25. ^ „Organizatori protesta "1 od 5 miliona" pozvali na bojkot izbora”. rs.n1info.com. Arhivirano iz originala 03. 09. 2019. g. Pristupljeno 3. 9. 2019. 
  26. ^ „N1: Jedan od pet miliona izlazi na predstojeće izbore”. Arhivirano iz originala 29. 01. 2020. g. Pristupljeno 29. 01. 2020. 
  27. ^ a b „N1: "Bivši članovi "1 od 5 miliona": Ostali dobronamerni, izmanipulisani mladi ljudi"”. Arhivirano iz originala 12. 10. 2020. g. Pristupljeno 29. 01. 2020. 
  28. ^ a b „N1: "Lokalni organizatori protesta "1 od 5 miliona" ograđuju se od odluke Beograda"”. Arhivirano iz originala 29. 01. 2020. g. Pristupljeno 29. 01. 2020. 
  29. ^ „N1: "Protestna šetnja građana i opozicije do RTS"”. Arhivirano iz originala 01. 02. 2020. g. Pristupljeno 01. 02. 2020. 
  30. ^ a b Blic: "ODLAGANJE DO DALJNJEG Nakon 15 meseci, subotnji građanski protest u prestonici se OTKAZUJE"
  31. ^ a b 021.rs: "Protesti subotom otkazani zbog virusa Korona"
  32. ^ a b Danas: "Privremeno se obustavljaju protesti u Kragujevcu zbog Korona virusa"
  33. ^ a b Izveštaj OEBS/KDILjP Misije za posmatranje izbora; predsednički izbori 2. april 2007. godine (PDF). OEBS. 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 1. 2019. g. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  34. ^ Observation of the presidential election in Serbia (2 April 2017) (PDF). Savet Evrope. 2017. 
  35. ^ Izveštaj CRTA, posmatračke misije „Građani na straži”; predsednički izbori 2017 (PDF). CRTA. 2017. 
  36. ^ Gavrilović, Zoran; Mijatović, Marina; Pavlica, Dražen (2017). Mediji, izbori i javnost 2017 (PDF). BIRODI. 
  37. ^ „Serbia 2018 Report” (PDF). Evropska komisija. 17. 4. 2018. 
  38. ^ „Razvoj demokratije u Srbiji koče Vlada i politička kultura”. Demostat. 19. 1. 2019. 
  39. ^ „Freedom in the World 2019” (PDF). Freedom House. 5. 1. 2019. Pristupljeno 5. 2. 2019. 
  40. ^ „Fridom haus: Srbija pala iz grupe slobodnih zemalja u grupu delimično slobodnih”. N1. 5. 2. 2019. Arhivirano iz originala 07. 02. 2019. g. Pristupljeno 5. 2. 2019. 
  41. ^ „A Cry for Help from Serbia’s Independent Media”. Freedom House=7. oktobar 2017. 
  42. ^ Serbia: Still Failing to Deliver on Human Rights: Amnesty International Submission for the UN Universal Periodic Review (PDF). Amnesty International. januar 2018. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 12. 2018. g. Pristupljeno 25. 01. 2019. 
  43. ^ Human Rights Watch, World Report 2018 (PDF). Human Rights Watch,. 2018. 
  44. ^ „Media Ownership Monitor Serbia”. Reporters Without Borders. Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  45. ^ „Medijska udruženja poslala dopis međunarodnim organizacijama”. Danas. 20. 10. 2018. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  46. ^ „Serbia, Media Sustainability Index” (PDF). International Research & Exchanges Board. Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  47. ^ Jovanović, Bojana (2019). „CIVICUS: Srbija na listi zemalja u kojima su građanske slobode ozbiljno ugrožene”. KRIK. Pristupljeno 31. 3. 2019. 
  48. ^ a b Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. doi:10.1080/23745118.2017.1419599. 
  49. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (2019). „'You're Simply the Best': Communicating Power and Victimhood in Support of President Aleksandar Vučić in the Serbian Dailies Alo! and Informer”. Journal of Media Research. 11 (2): 22—42. doi:10.24193/jmr.31.2. 
  50. ^ Bieber, Florian (jul 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272. 
  51. ^ Günay, Cengiz; Džihić, Vedran (oktobar 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising 'legitimate' power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies. 16 (4): 529—549. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  52. ^ Tannenberg, Marcus; Bernhard, Michael; Gerschewski, Johannes; Lührmann, Anna; von Soest, Christian (2019). „Regime Legitimation Strategies (RLS), 1900 to 2018”. V-Dem Working Paper. 86: 1—36. doi:10.2139/ssrn.3378017. 
  53. ^ Mujanović, Jasmin (2018). „The EU and the Crisis of Democracy in the Balkans”. Political Insight. 9 (1): 9—11. doi:10.1177/2041905818764698. 
  54. ^ Keil, Soeren (2018). „The Business of State Capture and the Rise of Authoritarianism in Kosovo, Macedonia, Montenegro and Serbia”. Southeastern Europe. 42 (1): 59—82. doi:10.1163/18763332-04201004. 
  55. ^ Voltmer, Katrin (2019). Media, Communication and the Struggle for Democratic Change: Case Studies on Contested Transitions. Springer Nature. str. 6. ISBN 978-3-030-16747-9. 
  56. ^ Link, Jacob. „The Road Not Yet Taken: An Assessment Of Aleksandar Vucic”. Harvard Political Review. Arhivirano iz originala 07. 12. 2015. g. Pristupljeno 18. 11. 2019. 
  57. ^ Eror, Aleks (2018). „How Aleksandar Vucic Became Europe’s Favorite Autocrat”. Foreign Policy. Pristupljeno 12. 12. 2018. 
  58. ^ „Freedom in the World 2018” (PDF). Freedom House. Pristupljeno 12. 12. 2018. 
  59. ^ Verseck, Keno (2017). „Vucic, der Allmächtige” (na jeziku: German). Der Spiegel. Pristupljeno 5. 1. 2019. 
  60. ^ „Kmezić: Under Vučić presidency, Serbia will further consolidate as an illiberal democracy”. European Western Balkans. 1. 6. 2017. Pristupljeno 18. 11. 2019. 
  61. ^ „Nations in Transit 2018, Serbia Country Profile”. Freedom House. 14. 5. 2018. Arhivirano iz originala 18. 12. 2018. g. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  62. ^ „Poslanici SNS-a "pogrešno" glasali za predlog opozicije (N1)”. Rs.n1info.com. Arhivirano iz originala 29. 03. 2019. g. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  63. ^ „Skupština: "Zvonce" zbunilo vlast, glasali za predlog DJB (B92)”. B92.net. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  64. ^ 16:36 (14. 10. 2016). „VIDEO: Poslanici SNS glasaju samo kad čuju zvonce?”. vesti-online.com. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  65. ^ Stado demokratija (Danas)
  66. ^ Za kim zvonce zvoni – O nepodnošljivoj situaciji u Skupštini Srbije, neponovljivoj predsednici, novim izborima u starim mešinama (Vreme)
  67. ^ „N1: „Poslanici vladajuće većine "zaređali" s istim amandmanima””. Arhivirano iz originala 15. 02. 2019. g. Pristupljeno 14. 02. 2019. 
  68. ^ Insajder: „Opozicija bez jedinstvenog odgovora na „parlamentarno nasilje“ većine”
  69. ^ Insajder: „Skupština usvojila zakone, poslanici SNS-a nisu glasali za svoje amandmane”
  70. ^ Mrvica pravde za Olivera Ivanovića („Politika”, 21. april 2017)
  71. ^ „Zapaljen automobil Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici (N1, 28. jul 2017)”. Arhivirano iz originala 30. 10. 2018. g. Pristupljeno 25. 01. 2019. 
  72. ^ „Nova stranka: Glasajte za Olivera Ivanovića; Kossev, 19. oktobar 2017)”. Arhivirano iz originala 11. 01. 2019. g. Pristupljeno 25. 01. 2019. 
  73. ^ Goreo automobil bivšeg predsednika opštine Zvečan (Mondo, 26. jul 2017)
  74. ^ Dr Dragiša Milović kandidat za gradonačelnika: Zvečan nije Kolumbija (Kossev, 10. avgust 2017)
  75. ^ Srpska lista: Jasno je ko čini antisrpsku koaliciju na izborima na KiM Informer, 16. oktobar 2017)
  76. ^ Nacionalni dnevnik (Pink, 16. oktobar 2017)
  77. ^ „Ivanović: Protivnik mi bila cela Vlada Srbije (Mondo, 23. oktobar 2017)”. Arhivirano iz originala 30. 10. 2018. g. Pristupljeno 25. 01. 2019. 
  78. ^ Upucan Oliver Ivanović preminuo u bolnici
  79. ^ „Ubijen Oliver Ivanović“, 16. januar 2018, pristup 16. januar 2018
  80. ^ Ubijen Oliver Ivanović („Politika”, 16. januar 2018)
  81. ^ „N1: “Vučić: Informacije o ubistvu Ivanovića za dve nedelje””. Arhivirano iz originala 26. 01. 2019. g. Pristupljeno 25. 01. 2019. 
  82. ^ „MONDO: “"Ima napretka u istrazi ubistva Ivanovića"””. Arhivirano iz originala 26. 01. 2019. g. Pristupljeno 25. 01. 2019. 
  83. ^ „24 sata info: „Opozicija: Vučić kriv za atmosferu u kojoj se napadaju oni sa drugačijim stavovima””. Arhivirano iz originala 25. 11. 2018. g. Pristupljeno 15. 12. 2018. 
  84. ^ a b Danas: „Tribina 'Stop krvavim košuljama': 'Stvoreni smo da ne budemo podanici'”
  85. ^ Blic: „Protestna šetnja opozicije u Kruševcu”
  86. ^ a b NSPM: "Opozicija nije samo „Savez za Srbiju“, opozicija su svi oni koji ne podržavaju ovu i ovakvu vlast - protesti su način da se građani oslobode straha"
  87. ^ a b Desetak hiljada na protestu u Beogradu, sledeći skup 16. januara
  88. ^ „N1: „Protest u Beogradu pod sloganom 'Jedan od pet miliona'””. Arhivirano iz originala 26. 01. 2019. g. Pristupljeno 24. 12. 2018. 
  89. ^ Financial Times/NSPM: „Fajnenšel tajms: Desetine hiljada građana Srbije u antivladinom protestu; Zapadne diplomate smatraju da su Beograd i Vučić okosnica stabilnosti Zapadnog Balkana”
  90. ^ Slobodna Evropa: Stefanović – „Na protestu u Beogradu bilo 5000 ljudi”
  91. ^ „N1: „Protest 1 od 5 miliona u Beogradu””. Arhivirano iz originala 30. 01. 2019. g. Pristupljeno 03. 01. 2019. 
  92. ^ Ozonpress.net: „Podržimo Milana Jovanovića, novinara kome je zapaljena kuća”
  93. ^ Danas: „Građanski i opozicioni protesti se šire Srbijom“
  94. ^ Blic: "U gradovima Srbije održani protesti 'Jedan od pet miliona'"
  95. ^ „N1: "Protest u Beogradu: 'Nešto urađeno" sa tunelom, nalepnice ne mogu da se lepe'”. Arhivirano iz originala 06. 03. 2019. g. Pristupljeno 11. 03. 2019. 
  96. ^ a b Danas: "Protest 'Jedan od pet miliona' u Beogradu: Blokada RTS-a"
  97. ^ Talas: "Žurka u Aberdarevoj, studentska šetnja 6. aprila i Dnevnik slobodne Srbije – nove aktivnosti #1od5miliona"
  98. ^ „N1: "Obradović: Nećemo izaći iz RTS dok ne dobijemo gostovanje"”. Arhivirano iz originala 18. 03. 2019. g. Pristupljeno 16. 03. 2019. 
  99. ^ a b v g „N1: "Protest ispred zgrade Predsedništva"”. Arhivirano iz originala 19. 03. 2019. g. Pristupljeno 17. 03. 2019. 
  100. ^ a b v g d Blic: "PROTESTI U BEOGRADU Demonstranti satima blokirali Predsedništvo i stanicu policije '29. novembar', traže oslobađanje uhapšenih"
  101. ^ Insajder: "Vučić — Ne mogu da aboliram prekršajno osuđene, ali bih voleo da budu oslobođeni"
  102. ^ „SZS: "Potpisnici Sporazuma sa narodom izneli jednoglasan zahtev"”. Arhivirano iz originala 01. 04. 2019. g. Pristupljeno 15. 03. 2019. 
  103. ^ „N1: "Još jedan protest u Beogradu, za sledeću sedmicu najavljena šetnja do 'Pinka'"”. Arhivirano iz originala 04. 04. 2019. g. Pristupljeno 04. 04. 2019. 
  104. ^ Danas: "Pink traži zaštitu od međunarodnih organizacija"
  105. ^ „N1: "Predstavnici SZS ispred Skupštine Beograda"”. Arhivirano iz originala 04. 04. 2019. g. Pristupljeno 04. 04. 2019. 
  106. ^ „N1: "Predstavnici SZS uklonili ograde iz Kolarčeve i odneli ih ispred sedišta REM-a"”. Arhivirano iz originala 04. 04. 2019. g. Pristupljeno 04. 04. 2019. 
  107. ^ a b v Danas: "Ispred Doma Narodne skupštine danas protest 'Svi kao jedan'"
  108. ^ a b BBC/Danas: "Protest 13. aprila, dan za odmeravanje snaga vlasti i opozicije"
  109. ^ „N1: "Formirana slobodna zona u Pionirskom parku"”. Arhivirano iz originala 09. 07. 2019. g. Pristupljeno 09. 07. 2019. 
  110. ^ Danas: "Lečić — 'Obustaviti proteste, ostvarili su svoju svrhu'"
  111. ^ Direktno: PROTEST "1 OD 5 MILIONA" Uzbunjivač: Istina uvek nađe put do pobede
  112. ^ Danas: "Protesti 1 od 5 miliona 4. januara u Kragujevcu i Beogradu"
  113. ^ Danas: "'Jedan od pet miliona': Ako Nova i SMS ne proglase bojkot, izlazimo na izbore"
  114. ^ a b „N1: "Lokalni organizatori protesta 1 od 5 miliona ograđuju se od odluke Beograda"”. Arhivirano iz originala 29. 01. 2020. g. Pristupljeno 29. 01. 2020. 
  115. ^ „N1: “Protestni skup i šetnja za Olivera Ivanovića u Beogradu“”. Arhivirano iz originala 31. 01. 2019. g. Pristupljeno 18. 01. 2019. 
  116. ^ „N1: „Ibarski marš stigao do Beograda””. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 18. 01. 2019. 
  117. ^ a b Blic: "'ZORA(NE) SVIĆE'", šetnja DS i '1 od 5 miliona' povodom godišnjice ubistva Đinđića"
  118. ^ „N1: "Učesnici protesta '1 od 5 miliona' obeležili godišnjicu helikopterske nesreće"”. Arhivirano iz originala 16. 03. 2019. g. Pristupljeno 15. 03. 2019. 
  119. ^ „N1: "Protest posvećen Oliveru Ivanoviću, umesto govora puštani njegovi intervjui"”. Arhivirano iz originala 20. 01. 2020. g. Pristupljeno 23. 01. 2020. 
  120. ^ „N1: „Organizatori protesta '1 od 5 miliona' traže pet minuta u Dnevniku RTS””. Arhivirano iz originala 23. 01. 2019. g. Pristupljeno 21. 12. 2018. 
  121. ^ Danas: „Organizatori protesta 'Jedan od pet miliona' traže od Vučića da smeni Stefanovića”
  122. ^ Glas Amerike: „Novi protest u Beogradu, jedini zahtev – ostavka Aleksandra Vučića”
  123. ^ Politika: „Zahtevi protesta - fer izbori, novi sastav REM i rukovodstva RTS i RTV”
  124. ^ Politika: „Protest Svi kao jedan - 1 od 5 miliona”
  125. ^ „I pet miliona da se skupi, nijedan zahtev neću ispuniti”. B92 9.12.2018. Pristupljeno 16. 12. 2018. 
  126. ^ Danas: "Vučić — 'Spreman sam da idemo na izbore u svakom trenutku'
  127. ^ „Brnabić: Formiranje kosovske vojske i izjava portparola KFOR-a izvrgavanje ruglu svih sporazuma”. Insajder 24.12.2018. Pristupljeno 24. 12. 2018. 
  128. ^ Prva: „Dačić: Ispred mene piše Srbija, a ispred nje Vljora Čitaku”
  129. ^ „Gojković: Protesti su politički, pokušaj opozicije da vlast smeni nasiljem”. 021.rs 6.1.2019. Pristupljeno 10. 2. 2019. 
  130. ^ „SNS objavila spot o Đilasu i Jeremiću”. Večernje novosti. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  131. ^ „Vučić na Instagramu najavio svoju kampanju Budućnost Srbije”. N1. Arhivirano iz originala 07. 02. 2019. g. Pristupljeno 6. 2. 2019. 
  132. ^ „Predsednikova lična kampanja protivna zakonu”. Danas. Pristupljeno 6. 2. 2019. 
  133. ^ Danas: „Đurić: U Kosovskoj Mitrovici nema mesta za podele, SZS da zaobiđe taj grad”
  134. ^ „N1: „Poseta Vladimira Putina Beogradu””. Arhivirano iz originala 07. 02. 2019. g. Pristupljeno 18. 01. 2019. 
  135. ^ „N1: „Skup za Putina analitičarima liči na kontramiting, SNS odbacuje takve ocene””. Arhivirano iz originala 07. 02. 2019. g. Pristupljeno 18. 01. 2019. 
  136. ^ Blic: „'Hvala na prijateljstvu', Putin obišao radove na unutrašnjosti Hrama Svetog Save”
  137. ^ Alo: „Lider Rusije sleteo u Beograd, Vučić ga dočekao na aerodromu”
  138. ^ „N1: "Žarković — Putin izbegao blamažu da govori na partijskom skupu"”. Arhivirano iz originala 25. 03. 2019. g. Pristupljeno 20. 03. 2019. 
  139. ^ Blic: "Vučić spotom najavio početak kampanje 'Budućnost Srbije'"
  140. ^ Danas: "Lokalni mediji emituju vanredni program zbog Vučićeve kampanje"
  141. ^ Danas: "Selaković: Nisam rekao da kampanja 'Budućnost Srbije' nema veze sa izborima"
  142. ^ BBC: "Aprilski protesti vlasti i opozicije: Šta znače, šta dalje i kakve su reakcije"
  143. ^ Alo: "MRZE VUČIĆA ŠTO IM NE DA DA PLjAČKAJU NAROD "Đilasovci, tajkuni i fašisti neće uspeti da uplaše građane i izazovu nasilje na ulicama Beograda 13. aprila""
  144. ^ Telegraf: "Goran Vesić: Obradović zakazao protest na dan kada su fašisti okupirali Beograd"
  145. ^ Informer: "Haradinaj najavi proteste kojima će biti srušen Vučić, a onda Đilas organizuje svoj navodni skup protiv nasilja! To je vrlo indikativno, kaže Goran Vesić!"
  146. ^ a b „N1: „"Igre gladi" na srpskoj političkoj sceni: Štrajk naprednjaka zasad "u leru"””. Arhivirano iz originala 23. 04. 2019. g. Pristupljeno 23. 04. 2019. 
  147. ^ „Medija centar: "Prebijanje Borka Stefanovića, predsednika Pokreta Levica Srbije i osnivača Saveza za Srbiju i još dvoje aktivista koji se dogodio 23.11. u Kruševcu”. Arhivirano iz originala 22. 12. 2018. g. Pristupljeno 21. 12. 2018. 
  148. ^ Espresso.rs: „Sramota me je što sam Vas podržavao bar jedan dan. Brat Sergeje Trifunovića raspalio po Saši Jankoviću”
  149. ^ a b „N1: „Saša Janković se povlači iz politike””. Arhivirano iz originala 18. 12. 2018. g. Pristupljeno 21. 12. 2018. 
  150. ^ „Tvit” kojim je Pokret slobodnih građana podržao proteste
  151. ^ Blic: „DSS ne učestvuje na sutrašnjem protestu opozicije”
  152. ^ Danas: „DSS se priključuje protestu opozicije 15. decembra”
  153. ^ „N1: „Velimir Ilić podržao proteste u Beogradu””. Arhivirano iz originala 18. 12. 2018. g. Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  154. ^ Beta (26. 12. 2018). „Romska partija podržava zahteve organizatora protesta u Beogradu”. Danas. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  155. ^ Dosta je bilo: „Stranke ne treba da vode proteste, potrebni konkretniji zahtevi”
  156. ^ a b Insajder: "Opozicija složna u bojkotu sednice Skupštine: 'Ne želimo da dajemo privid demokratije'
  157. ^ LSV: „LSV bojkotovala rad Narodne skupštine”
  158. ^ Danas: „U sali ostali bivši i sadašnji radikali”
  159. ^ RTV: „Kostreš: LSV se ne svrstava ni na jednu stranu”
  160. ^ „N1: „Jovanović: Podržavam proteste, ne i opoziciju čije su vođe sarađivale sa Vučićem””. Arhivirano iz originala 14. 02. 2019. g. Pristupljeno 14. 02. 2019. 
  161. ^ Insajder: „Čedomir Jovanović: Nećemo prihvatiti bojkot samo zato što su na njega pozvali Đilas i Jeremić ili Dveri”
  162. ^ Blic: „INTERVJU Aleksandar Šapić: Ne pojavljujem se na protestima iz samo JEDNOG RAZLOGA”
  163. ^ a b v Glas Amerike: „Opozicija traži slobodne medije i poštovanje izbornog procesa”
  164. ^ Danas: „Sergej Trifunović prvi put na sastanku opozicije”
  165. ^ Danas: „SZS: 'Građani očekuju da predstavimo plan, prihvatamo tu odgovornost'”
  166. ^ „N1: "Protest '1 od 5 miliona' u Beogradu, građani potpisivali 'Sporazum sa narodom'"”. Arhivirano iz originala 07. 03. 2019. g. Pristupljeno 11. 03. 2019. 
  167. ^ Nedeljnik: "Svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu lažnih izbora smatraćemo rušenjem ustavnog poretka — opozicija koja zagovara bojkot usvojila deklaraciju"
  168. ^ Dobrica Veselinović. „Peščanik: „Predlog NDM BGD za pojačavanje pritiska na režim””. Pescanik.net. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  169. ^ „N1: „Građanski front - odgovor na nacionalističko nadigravanje vlasti i opozicije””. Rs.n1info.com. 4. 3. 2019. Arhivirano iz originala 22. 04. 2019. g. Pristupljeno 22. 4. 2019. 
  170. ^ 04. marta 2019. 13.36. „Danas: „Zelenović: Unija tri entiteta do ujedinjenja u DS””. Danas.rs. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  171. ^ 04. marta 2019. 16.01. „Danas: „Lutovac: Razgovaramo i sa Novom strankom o ujedinjenju””. Danas.rs. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  172. ^ „N1: „Formirana Stranka slobode i pravde””. Rs.n1info.com. 19. 4. 2019. Arhivirano iz originala 12. 08. 2020. g. Pristupljeno 19. 4. 2019. 
  173. ^ Autor: Beta,  Tanjug. „Mondo: „Prave "front" za "autonomiju Vojvodine"””. Mondo.rs. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  174. ^ 27.02.2019 u 12:34h (27. 2. 2019). „Moj Novi Sad: „Čanak i Odžić se udružuju u "Vojvođanski front"””. Mojnovisad.com. Pristupljeno 18. 3. 2019. 
  175. ^ „N1: „Još jedno cepanje pa spajanje u opoziciji, stručnjaci kažu da to zbunjuje birače””. Rs.n1info.com. 2. 4. 2019. Arhivirano iz originala 03. 04. 2019. g. Pristupljeno 3. 4. 2019. 
  176. ^ a b v „Serbia 2019 Report” (PDF). Evropska komisija. 29. 5. 2019. 
  177. ^ „Nedeljnik: „Nastavnici i saradnici filozofskog fakulteta podržali proteste””. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 18. 01. 2019. 
  178. ^ Talas: „FPN podržao proteste”
  179. ^ Peščanik: „Podrška protestima”
  180. ^ „N1: „Podrška protestima stigla od nastavnika, univerzitetskih saradnika i advokata””. Arhivirano iz originala 28. 01. 2019. g. Pristupljeno 27. 01. 2019. 
  181. ^ „N1: „Glumci i saradnici u kulturi podržali proteste: Branimo načela demokratije””. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 07. 02. 2019. 
  182. ^ „N1: „Svetlana Bojković: Danas je laž postala legitimna””. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 08. 02. 2019. 
  183. ^ Danas: „Vojni sindikat podržao proteste”
  184. ^ Danas: „Sindikat lekara i farmaceuta Srbije podržao proteste „Jedan od pet miliona“”
  185. ^ Danas: „Policijski sindikat Srbije se pridružuje protestima „1 od 5 miliona“”
  186. ^ Infoliga: „Nekoliko udruženja malinara uz Savez za Srbiju, na protestima u Beogradu”
  187. ^ Univerzitetska podrška: Jedan od pet miliona
  188. ^ Peščanik: Podrška naučne dijaspore
  189. ^ „N1: „Šarčević o podršci profesora protestima: Ne smeta mi, tu nema ozbiljnih imena””. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 07. 02. 2019. 
  190. ^ „Saopštenje za javnost rektora Univerziteta u Beogradu, 5.2.2019.”. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 07. 02. 2019. 
  191. ^ Nije filozofski ćutati
  192. ^ „N1: „Radonjić: Premijerka je problem gušenja sloboda svela na "klozetsko pitanje"””. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 08. 02. 2019. 
  193. ^ „N1: „Dubravka Stojanović: Najveći poraz nije Vučić, nego stanje u kome je Vučić moguć””. Arhivirano iz originala 14. 02. 2019. g. Pristupljeno 14. 02. 2019. 
  194. ^ Insajder: „I studenti Pravnog fakulteta podržali građanske proteste”
  195. ^ N1: „"Ostavi pismo Vučiću" na protestu u Beogradu, studenti dolaze organizovano”[mrtva veza]
  196. ^ „N1: „Protestna šetnja studenata FPN, FON, ETF, Saobraćajnog i Farmaceutskog fakulteta””. Arhivirano iz originala 10. 02. 2019. g. Pristupljeno 09. 02. 2019. 
  197. ^ Danas: „Protestno okupljanje studenata ispred FPN”
  198. ^ „Biolozi su tu! #1od5miliona”
  199. ^ Moj Novi Sad: „Limanci i studenti pridružuju se protestima "Jedan od pet miliona" u Novom Sadu”
  200. ^ a b Talas: „Gde je nestao studentski bunt – o odnosu studenata prema aktuelnim građanskim protestima”
  201. ^ „N1: „I studenti predali zahteve RTV-u, traže depolitizaciju studenata u izveštavanju””. Arhivirano iz originala 31. 03. 2019. g. Pristupljeno 31. 03. 2019. 
  202. ^ Telegraf: „Studenti u šetnji od Studenjaka ka Vladi Srbije: Pridružili se protestu "Jedan od pet miliona"”
  203. ^ RTS: „Studenti u protestnoj šetnji "Velika seoba studenata"”
  204. ^ Danas: „Studenti 1 od 5 miliona sa kolegama i profesorima: Blokada za očuvanje ugleda Univerziteta”
  205. ^ 021: „Jedan od pet miliona: Rektorka da traži smenu Siniše Malog ili blokada Rektorata”
  206. ^ N1: „Popović za N1: Časne namere, ali način izražavanja zahteva nije najsrećniji”[mrtva veza]
  207. ^ „N1: „Popović: Osuđujemo upad aktivista vladajuće stranke u Rektorat””. Arhivirano iz originala 25. 09. 2019. g. Pristupljeno 25. 09. 2019. 
  208. ^ „N1: „Rektorski kolegijum osudio fizičke nasrtaje na studente u petak””. Arhivirano iz originala 25. 09. 2019. g. Pristupljeno 25. 09. 2019. 
  209. ^ „N1: „Protest "1 od 5 miliona" pružio podršku blokadi Rektorata BU””. Arhivirano iz originala 24. 09. 2019. g. Pristupljeno 25. 09. 2019. 
  210. ^ „Univerzitet u Beogradu: „DOGOVOR””. Arhivirano iz originala 19. 05. 2020. g. Pristupljeno 25. 09. 2019. 
  211. ^ „N1: „Prekinuta blokada Rektorata, studenti vratili ključeve zgrade””. Arhivirano iz originala 25. 09. 2019. g. Pristupljeno 25. 09. 2019. 
  212. ^ „Saopštenje Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu”. Arhivirano iz originala 21. 11. 2019. g. Pristupljeno 21. 11. 2019. 
  213. ^ a b Danas: "Protest učenika Filološke gimnazije zbog hapšenja njihovog druga"
  214. ^ Gerila: "Još jedna srednja škola štrajkuje: U Kovinu učenici Gimnazije organizovali štrajk u znak podrške uhapšenima"[mrtva veza]
  215. ^ a b „N1: "U Prokuplju dva skupa protiv dva različita hapšenja"”. Arhivirano iz originala 23. 03. 2019. g. Pristupljeno 19. 03. 2019. 
  216. ^ „N1: „Patrijarh Irinej — 'Ne vidim koristi za narod od podsticanja na proteste'””. Arhivirano iz originala 01. 02. 2019. g. Pristupljeno 27. 01. 2019. 
  217. ^ a b „N1: „Ocena patrijarha o protestima – lični, ili stav SPC?””. Arhivirano iz originala 01. 02. 2019. g. Pristupljeno 27. 01. 2019. 
  218. ^ Počelo je: "Niš: Kad vladavine prava nema, nema ni države"
  219. ^ „N1: „Patrijarh Irinej: Dani NATO agresije najtragičniji u našoj istoriji””. Arhivirano iz originala 28. 03. 2019. g. Pristupljeno 28. 03. 2019. 
  220. ^ Blic: „20 GODINA OD BOMBARDOVANJA”
  221. ^ „Savez za Srbiju: „Pismo patrijarhu Irineju: SPC nije u vlasništvu SNS, a Vi ste poglavar čitave naše Crkve””. Arhivirano iz originala 28. 03. 2019. g. Pristupljeno 28. 03. 2019. 
  222. ^ „Insajder: Savez za Srbiju u pismu patrijarhu Irineju: Otvoreno ste stali na stranu vlasti”
  223. ^ Danas: „Episkop Grigorije: Nemojte da unosimo podele”
  224. ^ a b Danas: „Uhapšen predsednik Opštine Grocka Dragoljub Simonović”
  225. ^ „N1: "Ukinut pritvor Simonoviću"”. Arhivirano iz originala 08. 03. 2019. g. Pristupljeno 07. 03. 2019. 
  226. ^ Nedeljnik: "Predsednik Opštine Grocka, Dragoljub Simonović, podnosi ostavku"[mrtva veza]
  227. ^ Danas: "SZS — Protest u Grockoj 20. marta"
  228. ^ „N1: "Skupština opštine Grocka prihvatila ostavku Dragoljuba Simonovića"”. Arhivirano iz originala 20. 03. 2019. g. Pristupljeno 20. 03. 2019. 
  229. ^ a b Insajder: „Karanović – Političke struje su bile protiv toga da Vujošević i ja govorimo na protestu”
  230. ^ Espresso: „Dobro je da je NATO bombardovao Srbiju. Glumica Mirjana Karanović šokirala svojim stavom”
  231. ^ PET GODINA SNS Vučić: Nek ustane Arena da pozdravi predsednika Nikolića! | Vesti | Kurir
  232. ^ „N1: "Trifunović na protestu: Ako nas izađe dovoljno, Vučić može da padne za 48 sati"”. Arhivirano iz originala 05. 03. 2019. g. Pristupljeno 11. 03. 2019. 
  233. ^ „N1: "Savet protesta bez komentara na govor Sergeja Trifunovića u Novom Sadu"”. Arhivirano iz originala 06. 03. 2019. g. Pristupljeno 11. 03. 2019. 
  234. ^ „N1: "Čanak došao u PSG da 'razjasni stvari' s Trifunovićem"”. Arhivirano iz originala 08. 03. 2019. g. Pristupljeno 11. 03. 2019. 
  235. ^ „Sve manipulacije jedne Barbare”. Raskrinkavanje 11.12.2018. Pristupljeno 16. 12. 2018. 
  236. ^ Danas: „Ivanović — Istina na prvom mestu”
  237. ^ „N1: „SevdahBABY izveštaj novinarke Studija B Barbare Životić pretvorio u plesni hit””. Arhivirano iz originala 12. 02. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2018. 
  238. ^ a b „N1: "Posle dešavanja tokom vikenda N1 na meti pretnji, tabloida i državnih zvaničnika"”. Arhivirano iz originala 20. 03. 2019. g. Pristupljeno 19. 03. 2019. 
  239. ^ Danas: "NUNS — Javni funkcioneri da prestanu sa širenjem netrpeljivosti prema TV N1
  240. ^ Insajder: "Reporteri bez granica — Reporteri bez granica: RTS mora da prestane da ignoriše proteste"
  241. ^ Naslovi.net/Beta: „Završena protestna šetnja 'Stop krvavim košuljama'”
  242. ^ Alo: „Đilasovi simpatizeri napali novinare na protestu”
  243. ^ Gayecho.com: „Napadnut prajd info centar”
  244. ^ a b Danas: „Marks21: 'Homofobni napad Đilasa; Đilas: Nije trebalo da psujem '”
  245. ^ Danas: „Članica predsedništva SNS optužila opoziciju za raspirivanje nasilja u društvu”
  246. ^ Počelo je: "Mediji u Kikindi doveli do incidenta"
  247. ^ Počelo je: "Uprkos provokacijama, građani Bora dostojanstveno protiv režima"
  248. ^ a b „N1: "Dvanaesti protest u Beogradu"”. Arhivirano iz originala 28. 02. 2019. g. Pristupljeno 28. 02. 2019. 
  249. ^ Slobodna Evropa: "Trinaesti protest '1 od 5 miliona' u Beogradu, Kragujevac 'protiv diktature'"
  250. ^ a b „N1: "Pretučen organizator protesta 'Jedan od pet miliona' u Negotinu"”. Arhivirano iz originala 18. 03. 2019. g. Pristupljeno 15. 03. 2019. 
  251. ^ „N1: "Đilas — Pretučen jedan od organizatora protesta u Žitorađi"”. Arhivirano iz originala 20. 03. 2019. g. Pristupljeno 19. 03. 2019. 
  252. ^ a b „N1: „Dvojica mladića koja su nosila vešala na protestu na saslušanju u policiji””. Arhivirano iz originala 07. 02. 2019. g. Pristupljeno 05. 02. 2019. 
  253. ^ „N1: „SzS — Maketa vešala ne odražava ideje protesta, histerična reakcija vlasti””. Arhivirano iz originala 07. 02. 2019. g. Pristupljeno 05. 02. 2019. 
  254. ^ Krik: "Advokati — 'Nošenje improvizovanih vešala nije krivično delo'"
  255. ^ „Gerila: "OTVORENO PISMO VUČIĆU: 'Moj sin je najmlađi politički zatvorenik u Evropi'"”. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 08. 02. 2019. 
  256. ^ „N1: "Opozicija o pritvoru za nošenje vešala"”. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 08. 02. 2019. 
  257. ^ „N1: "Maloletni mladić koji je nosio vešala pušten iz pritvora"”. Arhivirano iz originala 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 08. 02. 2019. 
  258. ^ a b v Danas: "Kragujevčanin Slobodan Stefanović — 'Nosio sam svoja vešala'"
  259. ^ Danas: "MUP demantuje da je Kragujevčanin uhapšen"
  260. ^ „N1: "Osumnjičeni za nasilničko ponašanje u RTS-u pušteni iz pritvora"”. Arhivirano iz originala 24. 12. 2019. g. Pristupljeno 20. 03. 2019. 
  261. ^ a b „N1: "Zatvoreni sastanak vlasti i opozicije na FPN"”. Arhivirano iz originala 01. 09. 2020. g. Pristupljeno 30. 07. 2019. 
  262. ^ FPN: "Saopštenje za javnost: Dijalog o izborima 2020."
  263. ^ Danas: "Različite reakcije na susret vlasti i opozicije na FPN-u"
  264. ^ Peščanik.net: "Četam Haus"
  265. ^ NSPM: "Drugi sastanak vlasti i opozicije"
  266. ^ Slobodna Evropa: "Savez za Srbiju neće više učestvovati na okruglim stolovima"
  267. ^ Danas: "Antonijević - Dijalog će biti nastavljen i bez Saveza za Srbiju"
  268. ^ "Trifunović pozvao EU da bude medijator u pregovorima za fer izbore"
  269. ^ „"Bez pomirljivih tonova na kraju prve runde dijaloga uz posredovanje EP"”. Arhivirano iz originala 10. 11. 2019. g. Pristupljeno 23. 11. 2019. 
  270. ^ European Western Balkans: "Savez za Srbiju za neposredan dijalog sa predstavnicima EP, ne sa vlastima"
  271. ^ a b „N1: „Fajon: Nema uslova za fer izbore sada, ali usvojene mere da se to promeni””. Arhivirano iz originala 16. 02. 2020. g. Pristupljeno 19. 01. 2020. 
  272. ^ RTV: „Izbori se odlažu, bira se pet novih članova REM-a”

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Voltmer, Katrin (2019). Media, Communication and the Struggle for Democratic Change: Case Studies on Contested Transitions. Springer Nature. str. 6. ISBN 978-3-030-16747-9. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Protesti u Srbiji 2018—2020. na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Протести_у_Србији_2018—2020.&oldid=27674959”