Pređi na sadržaj

Gljivarstvo

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Branje gljiva najčešće je rekreativna aktivnost i hobi, ali može biti i zanimanje
Za uzgoj pečuraka na hranljivim supstratima često se koriste napušteni tuneli i rudnička okna

Gljivarstvo je praktično bavljenje gljivama ili zanimanje za njih radi sakupljanja jestivih vrsta i terenskog proučavanja i prepoznavanja svih vrsta gljiva koje se mogu naći u prirodi. Osobe koje se bave gljivarstvom nazivaju se gljivari. Gljivari se često udružuju u gljivarska udruženja. Gljivarstvo ne treba mešati sa mikologijom, granom biologije koja se bavi proučavanjem gljiva.

Gljivarstvom se takođe naziva i grana poljoprivrede koja se bavi gajenjem gljiva.[1]

Istorija gljivarstva[uredi | uredi izvor]

Istorija sakupljanja samoniklih gljiva, koje se mogu naći u šumama širom planete, seže u praistoriju. To potvrđuju i arheološke iskopine u kojima su pronađeni otisci gljivinih lamela na komadu drveta iz doba tercijara.[2] Ljudi su gljive koristili pre svega u ishrani a kasnije, razvitkom civilizacije i u medicinske svrhe. O upotrebi gljiva svedoče pisani tragovi koje su ostavili antički Grci i Rimljani, pripadnici drevne kineske civilizacije kao i narodi Asteka, Maja i Inka. Ljudi starog doba bili su različitih uverenja o poreklu gljiva, a najčešće se javljala tvrdnja da su gljive hrana bogova i da nastaju posle olujnih noći kao rezultat udara munje u tlo.[3]

Aristotelov učenik Teofrast, još je u IV veku p.n.e, proučavajući gljive, došao do saznanja da one nisu biljke, jer se od njih veoma razlikuju. Takođe on kaže da tartuf nađen naslonjen na koren biljke ne predstavlja deo korena već posebno biće. Plinije Stariji, latinski pisac iz I veka n.e. je, baveći se gljivama, izneo veoma korisno zapažanje da gljive uspevaju na vlažnom zemljištu i da se pojavljuju naglo posle kiše. Takođe je zapisao da one rastu nedelju dana, a tartuf do godinu dana. Avicena (980-1037), arapski lekar, filozof i prirodopisac, primetio je da su zelene gljive otrovne i da ih ne treba dirati, a Sveti Albert Veliki (1193-1280), nemački sholistički filozof, teolog i prirodopisac, ostavio je zabelešku da muve odmah uginu ako sisaju mleko u kojem je potopljen komadić crvene muhare. Zatim ističe da ona može biti otrovna i za čoveka i navodi kako se može umanjiti to njeno dejstvo. Adamis Linicerus, govoreći o gljivama u svojoj knjizi o biljkama koja je štampana u Lajpcigu 1537. godine, definiše ih rečima: "Pečurke nisu ni lisnate biljke, ni korenje, ni cvet, ni seme. One se formiraju od suviše vlage u zemljištu, na drveću, lišću i na ostalim materijama koje se raspadaju, pa im je zbog toga vek kratak, one izrastu i uginu za sedam dana. Naročito čudno rastu kada grmi". Ni Adamis a ni njegovi prethodnici nisu znali gde da svrstaju gljive.

Danas se pouzdano zna da se gljive upotrebljavaju u ishrani ljudi više od dve hiljade godina. O tome postoje materijalna i pisana svedočanstva iz starog sveta, Južne Amerike i Kine. Istovremeno ti istorijski izvori govore i o trovanjima gljivama i tragedijama koje su sledile iz toga. Ni danas trovanja gljivama nisu neuobičajena pojava, a posledice neoprezne ishrane samoniklim gljivama poneka imaju i strašne posledice. U današnje vreme svake sezone gljivarenja nekoliko ljubitelja gljiva padne kao žrtve nedovoljnog poznavanja i raspoznavanja vrsta gljiva.[3] Neznanje i gramzivost, udruženi sa nemarom i dalje predstavljaju izvor novih trovanja, skupih kliničkih tretmana otrovanih i povremenih porodičnih tragedija.[4]

Sakupljanje gljiva koje rastu u prirodi je nauka proistekla iz tradicije, veliko i sveobuhvatno znanje koje se prenosi sa kolena na koleno a utvrđuje jedino iskustvom, vremenom koje gljivari provode na terenu nalazeći poznate i istražujući i beležeći nove i još nepoznate vrste gljiva.

Istorija gajenja gljiva[uredi | uredi izvor]

Gajenje gljiva na unapred pripremljenim supstratima sa micelijom
Gajenje šitake pečuraka

Prve zapise o gajenju gljiva ostavio je Hipokrat, grčki lekar i osnivač medicnske nauke, još u V veku p. n. e.. Međutim, Hipokrat nije precizno naveo vrste gljiva, njihova dejstva i načine korišćenja. O gajenju gljiva je u svojim delima izveštavao i Atanej, grčki pisac iz III veka n.e.. Mnogi izvori pominju da se u Kini i Japanu nekoliko hiljada godina gaji Šitake, gljiva odličnog kvaliteta, koja ne samo da je ukusna, već joj se pripisuju značajna lekovita svojstva. U Evropi je uzgoj gljiva započeo tek oko 1650. godine, kada su povrtari u okolini Pariza počeli da gaje šampinjone. Odatle se postepeno ovo znanje širilo i u ostale delove Evrope.

Sredinom XVII veka engleski botaničar, farmaceut i alhemičar Nikolas Kalperer (Nicholas Culpeper, 1616-1654) u svojoj knjizi "Culpeper’s Herbal" opisuje šampinjone kao kultivisanu vrstu, a za micelije kaže da su „seme” kojim se organski supstrat zasejava. Francuski botaničar Žozef Piton de Turnefor (Joseph Pitton de Tournefort, 1656-1708), u opisu šampinjona namenjenih trgovinama Pariza, govori o inokulaciji supstrata micelijama. Od 1846. godine firma Hamlin & So u Engleskoj započinje sa laboratorijskim dobijanjem micelija iz spora ili delova tkiva plodonosnog tela, a potom i sa prodajom inokulisanog briketiranog supstrata. Prodaja se širila prema Evropi (Nemačka), Americi i Australiji. Američki naučnici iznose više podataka o uspešnom isklijavanju spora, a 1918. na tržištu Sjedinjenih Američkih Država pojavljuje se u bocama „čista” kultura micelija dobijenih iz spora.

U prvoj polovini XIX veka, 1932. i 1937. godine američki naučnik Sinden (J. W. Sinden) patentira postupak gajenja micelija na semenu žitarica (pšenica, raž i dr). Seme žitarica pokazalo se kao dobra podloga za umnožavanje micelija, pa se ovaj metod zadržao i do današnjih dana.[5]

Zbog jednostavne tehnologije najčešće se uzgajaju saprotrofne gljive, za koje je najvažnije osigurati odgovarajući supstrat, vlažnost i temperaturu. Najčešće se uzgaja šampinjon (Agaricus bisporus), bukovača (Pleurotus ostreatus) i šitake (Lentinula edodes). Mikorizne gljive puno je teže uzgajati, jer zahtevaju vezu sa živom biljkom.[1]

Gajenje mikoriznih vrsta gljiva[uredi | uredi izvor]

Može se reći da je za razvitaka gajenja mikoriznih vrsta gljiva najzaslužniji tartuf. Upravo je ova gljiva razlog što su se mnogi naučnici u periodu od 1850. do 1940. godine bavili proučavanjem podzemnih gljiva. Prvi pokušaj "veštačkog" gajenja tartufa zabeležen je početkom XVIII veka, kada je francuski seljak Žozef Talon, u pokrajini Vokliz zasejao na pripremljeno zemljište žir hrasta pod kojim su rasli tartufi. Nakon nekoliko godina tartufi su nikli. Prva uspela kombinacija mikorize između bora i tartufa zabeležena je 1967. godine, a za nju su zaslužni italijanski istraživači Fasi (B. Fassi) i De Veći (E. de Vecchi). Francuski nacionalni institut za istraživanja u poljoprivredi INRA (L'Institut national de la recherche agronomique - INRA) patentirao je svoje rezultate o mikorizama, a tehnologiju gajenja sadnica i postupak inokulacije micelijama tartufa poverio je društvu poznatom pod nazivom Agri-truffe. U Italijanskom gradu Torinu, u Institutu za drvenaste biljke (Istituto per le Piante da Legno e l'Ambiente - I.P.L.A. S.p.A.) već godinama se proizvode mikorizne sadnice, tako da su do 1970. godine podignute plantaže ovih biljaka na nekoliko stotina hektara.

Gajenje gljiva u Srbiji[uredi | uredi izvor]

O počecima gajenja šampinjona u Srbiji nema pouzdanijih podataka. Prema pisanju revije „Selo” (br. 4, 1984) neki naši stručnjaci pretpostavljaju da je prvi u našoj zemlji o gajenju gljiva pisao dr Đorđe Radić, u knjizi, „Povrtarstvo”, koja je štampana u Pančevu 1878. godine. On u svom delu ne piše da se bavio proizvodnjom šampinjona, ali su njegovi potomci govorili da je gajenje šampinjona upoznao u Francuskoj, gde je neko vreme živeo i da se i sam bavio tom složenom proizvodnjom (1875-1885) u podrumu Poljoprivredne škole u Kraljevu, gde je tada bio direktor. Kao hranljivu podloga za gajenje šampinjona je kloristio, prema francuskim iskustvima, konjsko stajsko đubrivo. Od dr Radića su proizvodnju šampinjona naučili i njegovi rođaci i prijatelji, pa su ih u periodu od 1910. do 1915. godine počeli gajiti po podrumima svojih kuća u Beogradu i okolini. Ta proizvodnja se odvijala sa različitim uspehom sve do početka Drugog svetskog rata.

Poznati su i pokušaji proizvodnje gajenih tartufa u Srbiji. Kada se kralj Milan Obrenović upoznao sa osobinama tartufa i njihovim značajem, kao i mogućnošću da se uz pomoć pasa tartufara oni mogu lako pronaći, nabavio je pse i veću količinu semena (micelija) s namerom da ih zaseje na svom imanju u Gornjoj Toponici, nedaleko od Niša. Za realizaciju tog projekta bio je zadužen profesor Stevan Jakšić.

U posleratnom periodu, već od 1945. godine, zabeležen je početak proizvodnje šampinjona na više mesta. Postoje podaci da su u Rakovici Rada Ivanović i Milan Pavlović imali dosta uspeha u gajenju šampinjona. U tom periodu počelo se sa gajenjem šampinjona i u Poljoprivrednom kombinatu Beograd u Pančevačkom ritu. Prva eksperimentalna proizvodnja šampinjona započeta je 1950. godine u Novom Sadu. Njen začetnik bio je dr Bogosav Živković sa saradnicima, a prvi rezultati bili su ohrabrujući. Godine 1953. organizovana je proizvodnja šampinjona u napuštenom železničkom tunelu u Petrovaradinu kod Novog Sada, na fermentisanom konjskom đubrivu bez dodavanja veštačkih đubriva. U okviru tog pogona radila je laboratorija za proizvodnju micelija, kao i linija za konzervisanje šampinjona. Šezdesetih godina dvadesetog veka podignuti su pogoni za uzgoj šampinjona u Senti, a proizvodnja je započeta i u Boru, u napuštenim jamama rudnika.

Godine 1954. u vrtlarskoj školi u Sremskoj Kamenici uveden je kao neobavezni predmet Proizvodnja šampinjona sa praktičnom obukom. Obuka kao i gajenje šampinjona obavljana je u podrumu dvorca Marcibanji-Karačonji u Kameničkom parku. Inženjer Živojin Janovac, kao nastavnik tog predmeta, uspešno je vodio proizvodnju šampinjona i svojom umešnošću zainteresovao veliki broj svojih đaka, koji su kasnije i sami organizovali i vodili tu specifičnu proizvodnju. Šezdesetih godina XX veka, inž. Gagić započeo je proizvodnju šampinjona.

Osamdesetih godina Poljoprivredni kombinat „Voćeprodukt” iz Požarevca podigao je objekte i organizovao proizvodnju šampinjona u plastičnim vrećama. Poljoprivredno-industrijski kombinat „Takovo” iz Gornjeg Milanovca 1979. godine podiže pogon za proizvodnju šampinjona u mestu Vraćevšnica, ali koristi i neiskorišćene poljoprivredne objekte, ciglanu, a kasnije i nekoliko tunela uskotračne pruge Beograd-Užice. Ta proizvodnja se uspešno usavršava kako u samom pogonu tako i kod velikog broja kooperanata. Devedesetih godina podiže se proizvodni pogon za gajenje šampinjona u okviru Poljoprivrednog preduzeća „Ramski rit” u Velikom Gradištu, koji ima i velike naslage visokohumusnog zemljišta pogodnog za sastavljanje pokrivke za potrebe proizvodnje šampinjona. Poslednjih godina XX veka u Vranovu kod Smedereva uspešno je organizovana proizvodnja hranljivog supstrata, a u lagumima Petrovaradinske tvrđave organizuje se proizvodnju šampinjona.[5]

Privredni potencijal gljiva[uredi | uredi izvor]

Gljive su od početka XX veka sve više postajale tražena i ekskluzivna hrana. O „kulturnim zemljama“ koje ih koriste u ishrani pisao je još daleke 1924. godine trgovac iz Valjeva Miljko Korać, u reviji „Naše selo“. On je naveo podatak da su za gljive sa prostora Srbije zainteresovani mnogi u Evropi i da u njima leži veliki izvozni potencijal, pa je čak procenjivao da se iz Srbije može izvesti oko 270.000 kilograma sušenih vrganja. Korać je zabeležio da je u Francuskoj promet gljivama pre prvog svetskog rata bio gotovo jednak celokupnom državnom budžetu Kraljevine Srbije. Koliko su srpske gljive cenjene u svetu ilustruje podatak da u mnogim otmenim restoranima u Francuskoj skreću pažnju gostima da gljive potiču iz zemalja istočnog Balkana. Poznata je činjenica da šumske gljive na Zapadu jedu bogati, a smrčke i tartufe samo ekstra bogati. „Politika” je 9. maja 1995. godine, povodom svečanog ručka u Jelisejskoj palati, koji je bio priređen za mnoge zvanice i državnike sveta koji su došli na proslavu pola veka pobede nad fašizmom, objavila vest da je zvanice na ovom događaju dočekao „kraljevski jastog“ u sosu od dve vrste veoma retkih, prethodno gratiniranih pečurki, a salata je servirana od svežih smrčaka.

Zemlje zapadne hemisfere su veliki potrošači šumskih gljiva. Svake godine prinalaze se nove krajeve iz kojih se snabdevaju. U poslednje vreme javljaju se veliki izvoznici kao što su Rusija, Pakistan i Kina. Tako je, na primer, kineski vrganj koji imaju veoma nisku cenu, 1995. godine preplavio zapadnu Evropu, dok iz Čilea avionom u Španiju, tokom turističke sezone, svakodnevno stižu sveže gljive rujnice (Lactarius deliciosus).

Srbija, zahvaljujući svom povoljnom geografsko klimatskom položaju i značajnim površinama pod različitim vrstama šuma, spada u zemlje sa dobrim resursima gljiva,[6] ali je sakupljanje gljiva je u Srbiji još uvek na amaterskom nivou. Iako postoje manja i veća gljivarska udruženja, gljivari pretežno skupljaju gljive za svoju ličnu upotrebu, bez ideje o daljem organizovanom plasmanu na domaće i svetsko tržište. Gajenje gljiva je daleko značajnije za privredu Srbije.

Kada je reč o komercijalno eksploativim gljivama, radi se o svega nekoliko vrsta koje se mogu sakupljati iz prirode u velikim količinama, obrađivati i zatim prodavati na bilo koji način koji će sakupljaču doneti brzu i vidno merljivu dobit u odnosu na sredstva i trud koji su uloženi u pronalaženje i sakupljanje. U grupu komercijalno eksploativih gljiva koje se sakupljaju direktno iz prirode ne spadaju gljive koje se mogu uzgajati u veštačkim uslovima, a istovremeno se u prirodi mogu naći u izobilju, kao što šampinjoni i bukovače. Takođe, u komercijalno ekspolative gljive ne spadaju i ostale samonikle gljive koje se ne mogu prodati u količini ili po ceni koja bi opravdala trud, vreme i troškove. Van ovih uslova ipak može postojati još jedan način eksploatacije a to je sakupljanje, obrada i prodaja različitih gljiva, pojedinačno kiseljenih, salamurenih, sušenih ili u bilo kojem obliku, čiji je rezultat lična i pojedinačna prodaja prerađenih ili gljiva u svežem stanju. Kada se sve ovo uzme u obzir ostaje svega četiri, grupe gljiva koje se mogu eksploatisati pod pomenutim uslovima, a to su: vrganji, lisičarke, crne trube i smrčci.[7] Stručnjaci u ovoj oblasti smatraju da je u Srbiji dostignuta gornja granice mogućnosti, kada je u pitanju branje i izvoz samoniklih gljiva. Zbog toga je jedan od najisplativijih biznisa budućnosti gajenje pečuraka, od čijeg je izvoza Srbija 2017. godine zaradila 19 miliona dolara. Pritom je izvoz svežih gljiva iznosio 12,5 miliona, a suvih nešto više od 6 miliona dolara.

Postoji podatak da je 1992. godine iz tadašnje Jugoslavije (u vreme kada su uvedene sankcije) u Italiju izvezeno 645 tona gljiva u vrednosti od 8.319.000 dolara. Taj iznos bio je veći od ukupnog izvoza svih roba u zemlje kao što su Španija (8.239.000 dolara, pri čemu su učestvovala 92 artikla), Izrael (6.288.000 dolara), Ukrajina (5.950.000 dolara), Kanada (4.781.000 dolara), Finska (4.063.000 dolara), Australija (3.514.000 dolara) i druge.[8]

Staništa gljiva u Srbiji[uredi | uredi izvor]

"Gljivolov" u šumama Srbije

Srbija je jedno od bogatijih nalazišta tartufa, najskupocenije pečurke na svetu, ali i sakupljanje drugih jestivih vrsta, poput vrganja, šumskog pileta i lisičarke može doneti dobru zaradu.

Najređi od svih tartufa je beli tartuf, kojeg Srbija ima u izobilju. Ova gljiva najčešće raste u ravničarskim predelima, ispod bora i topole. U Srbiji se ova skupocena poslastica može naći u zapadnom Sremu, južnom Banatu, okolini Pančeva, na obroncima Fruške gore, u okolini Valjeva, Bora i drugim oblastima. Na teritoriji Srbije, po podacima koje iznose članovi gljivarskih udruženja, do sada je pronađeno devet ekstremno retkih vrsta, sa evropske liste 50 zaštićenih gljiva, na području Kopaonika, Goča, Peštera, Rudnika, Divčibara i drugih gljivarskih terena u Srbiji. Ipak, gljive su u Srbiji sve ugroženije, jer o ovom prirodnom blagu brinu samo malobrojna gljivarska udruženja. Opstanak gljiva u njihovim prirodnim staništima ugrožava nekontrolisana seča šuma, ali i nepoštovanje elementarnih odredbi Zakona koje se odnose na vreme i način berbe.[9]

Jedno od poznatih nalazišta gljiva je šumski pojas u okviru kompleksa Ada Ciganlija u Beogradu. Ovo stanište gljiva danas je zaštićeno zakonom o zaštiti prirodnog dobra, kao Zaštićeno stanište Gljive na Adi Ciganliji. U Srbiji su pokrenute mnoge inicijative za zaštitu nalazišta gljiva u raznim delovima zemlje.[10]

Alati za branje samoniklih i gajenih gljiva[uredi | uredi izvor]

Alat za berače gljiva vrlo je jednostavan - pletena korpa (košara) i nož. Košara je važna jer se ubrane gljive moraju tokom branja čuvati na prozračnom mestu, ne smeju se potparivati u najlonskim kesama i torbama od nepropusnih materijala. Nož može biti bilo kakav, ali svakako treba da je dovoljno oštar, tako da se prilikom odsecanja drške pečurke ne gnječi njeno meso. Nožem se ujedno obavlja i obrada i čišćenje ubrane gljive. Ukoliko je lepljiva na njoj će biti više tog materijala koji treba ukloniti. Takođe se preporučuje da se gljiva na licu mesta očistiti od nečistoće i čista ponese kući.[11] Iskusni gljivar će na licu mesta odseći dno drščice pečurke i baciti je na šumsko tlo na kom je gljiva do tad rasla. Na ovaj način ostavlja se reproduktivni materijal iz kog će kasnije izrasti nove gljive.[12]

Razlika između gljive i pečurke[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Pečurka

Neupućeni najčešće mešaju pojmove gljiva i pečurka. Pečurka je oblik jednog tipa gljiva karakterističnog izgleda. Pečurka po pravilu ima jasno definisan šeširić, dršku i micelijum koji se nalazi u podlozi.

Gljive u gastronomiji[uredi | uredi izvor]

Gljive, koje još nazivaju i šumskim mesom, imaju mali procenat masnoća i spadaju u niskokalorične namirnice. Bogate su mineralima poput gvožđa, mangana, fosfora, kalijuma i vitamina A, C, B1, B2 i D.[13] Istraživanja su pokazala da su bogate aminokiselinama koje stvaraju proteine koji su ocenjeni sa 70 od sto, što ih čini proteinima umerenog kvaliteta. Frakcija ugljenih hidrata sadrži 1,5 g manitola dijetetskih vlakana b-glukana. B-Glukani su ključna bioaktivna jedinjenja u pečurkama. Utvrđeno je da je oblik vitamina B-12 u pečurkama isti oblik koji se nalazi u govedini, džigerici i ribi, zbog čega je preporučljiv u ljudskoj ishrani. Pečurke su prirodni izvor ergosterola, koji se pretvara u vitamin D2 uz izloženost UV svetlosti. Sadržaj selena u pečurkama zavisi od vrste i geografskog područja tj. sadržaja selena u zemljištu ili supstratu. Različite pretkliničke i kliničke studije ukazuju na to da konzumiranje određenih vrsta gljiva kao hrane ili ekstrakta ili konzumiranja određenih sastojaka iz pečuraka može smanjiti rizik od određenih bolesti.[14]

Zbog karakterističnog ukusa pečurke su već hiljadama godina omiljene na trpezama mnogih naroda, a od njih se prave izuzetno ukusna jela. Najzastupljenije pečurke u svetskoj gastronomiji svakako su šampinjon i bukovača, upravo zato što se ove pečurke mogu gajiti u veštačkim uslovima i samim tim su veoma dostupne na svetskim pijacama, a cena im je takva da ih svaki ljubitelj ukusa pečurke može priuštiti na svojoj trpezi.

Međutim, za poznavaoce i vrhunske kuvare postoje pečurke koje se izdvajaju iz čitavog carstav gljiva, koje po najnovijim istraživanjima broji preko 1.500.000 vrsta, kao posebno tražene i dragocene. Izdvaja ih specifična aroma i ukus kao i način na koji se uklapaju u jela:

  • Tartuf je najcenjenija i najskuplja jestiva gljiva na svetu. Tartuf je pored izuzetnog mirisa i ukusa, čuven i po svojim lekovitim svojstvima, važi za veoma jak afrodizijak. Tartuf vole kraljevi, evropske aristokrate, džet-set, i svi oni koji mogu sebi da ga priušte. Tartuf su voleli i stari Egipćani, Grci, Rimljani. Pominje ga, u svojim delima, Plutarh, Ciceron ga naziva sinom zemlje, a Plinije čudom prirode.

Kad je u pitanju kulinarstvo, uvaženi gastronomi širom sveta još uvek se ne mogu složiti da li je tartuf namirnica ili začin. U svakom slučaju većina njih tvrdi da ko jednom oseti ovaj karakterističan miris i ukus, žudeće za njim celog života.

  • U gastronomskom svetu, gljiva koja se posebno cenjeni je Vrganj (Boletus edulis), poznat i kao „kralj pečuraka”.
  • Lisičarka (Cantharellus cibarius) je delikatesna pečurka, koja se može konzumirati i u sasvim sirovom stanju.
  • Jajčara (Amanita caesarea) najlepša i jedna od najukusnijih i najlakše svarljivih vrsta pečuraka, koja sa pravom, nosi sva svoja imena, pa i ono latinsko – carska.
  • Smrčak (Morchella) se širom sveta smatra jednom od najboljih pečurki uopšte i omiljen je kod svih naroda sveta.
  • Crna truba (Craterellus cornucopioides) je pečurka izvanrednog ukusa i arome, velika poslastica, a pogotovu je dobra kad se osuši, samelje i upotrebljava u prahu kao začin za čorbe, sosove, pečeno meso i druge vrste jela.[15]

Otrovi iz gljiva[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Otrovna gljiva

Neke vrste gljiva sadrže otrove i mada njihova koncentracija može da varira, po pravilu ih pojedine vrste sadrže uvek, dok ih kod drugih nikada nema. S druge strane, gljive koje su smrtonosne za ljude mogu, na primer, puževima biti uobičajena hrana, zato što je anatomija ljudi i puževa potpuno različita. Otrovi koji napadju krv, jetru i bubrege kod ljudi na puževe uopšte ne deluju, zato što kod tih životinja takvih tkiva i organa nema. Neke jestive vrste takođe sadrže opasne toksine, ali u tako malim koncentracijama da bi do trovanja moglo da dođe jedino ako bi se u jednom obroku unelo više stotina kilograma. Zato se takve gljive ne svrstavaju u otrovne. Stvarno otrovnim smatraju se one vrste koje otrove sadrže u tolikoj koncentraciji, da jedan jedini obrok od par stotina grama može da dovede do očiglednih simptoma.[16]

Gljive u medicini[uredi | uredi izvor]

Korišćenje gljiva u medicinske svrhe uveo je još Hipokrat, a savremena nauka je dokazala da mnoge vrste gljiva sadrže izuzetna lekovita svojstva. Jedna od najpoznatijih takvih gljiva svakako je Penicillium notatum, od koje je dobijen antibiotik širokog dejstva, pod nazivom penicilin. Pečurke su ogroman, ali nedovoljno iskorišćen izvor polisaharida sa antitumornim i imunostimulacionim svojstvima i veliki potencijal za stvaranje novih i moćnih farmaceustkih proizvoda namenjenih pre svega jačanju imuniteta i prevenciji razvoja kancerogenih ćelija.[17] Dokazano je da lekovita svojstva poseduje preko pet stotina gljiva. Letnji vrganj, na primer, stimuliše mnoge važne čovekove funkcije i koristi se u lečenju stenokardije i promrzlina, a sadrži antikancerogena svojstva.

Medicinske gljive su posebno zastupljene u tradiciji Kine i Indije. Preko 5000 godina se u istočnjačkoj medicini lekovita svojstva gljiva koriste u prevenciji i lečenju različitih bolesti.[18]

Gljive u mitologiji[uredi | uredi izvor]

U mitologiji mnogih naroda gljive su simbol dugovečnosti. Za neke se smatra da uspevaju samo u vreme mira i opšteg blagostanja. Od sumerske i grčke mitologije do obreda američkih indijanaca, kult svetih gljiva star je koliko i saznanje o dobru i zlu, ili iluzija o božanskoj moći večnosti.[19] U rimskoj civilizaciji gljive su bile na visokoj ceni. Zvali su ih hranom bogova ili carskom hranom. Rimski pisci su često u svojim delima pominjali gljive. Tako je Marcijal zapisao ove stihove:

U svojoj knjizi "Istorija Indijanaca iz Nove Španije", izdatoj oko 1581. godine, Španac Dijego Duran (1537–1588) piše o pečurkama koje su astečki šamani koristili pripremajući se za obredno krunisanje kralja Moktezume Drugog, 1502. godine. Na jeziku Asteka, Nahuatlu, ime ove "čarobne" gljive glasilo je teonanakatl i značilo je "meso bogova".[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „gljivarstvo”. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 20. 5. 2019. 
  2. ^ Maksimović, Petar S. (2000). Proizvodnja, prerada i korišćenje šampinjona. Beograd: Agronomski fakultet u Čačku. 
  3. ^ a b „Novosti i događanja Predavanje i promocija: Gljivarstvo; dr. sc. Romano Božac”. Gradska knjižnica Slavka Kolara Čazma. Pristupljeno 22. 5. 2019. 
  4. ^ Branislav Uzelac, i Anika Vlajić (2007). OTROVI GLJIVA (PDF). Beograd. 
  5. ^ a b Maksimović, Petar S. (2012). Tartufi (2. izd.). Beograd: Partenon. str. 11. ISBN 978-86-7157-576-8. 
  6. ^ Hadžić, Ibrahim (1998). Klasiranje i prerada gljiva. Beograd: Partenon. 
  7. ^ Daljev, Momčilo. „Komercijalna eksploatacija gljiva”. Gljivarsko društvo Novi sad webly. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  8. ^ „SVET VAPI ZA OVIM PROIZVODOM: Najisplativiji biznis budućnosti je UZGOJ PEČURAKA”. Srbija danas. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  9. ^ „Izumirući svet gljiva u Srbiji”. Radio slobodna Evropa. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  10. ^ Baković, Dejan. „Bogatstvo u srcu Beograda”. Planeta. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  11. ^ SINELJŠČIKOVA, EKATERINA. „Kako brati gljive poput profesionalca: Savjeti iskusnog gljivara”. Russia beyond. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  12. ^ „Kako pravilno brati gljive”. Čuvarkuća. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  13. ^ „Gljive”. Život je hrono. Arhivirano iz originala 27. 02. 2018. g. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  14. ^ „Gljive i pečurke”. Akademac. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  15. ^ „Pečurke”. Fresco. Pristupljeno 21. 5. 2019. 
  16. ^ Uzelac, Branislav; Vlajić, Anika (2007). OTROVI GLJIVA (PDF). Beograd. 
  17. ^ „medicinske gljive”. moj imunitet. Pristupljeno 20. 5. 2019. 
  18. ^ „Mediscinske gljive: 6 supermoćnih pečuraka”. Bašta Balkana. Pristupljeno 20. 5. 2019. 
  19. ^ „Pečurke-zdrava šumska hrana”. ETNO FOOD. Arhivirano iz originala 27. 06. 2009. g. Pristupljeno 20. 5. 2019. 
  20. ^ „Pečurke koje nam menjaju pogled na svet”. Mondo. Pristupljeno 20. 5. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Branislav Uzelac, i Anika Vlajić (2007). OTROVI GLJIVA (PDF). Beograd. 
  • Maksimović, Petar S. (2000). Proizvodnja, prerada i korišćenje šampinjona. Beograd: Agronomski fakultet u Čačku. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Gljivarska udruženja u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Gljivarske manifestacije u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гљиварство&oldid=26862733”