Emanuel Makron

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Emanuel Makron
Makron 2022.
Lični podaci
Puno imeEmanuel Žan-Mišel Frederik Makron
Datum rođenja(1977-12-21)21. decembar 1977. (46 god.)
Mesto rođenjaAmjen, Francuska
DržavljanstvoFrancuska
Religijakatolicizam
UniverzitetUniverzitet zapadni Pariz — Nanter la Defans
Sajentis Po
Porodica
SupružnikBrižit Makron
Politička karijera
Politička
stranka		Socijalistička partija
(2006—2009)
nezavisni političar
(2009—2016)
Preporod
(2016—danas)
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 14. maja 2017.
PremijerEduar Filip
Žan Kasteks
Elizabet Born
PrethodnikFransoa Oland
Su-knez Andore
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 14. maja 2017.
PrethodnikFransoa Oland
Predsednik partije En Marche!
6. april 2016. — 8. maj 2017.
Prethodnikfunkcija oformljena
NaslednikKatrin Barbaru (v. d.)
Ministar ekonomije i finansija
26. avgust 2014. — 30. avgust 2016.
PredsednikFransoa Oland
PremijerManuel Vals
PrethodnikArno Montebur
NaslednikMišel Sapin
Potpis

Emanuel Žan-Mišel Frederik Makron (franc. Emmanuel Jean-Michel Frédéric Macron; Amjen, 21. decembar 1977) francuski je političar, ekonomista i trenutni predsednik Francuske i su-knez Andore.[1] Bivši javni službenik i investicioni bankar, Makron je studirao filozofiju na univerzitetu Pariz-Nanter a diplomirao na školi za nacionalnu administraciju 2004. godine. Radio je kao finansijski inspektor pri Generalnom inspektoratu za finansije i kao investicioni bankar u Rothschild & Cie Banque, ogranku francuske Rothschild & Co banke.[2]

Kao član Socijalističke partije od 2006. do 2009, Makron je postavljen za zamenika generalnog sekretara u prvoj vladi Fransoe Olanda 2012. godine. Postao je ministar ekonomije, industrije i digitalnih poslova u drugoj vladi Manuela Valsa. Kao ministar pokrenuo je reforme sa ciljem poboljšavanja poslovne klime u Francuskoj. Dao je ostavku na mesto ministra 2016, kako bi se posvetio svojoj predsedničkoj kandidaturi na izborima za predsednika francuske. Novembra 2016. objavio je da će se kandidovati kao nezavisni kandidat a potom je formirao partiju Republika u pokretu.

Makron je opisan kao centristički, proevropski kandidat. U svojoj izbornoj kampanji, Makron se zalagao za ekonomske reforme.

U prvom krugu predsedničkih izbora 23. aprila 2017, Makron je osvojio 24,01% glasova i zajedno sa kandidatkinjom Nacionalnog fronta, Marin Le Pen, ušao u drugi krug.

U drugom krugu izbora 7. maja, Makron je pobedio[3] Le Penovu osvojivši 66,10% glasova, tako postavši najmlađi predsednik Francuske u modernoj istoriji i najmlađi šef Francuske države posle Napoleona.

Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Makron je rođen u Amijenu, gradu na severu Francuske, u porodici lekara. Njegovi roditelji razveli su se 2010. Makron ima brata Lorenta i sestru Estelu. Pošto njegova porodica nije bila religiozna, Makron je kršten u katoličkoj crkvi na sopstveni zahtev kada mu je bilo dvanaest godina.

Pohađao je jezuitsku školu La Providens u Amijenu, dok je poslednju godinu završio u prestižnoj privatnoj srednjoj školi Anri IV u Parizu. Dok je pohađao srednju školu u Parizu, otpočeo je dugogodišnju vezu sa svojom tadašnjom profesorkom glume, Brižit. Makron i Brižit venčali su se 2007. godine.

Studirao je međunarodnu politiku i javnu službu na prestižnoj Velikoj školi (fr. Grande école) Pariskom institutu za političke studije. Za vreme studija, radio je kao urednički pomoćnik francuskog filozofa i istoričara Pola Rikera.

Makron je diplomirao na master studijama 2001. na Pariskom institutu za političke studije, na temi javna politika. Takođe je diplomirao master iz filozofije na univerzitetu Pariz-Nanter.

Tri godine kasnije, 2004. diplomirao je na uglednoj Nacionalnoj administrativnoj školi (fr. École Nationale d’Administration), koju su završila dva bivša francuska predsednika (Žak Širak i Fransoa Miteran) kao i mnogi budući visoki zvaničnici.[4]

Profesionalna karijera[uredi | uredi izvor]

Makron je otpočeo karijeru kao Finansijski inspektor pri francuskom ministarstvu ekonomije nakon što je diplomirao na Nacionalnoj administrativnoj školi 2004. godine. Dve godine kasnije ponuđeno mu je mesto direktora Nacionalnog poslovnog pokreta Francuske, ali je odbio. Makron je 2008. platio 50.000 evra na ime raskida ugovora sa vladom. Iste godine, napustio je mesto finansijskog inspektora i počeo da radi za francuski ogranak Rotšild finansijske grupe kao investicioni bankar.

Bankarski sektor[uredi | uredi izvor]

Brzo napredujući, Makron je 2012. ugovorio Nestleovo preuzimanje velike američke multinacionalne farmaceutske korporacije Fajzer, vredno 12 milijardi dolara. Zahvaljujući ovom poslu, Makron je navodno zaradio 2,9 miliona evra. Zvanični dokumenti pokazuju da je Makron između 2009. i 2013. godine zaradio oko 3 miliona evra.

Dok je još radio za Rotšild i ko. banku, Makron se pridružio kampanji Fransoe Olanda, koji je tada bio kandidat na predsedničkim izborima 2012. Sa Olandom se prvi put sreo 2006. a njegovom timu se pridružio 2010. godine.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Svoj politički angažman, Makron je otpočeo još u mladosti. Radio je za Republikanski i građanski pokret, ali nije postao njegov član. Radio je i kao asistent Žorža Sara, gradonačelnika pariskog jedanaestog arondismana, dok je studirao na Pariskom institutu za političke studije. Postao je član Socijalističke partije Francuske sa 24 godine.

Makron tokom francusko-kineskog ekonomskog samita 2015. godine

Olandov kabinet[uredi | uredi izvor]

Pošto je Fransoa Oland pobedio na predsedničkim izborima 2012. Makron je postavljen za Zamenika generalnog sekretara Jelisejske palate i ekonomskog savetnika pri Olandovom kabinetu. Kao član predsednikovog kabineta, Makron je na leto 2012. predložio da se broj radnih sati u nedelji poveća sa 35 na 37 do 2014. godine. Takođe se protivio velikom povećanju poreza za one sa visokim prihodima koje je planirala Olandova vlada. Oland je odbio Makronove predloge.

Podneo je ostavku 10. juna 2014. zbog neslaganja sa nekim članovima Olandovog kabineta, i zbog odluke da ne bude uključen u vladu Manuela Valsa, kao i nezadovoljstva zbog nedostatka uticaja na reforme koje je predlagao Oland.

Odbio je da se kandiduje na lokalnim izborima 2014. u rodnom gradu Amijenu.

Ministar ekonomije i finansija[uredi | uredi izvor]

Makron je 26. avgusta 2014. postavljen je za ministra ekonomije i finansija kao član drugog kabineta premijera Manuela Valsa. Time je postao najmlađi francuski ministar ekonomije još od 1962. godine. Za razliku od svog prethodnika na poziciji ministra finansija, Arnoa Montebura, Makron je viđen kao zagovornik Evropske unije.

Kao ministar, Makron je postao vodeća figura među onima koji su se zalagali za donošenje pro-biznis reformi. Makronov paket reformskih zakona prošao je raspravu u parlamentu tek nakon što je Valsova vlada aktivirala član 49. ustava kojim se omogućuje vladi da nametne usvajanje zakona u parlamentu, odmah i bez glasanja.

Makron je doneo mere kojima je povećan vlasnički udeo Francuske države u automobilskoj kompaniji Reno sa 15 na 20%, čime je država postala manjinski partner u kompaniji.

Avgusta 2015. Makron je objavio da više nije član socijalističke partije i da je nezavisan političar.

Makronov zakon[uredi | uredi izvor]

Zakon koji je Makron predložio veću ministara imao je za cilj ublažavanje restrikcija za poslovanje nedeljom. Između ostalog, Makronov zakon je predviđao deregulaciju određenih sektora ekonomije, sa ciljem oživljavanja francuske ekonomije. Nije došlo do većih promena u funkcionisanju tržišta rada, a ostala je na snazi i radna nedelja od 35 sati. Takozvani "loi Macron" izazvao je brojne kritike i na levici i na desnici. Zakon je stupio na snagu 10. aprila 2015.[5]

Kandidatura na predsedničkim izborima 2017.[uredi | uredi izvor]

Makron je postao poznat široj javnosti nakon nekoliko značajnijih gostovanja u glavnim francuskim medijima tokom 2015. godine. Počeo je da drži javne govore, i često putovao u inostranstvo. U međuvremenu je otvoreno iskazao sve veće neslaganje sa vladom Manuela Valsa. Olandov predsednički mandat bio je obeležen ekonomskom stagnacijom i velikim terorističkim napadima, usled čega je Oland postao jedan od najnepopularnijih predsednika u modernoj istoriji Francuske.[6]

Nakon sve većih neslaganja sa Olandom i Valsom, Makron je osnovao sopstveni politički pokret, En Marche!, 6. aprila 2016. u Amijenu. Pokret je okarakterisan kao liberalan i progresivan i njegovo osnivanje privuklo je veliku medijsku pažnju.

Makron se zalagao za ekonomske reforme koje će omogućiti francuskoj da postane konkurentnija, ali i reformu francuskog "sklerotičnog" političkog sistema. Pokret je opisivan kao "treći put" i kombinacija populizma i neoliberalizma. Makronovi politički stavovi definisani su kao centristički i snažno proevropski.

Kako su se bližili predsednički izbori, Makron je 30. avgusta 2016. podneo ostavku na mesto ministra ekonomije i finansija da bi se posvetio političkom angažmanu u novoosnovanom pokretu En Marche!

Prvi krug izbora[uredi | uredi izvor]

Makron je prvi put pomenuo mogućnost kandidature na predsedničkim izborima 2017. još u aprilu 2016. Nakon što je podneo ostavku na mesto ministra, Makron je zvanično objavio svoju kandidaturu na izborima 16. novembra. U svom govoru, Makron je pozvao na "demokratsku revoluciju" i obećao da će "deblokirati Francusku".

Makronov štab objavio je decembra 2016. objavio da je prikupljeno 3,7 miliona evra iz donacija, bez budžetskih sredstava. Prema tvrdnjama francuskih novinara, Makron je potrošio 120.000 evra na večere i sastanke sa brojnim medijskim ličnostima dok je bio ministar.

Makronova kampanja uživala je veliku medijsku pažnju. Više od pedeset naslovnih strana posvećeno je isključivo njemu, nasuprot samo nekoliko posvećenih kandidatu partije Nepokorna Francuska, Žan-Luku Melenšonu, iako su oba kandidata imala veliki broj pristalica na internetu i momentum tokom kampanje. Makronovi protiv kandidati kako na desnici tako i na levici, okarakterisali su Makrona kao "medijskog kandidata". Makron je prijatelj vlasnika popularnih francuskih novina "Le Mond" kao i bivšeg vlasnika nedeljnog magazina "L’Obs".

Na ruku Makronu je išao izbor Fransoa Fijona za kandidata republikanske partije, koja uz socijaliste predstavlja jednu od dve najveće tradicionalne političke partije u Francuskoj. Fijon je na unutarpartijskim izborima pobedio bivšeg predsednika Nikolu Sarkozija, kao i bivšeg premijera Alena Žipea.

Fijon je važio za jednog od favorita, ali je usled umešanosti u niz skandala izgubio podršku.

Makron je odneo pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora 23. aprila 2017. osvojivši 24% glasova.[7] Makron je dobio 8,6 miliona glasova i kvalifikovao se za drugi krug sa kandidatkinjom Nacionalnog fronta, Marin le Pen koja je osvojila 21,3% glasova. Obojica kandidata dveju najvećih političkih stranaka, republikanaca i socijalista, fransoa Fijon i Benoa Hamon podržali su Makrona u drugom krugu. Četvrtoplasirani Žan-Luk Melenšon nije podržao nijednog kandidata u drugom krugu.

Pobeda u drugom krugu protiv Marin le Pen[uredi | uredi izvor]

Makronove pristalice slave njegovu pobedu u Luvru 7. maja 2017

Nakon pobede u prvom krugu izbora, glavni protiv kandidati podržali su Makrona u drugom krugu. Fransoa Oland takođe je podržao Makrona i pozvao birače da glasaju za njega. Nekoliko istaknutih inostranih političara podržalo je Makrona protiv evroskeptične kandidatkinje Marin le Pen, uključujući predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera, nemačku kancelarku Angelu Merkel i bivšeg američkog predsednika Baraka Obamu.[8]

Jedan od čelnika Makronove kampanje optužio je Rusiju da stoji iza "napada" na Makrona. Izborni štab saopštio je da je bio meta "velikog i koordinisanog" hakerskog napada, nakon što su se na internetu pojavili procureli dokumenti.[9] Nekoliko nedelja kasnije, Direktor francuske nacionalne agencije za bezbednost informacionih sistema, Gijom Pupar, izjavio je da nisu pronađeni tragovi ruskih hakera u napadu na Makronovu predsedničku kampanju.[10] Prethodno je Makronova kampanja optužila RT (prethodno Raša Tudej) i Sputnjik da su izvori lažnih informacija o Makronu.

U drugom krugu predsedničkih izbora održanom 7. maja 2017. godine, Makron je odneo pobedu nad Marin le Pen. Makron je osvojio 66.1, dok je le Penova osvojila 33,9% glasova birača.

Nakon pobede na izborima, Makron je podneo ostavku na mesto predsednika pokreta En Marche! Makron je postao najmlađi predsednik Francuske u modernoj istoriji zemlje.[11]

Predsednik Francuske[uredi | uredi izvor]

Prvi mandat (2017–2022)[uredi | uredi izvor]

Makron se kvalifikovao u drugi krug izbora nakon prvog kruga izbora 23. aprila 2017. U drugom krugu predsedničkih izbora 7. maja 2017. pobedio je ubedljivo prema preliminarnim rezultatima,[12] čime je kandidatkinja Nacionalnog fronta, Marin Le Pen, priznala poraz.[13] Sa 39 godina postao je najmlađi predsednik u istoriji Francuske i najmlađi šef francuske države od Napoleona.[14][15] On je i prvi predsednik Francuske rođen nakon uspostavljanja Pete republike 1958. godine.

Vladimir Putin i Emanuel Makron prilikom sastanka u Versaju

Makron je zvanično postao predsednik 14. maja.[16] On je imenovao Patrika Strzodu za svog šefa osoblja[17] i Ismaela Emelijena za svog specijalnog savetnika za strategiju, komunikaciju i govore.[18] 15. maja je imenovao Eduara Filipa iz republikanaca za premijera.[19][20] Istog dana boravio je u prvoj zvaničnoj poseti inostranstvu, sastao se u Berlinu sa Angelom Merkel, nemačkom kancelarkom. Dvojica lidera su istakli značaj odnosa Francuske i Nemačke za Evropsku uniju.[21] Oni su se složili da naprave „zajedničku mapu puta“ za Evropu, insistirajući da nijedno nije protiv promena Ugovora Evropske unije.[22]

Na parlamentarnim izborima 2017. godine, Makronova stranka Republika u pokretu i njeni saveznici iz Demokratskog pokreta obezbedili su udobnu većinu, osvojivši 350 od 577 mesta.[23] Nakon što su republikanci izašli kao pobednici izbora za Senat, portparol vlade Kristof Kastaner je izjavio da su izbori bili „neuspeh“ za njegovu stranku.[24]

Makron je 3. jula 2020. imenovao Žana Kasteksa iz desnog centra za premijera Francuske. Kasteks, opisan kao društveni konzervativac, bio je član republikanaca.[25] Imenovanje je opisano kao „udvostručavanje kursa koji se u ekonomskom smislu široko smatra desnim centarom“.[26]

Domaća politika[uredi | uredi izvor]

U prvih nekoliko meseci na mestu predsednika, Makron je tražio donošenje paketa reformi o javnoj etici, zakonima o radu, porezima i ovlašćenjima agencija za sprovođenje zakona.

Anti-korupcija[uredi | uredi izvor]

Kao odgovor na Penelopegat, Narodna skupština je usvojila deo Makronovog predloženog zakona o zaustavljanju masovne korupcije u francuskoj politici do jula 2017. godine, zabranjujući izabranim predstavnicima da zapošljavaju članove porodice.[27] U međuvremenu, drugi deo zakona o ukidanju fonda izborne jedinice bio je zakazano za glasanje nakon prigovora Senata.[28]

Makronov plan da svojoj ženi da zvaničnu ulogu u vladi našao se na udaru kritika koje se kreću od toga da je nedemokratski do onoga što kritičari vide kao kontradiktornost njegovoj borbi protiv nepotizma.[29] Posle onlajn peticije sa skoro 290.000 potpisa na change.org Makron je odustao od plana.[30] Narodna skupština je 9. avgusta usvojila predlog zakona o javnoj etici, ključnoj temi Makronove kampanje, nakon debate o ukidanju fondova izborne jedinice.[31]

Politika rada i sindikati[uredi | uredi izvor]

Makron ima za cilj da pomeri odnose sindikata i menadžmenta sa suprotstavljenih linija trenutnog francuskog sistema ka fleksibilnijem sistemu zasnovanom na konsenzusu po uzoru na Nemačku i Skandinaviju.[32][33] On je takođe obećao da će delovati protiv kompanija koje zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz istočne Evrope i da će zauzvrat uticati na radna mesta francuskih radnika, što je nazvao "socijalnim dampingom". Prema Direktivi o upućenim radnicima iz 1996. godine, radnici iz istočne Evrope mogu biti zaposleni na ograničeno vreme na nivou plata u istočnoevropskim zemljama, što je dovelo do spora između država EU.[34]

Francuska vlada je objavila predložene izmene francuskih radnih pravila („Code du Travail“), što je među prvim koracima koje su Makron i njegova vlada preduzeli da podstaknu francusku ekonomiju.[35] Makronovi reformski napori naišli su na otpor nekih francuskih sindikata.[36] Najveći sindikat, CFDT, zauzeo je pomirljiv pristup Makronovom pritisku i uključio se u pregovore sa predsednikom, dok je militantniji CGT neprijateljski raspoloženiji prema reformama.[32][33] Makronova ministarka rada, Mjurijel Peniko, nadgleda napore.[37]

Narodna skupština, uključujući i Senat, odobrila je predlog, dozvoljavajući vladi da olabavi zakon o radu nakon pregovora sa sindikatima i grupama poslodavaca.[38] Reforme, o kojima je razgovarano sa sindikatima, ograničavaju isplate za otkaze koji se smatraju nepravednim i daju kompanijama veću slobodu da zapošljavaju i otpuštaju zaposlene, kao i da definišu prihvatljive uslove rada. Predsednik je 22. septembra potpisao pet ukaza kojima se reformišu pravila o radu.[39] Vladine brojke objavljene u oktobru 2017. godine otkrivaju da je tokom zakonodavnog pritiska na reformu zakona o radu stopa nezaposlenosti pala za 1,8%, što je najveća od 2001. godine.[40]

Migrantska kriza[uredi | uredi izvor]

Govoreći o izbeglicama i, konkretno, džungli u Kaleu, Makron je 16. januara 2018. rekao da neće dozvoliti da se u Parizu formira još jedan izbeglički kamp pre nego što iznese vladinu politiku prema imigraciji i azilu.[41] On je takođe najavio planove za ubrzavanje zahteva za azil i deportacije, ali i za bolje smeštaj izbeglica.[42]

Predsednik Makron je 23. juna 2018. rekao: „Realnost je da Evropa ne doživljava migracionu krizu istih razmera kao onu koju je doživela 2015.“, „zemlja poput Italije nema uopšte isti migracioni pritisak kao prošle godine Kriza koju danas doživljavamo u Evropi je politička kriza“.[43] U novembru 2019. godine, Makron je uveo nova imigraciona pravila kako bi ograničio broj izbeglica koje stižu u Francusku, a istovremeno je izjavio da će „vratiti kontrolu“ nad imigracionom politikom.[44]

Ekonomska politika[uredi | uredi izvor]

Pjer de Vilije, tadašnji načelnik Generalštaba armija, podneo je ostavku 19. jula 2017. nakon sukoba sa Makronom.[45] De Vilije je naveo smanjenje vojnog budžeta od 850 miliona evra kao glavni razlog za povlačenje. Mond je kasnije izvestio da je De Vilije rekao jednoj poslaničkoj grupi: „Neću dozvoliti da me ovako jebu.“[46] Makron je imenovao Fransoa Lekuntru za De Vilijerova zamenu.[47]

Makronova vlada je 27. septembra predstavila svoj prvi budžet, čiji su uslovi smanjili poreze kao i potrošnju kako bi se javni deficit uskladio sa fiskalnim pravilima EU.[48] Budžet je zamenio porez na bogatstvo onim koji je ciljao na nekretnine, ispunjavajući Makronovo predizborno obećanje da će ukinuti porez na bogatstvo. Pre nego što je zamenjen, porez je prikupljao do 1,5% bogatstva francuskih rezidenata čija je globalna vrednost premašila 1,3 miliona evra.[49]

U februaru 2018. Makron je najavio plan da ponudi dobrovoljno otpuštanje u pokušaju daljeg ukidanja radnih mesta u francuskoj državnoj službi.[50]

U decembru 2019. Makron je najavio da će ukinuti penzioni sistem 20. veka i uvesti jedinstveni nacionalni penzioni sistem kojim upravlja država.[51] U januaru 2020. godine, nakon nedelja zatvaranja javnog prevoza i vandalizma širom Pariza protiv novog penzijskog plana, Makron je ugrozio plan revidiranjem starosne granice za odlazak u penziju.[52] U februaru je dekretom usvojen revizija penzija koristeći član 49. francuskog ustava.[53] Međutim, 16. marta 2020. godine, Makron je najavio da će nacrt zakona biti povučen pošto je Francuska ušla u blokadu kako bi usporila širenje KOVID-19.[54]

Terorizam[uredi | uredi izvor]

U julu 2017, Senat je odobrio prvo čitanje kontroverznog zakona sa strožim antiterorističkim zakonima, što je obećanje Makrona u kampanji. Narodna skupština je 3. oktobra izglasala predlog zakona 415–127, uz 19 uzdržanih. Ministar unutrašnjih poslova Žerar Kolom opisao je Francusku kao „još uvek u ratnom stanju“ uoči glasanja, pri čemu se ubod nožem u Marselju 1. oktobra dogodio dva dana pre toga. Senat je zatim usvojio zakon u drugom čitanju sa razlikom od 244 prema 22 18. oktobra. Kasnije tog dana Makron je izjavio da je 13 terorističkih zavera sprečeno od početka 2017. Zakon je zamenio vanredno stanje u Francuskoj i učinio neke od njegovih odredbi trajnim.[55]

Predlog zakona kritikovali su zagovornici ljudskih prava. Javna anketa koju je sproveo Le Figaro pokazala je da je 57% ispitanika odobrava, iako je 62% mislilo da će zadirati u lične slobode.[56]

Zakon daje vlastima proširena ovlašćenja da pretražuju domove, ograničavaju kretanje, bliske bogomolje,[57] i pretražuju područja oko železničkih stanica i međunarodnih luka i aerodroma. Usvojen je nakon izmjena kako bi se riješila zabrinutost zbog građanskih sloboda. Najkažnjenije mere će se revidirati svake godine i trebalo bi da prestanu da važe do kraja 2020. godine.[58] Makron je zakon potpisao 30. oktobra 2017. On je najavio da će od 1. novembra biti okončano vanredno stanje.[59]

Građanska prava[uredi | uredi izvor]

Tokom posete Korzici u februaru 2018. godine, Makron je izazvao kontroverzu kada je odbacio želje korzikanskih nacionalista da korzikanski bude službeni jezik[60], ali je ponudio da prizna Korziku u francuskom ustavu.[61]

Makron je takođe predložio plan za „reorganizaciju“ islamske religije u Francuskoj rekavši: „Radimo na strukturiranju islama u Francuskoj i na tome kako da ga objasnimo, što je izuzetno važno – moj cilj je da ponovo otkrijem šta leži u srcu od sekularizma, mogućnost da se može verovati kao da ne veruje, da bi se očuvala nacionalna kohezija i mogućnost slobodne svesti." On je odbio da otkrije dalje informacije o planu.[62]

Spoljna politika i nacionalna odbrana[uredi | uredi izvor]

Makron i američki predsednik Donald Tramp tokom vojne parade u Parizu
Makron na samitu G7 2018. u Šarlevoa, Kvebek
Makron sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom na samitu G20 u oktobru 2021
Makron i italijanski premijer Mario Dragi 2021, nakon potpisivanja Kvirinalskog sporazuma
Makron, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i nemački kancelar Olaf Šolc u Kijevu 2022.

Makron je 25. maja 2017. prisustvovao briselskom samitu 2017, njegovom prvom samitu NATO-a kao predsednik Francuske. Na samitu se prvi put susreo sa američkim predsednikom Donaldom Trampom. Sastanak je bio široko publiciran zbog rukovanja između njih dvojice, okarakterisana kao „borba za vlast“.[63][64]

29. maja 2017. Makron se sastao sa Vladimirom Putinom u Versajskoj palati. Sastanak je izazvao kontroverzu kada je Makron osudio Rusiju danas i Sputnjik, optužujući novinske agencije da su „organi uticaja i propagande, da lažu propagandu“.[65][66] Makron je takođe pozvao na saradnju u sukobu protiv ISIS-a i upozorio da će Francuska odgovoriti silom u Siriji ako se upotrebi hemijsko oružje.[67] Kao odgovor na hemijski napad u Dumi u Siriji 2018. godine, Makron je usmerio učešće Francuske u vazdušnim napadima na sajtove sirijske vlade, u koordinaciji sa Sjedinjenim Državama i Ujedinjenim Kraljevstvom.[68][69]

U svom prvom velikom spoljnopolitičkom govoru 29. avgusta, predsednik Makron je izjavio da je borba protiv islamističkog terorizma u zemlji i inostranstvu glavni prioritet Francuske. Makron je pozvao na čvrst međunarodni stav kako bi izvršio pritisak na Severnu Koreju u pregovore, istog dana kada je ispalila projektil iznad Japana. On je takođe potvrdio svoju podršku iranskom nuklearnom sporazumu i kritikovao vladu Venecuele kao "diktaturu". On je dodao da će svoje nove inicijative o budućnosti Evropske unije objaviti nakon nemačkih izbora u septembru.[70] Na 56. Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru, Makron je predstavio svoju desetogodišnju viziju politike za jačanje Evropske unije. Makron je primetio da su veći budžet, integrisana tržišta kapitala, efikasna odbrambena politika i brzo donošenje odluka ključni za Evropu. On je dodao da oslanjanje na NATO, a posebno na SAD i UK nije dobro za Evropu i da se mora uspostaviti dijalog sa Rusijom.[71]

Pre 45. samita G7 u Bijaricu, u Francuskoj, Makron je ugostio Vladimira Putina u Fort de Bregansonu, rekavši da „Rusija u potpunosti pripada Evropi vrednosti“.[72] Na samom samitu Makron je pozvan da prisustvuje na marginama. iranski ministar spoljnih poslova Džavad Zarif.[potrebno je pojašnjenje] Makron, koji je „pokušao diplomatski gambit visokog rizika“, smatrao je da bi ministar spoljnih poslova Irana mogao da ublaži napetu situaciju oko iranskog nuklearnog programa uprkos nedavnom porastu. u tenzijama između Islamske Republike i Sjedinjenih Država i Britanije.[73]

U martu 2019, u vreme kada su Kina-SAD ekonomski odnosi su bili uznemireni trgovinskim ratom koji je u toku, Makron i kineski lider Si Đinping potpisali su seriju od 15 velikih trgovinskih i poslovnih sporazuma u ukupnoj vrednosti od 40 milijardi evra (45 milijardi američkih dolara) koji su pokrivali mnoge sektore tokom godina.[74] Ovo uključuje kupovinu aviona od 30 milijardi evra od Erbasa. Idući dalje od vazduhoplovstva, novi trgovinski sporazum pokrio je francuski izvoz piletine, priobalni vetropark u Kini izgrađen u Francuskoj, francusko-kineski fond za saradnju, kao i milijarde evra sufinansiranja između BNP Paribas i Banke Kine. Drugi planovi su uključivali milijarde evra koje će se potrošiti na modernizaciju kineskih fabrika, kao i na izgradnju novih brodova.[75]

U julu 2020, Makron je pozvao na sankcije Turskoj zbog kršenja suvereniteta Grčke i Kipra, rekavši da „nije prihvatljivo da se narušava i ugrožava pomorski prostor država članica (EU)“.[76] Takođe je kritikovao tursku vojnu intervenciju u Libiji.[77][78] Makron je rekao da „imamo pravo da očekujemo više od Turske nego od Rusije, s obzirom na to da je članica NATO-a“.[79]

Godine 2021. je prijavljeno da je Makron rekao da Severna Irska nije zaista deo Ujedinjenog Kraljevstva nakon sporova sa britanskim premijerom Borisom Džonsonom oko implementacije protokola Severne Irske.[80] Kasnije je to negirao, rekavši da je mislio na činjenicu da je Velika Britanija odvojena morem od Severne Irske u odnosu na granicu sa Irskim morem.[81][82]

Francusko-SAD odnosi su postali napeti u septembru 2021. zbog posledica AUKUS bezbednosnog pakta između Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva i Australije. Bezbednosni pakt je usmeren na suprotstavljanje kineskoj moći u indo-pacifičkom regionu. Kao deo sporazuma, SAD su pristale da Australiji obezbede podmornice na nuklearni pogon. Nakon ulaska u AUKUS, australijska vlada je poništila sporazum koji je sklopila sa Francuskom za obezbeđivanje francuskih podmornica na konvencionalni pogon, što je razbesnelo francusku vladu.[83] Francuska je 17. septembra opozvala svoje ambasadore iz Australije i SAD na konsultacije.[84] Uprkos tenzijama u prošlosti, Francuska nikada ranije nije povukla svog ambasadora u Sjedinjenim Državama.[85] Nakon razgovora između Makrona i američkog predsednika Džoa Bajdena na zahtev ovog potonjeg, dvojica lidera su se složila da smanje bilateralne tenzije, a Bela kuća je priznala da je kriza mogla da se izbegne da je bilo otvorenih konsultacija između saveznika.[86][87]

26. novembra 2021. Makron i italijanski premijer Mario Dragi potpisali su Kvirinalski sporazum u Kvirinalskoj palati u Rimu.[88] Ugovor je imao za cilj da promoviše približavanje i koordinaciju francuskih i italijanskih pozicija u pitanjima evropske i spoljne politike, bezbednosti i odbrane, migracione politike, ekonomije, obrazovanja, istraživanja, kulture i prekogranične saradnje.[89]

Tokom uvoda u rusku invaziju na Ukrajinu 2022. godine, Makron je razgovarao licem u lice i telefonom sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.[90] Tokom Makronove kampanje za reizbor, skoro dva meseca nakon početka ruske invazije, Makron je pozvao evropske lidere da održe dijalog sa Putinom.[91]

Ocene odobravanja i neodobravanja Makrona


Ocene odobrenja[uredi | uredi izvor]

Prema anketi IFOP-a za Le Journal du Dimanche, Makron je započeo svoj petogodišnji mandat sa 62% odobravanja,[92][93] koji je porastao na 64% do 24. juna.[94] Mesec dana kasnije, Makron je pretrpeo pad popularnosti od 10 odsto, najveći na početku mandata za bilo kog predsednika od Žaka Širaka 1995. godine, a do avgusta je njegova popularnost pala za 24 procentna poena od juna.[95] Ovo se pripisuje njegovim nedavnim sukobima sa bivšim načelnikom štaba odbrane Pjerom de Vilijerom,[96] nacionalizacijom brodogradilišta Chantiers de l'Atlantique u vlasništvu bankrota STX Offshore & Shipbuilding,[97] i smanjenjem stambenih beneficija.[96][98]

Do kraja septembra 2017, sedam od deset ispitanika reklo je da veruje da Emanuel Makron poštuje svoja predizborna obećanja,[99][100] iako je većina smatrala da je politika koju vlada postavlja „nepoštena“.[101] Makronova popularnost je ponovo naglo pala 2018. godine, dostigavši oko 25% do kraja novembra tokom pokreta žutih prsluka.[102] Tokom pandemije KOVID-19 u Francuskoj, njegova popularnost je porasla, dostigavši 50% na svom najvišem nivou. u julu 2020. godine.[103][104]

Afera Benala[uredi | uredi izvor]

Dana 18. jula 2018, Le Monde je u članku otkrio da se član Makronovog štaba Aleksandar Benala predstavljao kao policajac i pretukao demonstranta tokom prvomajskih demonstracija u Parizu ranije ove godine i bio suspendovan na period od 15 dana pre nego što je bio interno degradiran. Jelisej je propustio da prosledi slučaj javnom tužiocu i preliminarna istraga u slučaju nije otvorena sve do dana nakon objavljivanja članka, a blaga kazna koju je izrekao Benali pokrenula je pitanja u opoziciji da li je izvršna vlast namerno odlučila da ne obavesti javnog tužioca u skladu sa zakonom o krivičnom postupku.[105]

Predsednička kampanja 2022.[uredi | uredi izvor]

Na izborima 2022. godine, Makron je bio prvi aktuelni predsednik koji je ponovo izabran otkako je Žak Širak pobedio Žan-Mari Le Pena na izborima 2002. godine.[106] Makron je ponovo pobedio Marin Le Pen u drugom krugu, ovog puta sa većom razlikom, sa 58,55% glasova prema Le Penovim 41,45%.[107] Zbog skoro rekordnih uzdržanih glasača, ovo je predstavljalo 38,52% registrovanih birača, što je najniži broj od 37,5% Žorža Pompidua 1969. godine.[108] Francuska krajnja desnica dobila je najveći ukupan broj glasova od početka Francuske Republike, pri čemu su nacionalistički kandidati (Le Pen, Zemur i Dipon-Enjan) osvojili 32,3% glasova u prvom krugu, a Le Penova rekordnih 41,5% glasova. glasova u drugom krugu.

Drugi mandat (2022–2027)[uredi | uredi izvor]

Iako je druga Makronova inauguracija održana 7. maja 2022, njegov drugi predsednički mandat zvanično je počeo 14. maja 2022.

Vlada Elizabet Born[uredi | uredi izvor]

Premijer Žan Kastek je 16. maja 2022. podneo ostavku nakon 22 meseca na mestu šefa vlade. Istog dana, predsednik Makron je imenovao Elizabet Born u hotelu Matignon, čime je postala druga žena premijer u istoriji Francuske posle Edit Kreson između 1991. i 1992. Zatim je formirala novu vladu 20. maja 2022. godine.

Parlamentarni izbori juna 2022.[uredi | uredi izvor]

U junu 2022, mesec dana nakon njegovog drugog mandata, manje od dve nedelje pre kraja francuskog predsedavanja Savetom EU i nekoliko dana nakon što je pozvao glasače da mu predaju „čvrstu većinu“ u kontroverznom „govoru na asfaltu“ ,[109] Makron je izgubio parlamentarnu većinu i vraćen mu je obešeni parlament u drugom krugu parlamentarnih izbora 2022:[110] Makronova predsednička koalicija, koja je imala većinu od 115 mesta na izborima, nije uspela da dostigne prag. Za opštu većinu u Narodnoj skupštini bilo je potrebno 289 mesta, zadržavajući samo 251 od 346 koliko je imala u prethodnoj skupštini, a 38 manjka od apsolutne većine.[111] Najvažnije je da su tri bliska politička saveznika predsednika Makrona poražena na izborima: aktuelni predsednik Narodne skupštine Rišar Feran, lider Makronove parlamentarne stranke LREM Kristof Kastaner i vođa parlamentarne grupe MoDem Patrik Minjola, čime su efektivno „obeglavili“ Makronov parlamentarni blok i vođstvo dodatno slabljenje predsednikove političke pozicije na teritoriji obesnog parlamenta.[112]

16. Nacionalna skupština Francuske, izabrana 2022. godine, trenutno je zakonodavno telo Francuske.

Tri vladine ministrice podnele su ostavke nakon što su izgubile svoja mesta: Žustin Benin (mlađi ministar za more), Brižit Burginjon (ministarka zdravlja i prevencije) i Ameli de Monšalin (ministarka za ekološku tranziciju).[113]

Makronova vlada, koju je još uvek predvodila premijerka Elizabet Born, rekonstruisana je početkom jula 2022. godine i nastavljena je kao manjinska administracija, nakon što su pregovori sa opozicionim liderima o formiranju stabilne većinske vlade propali.[114]

Domaći poslovi[uredi | uredi izvor]

Makronov drugi predsednički mandat počeo je sa dve značajne političke kontroverze. Nekoliko sati nakon što je nova Bornova vlada objavljena, optužbe za silovanje protiv novoimenovanog ministra solidarnosti Damijena Abada objavljene su u javnosti,[115] a 28. maja, haos u finalu UEFA Lige šampiona 2022. na Stad de Frans u Sen Deniju izazvao kritike u zemlji i inostranstvu.[116]

Uprkos statusu manjine u zakonodavnom telu nakon parlamentarnih izbora 2022. godine, Makronova vlada je usvojila zakone za ublažavanje krize troškova života,[117] za ukidanje „vanrednog zdravstvenog stanja“ iz ere KOVID-a[118] i za oživljavanje francuskog sektora nuklearne energije.[119] Međutim, vladini predlozi su nekoliko puta poraženi u Narodnoj skupštini[120] i do kraja 2022. Borneov kabinet je morao deset puta uzastopno da iskoristi odredbe člana 49.3 Ustava kako bi usvojio Vladin budžet za 2023. Bezbednosni budžet.[121]

Penziona reforma[uredi | uredi izvor]

U martu 2023. godine, Makronova vlada je usvojila zakon o podizanju starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine, delimično zaobilazeći parlament tako što je ponovo pribegla članu 49.3 da bi prekinula parlamentarnu ćorsokak.[122] Protesti širom zemlje koji su počeli kada je predlog zakona predstavljen još u januaru pojačali su intenzitet nakon što je reforma usvojena bez svečanog glasanja.

Glasanje o nepoverenju vladi Borna[uredi | uredi izvor]

Dana 20. marta 2023. godine, Makronov kabinet, na čelu sa premijerkom Born, preživeo je međustranački zahtev za izglasavanje nepoverenja sa samo devet glasova, što je najmanja razlika za takvo glasanje od 1992. godine.[123]

Njegova vlada je 12. juna 2023. preživela svoj 17. zahtev za izglasavanje nepoverenja od početka 16. saziva; predlog, koji je podnela levičarska koalicija NUPES, pao je za 50 glasova manje od potrebnih 289 glasova.[124]

Nemiri Nahela Merzuka[uredi | uredi izvor]

Početkom leta 2023. godine, francuske vlasti su se suočile sa neredima nakon ubistva Nahela M, starog 17 godina, od strane policajca tokom zaustavljanja saobraćaja.[125][126] Da bi smirila široko rasprostranjene nemire, uporedive po intenzitetu sa francuskim nemirima 2005, Makronova administracija je pojačala odgovor vlade, sa ukupno 45.000 policajaca raspoređenih na terenu i naredbom ministarstva koja savetuje sudove da primenjuju oštrije kazne i ubrzane procedure:[127] ovo gušenje je dovelo do preko 1.300 hapšenja samo četvrte noći nemira, čime je ukupan broj hapšenja od početka nemira 1. jula dostigao preko 2.000.[128]

Rekonstrukcija vlade 2023.[uredi | uredi izvor]

Makron je 20. jula 2023. izvršio rekonstrukciju vlade na kraju „sto dana smirivanja i akcije“ na koje je pozvao u aprilu 2023. nakon nasilnih protesta oko usvajanja reforme njegovog penzionog sistema. Pap Ndiaje i Marlen Šijapa su otpušteni kao deo rekonstrukcije.[129]

Odbrambena politika[uredi | uredi izvor]

Makron je 1. avgusta 2023. godine potpisao zakon o višegodišnjem vojnom planiranju, koji je postavio osnovu za povećanje vojne potrošnje od 40% na ukupno 413 milijardi evra između 2024. i 2030. godine, nakon što ga je usvojio francuski parlament. 13. jula 2023. godine.[130][131]

Imigraciona politika[uredi | uredi izvor]

U februaru 2023. godine, Makronova vlada je predstavila zakon o imigraciji i azilu koji ima za cilj uklanjanje zaštitnih mera za deportaciju, ubrzanje procesa podnošenja zahteva za azil i imigracione parnice, uz istovremeno olakšavanje legalizacije radnika bez dokumenata.[132] Njegova vlada je kasnije povukla nacrt zakona zbog straha od poraza u Parlamentu, umesto toga planirajući da održi razgovore sa strankom desnog centra LR pre nego što ponovo unese zakon na jesen.[133]

U avgustu 2023. godine, u podužem intervjuu nedeljniku Le Point, Makron je rekao da Francuska „mora značajno da smanji imigraciju, počevši od ilegalne imigracije“, jer „trenutna situacija nije održiva“.[134]

Dana 11. decembra 2023. godine, „glavni“ zakon o imigraciji koji je predstavila Makronova vlada neočekivano je poražen nakon uskog prolaska predloga za preliminarnu smenu u Narodnoj skupštini.[135] Politički komentatori i novinski mediji opisali su glasanje kao „spektakularan debakl“, koji je na kraju izazvao veliku političku krizu za Makronovu manjinsku administraciju.[136]

U nastojanju da spase nacrt zakona, Makronova vlada je poslala nacrt zakona zajedničkom parlamentarnom odboru: to je rezultiralo dogovorom sa Senatom pod kontrolom konzervativaca o drastično ojačanom zakonu. Francuski parlament je 19. decembra 2023. usvojio zakon zahvaljujući podršci konzervativnih parlamentarnih grupa LR i krajnje desnice RN i uprkos velikoj pobuni Makronove sopstvene koalicije i ministara.[137] Ministar zdravlja Oreljen Ruso, koga je Makron imenovao u vladu samo 6 meseci ranije, podneo je ostavku ubrzo nakon glasanja.[138]

Ustavna reforma[uredi | uredi izvor]

Na 65. godišnjicu francuskog ustava 4. oktobra 2023. godine, Makron je otkrio puteve za ustavnu reformu: proširenje delokruga i ublažavanje pravila za referendume; upisivanje prava na abortus i zaštitu klime u Ustav; povećanje nivoa teritorijalne devolucije; dajući neki oblik političke autonomije Korzici i Novoj Kaledoniji.[139]

Dana 4. marta 2024, na zajedničkoj sednici francuskog parlamenta usvojen je ustavni amandman koji je podržao Makron da bi se abortus zaštitio kao „zagarantovana sloboda“ u Ustavu.[140] To je predstavljalo prvu ustavnu reformu od 2008. i prvu otkako je Makron preuzeo dužnost 2017. godine.

Vlada Gabrijela Atala[uredi | uredi izvor]

U januaru 2024. godine, nakon vladine krize izazvane usvajanjem „kontroverznog“ zakona o imigraciji, Makron je zatražio od premijerke Elizabet Born da podnese ostavku i potom je zamenio ministrom obrazovanja Gabrijelom Atalom, čime je postao najmlađi šef vlade u francuskoj istoriji i prvi otvoreni homoseksualac koji je ikada obavljao taj posao.[141]

Novi Atalov kabinet je naširoko opisan kao vlada sa najviše desnice od početka Makronovog predsedništva: od 14 ministara koje su 11. januara 2024. imenovali Makron i Atal, 57% su bivši članovi konzervativne stranke UMP/LR, dok su istaknuti levičarski ministri odlazeće Bornove vlade smenjeni, potezi opisani kao ukazuju na primetan nagib udesno.[142][143]

Ekonomija[uredi | uredi izvor]

U februaru 2024. godine, usred usporavanja ekonomskog rasta i razočaravajućih cifara nezaposlenosti, Makronova vlada je predstavila 10 milijardi evra hitnog smanjenja potrošnje kako bi zadržala svoj cilj deficita za 2024. godinu.[144]

Mesec dana kasnije, Makron je sazvao „krizni sastanak“ da bi razgovarao o stanju javnih finansija Francuske usred izveštaja koji pokazuju da je vlada u velikoj meri propustila svoje fiskalne ciljeve za 2023. godinu, sa deficitom većim od predviđenog, dovodeći kreditni rejting zemlje u rizik od nadograditi.[145]

Makron sa italijanskim premijerom Đorđom Melonijem u oktobru 2022

Spoljni poslovi[uredi | uredi izvor]

Makron, predsednica Evropske komisije Urzula fon der Lajen i predsednik Kine Si Đinping na samitu Francuska-Kina 2023.
Makron sa brazilskim predsednikom Luizom Inasijom Lulom da Silvom u maju 2023
Makron na samitu NATO-a u Viljnusu 12. jula 2023
Makron sa izraelskim predsednikom Isakom Hercogom u Jerusalimu, Izrael, 24. oktobra 2023.

Makron je 16. juna 2022. posetio Ukrajinu zajedno sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom i italijanskim premijerom Mariom Dragijem. On se sastao sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i izrazio „evropsko jedinstvo“ za Ukrajinu.[146][147] On je rekao da su narodi koji su ostali neutralni u rusko-ukrajinskom ratu napravili istorijsku grešku i bili saučesnici u novom imperijalizmu.[148]

U septembru 2022. godine, Makron je kritikovao Sjedinjene Države, Norvešku i druge „prijateljske” države snabdevače prirodnim gasom zbog izuzetno visokih cena njihovih snabdevanja,[149] rekavši u oktobru 2022. da Evropljani „plaćaju četiri puta više od cene koju prodajete vaša industrija nije baš smisao prijateljstva.“[150]

Makron i njegova supruga prisustvovali su državnoj sahrani kraljice Elizabete II u Vestminsterskoj opatiji u Londonu 19. septembra 2022. i krunisanju kralja Čarlsa III sledeće godine.[151][152]

Makron je 23. oktobra 2022. postao prvi strani lider koji se sastao sa novim italijanskim premijerom Đorđom Melonijem, samo dan nakon što su ona i njeni ministri položili zakletvu.[153]

Tokom samita u Kini sa predsednicom Evropske komisije Urzulom fon der Lajen, koji je uključivao i formalni sastanak sa Si Đinpingom, generalnim sekretarom Komunističke partije Kine i predsednikom Kine, Makron je pozvao Evropu da smanji svoju zavisnost od Sjedinjenih Država uopšte. i da ostane neutralan i izbegne da bude uvučen u bilo kakvu moguću konfrontaciju između SAD i Kine oko Tajvana. Govoreći nakon trodnevne državne posete Kini, Makron je istakao svoju teoriju strateške autonomije, sugerišući da bi Evropa mogla da postane „treća supersila”. On je tvrdio da bi Evropa trebalo da se fokusira na jačanje sopstvene odbrambene industrije i dodatno smanji svoju zavisnost od američkog dolara (USD).[154] u naknadnom govoru u Hagu kako bi dalje izložio svoju viziju strateške autonomije za Evropu.[155] Dana 7. juna 2023, izveštaj panevropskog trusta mozgova Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR) utvrdio je da se većina Evropljana slaže sa Makronovim stavovima o Kini i Sjedinjenim Državama.[156]

U januaru 2023. je za francuski Le Point izjavio da se Francuska neće izvinjavati Alžiru za kolonizaciju. Tokom predsedničkih izbora 2017. je nazvao okupaciju zločinom protiv čovečnosti, ali je kasnije i izjavljivao da ne zna da li je Alžir postojao kao nacija pre kolonizacije. Predsedniku Alžira Abdelmadžidu Tebuneu je predložio da zajedno posete grobove borca protiv kolonijalizma Abdelkadera i njegovih saradnika, koji su sahranjeni u Amboazu u centralnoj Francuskoj.[157]

U februaru 2023. poželeo je dobrodošlicu etiopskom premijeru Abiju Ahmedu u Parizu kako bi normalizovao odnose između Francuske i Etiopije, zategnute Tigrejskim ratom između etiopske vlade i Tigrajevih pobunjenika.[158]

Makron je 31. maja 2023. posetio GLOBSEC forum u Bratislavi, gde je ponovo održao govor o evropskom suverenitetu.[159] Tokom sesije pitanja i odgovora koja je usledila nakon govora u Bratislavi,[160] on je rekao da će pregovori sa Putinom možda morati da imaju prioritet nad bilo kojim tribunalom za ratne zločine koji neki drugi, uključujući Zelenskog, žele da vide.[161]

Makron je 12. juna 2023. obećao da će isporučiti više municije, oružja i naoružanih vozila kako bi pomogao ukrajinskim snagama u kontraofanzivi koja je u toku za oslobađanje jugoistoka Ukrajine pod ruskom okupacijom.[162] Na samitu NATO-a u Viljnjusu, obećao je da će Ukrajini isporučiti krstareće rakete dugog dometa Skalp za gađanje ruskih ciljeva duboko iza linija fronta.[163] On je 10. novembra 2023. rekao da je ono što Rusija radi u Ukrajini „imperijalizam i kolonijalizam“ i da je „dužnost“ Francuske i drugih zemalja da pomognu Ukrajini da se odbrani, ali je dodao da će možda doći vreme za pošten mir. pregovore i pronalaženje rešenja sa Rusijom.[164]

U junu 2023. Makron je bio domaćin globalne konferencije o klimatskim finansijama koju su mnogi opisali kao novu konferenciju u Breton Vudsu. Svrha je da se globalna ekonomija prilagodi savremenim pretnjama klimatskih promena i gladi. Jedan od predloga je da se zemljama sa niskim prihodima ponudi pomoć umesto kredita kako bi mogle da iskoriste svoj resurs za zaustavljanje klimatskih promena i siromaštva umesto plaćanja duga. Makron je podržao tu ideju, ali je klimatski aktivista iz Ugande primetio da su obećanja besmislena ako Makron u isto vreme podržava projekte poput istočnoafričkog naftovoda, koji predstavlja veliku pretnju klimi i vodi za piće 40 miliona ljudi.[165] Na samitu Makron je predložio međunarodni poreski sistem i restrukturiranje duga, ali je naglasio da to može imati efekta samo uz međunarodnu saradnju.[166]

U julu 2023. Makron je odložio planiranu državnu posetu Nemačkoj zbog tekućih nereda Nahela M.[167]

Oktobra 2023. Makron je osudio Hamasove akcije tokom rata između Izraela i Hamasa i izrazio podršku Izraelu i njegovom pravu na samoodbranu.[168][169] On je kritikovao Iran zbog njegove podrške Hamasu.[170] Makron je 24. oktobra posetio Izrael da izrazi solidarnost sa zemljom. On je rekao da koalicija protiv ISIL-a treba da se bori i protiv Hamasa.[171] On je 10. novembra 2023. pozvao na prekid vatre i pozvao Izrael da prestane da bombarduje Gazu i ubija civile.[172] U januaru 2024. optužio je Hamas da koristi palestinske civile kao živi štit i rekao da Izrael ima pravo da se brani.[173]

U februaru 2024, tokom sastanka sa drugim evropskim državama, Makron je izazvao kontroverzu predlažući slanje kopnenih trupa u Ukrajinu.[174]

U martu 2024. Makron je branio Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum (CETA) između Kanade i EU, označivši sporazum kao „veoma dobar dogovor“, nakon što je francuski Senat glasao protiv njegove ratifikacije.[175]

U martu 2024. Makron i brazilski predsednik Luiz Inasio Lula da Silva dogovorili su se o saradnji između Brazila i Francuske na različitim ekološkim pitanjima, uključujući prenos 1,1 milijarde dolara za očuvanje amazonske prašume.[176]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ EVO KO JE EMANUEL MAKRON: Od bivšeg bankara, preko ministra do predsednika Kurir, 7. 5. 2017, pristupljeno 8. 5. 2017.
  2. ^ „Emmanuel Macron : biographie, actualités et émissions France Culture”. France Culture (na jeziku: francuski). Pristupljeno 15. 1. 2022. 
  3. ^ Emanuel Makron novi predsednik Francuske RTS 7. 5. 2017, pristupljeno 8. 5. 2017.
  4. ^ Emanuel Makron, enciklopedija Britanika
  5. ^ „Francuska: Vanrednom procedurom do reformi”. Pristupljeno 4. 1. 2018.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. јануар 2018) ЕурАктив Србија, 18. 2. 2015
  6. ^ „Oland rekordno nepopularan u Francuskoj”. Приступљено 4. 1. 2018.  Blic, 21. 4. 2013
  7. ^ „Prvi krug izbora: Makron 24,01 odsto, Le Penova 21,30 odsto”. Приступљено 5. 1. 2018.  RTS, 24. април 2017
  8. ^ „Oland čestitao Makronu, podrška i od EK i Nemačke”. Приступљено 5. 1. 2018.  Архивирано на сајту Wayback Machine (5. januar 2018) N1, 23. 4. 2017
  9. ^ „Makronova kampanja meta koordinisanog hakerskog napada”. Pristupljeno 5. 1. 2018.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. јануар 2018) Н1, 6. 5. 2017
  10. ^ „Francuska: Rusija nije umešana u sajber-napadu na Makronovu kampanju”. Приступљено 5. 1. 2018.  Архивирано на сајту Wayback Machine (5. januar 2018) Sputnjik Srbija, 1. 6. 2017
  11. ^ „Emmanuel Macron”. elysee.fr (na jeziku: francuski). 22. 11. 2018. Pristupljeno 15. 1. 2022. 
  12. ^ Plowright, Adam (7. 5. 2017). „Emmanuel Macron: a 39-year-old political prodigy”. MSN. Arhivirano iz originala 25. 9. 2020. g. Pristupljeno 20. 2. 2020. 
  13. ^ „En direct, Emmanuel Macron élu président: " Je défendrai la France, ses intérêts vitaux, son image "”. Le Monde. 7. 5. 2017. Arhivirano iz originala 7. 5. 2017. g. Pristupljeno 7. 5. 2017. 
  14. ^ Leicester, John; Corbet, Sylvie. „Emmanuel Macron becomes France's youngest president”. Toronto Sun. Associated Press. Arhivirano iz originala 29. 7. 2017. g. Pristupljeno 14. 5. 2017. 
  15. ^ „Macron the mould-breaker – France's youngest leader since Napoleon”. Reuters. 7. 5. 2017. Arhivirano iz originala 6. 7. 2017. g. Pristupljeno 2. 7. 2017. 
  16. ^ C.Sa (8. 5. 2017). „Passation de pouvoir: François Hollande passera "le flambeau" à Macron dimanche 14 mai”. Le Parisien (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 8. 5. 2017. g. Pristupljeno 8. 5. 2017. 
  17. ^ Grammont, Stéphane (14. 5. 2017). „Patrick Strzoda, ancien préfet de Bretagne, directeur de cabinet d'Emmanuel Macron”. France 3 Bretagne. Arhivirano iz originala 9. 7. 2023. g. Pristupljeno 15. 5. 2017. 
  18. ^ Penicaud, Céline (14. 5. 2017). „Le parcours fulgurant d'Ismaël Emelien, le nouveau conseiller spécial d'Emmanuel Macron”. BFM TV. Arhivirano iz originala 16. 5. 2017. g. Pristupljeno 15. 5. 2017. 
  19. ^ „France's Macron names Republican Philippe as PM”. BBC News (na jeziku: engleski). 15. 5. 2017. Arhivirano iz originala 15. 5. 2017. g. Pristupljeno 15. 5. 2017. 
  20. ^ „Le premier ministre Philippe prépare " un gouvernement rassembleur de compétences "”. Le Monde. 15. 5. 2017. Arhivirano iz originala 15. 5. 2017. g. Pristupljeno 15. 5. 2017. 
  21. ^ Narayan, Chandrika (15. 5. 2017). „French President Macron heads to Berlin for his first official foreign visit”. CNN. Arhivirano iz originala 16. 5. 2017. g. Pristupljeno 17. 5. 2017. 
  22. ^ „Emmanuel Macron and Angela Merkel pledge to draw up 'common road map' for Europe”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph. 15. 5. 2017. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 17. 5. 2017. 
  23. ^ „Résultats des élections législatives 2017”. interieur.gouv.fr/Elections/Les-resultats/Legislatives/elecresult__legislatives-2017. Arhivirano iz originala 19. 7. 2017. g. Pristupljeno 26. 8. 2019. 
  24. ^ „Macron's government admits French Senate elections a 'failure'”. South China Morning Post. Associated Press. 25. 9. 2017. Arhivirano iz originala 9. 8. 2022. g. Pristupljeno 8. 8. 2022. 
  25. ^ „France's Macron picks Jean Castex as PM after Philippe resigns”. BBC News. 3. 7. 2020. Arhivirano iz originala 3. 7. 2020. g. Pristupljeno 17. 5. 2021. 
  26. ^ Momtaz, Rym (3. 7. 2020). „Picking low-profile French PM, Macron bets big on himself”. Politico. Arhivirano iz originala 8. 5. 2021. g. Pristupljeno 17. 5. 2021. 
  27. ^ „France bans hiring of spouses by politicians in wake of Fillon scandal”. Reuters. 27. 7. 2017. Arhivirano iz originala 9. 8. 2017. g. Pristupljeno 9. 8. 2017. 
  28. ^ „French vote brings Macron's anti-sleaze law closer”. Anadolu Agency. Arhivirano iz originala 9. 8. 2017. g. Pristupljeno 9. 8. 2017. 
  29. ^ Masters, James. „Emmanuel Macron under fire over wife's 'First Lady' role”. CNN. Arhivirano iz originala 8. 8. 2017. g. Pristupljeno 9. 8. 2017. 
  30. ^ „France: Macron to abandon plans for official first lady”. BBC News (na jeziku: engleski). 8. 8. 2017. Arhivirano iz originala 8. 8. 2017. g. Pristupljeno 9. 8. 2017. 
  31. ^ „France's parliament approves bill to clean up politics”. Reuters. 9. 8. 2017. Arhivirano iz originala 12. 8. 2017. g. Pristupljeno 12. 8. 2017. 
  32. ^ a b Pierre Briacon, "Emmanuel Macron plunges head-first into labor reform: France's new president is counting on divisions in the labor movement and fast-track legislation", Politico (17 May 2017). Arhivirano 2 avgust 2017 na sajtu Wayback Machine.
  33. ^ a b Liz Alderman, "In French Labor Overhaul, Union Leader Offers a Way to a Compromise", The New York Times (20 June 2017). Arhivirano 2017-07-31 na sajtu Wayback Machine.
  34. ^ Vey, Jean-Baptiste; Kar-Gupta, Sudip (7. 8. 2017). Balmforth, Richard, ur. „France's Macron, on Eastern Europe trip, to raise issue of cheap labor”. Reuters. Arhivirano iz originala 29. 12. 2017. g. Pristupljeno 29. 12. 2017. 
  35. ^ Rubin, Alissa J. (31. 8. 2017). „France Unveils Contentious Labor Overhaul in Big Test for Macron”Neophodna novčana pretplata. The New York Times. Arhivirano iz originala 21. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  36. ^ Jennifer Thompson and Madison Marriage, "Macron's reform agenda faces resistance", Financial Times. Arhivirano 3 avgust 2017 na sajtu Wayback Machine.
  37. ^ Corbet, Sylvie (23. 5. 2017). „Macron Tries to Sell Plan to Reform France's Labor Market”. U.S. News & World Report. Associated Press. Arhivirano iz originala 3. 8. 2017. g. 
  38. ^ „French parliament approves Macron's labour reforms” (na jeziku: engleski). France 24. 3. 8. 2017. Arhivirano iz originala 8. 8. 2017. g. Pristupljeno 9. 8. 2017. 
  39. ^ „Macron signs French labor reform decrees”. Reuters. Arhivirano iz originala 21. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  40. ^ „France sees big drop in unemployment rate in boost for Macron” (na jeziku: engleski). 25. 10. 2017. Arhivirano iz originala 28. 10. 2017. g. Pristupljeno 27. 10. 2017. 
  41. ^ Willsher, Kim (16. 1. 2018). „France will not allow another refugee camp in Calais, says Macron”. The Guardian (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 2. 2018. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 
  42. ^ Chassany, Anne-Sylvaine (16. 1. 2018). „Macron tries to answer critics by striking a balance on migration”. Financial Times (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 2. 2018. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 
  43. ^ "Italy says 'arrogant' France could become main enemy on migration" Arhivirano 2018-06-24 na sajtu Wayback Machine. Reuters.
  44. ^ „France to 'take back control' of immigration policy”. Luxembourg Times. 6. 11. 2019. Arhivirano iz originala 7. 11. 2019. g. Pristupljeno 6. 11. 2019. 
  45. ^ Chrisafis, Angelique (19. 7. 2017). „Head of French military quits after row with Emmanuel Macron”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 21. 7. 2017. g. Pristupljeno 22. 7. 2017. 
  46. ^ „French army chief resigns over Macron spat”. Politico (na jeziku: engleski). 19. 7. 2017. Arhivirano iz originala 19. 7. 2017. g. Pristupljeno 22. 7. 2017. 
  47. ^ „Macron names François Lecointre new armed forces chief” (na jeziku: engleski). France 24. 19. 7. 2017. Arhivirano iz originala 22. 7. 2017. g. Pristupljeno 22. 7. 2017. 
  48. ^ „French government sees EU credibility in reach with 2018 budget”. Reuters. Arhivirano iz originala 21. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  49. ^ Dyson, Richard; Meadows, Sam (27. 10. 2017). „British expats among those benefiting as Macron slashes French wealth tax”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 27. 10. 2017. 
  50. ^ Samuel, Henry (2. 2. 2018). „Emmanuel Macron takes France by surprise by unveiling 'voluntary redundancy' plan for bloated state sector”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 
  51. ^ „France's Resistance to Change Grows as Macron Vows New Pension Plan”. TrueNewsSource. Arhivirano iz originala 9. 12. 2019. g. Pristupljeno 8. 12. 2019. 
  52. ^ „Will Macron's Compromise on Pension Plan Mellow Protests in France?”. True News Source. Arhivirano iz originala 15. 1. 2020. g. Pristupljeno 14. 1. 2020. 
  53. ^ Keohane, David (29. 2. 2020). „French government adopts pension reform by decree”. Financial Times. Arhivirano iz originala 19. 4. 2022. g. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  54. ^ Elzas, Sarah (13. 1. 2021). „Macron to revive controversial pension overhaul once Covid is under control”. RFI. Arhivirano iz originala 25. 8. 2023. g. Pristupljeno 25. 8. 2023. 
  55. ^ „Macron urges French police to make full use of draconian anti-terror powers” (na jeziku: engleski). 19. 10. 2017. Arhivirano iz originala 24. 5. 2018. g. Pristupljeno 23. 5. 2018. 
  56. ^ „France to enshrine some state of emergency measures into law”. Deutsche-Welle. Arhivirano iz originala 21. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  57. ^ „French parliament passes controversial anti-terror law”. Anadolu Agency. Arhivirano iz originala 21. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  58. ^ „French parliament adopts controversial anti-terror bill”. France 24. Arhivirano iz originala 20. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  59. ^ „French parliament adopts controversial anti-terror bill”. Deutsche-Welle. Arhivirano iz originala 7. 11. 2017. g. Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  60. ^ „Macron rejects Corsican language demand”. BBC News (na jeziku: engleski). 7. 2. 2018. Arhivirano iz originala 10. 2. 2018. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 
  61. ^ „Macron backs Corsica mention in French constitution, rejects other dem”. Reuters U.K. (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 2. 2018. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 
  62. ^ „Emmanuel Macron to propose reorganization of Islam in France”. Politico (na jeziku: engleski). 11. 2. 2018. Arhivirano iz originala 11. 2. 2018. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 
  63. ^ „'Their knuckles turned white': Donald Trump and Emmanuel Macron's awkward handshake”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  64. ^ „Macron 'wins battle of the alphas' in handshake with Donald Trump”. London Evening Standard. 25. 5. 2017. Arhivirano iz originala 3. 8. 2017. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  65. ^ „Macron slams Russian media 'lies' during muscular exchange with Putin at Versailles”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  66. ^ „Macron denounces Russian media on Putin visit”. BBC News. Arhivirano iz originala 9. 7. 2017. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  67. ^ Chrisafis, Angelique (29. 5. 2017). „Macron warns over Syrian chemical weapons in frank meeting with Putin”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 21. 7. 2017. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  68. ^ Statements by Theresa May and Emmanuel Macron on the Syria Strike Arhivirano 2018-04-15 na sajtu Wayback Machine, The New York Times (13 April 2018).
  69. ^ Helene Cooper, Thomas Gibbons-Neff and Ben Hubbard, U.S., Britain and France Strike Syria Over Suspected Chemical Weapons Attack Arhivirano 2018-04-14 na sajtu Wayback Machine, The New York Times (13 April 2018).
  70. ^ „Emmanuel Macron: Fighting Islamist terror is France's top priority”. Deutsche-Welle. Arhivirano iz originala 21. 10. 2017. g. Pristupljeno 20. 10. 2017. 
  71. ^ „France's Macron urges better long-term relations with Russia”. BCNN1. 15. 2. 2020. Arhivirano iz originala 20. 5. 2020. g. Pristupljeno 15. 2. 2020. 
  72. ^ „The Macron method”. Politico. 16. 10. 2019. Arhivirano iz originala 19. 11. 2020. g. Pristupljeno 8. 12. 2020. 
  73. ^ Oliphant, Roland; Chazan, David (25. 8. 2019). „Iranian foreign minister Javad Zarif arrives in Biarritz in surprise visit to G7 leaders summit”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph. ISSN 0307-1235. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 8. 12. 2020. 
  74. ^ Pennetier, Marine; Irish, John (25. 3. 2019). „France seals multi-billion dollar deals with China, but questions Belt and Road project”. Reuters (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 5. 2022. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  75. ^ Rym Momtaz, "Macron steals Trump's thunder with Chinese Airbus order: France lands €30B aviation deal with Beijing", POLITICO, 25 March 2019. Arhivirano 2019-03-26 na sajtu Wayback Machine.
  76. ^ Irish, John (23. 7. 2020). „Macron seeks EU sanctions over Turkish 'violations' in Greek waters”. Reuters. Arhivirano iz originala 23. 7. 2020. g. Pristupljeno 14. 8. 2020. 
  77. ^ „France's Macron slams Turkey's 'criminal' role in Libya”. Al Jazeera. 30. 6. 2020. Arhivirano iz originala 23. 8. 2020. g. Pristupljeno 14. 8. 2020. 
  78. ^ „Turkey warns Egypt over Libya and lashes out at Macron's role”. The Japan Times. 20. 7. 2020. Arhivirano iz originala 4. 2. 2021. g. Pristupljeno 14. 8. 2020. 
  79. ^ „France-Turkey spat over Libya arms exposes NATO's limits”. Associated Press. 5. 7. 2020. Arhivirano iz originala 3. 3. 2021. g. Pristupljeno 14. 8. 2020. 
  80. ^ Riley-Smith, Ben (12. 6. 2021). „Boris Johnson infuriated after Emmanuel Macron suggested Northern Ireland was not part of UK”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 24. 6. 2021. 
  81. ^ „G7 summit: Northern Ireland part of one great indivisible UK, says PM”. BBC News. 13. 6. 2021. Arhivirano iz originala 24. 6. 2021. g. Pristupljeno 24. 6. 2021. 
  82. ^ Woodcock, Andrew (15. 6. 2021). „Brexit row deepens as Elysee Palace rejects claims of Macron confusion over Northern Ireland”. Independent. Arhivirano iz originala 24. 6. 2021. g. Pristupljeno 24. 6. 2021. 
  83. ^ „Explainer: Why is a submarine deal sparking a diplomatic crisis?”. www.aljazeera.com. Arhivirano iz originala 3. 12. 2021. g. Pristupljeno 25. 9. 2021. 
  84. ^ Shields, Bevan (18. 9. 2021). „France recalls its ambassadors to Australia and United States amid submarine fury”. The Sydney Morning Herald. Arhivirano iz originala 17. 9. 2021. g. Pristupljeno 18. 9. 2021. 
  85. ^ Wadhams, Nick; Adghirni, Samy; Nussbaum, Ania (17. 9. 2021). „France Recalls Its Ambassador to U.S. for First Time Over Subs” (na jeziku: engleski). Bloomberg L.P. Pristupljeno 18. 9. 2021. 
  86. ^ „Macron, Biden agree to soothe tensions after submarine row”. France 24. 22. 9. 2021. Arhivirano iz originala 23. 9. 2021. g. Pristupljeno 25. 9. 2021. 
  87. ^ Fung, Katherine (21. 9. 2021). „Read Joe Biden and Emmanuel Macron's Rare Joint Statement on Recent Rift”. newsweek.com. Arhivirano iz originala 25. 9. 2021. g. Pristupljeno 25. 9. 2021. 
  88. ^ „Trattato tra Italia e Francia: Draghi e Macron siglano l'intesa”. rainews (na jeziku: italian). Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 30. 11. 2021. 
  89. ^ Quirinale treaty: Will a new French-Italian pact shift the balance of power in Europe? Arhivirano 2022-01-25 na sajtu Wayback Machine, EuroNews
  90. ^ McGee, Luke (8. 4. 2022). „Emmanuel Macron has a grand vision for the West. Putin has exposed the limits of his influence”. CNN. Arhivirano iz originala 29. 4. 2022. g. Pristupljeno 29. 4. 2022. 
  91. ^ Gijs, Camille (22. 4. 2022). „Macron: Keep talking to Putin to avoid 'new world war'”. Politico Europe. Arhivirano iz originala 26. 4. 2022. g. Pristupljeno 29. 4. 2022. 
  92. ^ „Popularité: Macron fait un peu mieux que Hollande, un peu moins bien que Sarkozy, deux semaines après l'élection”. LCI (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 2. 8. 2017. g. Pristupljeno 2. 8. 2017. 
  93. ^ „Cote de popularité: 62% des Français satisfaits d'Emmanuel Macron président (sondage)” (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 2. 8. 2017. g. Pristupljeno 2. 8. 2017. 
  94. ^ „French President Macron, PM Philippe approval ratings rise: poll”. Reuters. 24. 6. 2017. Arhivirano iz originala 2. 8. 2017. g. Pristupljeno 2. 8. 2017. 
  95. ^ „Nouvelle forte baisse de la popularité d'Emmanuel Macron”. Le Point (na jeziku: francuski). 27. 8. 2017. Arhivirano iz originala 31. 10. 2017. g. Pristupljeno 27. 10. 2017. 
  96. ^ a b „French military chief quits after Macron clash” (na jeziku: engleski). Sky News. Arhivirano iz originala 2. 8. 2017. g. Pristupljeno 2. 8. 2017. 
  97. ^ „Macron seizes French shipyards to block Italian take-over”Neophodna novčana pretplata. The Telegraph (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 2. 8. 2017. 
  98. ^ Chrisafis, Angelique (24. 7. 2017). „Housing benefit cuts spark row as Emmanuel Macron's poll ratings fall”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 2. 8. 2017. g. Pristupljeno 2. 8. 2017. 
  99. ^ „Regain de popularité pour Emmanuel Macron et Édouard Philippe” (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 30. 9. 2017. g. Pristupljeno 27. 10. 2017. 
  100. ^ „L'action d'Emmanuel Macron”. ELABE (na jeziku: francuski). 27. 9. 2017. Arhivirano iz originala 30. 9. 2017. g. Pristupljeno 27. 10. 2017. 
  101. ^ „Réformes: 69% des Français jugent "injuste" la politique menée par Macron”. L'Express (na jeziku: francuski). 27. 9. 2017. Arhivirano iz originala 31. 10. 2017. g. Pristupljeno 27. 10. 2017. 
  102. ^ Sharkov, Damien (24. 9. 2018). „In France, Macron's Popularity Hits Record Low”. Newsweek. Arhivirano iz originala 3. 12. 2018. g. Pristupljeno 3. 12. 2018. 
  103. ^ „Juillet 2020: la cote de confiance d'E. Macron atteint un niveau plus élevé qu'avant la crise”. Elabe. 2. 7. 2020. Arhivirano iz originala 24. 2. 2021. g. Pristupljeno 27. 1. 2021. 
  104. ^ „Macron's popularity climbs after signing EU pandemic stimulus, reshuffling gov't”. France24. 30. 7. 2020. Arhivirano iz originala 26. 1. 2021. g. Pristupljeno 26. 1. 2021. 
  105. ^ „Enquête, profil du suspect, réactions politiques... ce que l'on sait de l'affaire Benalla”. Le Monde. 19. 7. 2018. Arhivirano iz originala 19. 7. 2018. g. Pristupljeno 20. 7. 2018. 
  106. ^ „Emmanuel Macron, premier président réélu depuis Jacques Chirac en 2002”. L'Alsace (na jeziku: francuski). 25. 4. 2022. Arhivirano iz originala 18. 8. 2023. g. Pristupljeno 18. 8. 2023. 
  107. ^ „Macron wins French presidential election”. Le Monde. 24. 4. 2022. Arhivirano iz originala 29. 9. 2023. g. Pristupljeno 24. 4. 2022. 
  108. ^ „Extrême droite au plus haut, abstention record depuis 1969... Les enseignements du second tour”. BFM TV. 25. 4. 2022. Arhivirano iz originala 17. 8. 2023. g. Pristupljeno 17. 8. 2023. 
  109. ^ „Macron appeals for 'solid majority' ahead of legislative election run-offs”. France 24. 14. 6. 2022. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  110. ^ Pineau, Elizabeth; Hummel, Tassilo (20. 6. 2022). „France risks gridlock after Macron handed hung parliament”. Reuters. Arhivirano iz originala 9. 6. 2023. g. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  111. ^ Marie-Leconte, Julie (23. 6. 2022). „Législatives: pourquoi Emmanuel Macron chiffre-t-il à 'une trentaine' les députés qui lui manquent pour la majorité absolue, et non à 44?”. FranceInfo (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 25. 1. 2024. g. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  112. ^ Deprieck, Matthieu (19. 6. 2022). „Castaner, Ferrand, Mignola... la majorité présidentielle décapitée”. l'Opinion (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 24. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  113. ^ Robin, Julien (20. 6. 2022). „Ministres battus aux législatives: ce qu'a changé la règle de de voir démissionner après une défaite”. Le JDD (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 24. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  114. ^ „Macron urges minority government to 'hang in there' after cabinet reshuffle”. France 24. 4. 7. 2022. Arhivirano iz originala 14. 12. 2022. g. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  115. ^ Nelken, Sacha (4. 7. 2022). „Damien Abad, de la prise de guerre au boulet gouvernemental en un mois”. Libération (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 10. 6. 2023. g. Pristupljeno 10. 6. 2023. 
  116. ^ „Incidents au Stade de France: comment la finale de la Ligue des champions s'est transformée en crise politique (et diplomatique)”. FranceInfo (na jeziku: francuski). 31. 5. 2022. Arhivirano iz originala 10. 6. 2023. g. Pristupljeno 10. 6. 2023. 
  117. ^ „France's hung parliament passes 20-bn-euro inflation package”. RFI. AFP. 22. 7. 2022. Arhivirano iz originala 9. 6. 2023. g. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  118. ^ „French parliament votes to end Covid emergency measures, border control still possible”. RFI. 27. 7. 2022. Arhivirano iz originala 13. 6. 2023. g. Pristupljeno 13. 6. 2023. 
  119. ^ Mouterde, Perrine; Pécout, Adrien (17. 5. 2022). „French Parliament passes law to accelerate construction of new nuclear reactors”. Le Monde. Arhivirano iz originala 9. 6. 2023. g. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  120. ^ Baranger, Denis (16. 11. 2022). „Le nouveau visage de l'article 49-3”. blog.juspoliticum.com. JP Blog. Arhivirano iz originala 28. 7. 2023. g. Pristupljeno 29. 7. 2023. 
  121. ^ „French government overrules Parliament for tenth time to pass budget”. Le Monde (in english). 16. 12. 2022. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  122. ^ Cohen, Roger; Breeden, Aurelien (20. 3. 2023). „France's Pension Plan: Macron Pushes French Pension Bill Through Without Full Vote”. The New York Times. Arhivirano iz originala 9. 6. 2023. g.  Nepoznati parametar |orig-date= ignorisan (pomoć)
  123. ^ „" A neuf voix près ": La principale motion de censure a été rejetée à l'Assemblée nationale”. Le Monde.fr. 21. 3. 2023. Arhivirano iz originala 12. 6. 2023. g. Pristupljeno 17. 6. 2023. 
  124. ^ Gentilhomme, Célestine (12. 6. 2023). „Retraites: la motion de censure de la Nupes rejetée à l'Assemblée”. Le Figaro (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 12. 6. 2023. g. Pristupljeno 12. 6. 2023. 
  125. ^ „At least 150 arrests in protests across France over police killing of teen”. France 24. 29. 6. 2023. Arhivirano iz originala 29. 6. 2023. g. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  126. ^ „What's behind the unrest in France?”. The New York Times. 29. 6. 2023. Arhivirano iz originala 29. 6. 2023. g. Pristupljeno 29. 6. 2023. 
  127. ^ Mestre, Abel (30. 6. 2023). „Violences urbaines: dans une circulaire, Eric Dupond-Moretti demande une réponse judiciaire " rapide, ferme et systématique " et vise notamment les parents”. Le Monde (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 2. 7. 2023. g. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  128. ^ Noor Haq, Sana; Berlinger, Joshua (1. 7. 2023). „Protests are sweeping France. Here's what you need to know”. CNN. Arhivirano iz originala 30. 6. 2023. g. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  129. ^ Michel Rose (20 July 2023), Macron reshuffles ministers after French riots "stunned" country Arhivirano 2023-07-22 na sajtu Wayback Machine Reuters.
  130. ^ „Macron présente une loi de programmation militaire 2024–30 de «transformation des armées»”. Le Figaro (na jeziku: francuski). 20. 1. 2023. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  131. ^ „Que contient la nouvelle loi de programmation militaire, adoptée par le Parlement ?”. France info (na jeziku: francuski). 13. 7. 2023. Arhivirano iz originala 30. 7. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  132. ^ „The immigration bill unites left and right against Macron”. Courrier international (na jeziku: francuski). 2. 2. 2023. Arhivirano iz originala 24. 8. 2023. g. Pristupljeno 24. 8. 2023. 
  133. ^ „French PM delays immigration bill due to lack of parliamentary majority”. France 24. 26. 4. 2023. Arhivirano iz originala 24. 8. 2023. g. Pristupljeno 24. 8. 2023. 
  134. ^ „Emmanuel Macron wants to " significantly reduce immigration "”. Le Parisien (na jeziku: francuski). 23. 8. 2023. Arhivirano iz originala 24. 8. 2023. g. Pristupljeno 24. 8. 2023. 
  135. ^ „French parliament rejects Macron's immigration bill in surprise vote”. France 24 (na jeziku: engleski). 11. 12. 2023. Arhivirano iz originala 12. 12. 2023. g. Pristupljeno 12. 12. 2023. 
  136. ^ „'End of reign': Macron faces ungovernable France after shock immigration loss”. Politico (na jeziku: engleski). 12. 12. 2023. Arhivirano iz originala 13. 12. 2023. g. Pristupljeno 13. 12. 2023. 
  137. ^ „Tougher French immigration bill passes, Macron's parliament majority wobbles”. Reuters (na jeziku: engleski). 20. 12. 2023. Arhivirano iz originala 19. 12. 2023. g. Pristupljeno 19. 12. 2023. 
  138. ^ „French health minister resigns over Macron's controversial immigration law”. Le Monde (na jeziku: engleski). 20. 12. 2023. Arhivirano iz originala 22. 12. 2023. g. Pristupljeno 22. 12. 2023. 
  139. ^ „France's Macron promises more referendums”. France 24 (with AFP). 4. 10. 2023. Arhivirano iz originala 8. 10. 2023. g. Pristupljeno 5. 10. 2023. 
  140. ^ „France enshrines abortion as a constitutional right in historic vote”. France 24 (na jeziku: engleski). 4. 3. 2024. Pristupljeno 16. 3. 2024. 
  141. ^ „Macron appoints rising star as PM, leaves presidential hopefuls stunned”. Politico (na jeziku: engleski). 9. 1. 2024. Arhivirano iz originala 10. 1. 2024. g. Pristupljeno 10. 1. 2024. 
  142. ^ „The reshuffle seen by the "left wing" of the macronie: "It's no longer pragmatism, it's prostitution"”. Libération (na jeziku: francuski). 12. 1. 2023. Pristupljeno 12. 1. 2024. 
  143. ^ „Attal government: macronism shifts to the right”. Les Échos (na jeziku: francuski). 11. 1. 2023. Arhivirano iz originala 12. 1. 2024. g. Pristupljeno 12. 1. 2024. 
  144. ^ „France unveils €10 billion budget cuts as growth slows”. Le Monde (na jeziku: engleski). 22. 2. 2024. Pristupljeno 21. 3. 2024. 
  145. ^ „Crisis meeting around Emmanuel Macron to talk about poor polls and finances in the red”. Le Monde (na jeziku: francuski). 21. 3. 2024. Pristupljeno 21. 3. 2024. 
  146. ^ „Macron, Scholz and Draghi arrive in Kyiv for historic visit”. Politico (na jeziku: engleski). 16. 6. 2022. Arhivirano iz originala 16. 6. 2022. g. Pristupljeno 16. 6. 2022. 
  147. ^ „Draghi, Scholz e Macron arrivano a Kiev. Prima tappa a Irpin”. la Repubblica (na jeziku: italijanski). 15. 6. 2022. Arhivirano iz originala 16. 6. 2022. g. Pristupljeno 16. 6. 2022. 
  148. ^ „French President Macron tells Jake Tapper Russia's invasion of Ukraine is a "post Covid-19 consequence" and countries that do not align with Ukraine are complicit in a new wave of imperialism”. CNN. 22. 9. 2022. Arhivirano iz originala 28. 9. 2022. g. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  149. ^ „Macron Pledges to Talk Tough on Gas When G-7 Meets”. Bloomberg. 6. 9. 2022. Arhivirano iz originala 9. 10. 2022. g. Pristupljeno 23. 10. 2022. 
  150. ^ „Macron Accuses US of Trade 'Double Standard' Amid Energy Crunch”. Bloomberg. 21. 10. 2022. Arhivirano iz originala 22. 10. 2022. g. Pristupljeno 23. 10. 2022. 
  151. ^ „Funérailles d'Elizabeth II : Emmanuel Macron rend un dernier hommage à la reine”. Franceinfo (na jeziku: francuski). 19. 9. 2022. Arhivirano iz originala 24. 12. 2023. g. Pristupljeno 24. 12. 2023. 
  152. ^ Grylls, George (24. 12. 2023). „Bien sûr! President Macron will be at King's coronation”. The Times (na jeziku: engleski). ISSN 0140-0460. Arhivirano iz originala 24. 12. 2023. g. Pristupljeno 24. 12. 2023. 
  153. ^ „Macron meets Meloni on her first day in office”. Le Monde. 23. 10. 2022. Arhivirano iz originala 21. 6. 2023. g. Pristupljeno 21. 6. 2023. 
  154. ^ Anderlini, Jamil; Caulcutt, Clea (9. 4. 2023). „Europe must resist pressure to become 'America's followers,' says Macron”. politico.eu. POLITICO. Arhivirano iz originala 9. 4. 2023. g. Pristupljeno 10. 4. 2023. 
  155. ^ „Macron outlines vision for 'European sovereignty' at a Hague speech disrupted by hecklers”. FRANCE 24. AFP. 11. 4. 2023. Arhivirano iz originala 31. 5. 2023. g. Pristupljeno 31. 5. 2023. 
  156. ^ Hanke Vela, Jakob; Camut, Nicolas (7. 6. 2023). „Most Europeans agree with Macron on China and US, report shows”. politico.eu (na jeziku: engleski). Politico. Arhivirano iz originala 8. 6. 2023. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  157. ^ „Macron says won't apologise to Algeria for colonisation”. France24 (na jeziku: engleski). 12. 1. 2023. Pristupljeno 12. 4. 2024. 
  158. ^ „Ethiopia's prime minister wants Paris to invest”. Le Monde. 8. 2. 2023. Arhivirano iz originala 23. 7. 2023. g. Pristupljeno 26. 7. 2023. 
  159. ^ „REPLAY – En Slovaquie, Emmanuel Macron s'adresse aux Européens de l'Est • FRANCE 24”. FRANCE 24. 31. 5. 2023. Arhivirano iz originala 31. 5. 2023. g. Pristupljeno 31. 5. 2023. 
  160. ^ koju je Patrik Vintur iz Gardijana pogrešno predstavio kao da se dogodilo u Moldaviji na „konferenciji lidera EU“
  161. ^ Wintour, Patrick (31. 5. 2023). „Negotiating with Putin may have to take priority over war crimes trial, says Macron”. The Guardian. Arhivirano iz originala 31. 5. 2023. g. 
  162. ^ „France to intensify arms delivery to help Ukraine counter-offensive”. Reuters. 12. 6. 2023. Arhivirano iz originala 25. 7. 2023. g. Pristupljeno 14. 7. 2023. 
  163. ^ „France to send SCALP long-range missiles to Ukraine”. Le Monde. 11. 7. 2023. Arhivirano iz originala 14. 7. 2023. g. Pristupljeno 14. 7. 2023. 
  164. ^ Adler, Katya; Luckhurst, Toby (11. 11. 2023). „Macron calls on Israel to stop killing Gaza's women and babies”. BBC News. Arhivirano iz originala 11. 11. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  165. ^ Porter, Catherine (22. 6. 2023). „Countries on Front Lines of Climate Change Seek New Lifeline in Paris”Neophodna novčana pretplata. The New York Times. The New York Times. Arhivirano iz originala 23. 6. 2023. g. Pristupljeno 23. 6. 2023. 
  166. ^ „Exclusive: Macron calls for international taxation system in push for climate solidarity”. France24. 23. 6. 2023. Arhivirano iz originala 10. 7. 2023. g. Pristupljeno 10. 7. 2023. 
  167. ^ „Émeutes: Emmanuel Macron reporte sa visite d'état en Allemagne” (na jeziku: francuski). BFMTV (with AFP). 1. 7. 2023. Arhivirano iz originala 1. 7. 2023. g. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  168. ^ „Macron Urges French Unity in Response to Hamas Attack, Israeli Airstrikes”. The Wall Street Journal. 14. 10. 2023. Arhivirano iz originala 18. 10. 2023. g. Pristupljeno 21. 10. 2023. 
  169. ^ „Alain Gresh: 'Macron's party has a strong anti-Palestinian position'”. Al Jazeera. 18. 10. 2023. Arhivirano iz originala 22. 10. 2023. g. Pristupljeno 21. 10. 2023. 
  170. ^ „France's Macron says Iran comments praising Hamas attack unacceptable”. Reuters. 10. 10. 2023. Arhivirano iz originala 16. 10. 2023. g. Pristupljeno 21. 10. 2023. 
  171. ^ „Israel Launches New Strikes on Gaza Targets as Macron Visits Jerusalem”. VOA News. 24. 10. 2024. Arhivirano iz originala 29. 10. 2023. g. Pristupljeno 24. 10. 2023. 
  172. ^ „Macron says 'no justification' for bombing civilians as he calls for Gaza ceasefire”. The Guardian. Agence France-Presse. 10. 11. 2023. ISSN 1756-3224. Arhivirano iz originala 11. 11. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  173. ^ „France Rejects Genocide Accusations Against Israel in Gaza”. The New York Times. 17. 1. 2024. 
  174. ^ „Nato allies reject Emmanuel Macron idea of troops to Ukraine”. BBC News. 28. 1. 2024. 
  175. ^ „CETA is a "very good deal" for French agriculture, says Macron in Brussels”. Le Figaro (na jeziku: francuski). 22. 3. 2024. 
  176. ^ Parolin, Lucas (3. 4. 2024). „Macron, Lula strengthen climate pacts”. Argus. Pristupljeno 7. 4. 2024. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емануел_Макрон&oldid=27722649”