Мирко Пук

С Википедије, слободне енциклопедије
Мирко Пук
Мирко Пук држи говор у Крижевцима, 6. јул 1941. године
Лични подаци
Датум рођења(1884-06-24)24. јун 1884.
Место рођењаВалпово, Аустроугарска
Датум смрти1945.(1945-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (60/61 год.)
Место смртиЈугославија
Узрок смртисамоубиство
РелигијаКатолицизам
УниверзитетСвеучилиште у Загребу
Занимањеправника, политичар
Политичка каријера
Политичка
странка		Чиста странка права

Мирко Пук (Валпово, 24. јун 1884. — 1945) је био хрватски политичар, правник, усташа и министар правосуђа и вјера Независне Државе Хрватске и члан Хрватске странке права од 1930. године[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост и школовање[уреди | уреди извор]

Мирко Пук је рођен 24. јуна 1884. године у Валпову, родитељи су му били инжењер Мирко и Марија (рођена Братанић) Пук. Пук је своје школовање отпочео у Валпову, наставио у Осијеку и Госпићу, а завршио у Загребу, гдје је по завршетку гимназије уписао Правни факултет на којем је дипломирао 1906. године. На Загребачком универзитету био је секретар Старчевићанске академске младости, а посљедње године био је и њен предсједник.[2] Био је присталица Хрватске странке права двадесетих година 20. вијека.

Каријера и политичка активност[уреди | уреди извор]

Године 1911. се кандидовао за посланика хрватског парламента (сабора) на листи Франкове Чисте странке права у Новиграду Подравском. Кандидатура није била успјешна а у својој кандидатској поруци је изјавио да неће сарађивати са Србима ако буде изабран.[3] По завршетку студија је био адвокатски приправник у Загребу, Костајници и Глини да би 1912 отворио своју адвокатску канцеларију у Глини. У Глини је било чврсто упориште Франкове Чисте странке права поготово у Хрватској штедионици гдје су одбијали да приме мјенице ако их је потписао Србин. Пук се поново 1913 године кандидовао за посланика у Хрватском парламенту у Костајници и опет није био изабран. Током изборне скупштине Хрватског сокола 1914 Пук је инсистирао да Хрвати и Чеси нису Словени. Исте је године био изабран за члана управе Хрватске штедионице.

По избијању Првог свјетског рата био је мобилисан и послан на галицијски фронт гдје је 1916. године пао у руско заробљеништво. У заробљеништву је међу заробљеним јужнословенским аустроугарским војницима истицао приврженост Аустроугарској и противио се сваком јединству јужних Словена. По повратку из заробљеништва је доспио у војни затвор због тога што се Странка права противила југословенском јединству а чији је он био члан. Из затвора је изашао крајем 1918. да би априла 1919. био поново ухапшен у Глини гдје је скупљао потписе за Радићев меморандум којим је Радић хтио на мировној конференцији у Паризу да покаже како су Хрвати неравноправни у новој југословенској заједници. Из затвора је пуштен четири мјесеца касније, након чега је учествовао у локалним изборима у Глини гдје је био изабран за општинског вијећника. Пук је затим био кандидат Хрватске странке права у Загребачкој жупанији на изборима за уставотворну скупштину Краљевине СХС. Пук није био изабран али је и даље био противник новостворене Краљевине. Након смрти краља Петра I је одбио да објеси црну заставу на својој кући због чега је био ухапшен.

Средином 1920-тих Пук је постао управник Хрватске штедионице у Глини која ће касније постати финансијска потпора његовим политичким амбицијама. Након атентата на краља Александра, Пук је био ухапшен под основаном сумњом да је одржавао везе са Павелићем и усташама. Кратко затим након суда је био пуштен на слободу.[3]

Независна Држава Хрватска[уреди | уреди извор]

Непосредно послије проглашења Независне Државе Хрватске, 12. априла именован је на дужност замјеника предсједника Хрватскога државног водства.[4] а 16. априла 1941. у првој влади НДХ постаје министар правосуђа и вјера.

Од маја до јула 1941. у току интензивне пропагандне кампање, Пук је заједно са Будаком говорио о Србима у НДХ као потомцима антисоцијалних номада и петој колони београдског режима. Тиме су Срби били изједначени са номадским и без своје државе Циганима и Јеврејима. У јулу 1941. је Пук у своме говору у Крижевцима нагласио да су непријатељи хрватске националне заједнице Јевреји и Срби. Јевреји као носиоци капиталистичког система а Срби народ који је дошао у Хрватску са Турцима као пљачкаши и који су талог и смеће Балкана.[5]

Мирко Пук се сматра директно одговорним за покољ глинских Срба над јамама у селу Прекопи маја 1941.[6] када је, по Дедијеру, заклано 900 Срба а до краја 1941. у Глини и околини 8 000.[7] У извјештају команде Друге италијанске армије од 9. јула 1941. који је послан Мусолинију, стоји да је самој цркви заклано 417 Срба а у околини Глине 18 000. [8]

Као министар правосуђа и вјера, у окружници од 30. јуна 1941. године Пук пише да грко-источни не прелазе на »грко-католички обред, осим у оним грко-католичким жупама, које су већ основане и у којима има грчко-источњака.« Он, у истој окружници, захтијева да »Грчко-источњаци, …, да буду примљени, морају донијети од Котарских и опћинских поглаварстава потврду о личној честитости.« Пук захтијева да »Код издавања тих потврда треба пазити на грчко-источне житеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке, и уопће на интелигенцију да им се не издају потврде осим у случајевима …, јер је начелно становиште владе, да се оваквим особама не издају потврде.«[9] У истој окружници, коју је заједно са њим потписао Артуковић, стоји да уколико Срби и други пређу у протестантизам и упишу се у Културбунд, а крвно не припадају њемачкој мањини, неће уживати њемачка мањинска права а о црквеној имовини Срба ће одлучивати усташка држава (Министарство сељачког господарства).[10] Пук је издао 18. јула. 1941. наредбу којом је забранио назив »српско-православна вјера«, пошто није »у складу са државним уређењем.« Умјесто тога је уведен назив »грчко-источна вјера.«[11]

У Законској одредби о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре коју су заједно потписали 25. новембра 1941. Павелић и Пук истиче се: „Проти одлуци усташког редарства о упућивању на присилни боравак у сабирне и радне логоре нема правног лиека ни тужбе на управни суд.”[12] а у Законској одредби о сузбијању насилних кажњивих чини проти држави, појединим особама или имовини (20. јула 1942.) детаљишу ко све може бити послан у сабирне логоре: „Поједини чланови обитељи особа, које саме или у заједници с оружаним скупинама нарушавају јавни ред и сигурност, или угрожавају мир и спокојство хрватскога народа, или који подузму какви насилни кажњив чин против државе, појединим особама или имовини, као и чланови обитељи одбјеглих особа, могу се упутити на присилни боравак у сабирне логоре.”[13]

У фебруару 1942. постао је заступник у Хрватском државном сабору. Од 11. октобра 1942. до 11. октобра 1943. био је члан Државног вијећа и државни прабиљежник у својству државнога министра. Почетком августа 1943. поднио је оставку у знак протеста против генерала Ивана Прпића, начелника Главног штаба Хрватског домобранства, поводом партизанскога напада на Лепоглаву, али оставка није прихваћена. Противио се преговорима и споразумом с Хрватском сељачком странка. Пред крај 1943. године именован је за главнога директора Усташкога накладног завода, потом је постављен и за вандредног опуномоћеника Хрватске државне банке.[4]

Крај рата и смрт[уреди | уреди извор]

Пред сам крај рата, 6. маја 1945. године, Пук је био шеф „Повјеренства”, тј. групе усташа у чију су руке пале све златне и девизне резерве Министарства државне ризнице и Хрватске државне банке НДХ. Пук је лично надгледао расподјелу злата и девиза између високих усташких функционера. Касније и пред судом, високи усташки функционери су потврдили да је Мачек добио 1000 дуката.[14] Пук није имао среће при бјекству. Британци су га ухапсили при преласку у Аустрију и предали га Титовим партизанима 18. маја 1945. Аутомобил у коме је Пук покушао да пренесе свој дио злата и девиза је 19. маја 1945. пао у руке партизанима код Шкофје Локе у Словенији.

Након изручења, Пук је починио самоубиство пререзаврши жиле на руци бритвом.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mužić 1991, стр. 141.
  2. ^ Luetić, Tihana (2013). „Studentska mladež u Narodnom pokretu 1903. godine”. Cris : časopis Povijesnog društva Križevci (на језику: хрватски). XV (1): 55. ISSN 1332-2567. Приступљено 25. 1. 2019. 
  3. ^ а б Mrkalј, Igor (2017). „BOLJE DA TI UĐE U KUĆU VUK, NEGO PUK” (на језику: хрватски). Prosvjeta Zagreb. Приступљено 27. 2. 2019. 
  4. ^ а б Dizdar et al. 1997, стр. 333—334.
  5. ^ Bartulin 2013, стр. 207.
  6. ^ Vujasinović 2011.
  7. ^ Dedijer 1987, стр. 37.
  8. ^ Rodogno 2006, стр. 186.
  9. ^ Hrečkovski 1963, стр. 76.
  10. ^ Новак 1948, стр. 634.
  11. ^ »Hrvatski narod« 21. VII. 1941.
  12. ^ Petranović 1988, стр. 544.
  13. ^ Bulajić 1989, стр. 816.
  14. ^ Basta 1986, стр. 327—8.
  15. ^ Dizdar et al. 1997, стр. 334.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мирко_Пук&oldid=27675162”