Битка код Горјана
| Битка код Горјана | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Кацијанерове кампање | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Хабсбуршка монархија• Свето римско царство•  Војводина Крањска•  Српска деспотовина• .svg){kind=small} Краљевина Угарска |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
Ханс Кацијанер  Павле Бакић † |
Семендирели Мехмед-паша | ||||||
| Јачина | |||||||
| 24.000 војника | 8.000 | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| 20.000 убијено | занемарљиви | ||||||
Битка код Горјана (нем. Schlacht bei Gorjani) или Ђаковачка битка (мађ. Diakovári csata) вођена је 9. октобра 1537. на Горјанима, месту у данашњој Славонији, између градова Ђакова и Валпова, у оквиру Малог рата у Мађарској, као и Стогодишњег хрватско-османског рата. У бици су учествовале српске снаге, под вођством последњег деспота Србије, Павла Бакића.
Битка
[уреди | уреди извор]Фердинанд је послао војску од 24.000 људи (из Аустрије, Мађарске, Светог Римског Царства, Чешке, Тирола и Хрватске) под командом крањског племића Ханса Кацијанера да заузме Осијек.[1]
Опсада је пропала и због појаве османске коњице коју је послао управник Београда,[1] војска је морала да се повуче. Османска војска је сустигла Аустријанце код мочвара Горјана, код Ђакова и Валпова на Драви. Кацијанер је приметио да је османска војска мања него што је очекивао и наредио је својим најбржим јединицама да нападну османску коњицу. Османска коњица је назадовала, али само да би намамила аустријску коњицу у замку. Осјечки гарнизон, као и османска коњица, брзо су напали са обе стране и са фронта, убивши велики део аустријске коњице. Османлије су тада кренуле у контранапад на Кацијанерову сада беспомоћну пешадију. Аустријанци су били тешко поражени и Кацијанер је побегао са преосталом коњицом и напустио војску. Арјмија је у целини била уништена.[1]
Према извештајима, убијено је 20.000 мушкараца,[2] укључујући генерале Лудвига Лодрона и деспота Павла Бакића. Бакићева одсечена глава однета је у Цариград.
Последице
[уреди | уреди извор]Ова кампања је била катастрофа сличних размера оној у Мохачу и зато је добила надимак Аустријски Мохач. Вест о поразу била је шок у Бечу и 1538. потписан је нови Нађварадски уговор.
Кацијанер је ухапшен, а на његово место команданта хрватске одбране постављен је Никола Јуришић. Нешто касније, Кацијанер је побегао из бечког затвора и сакрио се на имањима Зринских, све док није изгубио наклоност Зринског и био је погубљен.[1]
Константин Јиричек у Историји Срба наводи податак да су се трупе последњег српског деспота Павла Бакића 1537. у Бици код Горјана, одбиле повући. Деспот је погинуо у борби српске коњице са јањичарима босанског Хосрев-бега. Бакићеву главу су победници послали султану.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Budak 2002.
- ^ Jaques 2007, стр. 1061.
- ^ Јиричек, Константин (1952). Историја Срба 1. Београд: Научна књига. стр. 124.
Литература
[уреди | уреди извор]- Jaques, Tony (2007). Dictionary of Battles and Sieges: A Guide to 8,500 Battles from Antiquity Through the Twenty-First Century. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0313335396.
- Budak, Neven (2002). „Habsburzi i Hrvati - Građanski rat” [Habsburgs and the Croats - Civil war]. Kolo (3). Архивирано из оригинала 27. 10. 2020. г. Приступљено 2014-01-20.
- Turnbull, Stephen (2003). The Ottoman Empire 1326 - 1699. Osprey, New York. стр. 52.
- Ivić, Aleksa (1914). Историја Срба у Угарској: од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459-1690). Zagreb: Привредникова.
