Тема (Византија)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Византијска тема)
Теме Византијског царства на врхунцу територијалног проширења (1025. година)

Тема (грчки: θέμα [théma]) је назив за административну јединицу Византијског царства. Тематски систем успоставио је цар Ираклије (610-641) након словенског насељавања на Балканско полуострво и муслиманске инвазије на Сирију и Египат. Стварањем тема напуштено је начело поделе цивилне и војне власти успостављено у Римском царству крајем 3. века.[1]

Позадина[уреди | уреди извор]

Тема је у почетку била област у коју су се насељавали војници (стратиоти) или нека војна јединица премештена из друге области. Касније ће реч „тема“ заменити реч „провинција“. Стварање тема представља настанак реформи царева Јустинијана и Маврикија. Јустинијан је привремено спајао цивилну и војну власт у одређеним провинцијама напуштајући тако начело поделе власти које су установили цареви Диоклецијан и Константин. Маврикије је стварао егзархате у северној Африци и Италији покушавајући да обједини византијску власт у тим областима под контролом царевог егзарха. Стварање Картагинског и Равенског егзархата биле су мере које су касније отвориле пут настанку тема.

Тематски систем[уреди | уреди извор]

Као и егзархати у Равени и Картагини, и малоазијске теме представљају управне јединице војног карактера. На њиховом челу стајали су војни команданти - стратези. Стара провинцијска подела није нестала одједном већ се дуго одржавала у оквиру тема. Поред тематског стратега првобитно је стајао као глава цивилне управе тематски проконзул.[2]

Прве теме настале су у Малој Азији средином 7. века тј. у доба владавина царева Ираклија (610-641) и Констанса II (641-668). Ови цареви преместили су трупе из области које су заузели Арабљани (Јерменија, дијецеза Исток и Египта) и населили их у Малој Азији. Европске трупе пребацили су преко мореуза како би браниле источне границе царства. Прве теме биле су: Анатолика (некадашња војска Истока), Арменијака (некадашња војска Јерменије), Опсикија (под контролом три војна заповедника) и Тракисион (војска Тракије; настала недуго након 680. године након заштите Цариграда од напада Бугара и Словена). Први резултат новог уређења јесте преокрет у Византијско-персијском рату. Изванредни успеси смењују тешке поразе претходног доба.[3] Око 695. године настала је тема Хелада која је обухватала источну обалу Балканског полуострва и острва у Егејском мору. Постојање теме Македоније као самосталне административне јединице посведочено је тек у време владавине царице Ирине (797-802). Ради ефикасније одбране од арабљанске флоте, подстакнут првом арапском опсадом Цариграда, цар Константин V (668-685) оснива тему Карависијанаца (од грчке речи за брод). У 8. веку настала је прва поморска тема: Кивиреота (по граду Кивиру на југу Мале Азије). Ратови Византије и Бугарске током 9. и 10. века довели су до нестанка Склавинија и њиховом прикључивању једној од та два царства (Византијском или Првом бугарском). На тај начин, у доба владавине Василија I (867-886) настаје тема Далмација. Након уништења Самуилове државе почетком 11. века, Василије II оснива катепанат Бугарску, административну јединицу сличну теми, као и теме Паристрион и Смирниј.

До средине 8. века провинције и теме постоје паралелно. Теме постепено преузимају цивилну власт. Прве теме добијале су називе по војним јединицама које су насељене на њиховој територији. Прве европске теме понеле су традиционална имена (Тракија, Македонија, Хелада) док су касније теме називе добијале искључиво по својим престоницама (Никопољ, Солун, Севастеја и сл). У одређеним случајевима теме су добијале имена по рекама (Стримон, Месопотамија) или по народима (Лангобардија, Иверија, Бугарска).

Након освајања Василија Бугароубице, Византијско царство налазило се на врхунцу моћи. Пошто није сачуван ниједан опис административног уређења из његовог времена, те се историчари морају ослонити на сачуване изворе из ранијег периода. То су пре свега четири „тактикона“ (реда седења) и дела византијских и арабљанских историчара од којих су најважнија дела цара Константина VII Порфирогенита. Порфирогенитова дела су: „Спис о народима“ (De administratio imperio), „О церемонијама“ (De cerimoniis) и „О темама“ (De thematibus). У овом последњем делу наводе се имена и кратка историја 17 источних и 12 азијских тема. Теме које Порфирогенит наводи су:

Тенденција смањивања тема (почевши од 10. века) доводи до спајања појединих тема у више војне јединице под заповедништвом дукса или катепана. То су тзв. дукати или катепанати.

Мале теме[уреди | уреди извор]

Почетком 10. века настаје промена у тематском уређењу у време Македонске династије и долази до оснивања мањих тема. У време владавина Василија I и Лава VI Византија има офанзивну политику. Од доба владавине Лава VI (886-912) у пограничним крајевима Византије на Истоку почињу да се формирају тзв. мале теме. Називају се још и стратигиди или стратигатон. У изворима се ове теме називају и јерменским темама насупрот обичним, ромејским темама. Мале теме носе назив „јерменске“ јер су настале у рату са Арабљанима на територији Јерменије. Арабљани упадају на јерменску територију и изазивају миграцију Јермена који се селе на византијску територију. Јермени су били добри ратници те их Византија прима у тврђаве и распоређује дуж граница. Ако је добар положај града-државе, он добија статус теме и свог стратега. Мале теме имају искључиво одбрамбену функцију. Њихов број увећава се од епохе Константина Пофирогенита (913-959), а кулминирао је током владавина Нићифора II Фоке и Јована I Цимискија (963-976). Тада је окончана војна експанзија Византије на истоку. Мале теме располажу знатно мањим бројем војника него обичне теме. Њихови војницу су, ретко, учествовали и у офанзивним кампањама. Од 11. века мале теме се шире и на Балкану.

Тематски стратег[уреди | уреди извор]

Тематски стратег налазио се на челу византијске теме. Власт тематских стратега, међутим, није стриктно била повезана са територијом његове теме већ се стратег по потреби могао укључити у војни поход кога је Царство водило на другој територији. Теофанова Хроника, основни извор за период пре доношења Тактикона Успенског и јачања функције доместика схоле, тематски стратези уживали су висок степен самосталности. У њиховим рукама сконцентрисана је цивилна и војна власт, мада је војним овлашћењима придаван већи значај. Малоазијски стратези су играли одлучујућу улогу у грађанском рату Константина V и Артавазда. По природи ствари, приликом војних похода у коме учествује више стратега, стратег теме на чијој територији се води рат има предност у односу на остале стратеге. Међутим, стратези источних тема имали су предност у односу на стратеге западних тема. То видимо из примера рата Византије и бугарског кана Крума. Према Теофану су у рату учествовали стратези Македоније и Анатолике. Предност је имао стратег Анатолике као стратег вишег ранга.

Византијске теме[уреди | уреди извор]

Теме између 660. и 930. године[уреди | уреди извор]

"Првобитне" велике теме које су постојале у периоду од 660. године до почетка великих освајања 930-тих година.

Тема Оснивана од Оснивач Касније поделе Престоница Територија Остали градови
Егејско море
(Θέμα του Αιγαίου Πελάγους)
од 842/843 Кивиреота могуће Митилена или Метимна Лезбос, Лемнос, Хиос, Имброс, Тенедос, Хелеспонт, Споради и Киклади Метимна, Митилена, Хиос, Александрија Троада, Абидос, Лампсак, Кизик, Сест, Калиполис
Анатолика
(Θέμα των Ανατολικών)
од 669/670 једна од првобитних тема Кападокија§ (830) Аморијум Фригија, Писидија, Изаурија Иконија, Полиботос, Филомелион, Акроинон, Синада у Фригији, Созопољ, Тебаса, Антиохија, Дербе, Ларанда, Изаура, Песинус
Арменијака
(Θέμα των Αρμενιακών)
од 667/668 новооснована Халдија (од 842), Харсианон § (863), Колонеја (863), Пафлагонија (од 826) Амасја Понт, Мала Јерменија, северна Кападокија Синопа, Амис, Еухаита, Комана Понтика
Букеларија
(Θέμα των Βουκελλαρίων)
од 767/768 Опсикија Пафлагонија (део), Кападокија (део), Харсианон (део) Анкира Галатија, Пафлагонија Тиос, Хераклеја Понтијска, Клаудиополис, Кратеја, Јулиополис, Лаганија, Гордион
Кападокија§
(Θέμα Καππαδοκίας)
од 830 Арменијака, део Букеларије Тврђава Корон, касније Тијана југозападна Кападокија Подандус, Ниса, Фаустинополис, Тијана (тврђава), Назианзис, Хераклеја Кибистра
Кефалонија
(Θέμα Κεφαλληνίας)
од 809 Лангобардија (од 910), ?Никопољ (од 899) Кефалонија Јонска острва, Апулија Крф, Закинтос, Лефкада
Халдија
(Θέμα Χαλδίας)
око 840 Арменијака Војводство Халдија Трапезунт обала Понта Ризус, Гирасун, Полемонион, Паиперта
Харсианон§
(Θέμα Χαρσιανού)
863–873 Арменијака, део Букеларије Цезареја северозападна Кападокија Харсианон
Херсон/Климата
(Θέμα Χερσώνος/τα Κλίματα)
833 основана у време цара Теофила на територији коју су у 8. веку држали Хазари Херсон Јужни Крим Судак, Теодосија, Босфор, Галита
Кивиреота
(Θέμα των Κυβυρραιωτών)
од 697/698 или око 720 формирана од флоте Карависијанаца Егејско море, Самос, Селеукија Самос, касније Аталеја Памфлија, Лукија, Додеканез, егејска острва, јонска обала Родос, Мира, Кивира, Лимира, Фаселис, Сид, Селинус, Анемуриум, Сагалес, Телмис, Патара, Халикарнас, Јасус, Миласа, Селге, Книд, Кос
Крит
(Θέμα Κρήτης)
од 767 (?), опет од 961 Емират Крит од око 828. до 961. Кандакс Крит Ретимон, Гортис
Далмација
(Θέμα Δαλματίας)
око 899 новооснована Задар Рагуза, Сплит, Пула, Трогир, Скрадин
Драч
(Θέμα Δυρραχίου)
од 842 новооснована Драч Албанска обала Валона, Аполонија, Лис
Хелада
(Θέμα της Ελλάδος/Ελλαδικών)
око 690 Карависијанци Кефалонија (од 809), Пелопонез (од 811) Коринт, касније Теба (после 809) Пелопонез и Атика, после 809. године Централна Грчка и Тесалија (после 809) Атина, Лариса, Фарсала, Ламија, Термопили, Платеја, Халкида, Деметрија
Колонеја§
(Θέμα Κολωνείας)
од 863, вероватно око 842 Арменијака Војводство Халдија Колонеја северна Мала Азија Сатала, Никопољ, Неоцезареја
Лангобардија
(Θέμα Λογγοβαρδίας)
од 892 Кефалонија Бари Апулија Тарент, Бриндизи, Отранто, Калиполис
Ликанд
(Θέμα Λυκάνδου)
од 916 новооснована тврђава Ликанд југоисточна Кападокија Арабис, Косис, Комана
Македонија
(Θέμα Μακεδονίας)
од 802 Тракија Стримон Хадријанопољ западна Тракија Дидимотика, Месинополис, Енез, Маронија
Месопотамија
(Θέμα Μεσοποταμίας)
од 899-911 новооснована Камаша Еуфрат
Никопољ
(Θέμα Νικοπόλεως)
од 899 вероватно израстао из турме Пелопонез Наупакт Епир, Етолија, Акарнанија Јањина, Рогои, Никопољ, Химара
Опсикија
(Θέμα των Οψικίων)
од 680 новооснована Букеларија (од 768), Оптимата (од 775) Никеја Бурса, Киос, Малагина, Дорилејон, Наколеја, Крас, Мидас
Оптимата
(Θέμα των Οπτιμάτων)
од 775 Опсикија Никомедија Битинија Цариград Халкедон, Хризопољ
Пафлагонија
(Θέμα Παφλαγονίας)
од 826, око 820 Арменијака, Букеларија (део) Гангра Амастрис, Јонополис, Кастамону, Помпејополис
Пелопонез
(Θέμα Πελοποννήσου)
од 811 Хелада (део) ?Никопољ (од 899) Коринт Пелопонез Патра, Аргос, Спарта, Коринт, Хелос, Метони, Елида, Монемвасија
Фасијана
(Θέμα Φασιανής/Δερζένης)
од 935 новооснована Месопотамија Арсамосата
Самос
(Θέμα Σάμου)
од 899 Кивиреота Смирна југозападна Јонска острва, Јонска обала Самос, Ефес, Милет, Магнезија, Клазомен, Фокеја, Пергам
Севастеја§
(Θέμα Σεβαστείας)
од 911 Арменијака Севастеја Дазимон
Селеукија§
(Θέμα Σελευκείας)
од 934 Кивиреота Селеукија Клаудиополис
Сицилија
(Θέμα Σικελίας)
од 700 Калабрија Сиракуза Сицилија и Калабрија Катанија, Таормина, Палермо, Агригент, Леонтини, Химера, Мазара, Лилибеј, Дрепанон
Стримон§
(Θέμα Στρυμώνος)
од 899, око 840-тих Македонија Кавала данашња Грчка и источна Македонија Сер
Солун
(Θέμα Θεσσαλονίκης)
од 824 Солун данашња Грчка Верија, Едеса, Диум, Моглена, Касторија, Србица
Тракија
(Θέμα Θράκης/Θρακώον)
од 680 ?Опсикија Македонија Аркадиополис Источна Тракија без Цариграда Селимбрија, Биза, Перинт
Тема Тракесијанаца
(Θέμα Θρακησίων)
од 687 новооснована Колосе Хијераполис, Сард, Тиатира, Лаодикеја

Нове теме (930-тих-1060—их)[уреди | уреди извор]

Теме формиране након византијских освајања на истоку, Балкану и у Италији.

Тема Оснивање Престоница Коментар
Арце
(Ἄρτζε)
970s Арце
Асмосатон
(Ἀσμόσατον)
око 938 Асмосатон Мала тема, освојена од Турака 1050—их
Болерон
(Θέμα Βολερού/Νέου Στρυμώνος)
970-тих Сер
Бугарска
(Θέμα Βουλγαρίας)
1018 Скопље основао ју је Василије II након гушења устанка комитопула
Калабрија
(Θέμα Καλαβρίας)
око 950 Ређо ди Калабрија након муслиманског освајања Сицилије, истоимена тема обухватала је само Калабрију
Харпезикион
(Χαρπεζίκιον)
949 Харпезикион мала тема
Хавзизин
(Χαυζίζιον)
после 940 Хавзизин мала тема
Хозан
(Χόζανον)
пре 956, могуће 948/952 Хозазон "Јерменска тема"
Кипар
(Θέμα Κύπρου)
965 Леукосија Арабљани држали Кипар од 688. до 965. године
Дерзен
(Δερζηνῆ)
948/952 Хозанон мала тема
Едеса
(Θέμα Εδέσσης)
1032 Едеса Освојио је Ђорђе Манијак 1032. године
Градови на Еуфрату
(Παρευφρατίδαι Πόλεις)
око 1032 мала тема
Хексаполис
(Ἑξακωμία/Ἑξάπολις)
970-тих мала тема
Иберија
(θέμα 'Ιβηρίας)
око 1001 или око 1023 Теодосипољ Формирана у време Василија Бугароубице од територија Давида од Тао-Кларџетија
Кама
(Κάμα)
970-тих мала тема која се помиње једино у Ескоријалском тактикону
Луканија
(Θέμα Λευκανίας)
968 Турси
Манцикерт
(Ματζικέρτ)
1000 Манцикерт
Мелитена
(Μελιτηνή)
970-тих Мелитена освојио ју је Јован Куркуас 934. године
Паристрион/Парадунавон
(Θέμα Παριστρίου/Παραδούναβον)
1020 Силистрија
Самосата
(Σαμόσατα)
958 Самосата постала седиште стратега након освајања 958. године
Сирмијум
(Θέμα Σιρμίου)
1018 Сирмијум основана 1018. године од северозападних делова Самуилове државе
Тарант
(Τάραντας)
970-тих Тарант мала тема која се помиње једино у Ескоријалском тактикону
Тарон
(Ταρών)
966/7
Тефрик§
(Θέμα Τεφρικής/Λεωντοκώμης)
934/944 Тефрик
Теодосипољ
(Θεοδοσιούπολις)
949, опет 1000 Теодосипољ
Васпраканија
(Βαασπρακανία)
1021/2

Касније теме, 12—13. век[уреди | уреди извор]

Тема Оснивање Престоница Коментар
Меандер после 1204 мала тема Никејског царства формирана у јужном делу некадашње теме Тракесијанаца
Милас и Меланудион 1143 формирана на територијама Кивиреоте и теме Тракесијанаца током постојања Никејског царства
Неокастра између 1162 и 1173 формирана од северних делова теме Тракесијанаца током владавине цара Манојла I Комнина

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Острогорски, стр. 55
  2. ^ Острогорски, стр. 113
  3. ^ Острогорски, стр. 114
  4. ^ Кодер, стр. 102

Извори[уреди | уреди извор]