Лугошка и карансебешка бановина
| Лугошка и карансебешка бановина Lugoška i karansebeška banovina Karánsebesi-Lugosi bánság Banatul de Lugoj-Caransebeș | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 16. век—17. век | |||||||||
 Лугошка и карансебешка бановина | |||||||||
| Регија | Средња Европа | ||||||||
| Земља |  Кнежевина Трансилванија | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Статус | Бивша покрајина | ||||||||
| Владавина | |||||||||
| • Облик | бановина | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављено | 16. век | ||||||||
• Укинуто | 17. век | ||||||||
| |||||||||
Лугошка и карансебешка бановина (рум. Banatul de Lugoj-Caransebeș, мађ. Karánsebesi-Lugosi bánság) је била бановина (лат. banatus) која се првобитно налазила у саставу Краљевине Угарске, а потом је прешла под надлежност Кнежевине Трансилваније. Постојала је у раздобљу од 1536. до 1658. године, а обухватала је разна подручја у источном делу Баната. Бановина је добила име по својим централним градовима, Лугошу и Карансебешу. Поред осталих места, у саставу ове бановине неко време се налазио и Вршац. Подручје ове бановине данас највећим делом припада Румунији, а мањим и Србији.[1][2][3][4][5]
Историја[уреди | уреди извор]
| Овај чланак је део серије о историји Румуније, Србије и Војводине | ||||||||||||
|
||||||||||||
|
||||||||||||
Лугошко-карансебешка бановина је настала након пропасти старе Северинске бановине, која је расформирана недуго по осмаском освајању градова Оршаве (1522) и Северина (1524). Територија старе бановине је тада подељена, тако да њени делови на крајњем југоистоку улазе у састав Кнежевине Влашке, док простор око Северина и Оршаве остаје под османском влашћу, а на северозападним подручјима од Карансебеша према Лугошу настаје нова Лугошко-карансебешка бановина (1536), која остаје под угарском, односно трансилванском влашћу. Остатак данашњег Баната (западни и централни делови) недуго потом долази под директну османску управу и постаје део новоуспостављеног Темишварског пашалука (1552). Бановина је опстала све до османског освајања 1658. године. На простору додтадашње бановине формиран је посебан Лугошко-карасебешки санџак у саставу Темишварски пашалука.
Територија[уреди | уреди извор]
Лугошка и карансебешка бановина је обухватала подручје у којем су се налазили следећи градови:
Срби у Лугошко-карансебешкој бановини[уреди | уреди извор]
Значајан део становништва на подручју Лугошко-карансебешке бановине чинили су Срби, који су се на те просторе почели досељавати током 15. века. Већ током прве половине 16. века, шири простор у захвату Дунава, Тисе и Мориша био је претежно српски, услед чега су османске власти, чак и пре коначног освајања (1551-1552), читаво то подручје означавале као Српски вилајет (тур. Sırf Vilâyeti). У периоду од 1541. до 1551. године, на тим просторима је успостављен угарско-османски кондоминијум, којим је управљао носилац султановог берата и лугошко-карансебешки бан Петар Петровић, угарски племић српске народоости и један од старатеља малолетног угарског краља Јована II. У време турског освајања и стварања Темишварског пашалука (1551-1552), локални српски прваци су имали значајну улогу и на подручју суседне Лугошко-карансебешке бановине, која је остала изван непосредне османске власти, а један од тадашњих лугошко-севернинских банова био је и српски војвода Никола Цреповић (1559).[6][7][8][9][10]
Православни Срби су на тим просторима имали и своје епархије: Вршачку и Темишварску, које су биле у саставу обновљене Српске патријаршије.[11]
Банови[уреди | уреди извор]
Банови Лугошке и карансебешке бановине били су:
- Михајло од Шомље (1536),
- Петар Петровић (1544–1549) и (1554-1557)
- Јоан Глешан (1552),
- Никола Цреповић (1559)[12]
- Григоре Бетлен од Иктара (1563),
- Габријел Бетлен од Иктара (1564),
- Штефан Тромпа (1575–1577),
- Георгије Палатић (1588) и (1592-1594)
- Паул Керестеши (1605–1606) и (1610–1613).
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ивић 1929.
- ^ Bulboacă 2011, стр. 88-97.
- ^ Magina 2013, стр. 295-306.
- ^ Magina 2016, стр. 141-164.
- ^ Țiăgu 2016, стр. 351-368.
- ^ Поповић 1955.
- ^ Крешић 2012, стр. 129-143.
- ^ Лемајић 2013, стр. 7-27.
- ^ Крстић 2022, стр. 49-60.
- ^ Krstić 2022, стр. 95-111.
- ^ Тричковић 1980, стр. 61-164.
- ^ Magina 2023, стр. 311-341.
Литература[уреди | уреди извор]
- Bulboacă, Sorin (2011). „The Institution of Banat in the Banat of Lugoj and Caransebes in the XVIth-XVIIth Centuries” (PDF). Society and politics: Societate și politica. 51: 88—97.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица српска.
- Крешић, Огњен (2012). „Петровићев санџак” (PDF). Историјски часопис. 61: 129—143.
- Крстић, Александар Р. (2022). „Срби у Банату током 15. и 16. века: Историографски резултати и могућности за будућа истраживања” (PDF). Attendite: Гласник Историјског архива у Кикинди. 18: 49—60.
- Krstić, Aleksandar R. (2022). „The Emergence of “Sırf Vilâyeti”: Serbian Migrations to the Territory of Banat by the Mid-16th Century and Their Results” (PDF). Migrations in the Slavic Cultural Space. From the Middle Ages to the Present Day. Łódź: Łódź University Press. стр. 95—111.
- Лемајић, Ненад (2013). „Српско становништво Баната и Поморишја у XV и XVI веку” (PDF). Средњовековна насеља на тлу Војводине: Историјски догађаји и процеси. Сремска Митровица: Историјски архив Срем. стр. 7—27.
- Magina, Adrian (2013). „At the Border of Transylvania: the County of Severin/the District of Caransebeș in the 16th-17th Centuries” (PDF). Transylvanian Review: Supplement. 22 (4): 295—306.
- Magina, Adrian (2016). „Border and Periphery: The Southern Frontier of the Medieval Kingdom of Hungary between Belgrade and Severin (14th-16th Centuries)” (PDF). Initial: A Review of Medieval Studies. 4: 141—164.
- Magina, Adrian (2023). „Nikola Crepović: A Serbian Nobleman and his Family in 16th-Century Transylvania” (PDF). The Historical Review. 72: 311—341.
- Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Самарџић, Радован (1993). „Срби у ратовима Турске до 1683”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 115—424.
- Țiăgu, Dragoș-Lucian (2016). „Between ephemeralty and Fiction. Addenda to the history of the Bans of Caransebes and Lugoj” (PDF). Banatica. 26 (2): 351—368.
- Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
