Српски орао — разлика између измена
Нема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 37: | Ред 37: | ||
Orao Stefan Manasija (1415-1418).jpg|Детаљ фреске деспота Стефана Лазаревића, Манасија (1406–1418) |
Orao Stefan Manasija (1415-1418).jpg|Детаљ фреске деспота Стефана Лазаревића, Манасија (1406–1418) |
||
Zastava i grb nemanjicke Srbije (iz 1439. godine), prema portolanu Gabriel de Vallseca.jpg|Застава и грб Српског царства, Габријел де Валсека (1439). |
Zastava i grb nemanjicke Srbije (iz 1439. godine), prema portolanu Gabriel de Vallseca.jpg|Застава и грб Српског царства, Габријел де Валсека (1439). |
||
Stefan Lazarevic-freska.JPG|Фреска деспота Стефана Лазаревића, Манасија (1406–1418) |
Stefan Lazarevic-freska.JPG|Фреска деспота Стефана Лазаревића, Манасија (1406–1418) |
||
Despot of Serbia Prussian edition.jpg|Печат деспота Стефана |
Despot of Serbia Prussian edition.jpg|Печат деспота Стефана |
||
Ред 101: | Ред 102: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
* {{cite document|last=Atlagić|first=Marko|year=2009|title=Određivanje nacionalnih heraldičkih simbola na primjeru Srba i Hrvata [Étude des symboles nationaux héraldiques à l' exemple des Serbes et des Croates]|work=Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, no. 39. стр. 179–188|url=http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-3293/2009/0354-32930939179A.pdf|ref=harv}} |
* {{cite document|last=Atlagić|first=Marko|year=2009|title=Određivanje nacionalnih heraldičkih simbola na primjeru Srba i Hrvata [Étude des symboles nationaux héraldiques à l' exemple des Serbes et des Croates]|work=Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, no. 39. стр. 179–188|url=http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-3293/2009/0354-32930939179A.pdf|ref=harv}} |
||
* {{ |
* {{Cite book|ref= harv|last=Ivić|first=Aleksa|title=Stari srpski pečati i grbovi: prilog srpskoj sfragistici i heraldici|url=https://books.google.com/books?id=Tz2gnQEACAAJ|year=1910|publisher=Natošević|ref=harv}} |
||
* {{ |
* {{Cite book|ref= harv|last=Ivić|first=Aleksa|last2=Mrđenović|first2=Dušan|last3=Spasić|first3=Dušan|last4=Palavestra|first4=Aleksandar|title=Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele|url=https://books.google.com/books?id=Sz4vAAAAMAAJ|year=1987|publisher=Nova knjiga|location=Belgrade|ref={{harvid|Ivić et. al|1987}}}} |
||
* {{cite web|last=Novaković|first=Stojan|authorlink=Stojan Novaković|year=1884|title=Хералдички обичаји у Срба: у примени и књижевности|publisher=Краљевско-српска државна штампарија|location=Београд|url=http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/UBSM-I-0253}} |
* {{cite web|last=Novaković|first=Stojan|authorlink=Stojan Novaković|year=1884|title=Хералдички обичаји у Срба: у примени и књижевности|publisher=Краљевско-српска државна штампарија|location=Београд|url=http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/UBSM-I-0253}} |
||
* {{ |
* {{Cite book|ref= harv|last=Solovjev|first=Aleksandar Vasiljevič|title=Istorija srpskog grba|url=https://books.google.com/books?id=BAVIAAAAMAAJ|year=1958|publisher=Srpska misao|ref=harv}} |
||
{{Национални симболи Србије}} |
{{Национални симболи Србије}} |
Верзија на датум 18. април 2018. у 05:09
Српски орао је двоглави хералдички орао, уобичајени симбол у српској хералдици и вексилологији. Двоглави орао и оцила су главни хералдички симболи који представљају национални идентитет Срба вијековима.[1] Поријекло води од средњовјековне династије Немањић.[1] Орао, заједно са оцилима, користи се у савременом дизајну грба Србије, а сам орао на грбу Црне Горе.
Историја
Средњи вијек
Двоглави орао је усвојен у средовјековној Србији из византијске културе. Византијско хералдичко значење двоглавог орла је да главе представљају двоструки суверенитет цара (секуларни и вјерски) и/или власт византијских царева над Истоком и Западом.
Најстарији очувани двоглави орао Немањића у историјским изворима је приказ ктирорске фреске Мирослава Завидовића у цркви Светог Петра у Бијељом Пољу, из 1190. године.[1] Он је имао сљедеће карактеристике: један врат и двије главе, огрлице на врату и репу, раширена крила, реп у облику љиљана, главе изнад крила, ноге са три прста, док се орао налазио у кругу.[1] Ова врста немањићког орла развијена је између 12. и 15. вијека.[1] Веома је различита од њемачког орла: два врата, без огрлица, реп је у облику листа, главе ниже од крила, ноге са четири прста, са нераширеним крилима.[1] Двоглави орао Немањића (са посебним карактеристикама) био је приказан на детаљима украса и тканина у манастиру Жича (1207—1220), у цркви Богородице Љевишке (1307—1310), украсима одјеће Јована Оливера (1349), детаљима на тканини из манастира Велуће (14. вијек), детаљима у манастиру Манасији (1402—1427), на плочо са грбом Ивана Црнојевића, као и у другим црквама и манастирима.[2]
Почетком 14. вијека, двоглави орао се може чешће видјети на натписима, средњовјековним фрескама и на везу одјеће српске краљевске породице.[3] Српска црква је усвојила, тако да је улаз у манастир Жичу, сједишту архиепископије у периоду од 1219. до 1253. године и традиционалном мјесту крунисања српских краљева, био украшен приказима двоглавог орла.[4] На прстену краљице Теодоре се налази урезан симбол двоглавог орла.[4] Током владавине цара Душана, двоглави орао се могао видјети на свакодневним објектима и документима везаним за државу, као што су воштани печат и декрети.[4] Картограф Анђелино Дулсерат је на мапи коју је израдио 1339. године Српско царство обиљежио заставом са црвеним двоглавим орлом.[4]
Остале српске династије су такође усвојиле симбол као симболичан наставак, као Мрњавчевићи и Лазаревићи. Српски кнез Лазар, за вријеме редновирања манастира Хиландар на Светој гори, урезао је двоглавог орла на сјеверном зиду.[5] Минхенски псалтир је умјетничко дјело богато двоглавим орловима. Двоглавог орла је званично усвојио Стефан Лазаревић након што је добио титулу деспота, друге највише византијске титуле, од цара Јована VII Палеолога у августу 1402. године у Константинопољу.[6]
Рани нови вијек
Двоглави орао се налази на неколико грбова у Илирском грбовнику, састављеном у раном новом вијеку. Бијелог двоглавог орла на црвеном штиту користила је династија Немањић и деспот Стефан Лазаревић. „Немањићки орао” се налазио на челенки грба Хребељановића (Лазаревићи), док је полу-бијели полу-црвени орао кориштен на челенки грба Мрњавчевића.
Нови вијек и савремено доба
Након османског освајања и окупације која је трајала до почетка 19. вијека, двоглави орао је забрањен као симбол српског суверенитета и државности. Оцила су се чешће користила као још један средњовјековни симбол Срба. Грб је углавном приказиван у облику бијелог орла од 1804. године, када Гавриловић издаје револуционарну заставу засновану на орлу Немањића у Стематографији.[7]
Српска револуција је васкрсла традицију Немањића и двоглави бијели орао је постао грб Србије као симбол независности од Османског царства. Оцила су кориштена као штит на двоглавом орлу на савременом дизајну грба Србије, пратећи традицију успостављену у Краљевини Србији 1882. године.
Грб из 1882. године са бијелим двоглавим орлом, није био немањићког типа, него њемачког, упркос чињеници да он симболизује насљеђе Немањића; грешку је направио илустратор грба Вон Штрел (Нијемац), који је „преварио” Стојана Новаковића (угледног српског историчара и министра) и умјесто немаћиког орла нацртао њемачког орла.[8]
Двоглави орао је дио породичких грбова обје српске династије, Обреновића и Карађорђевића.
Краљевски орден Белог орла био је краљевски орао додјељиван српским и југословенским држављанима за достигнућа у миру и рату, или за посебне заслуге Круни, држави или народу, између 1883. и 1945. године.
Галерија
-
Грб Мирослава Завидовића
-
Орао Стефана Провјенчаног из Милешеве (1230е)
-
Детаљ фреске из цркве Богородице Љевишке (1306–07)
-
Детаљ мапе са приказом српске заставе, Анђелино Дулсерт (1339)
-
Детаљ фреске деспота Стефана Лазаревића, Манасија (1406–1418)
-
Застава и грб Српског царства, Габријел де Валсека (1439).
-
Фреска деспота Стефана Лазаревића, Манасија (1406–1418)
-
Печат деспота Стефана
-
Печат деспота Стефана
-
Печат деспота Стефана
-
Грб Српске деспотовине, према Виргилу Золизу (1555)
-
Грб Српске деспотовине, према Кристофу Силберисену (1576)
-
Печат деспота Стефана, према Мартину Шроту (ca. 1580)
-
Грб Немањића, Грбовник Коренић—Неорић (1595)
-
Грб Српске деспотовине у њемачком грбовнику, ca. 1600
-
Грб Немањића, Београдски грбовник II (рани 17. војек)
-
Грб Немањића, Фојнички грбовник (17. вијека)
-
Грб Немањића, by Stanislaus Rubcich (ca. 1700)
-
Грб Немањића, према Павлу Ритеру Витезовићу (прије 1701)
-
Грб Рашке, стематографија (1741)
-
Грб Немањића, Стематографија (1741)
-
Грб Немањића (хералдичка рекострукција, 1987)
-
Печат из 1804
-
Грб Карађорђевића
-
Грб Петровића
-
Грб Књажевине Црне Горе
-
Грб Краљевине Црне Горе
-
Грб Краљевине Србије (1882–1918)
-
Регалије краља Петра, настала 1904
-
Краљевски орден Белог орла
-
Грб Краљевине Југославије (1918–1941)
-
Грб Српски под њемачком окупацијом (1941-44)
-
Грб Републике Српске (1992–2006)
-
Грб СР Југославије и СЦГ
-
Грб Републике Црне Горе
-
Грб Србије
-
Грб Црне Горе
Општине
-
Грб Београда
-
Грб Ниша
-
Грб Ужица
-
Грб Пријепоља
-
Грб Мионице
-
Грб Куршумлије
-
Грб Савског венца
-
Грб Старог града
-
Грб Ваљева
-
Грб Велике Плане
-
Грб Чајетине
-
Грб Билеће
-
Застава Лесковца
-
Грб Сурдулице
-
Застава Деспотовца
Види још
Референце
- ^ а б в г д ђ Atlagić 2009, стр. 180.
- ^ Atlagić 2009, стр. 181–182.
- ^ Solovjev 1958, стр. 130.
- ^ а б в г Solovjev 1958, стр. 134–135.
- ^ Ivić 1910, стр. 30.
- ^ Jahrbücher für Geschichte Osteuropas, vol. 8, Osteuropa-Institut München, F. Steiner Verlag, (1960). стр. 511.
- ^ „Ethnic Groups”. 10. New York: Gordon and Breach. 1993.
- ^ Atlagić 2009, стр. 183.
Литература
- Atlagić, Marko (2009). „Određivanje nacionalnih heraldičkih simbola na primjeru Srba i Hrvata [Étude des symboles nationaux héraldiques à l' exemple des Serbes et des Croates]” (PDF). Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, no. 39. стр. 179–188.
- Ivić, Aleksa (1910). Stari srpski pečati i grbovi: prilog srpskoj sfragistici i heraldici. Natošević.
- Ivić, Aleksa; Mrđenović, Dušan; Spasić, Dušan; Palavestra, Aleksandar (1987). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. Belgrade: Nova knjiga.
- Novaković, Stojan (1884). „Хералдички обичаји у Срба: у примени и књижевности”. Београд: Краљевско-српска државна штампарија.
- Solovjev, Aleksandar Vasiljevič (1958). Istorija srpskog grba. Srpska misao.