Српска архиепископија

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Архиепископија пећка)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српска архиепископија
Основни подаци
ОснивачСвети Сава
Оснивање1219.
Аутокефалност12191346.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ српских и поморских земаља
СједиштеЖича/Пећ
Канонска јурисдикцијасредњовековна Србија
КалендарЈулијански календар
Број
Српски православни манастир Жича, првопрестолни манастир Српске архиепископије (1219)
Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије

Српска архиепископија или Жичка/Пећка архиепископија је историјски назив за Српску православну цркву у раздобљу од 1219. до 1346. године.

Историја[уреди]

Аутокефалну архиепископију у средњовековној Србији основао је 1219. године први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у манастиру Жичи.[1] Касније током 13. века, управно сједиште је премештено у Пећки манастир у старој области Хвосно (северна Метохија). Српски цар Стефан Душан је 1346. године уздигао Пећку архиепископију на степен Пећке патријаршије. Данас је спомен на Пећку архиепископију очуван у титули српског патријарха, који је на првом месту „архиепископ пећки”.

Српски архиепископи[уреди]

Архиепископ Раздобље Напомене Слика
Свети Сава 1219. – 1233. Син Стефана Немање. Први српски архиепископ. Основао је десет епископија, написао Номоканон, стекао међународно признање српске аутокефалне цркве. Умро је у бугарској престоници Трнову 1236. године. Свети Сава на фресци манастира Студеница
Арсеније I Сремац 1233. – 1263. Ученик архиепископа Саве. Подигао цркву Светих апостола у Руговској клисури, касније позната као црква Вазнесења Господњег. Повукао се са архиепископске столице због парализе. Рилски манастир
Свети Сава II 1263. – 1271. Син Стефана Првовенчаног. Световно име било му је Предислав. Пре 1263. године био је хумски епископ. Гонио је јеретике. Сахрањен у цркви Светих Апостола у Пећи. Лоза Немањића у Дечанима
Данило I 1271. — 1272. Вршио функцију архиепископа само годину дана. Смењен је из непознатих разлога.
Јоаникије I 1272. – 1276. До 1272. године био игуман манастира Студенице. Повукао се у знак протеста због Драгутиновог збацивања Уроша са власти. Сахрањен је заједно са њим у манастиру Сопоћани.
Јевстатије I 1279. – 1286. Био је игуман манастира Хиландар и зетски епископ. Сахрањен је најпре у Жичи, али су његове мошти након разарања (1291) пренесене у Пећ.
Јаков 1286. – 1292. Током његовог столовања Жича је разорена од стране Бугара те се средиште архиепископије премешта у Пећ.
Свети Јевстатије II 1292. – 1309. Ширењем српске државе под Милутином шири се и подручје јурисдикције српског архиепископа. У овом периоду основане епископије Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска и Скопска Јевстатије
Свети Сава III 1309. – 1316. Архиепископ свих српских и поморских земаља. Током његовог понтификата отпочела изградња манастира Бањска.
Никодим I Пећки 1316. – 1321. Пре доласка на архиепископску столицу био игуман манастира Хиландар. Превео је Јерусалимски типик Светог Саве Освећеног на српски језик. Крунисао Стефана Дечанског за краља и тиме одредио став српске цркве у грађанском рату 1321. године. Никодим
Данило II 1324. – 1337. Од 1307. до 1310. године игуман манастира Хиландар. Обављао је и функције бањског игумана и хумског епископа. Наговорио Милутина да дозволи Дечанском да се врати из Византије. Писац чувених "Житија краљева и архиепископа српских". Крунисао Душана за краља септембра 1331. године у Сврчину. Надгледао изградњу Високих Дечана. Подигао манастир посвећен Богородици Одигитрији. Пећ
Свети Јоаникије II 1337. – 1346. Украсио цркву у Пећи. Обављао је функцију логотета. Постао је 1346. године први српски патријарх. Архиепископ Јоаникије

Епархије[уреди]

Епархије из доба Светог Саве:[2]

Епархије из каснијег доба:

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Богдановић 1981, стр. 315-327.
  2. ^ Popović 2002, стр. 171-184.
  3. ^ Јањић 2013, стр. 157-170.
  4. ^ Јанковић 1983, стр. 27–37.
  5. ^ Јањић 2009a, стр. 138-194.
  6. ^ Јанковић 1984, стр. 199–204.
  7. ^ Јањић 2011, стр. 133-148.
  8. ^ Јањић 2009b, стр. 103-114.
  9. ^ Јањић 2014, стр. 147-162.
  10. ^ Калић 1984, стр. 5–40.

Литература[уреди]