Архиепископија пећка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Архиепископија пећка
Основни подаци
Оснивач Свети Сава
Оснивање 1219.
Аутокефалност 1219-1346
Канонско признање Канонски призната
Предстојатељ Архиепископ пећки
Сједиште Жича, Пећ
Канонска јурисдикција Средњовековна Србија
Календар Јулијански календар
Број
Српски православни Манастир Жича, првопрестолни манастир Жичке архиепископије (1219)
Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије

Архиепископија пећка односно Архиепископија жичка или само Српска архиепископија[а] је назив за аутокефалну Српску православну цркву у раздобљу од 1219. до 1346. године.

Аутокефалну архиепископију у средњовековној Србији основао је 1219. године први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у манастиру Жичи.[1] Касније током 13. века, управно сједиште је премештено у Пећки манастир у старој области Хвосно (северна Метохија). Српски цар Стефан Душан је 1346. године уздигао архиепископију на степен патријаршије. Данас је спомен на Пећку архиепископију очуван у титули српског патријарха, који је на првом месту архиепископ пећки.

Српски архиепископи[уреди]

Архиепископ Раздобље Напомене Слика
Свети Сава 1219. – 1233. Син Стефана Немање. Први српски архиепископ. Основао је десет епископија, написао Номоканон, стекао међународно признање српске аутокефалне цркве. Умро је у бугарској престоници Трнову 1236. године. Свети Сава на фресци манастира Студеница
Арсеније I Сремац 1233. – 1263. Ученик архиепископа Саве. Подигао цркву Светих апостола у Руговској клисури, касније позната као црква Вазнесења Господњег. Повукао се са архиепископске столице због парализе. Рилски манастир
Свети Сава II 1263. – 1271. Син Стефана Првовенчаног. Световно име било му је Предислав. Пре 1263. године био је хумски епископ. Гонио је јеретике. Сахрањен у цркви Светих Апостола у Пећи. Лоза Немањића у Дечанима
Данило I 1271. - 1272. Вршио функцију архиепископа само годину дана. Смењен је из непознатих разлога.
Јоаникије I 1272. – 1276. До 1272. године био игуман манастира Студенице. Повукао се у знак протеста због Драгутиновог збацивања Уроша са власти. Сахрањен је заједно са њим у манастиру Сопоћани.
Јевстатије I 1279. – 1286. Био је игуман манастира Хиландар и зетски епископ. Сахрањен је најпре у Жичи, али су његове мошти након разарања (1291) пренесене у Пећ.
Јаков 1286. – 1292. Током његовог столовања Жича је разорена од стране Бугара те се средиште архиепископије премешта у Пећ.
Свети Јевстатије II 1292. – 1309. Ширењем српске државе под Милутином шири се и подручје јурисдикције српског архиепископа. У овом периоду основане епископије Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска и Скопска Јевстатије
Свети Сава III 1309. – 1316. Архиепископ свих српских и поморских земаља. Током његовог понтификата отпочела изградња манастира Бањска.
Никодим I Пећки 1316. – 1321. Пре доласка на архиепископску столицу био игуман манастира Хиландар. Превео је Јерусалимски типик Светог Саве Освећеног на српски језик. Крунисао Стефана Дечанског за краља и тиме одредио став српске цркве у грађанском рату 1321. године. Никодим
Данило II 1324. – 1337. Од 1307. до 1310. године игуман манастира Хиландар. Обављао је и функције бањског игумана и хумског епископа. Наговорио Милутина да дозволи Дечанском да се врати из Византије. Писац чувених "Житија краљева и архиепископа српских". Крунисао Душана за краља септембра 1331. године у Сврчину. Надгледао изградњу Високих Дечана. Подигао манастир посвећен Богородици Одигитрији. Пећ
Свети Јоаникије II 1337. – 1346. Украсио цркву у Пећи. Обављао је функцију логотета. Постао је 1346. године први српски патријарх. Архиепископ Јоаникије


Епархије[уреди]

Епархије из доба Светог Саве:[2]

Епархије из каснијег доба:

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. У историографији се понекад назива и Архиепископија жичко-пећка.

Референце[уреди]

  1. Богдановић (1981). стр. 315-327.
  2. Popović (2002). стр. 171-184.
  3. Јањић (2013). стр. 157-170.
  4. Јанковић (1983). стр. 27–37.
  5. Јањић (2009a). стр. 138-194.
  6. Јанковић (1984). стр. 199–204.
  7. Јањић (2011). стр. 133-148.
  8. Јањић (2009b). стр. 103-114.
  9. Јањић (2014). стр. 147-162.
  10. Калић (1984). стр. 5–40.

Литература[уреди]