Стојан Ћелић

С Википедије, слободне енциклопедије
Стојан Ћелић
Стојан Ћелић
Лични подаци
Датум рођења(1925-02-16)16. фебруар 1925.
Место рођењаБосански Нови, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти30. април 1992.(1992-04-30) (67 год.)
Место смртиБеоград, СР Југославија

Стојан Ћелић (Босански Нови, 16. фебруар 1925 — Београд, 30. април 1992) био је српски сликар, ликовни критичар, професор Универзитета уметности у Београду и члан САНУ.

Биографија[уреди | уреди извор]

Стојан Ћелић долази у Београд 1937. Године 1942. похађа часове цртања у приватној школи Младена Јосића, а 1943. уписује Академију за ликовне уметности код проф. Михаила С. Петрова. Прекида студије и одлази у НОБ 1944. У Београд се враћа 1948. и наставља студије уметности код Ђурђа Теодоровића, Љубице Сокић, Косте Хакмана и Недељка Гвозденовића код кога је дипломирао а затим и специјализовао сликарство 1951 — 1953. Изабран је 1954. за асистента на Акадамији за ликовне уметности у Београду, затим за доцента 1957. за ванредног професора 1963, најзад за редовног професора Факултета ликовних уметности 1974. године. Био је декан Академије за ликовне уметности од 1971. до 1973. године.

Поред сликарства бавио се бројним дисциплинама ликовног стваралаштва: графиком, цртежом, пастелом, акварелом, таписеријом, мозаиком, сценографијом, илустрацијом књига.

Излаже од 1951. године, а прву самосталну изложбу одржао је 1954. Учествовао је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству.

Као стипендиста Владе НР Србије борави у Паризу и Лондону 1955. године, а као стипендиста Фонда за унапређење ликовних уметности „Моша Пијаде“ током 1959. борави у Паризу, Белгији, Холандији и Лондону.

Постао је члан УЛУС-а 1953. Био је члан групе Самостални (1952—1954, Децембарске групе (1955—1960) и Групе 69 (1975—1980).

Први текст је објавио 1950. године од када је написао неколико монографија и бројне уметичке студије, есеје, критике итд. Био је редовни критичар листа „Ревија“ (1952—1953), покретач је и главни и одговорни уредник часописа „Уметност“ (1965—1970).

Изабран за дописног члана САНУ 1978. године, а за редовног 1985. Од 1991. био је заменик секретара Одељења ликовне и музичке уметности.

Од 1956. био је члан Међународног удружења ликовних критичара - AICA.

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Сликарство[уреди | уреди извор]

Стојан Ћелић припада оној генерацији српских и југословенских сликара који су после Другог светског рата успешно осавремењивали ликовну уметност и уводили је у блиски контекст европског и светског стваралаштва те епохе. Иако је школован на традицији српског поетског реализма из времена високог модернизма, Ћелић је брзо одлучио да се окрене новим, апстрактним истраживањима сликарског језика сводећи пластичку представу у својим сликама на њене носеће елементе — линију, површину и боју. До крајњег израза дошао је кроз неколико фаза које су логично следиле једна из друге. Током педесетих година задржава реалистичку представу коју постепено редукује на њене основне елементе, у том времену на боју. Али у теми пејзажа Ћелић већ тада траже оне елементе који ће избећи његов препознатљив изглед и превести га најпре у грубе масе а потом у врло прецизно постављене колористичке површине. До даљег прочишћавања долази крајем те деценије када се примећује видно смирење пластичког призора и његово свођење искључиво на хроматске површине решене у условима плошности сликарског платна. Тако постављену структуру слике Стојан Ћелић ће убудуће поступно, етапно и у циклусима надаље сводити на властити, препознатљив израз којим је ауторски обележио епоху савремености друге половине двадесетог века у српској ликовној уметности.

Критика[уреди | уреди извор]

Стојан Ћелић је објавио низ чланака, кртика и есеја и многобројним листовима и часописима као и у предговорима каталога о својим савременицима, али и о оним уметницима који су утицали на његово сликарство. Полазио је од тога да уметничко дело треба да буде тумачено и на тај начин приближено гледаоцима. Подржавао је и читаоцима објашњавао нове идеје које су ликовни уметници износили у свом раду и претварали у облик у свом делу. Најпре аналитички, разматрајући сваки рад по себи, а потом и синтетички када је узимао у обзир креативне домете неког аутора, објашњавао је опусе уметника, посебно оних чије је дело било завршно или при крају, дајући јасну оцену о њиховом месту у нашој савременој уметности. Улазио је и у технолошка питања стваралаштва приближавајући публици занатске компонентне уметничког дела и медија у коме је оно настајало.

Самосталне изложбе[уреди | уреди извор]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Предговори каталога (избор)[уреди | уреди извор]

Студије и критике (избор)[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Предговори каталога (избор)[уреди | уреди извор]

Часописи и новински чланци (избор)[уреди | уреди извор]

Студије (избор)[уреди | уреди извор]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • 1944. Орден за храброст, Београд
  • 1958. Октобарска награда града Београда за графику, Београд
  • 1960. Седмојулска награда СР Србије за сликарство, Београд
  • 1963. Откупна награда на I тријеналу југословенског цртежа, Сомбор
  • 1964. Награда на III загребачкој изложби југословенске графике, Кабинет графике ЈАЗУ, Загреб
  • 1965. II премија на IV међународној изложби графике, Љубљана, Награда за таписерију на V ликовној јесени, Сомбор
  • 1966. Награда за таписерију на I октобарском салону промењене уметности, Београд, Откупна награда на IV загребачкој изложби југословенске графике, Кабинет графике ЈАЗУ, Загреб
  • 1967. Сребрна плакета на III тријеналу ликовних уметности, Београд
  • 1969. Награда „Политике“, Београд, Откупна награда на VIII међународној изложби графике, Љубљана
  • 1970. Велики печат Галерије Графички колектив, Београд
  • 1972. Сребрна плакета са дипломом СУЛУЈ-а на VII загребачкој изложби југословенске графике, Загреб, Октобарска награда за сликарство града Београда, Београд, Откупна награда Умјетничке галерије БиХ, Сарајево, Награда на III међународној изложби југословенског цртежа, Ријека
  • 1973. Откупна награда на изложби Априлски сусрет 73, Зеница, Откупна награда на IV загребачкој изложби југословенског цртежа, Загреб
  • 1976. Велика награда за цртеж на V међународној изложби оригиналног цртежа, Ријека, Награда Меморијала на IX меморијалу „Надежда Петровић“, Чачак, Откупна награда СИЗ-а културе САП Војводине на XVI ликовној јесени, Сомбор
  • 1979. Откупна награда ИНЕ на VI међународној изложби оригиналног цртежа, Ријека
  • 1980. Спомен повеља за допринос београдској графици, Графички колектив поводом 30 година рада, Београд
  • 1984. Награда за најзначајније остварење у области културе 1983, Градски СИЗ културе, Београд
  • 1985. Награда УЛУК-а на годишњој изложби ликовних уметника, Приштина, Признање за дугогодишњу сарадњу и допринос афирмацији „Ликовне јесени“, Сомбор
  • 1988. Орден рада са црвеном заставом, Београд
  • 1989. Награда АВНОЈ, Београд

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стојан_Ћелић&oldid=26118720”