Пређи на садржај

Северни Кипар

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Турска Република Северни Кипар
Kuzey Kıbrıs Türk Cumhuriyeti  (турски)
Крилатица: Слобода или смрт
(тур. Ya istiklâl, ya ölüm)
Положај Турске Републике Северни Кипар
Главни градСеверна Никозија (дејуре)[1]
Највећи градСеверна Никозија
Службени језиктурски
Владавина
Облик државеунитарна полупредсједничка република
 — ПредседникЕрсин Татар
 — Председник ВладеФаиз Сујуоглу
Законодавна властСкупштина Републике
Историја
Стварање‍
 — Турска инвазија на Кипар20. јула 1974.
 — Аутономна управа кипарских Турака1. октобра 1974.
 — Турска савезна држава Кипар13. октобра 1975.
 — Независност од Кипра15. новембра 1983.
Географија
Површина‍
 — укупно3.355 km2
 — вода (%)2.7
Становништво‍
 — 2017.326.000[2]
 — густина93 ст./km2 (117)
Економија
ВалутаТурска лира
 — стоти део валуте‍100 куруша‍
 — код валутеTRY
Остале информације
Временска зонаUTC +2, (UTC+3; ЛРВ
Позивни број++90 392
 

Северни Кипар (тур. Kuzey Kıbrıs), званично Турска Република Северни Кипар (ТРСК; тур. Kuzey Kıbrıs Türk Cumhuriyeti, KKTC), је самопроглашена, међународно непризната држава на северном делу острва Кипар, која је настала након војне интервенције Турске Републике 1974. на међународно признату државу Кипарску Републику.[3][4]

Актуелне политичке несугласице су допринеле подели овог медитеранског острва на четири дела, од чега Северни Кипар заузима око 1/3 територије острва. Копнено се „граничи“ са остала три дела: Зеленом линијом, британским војним базама Акротири и Декелија и делом Кипра под управом међународно признате државе Кипарска Република. Главни град је службено Северна Никозија (део Никозије који је под контролом Северног Кипра), али врло често и Керинеја врши ту улогу. Турска и Пакистан су једине државе које су на међународном нивоу званично признале Северни Кипар за државу. Проблем статуса ове територије је главни камен спотицања Европске уније, Грчке и Кипарске Републике са једне и Турске са друге стране. За разлику од Кипарске Републике, Серверни Кипар није део Европске уније нити користи Евро као валуту.

Северни Кипар се простире од врха полуострва Карпас на североистоку до залива Морфу, рта Кормакитис и најзападније тачке, ексклаве Еренкоy (грчки: Кокина). Најјужнију тачку представља село Акıнцıлар (грчки: Лоуроујина). Тампон зона под надзором Уједињених нација простире се између Северног Кипра и остатка острва и дели Никозију, главни град обе државе.

Државни удар 1974, извршен у циљу анексије острва Грчкој изазвао је турску инвазију. Инвазија је резултирала исељењем кипарских Грка са севера и кипарских Турака са југа, поделом острва и једностраним проглашењем независности Севера 1983. Због мањка признања, Северни Кипар се ослања у Турску за економску, политичку и војну подршку.[5][6][7]

Покушаји да се пронађе решење кипарског спора до сада су били неуспешни. На Северном Кипру је размештен гарнизон Турских оружаних снага јачине 17.000 људи. Док боравак турских јединица подржава и одобрава влада Северног Кипра, влада Кипра и међународна заједница сматрају их снагама окупације, а њихово присуство било је предмет више резолуција Савета безбједности УН-а.

Северни Кипар је полупредседничка, демократска република са културним наслеђем које обједињује више утицаја и економијом у којој доминира услужни сектор. Економија је доживела значајан раст кроз 2000-е и 2010-е, а даљи развој спречава међународни ембарго. Службени језик је турски, који се прича специфичним локалним дијалектом. Готово целокупно становништво чине сунитски муслимани.[8] Северни Кипар је посматрач у Организацији исламске сарадње и Организацији економске сарадње, а у Парламентарној скупштини Већа Европе има статус посматрача под именом „Кипарска турска заједница”.

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Кипра
Сателитски снимак острва

Кипар је најисточније острво у Средоземном мору, а са површином од 9.251 km² треће је по величини средоземно острво (након Сицилије и Сардиније). По величини територије је 161. на свету и по томе је најсличнији Либану и Порторику.

ТРСК заузима север, те већи део истока острва. Површина коју заузима износи 3.355 km² или нешто око 37% целокупне површине острва. Но, због УН-ове неутралне зоне та површина је нешто мања. Као и јужни тако и Северни Кипар има једну своју ексклаву, истина многу мању, али много више изоловану него што је то случај код јужњака. То је село Еренкој (Кокина), које лежи у Морфу заливу и од матичне територије одвојено је са неких 5-10 km грчке плаже.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Кипра

Објашњавање тренутних друштвених и политичких прилика Кипра немогуће је без претходног упознавања историје овог острва. Кипар заузима врло повољан географски положај те је због тога имао врло бурну прошлост. Наиме, увек је био занимљив већим цивилизацијама и државама због стратешке важности на Медитерану. Тако је било и у давној и у скоријој прошлости, али је тако такође и данас, па је тако Кипар кроз историју прелазио из руку једних освајача у руке других.

Политика

[уреди | уреди извор]
Рауф Денкташ, први председник ТРСК-а
Мапа Северног Кипра
Главни чланак: Политика Кипра

Садашњи председник је Мехмет Али Талат. Поред њега владу чини премијер Ферди Сабит Сојер, те парламент од 50 чланова, у ком већину има Турска Републиканска Странка. Избори су сваких 5 година, а садашњи председник је прошле године на изборима победио Рауфа Денкташа који је био председник од самопроглашавања независности 1983. године.

Војска ТРСК је у ствари војска Републике Турске, која се налази на острву од 1974. до данас. Броји око 30.000 војника, који чувају суверенитет ове самопроглашене републике. Један од основних захтева кипарских Грка је да се ова војска повуче, међутим то Турци не желе.

Службени језик је турски. Грчки језик се слабо говори на северном делу острва и употреба језика може проузроковати проблеме. Иста ситуација је и на другом делу острва.

Међународни односи

[уреди | уреди извор]

Ову државу су признале једино Турска и Пакистан, а има и делимично признање, као посматрач, у Организацији исламске сарадње и Организацији за економску сарадњу и развој. Занимљиво је и то ова република има признање и од Абхазије, али и од Аутономне Републике Нахичеван, која је под суверенитетом Азербејџана, док од самог Азербејџана нема.

Иначе, Северни Кипар има међународни ембарго у сваком погледу: политичком, економском, трговинском, саобраћајном, војном, спортском, културном и др. Ово је условљено тиме што се он сматра окупатором и агресором на Кипарску Републику, те се сматра њеним делом. Тако Северни Кипар увелико зависи од Турске Републике, без које практично не би опстао. Све своје спољне послове мора извршавати преко ње. Ипак, у последњих неколико година, ова изолација полако почиње попуштати, те ова република све више почиње да самостално делује, иако то још није близу формалног признања самосталности.

Подлога заставе ТРСК је бела. На подлози се налазе две водоравне црвене пруге, које су одвојене од горњег, односно доњег руба. Између ових пруга се налази црвени полумесец и звезда, симбол ислама, који је службено државна религија, иако се ТРСК декларише као секуларна држава.

Становништво

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Демографија Кипра

Етничка структура становништва Кипра је следећа: 78% Грци, 18% Турци и 4% остале етничке групе. Готово сви и Турци и Грци живе на свом делу острва, уз ретке изузетке. Тако 0,5% Грка живи у Северном Кипру и то на полуострву Карпас. Око 40% Грка су избеглице у својој држави. Са друге стране 1,3% Турака живи у јужном делу и међу њима је много мање избеглица.

Религијска структура се готово поклапа са етничком. Грци су православци, а Турци сунитски муслимани, уз један мањи број атеиста у оба народа. Остатак су православни Јермени, хришћани Маронити, римокатолици, протестанти, Јевреји и остали православци.

Слична је ситуација и са језичком структуром: Грци говоре грчки, а Турци турски језик. Ове мањине практикују у својим заједницама своје језике, а око 90% становништва говори и енглески језик.

Привреда

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Привреда Кипра

БДП по глави становника износи 8,095 $. То јесте мање од половине БДП-а грчког Кипра, али се треба узети у обзир чињеница да је ово земља у изолацији, те да готово потпуно зависи од Турске. Ово је већи БДП по глави становника, чак и од БДП-а саме Турске. Ипак, ова нелогичност у погледу БДП-а ТРСК и БДП-а њеног заштитника и финансијера добија смисао ако узмемо у обзир чињеницу да Северни Кипар има становника колико и (примера ради) просечно насеље Истанбула, те да влада Турске из свог буџета издваја велики део новца за Северни Кипар.

Валута је нова турска лира, која је заменила стару турску лиру 1. јануара 2005. године.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Constitution of the Turkish Republic of Northern Cyprus”. www.cypnet.co.uk. 
  2. ^ „KKTC”. Turkish Ministry of Economy. Архивирано из оригинала 19. 8. 2015. г. Приступљено 28. 7. 2015. 
  3. ^ Griffiths, Ryan D. (2021). Secession and the Sovereignty Game: Strategy and Tactics for Aspiring Nations. Cornell University Press. стр. 127. ISBN 978-1-5017-5474-6. doi:10.7591/j.ctv153k63s. 
  4. ^ Yearbook of the European Convention on Human Rights / Annuaire de la convention européenne des droits de l'homme. Council of Europe/Conseil de l'Europe. 1996. стр. 153. „... that despite the fact that it has not been recognised de iure by any other State than Turkey, the TRNC exist de facto as an independent State exercising all branches of State power on its territory.” 
  5. ^ Centralna obavještajna agencija (2013). „Northern Cyprus”. The CIA World Factbook 2014. Skyhorse Publishing. стр. 691. ISBN 978-1-62873-451-5. 
  6. ^ Boas, Gideon (2012). Public International Law: Contemporary Principles and Perspectives. Edward Elgar Publishing. стр. 177. ISBN 978-0-85793-956-2. 
  7. ^ Yael Navaro-Yashin (2012). The Make-Believe Space: Affective Geography in a Postwar Polity. Duke University Press. стр. 8. ISBN 0-8223-5204-4. 
  8. ^ Langfield, Michele; Logan, William; Craith, Mairead Nic, ур. (2010). Cultural Diversity, Heritage and Human Rights: Intersections in Theory and Practice. New York: Routledge. стр. 231. ISBN 978-1-135-19070-5. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Langdale, Allan (2012). In a Contested Realm: an Illustrated Guide to the Archaeology and Historical Architecture of Northern Cyprus. Grimsay Press. ISBN 978-1845301286. 
  • North Cyprus – a Pocket-Guide. Rustem Bookshop, Nicosia. 2006. ISBN 9944-968-03-X. 
  • Bryant, Rebecca; Hatay, Mete (2020). Sovereignty Suspended: Political Life in a So-Called State (на језику: енглески). University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-5221-7. 
  • Cyprus under Ottoman Empire by Official Republic of Cyprus Web site Архивирано на сајту Wayback Machine (8. мај 2006).
  • Bağışkan, Tuncer (2005), Kıbrıs'ta Osmanlı Türk Eserleri, Turkish Cypriot Association of Museum Lovers 
  • Foglietta, U. The sieges of Nicosia and Famagusta. London:Waterlow, 1903.
  • Gazioglu, Ahmet C. The Turks in Cyprus: A province of the Ottoman Empire (1571–1878). London: Rustem & Bro., 1990.
  • Hill, George (1952). A History of Cyprus, Volume 4: The Ottoman Province. The British Colony, 1571–1948. Cambridge University Press. ISBN 9780511751738. 
  • Jennings, Ronald C. Christians and Muslims in Ottoman Cyprus and the Mediterranean world, 1571–1640. New York: New York University Press, 1993.
  • Katsiaounis, Rolandos. Labour, society and politics in Cyprus during the second half of the 19th century. Nicosia: Cyprus Research Centre, 1996.
  • Koumoulides, John. Cyprus and the war of Greek Independence, 1821–1829. London: Zeno, 1974.
  • Kyrris, Costas, P. The Kanakaria documents, 1666–1850. Nicosia: Cyprus Research Center, 1978.
  • Luke, Harry. Cyprus under the Turks, 1571–1878. London: Hurst, 1969.(Reprint of 1921 edition.)
  • Mariti, Giovanni. Travels in the island of Cyprus. (C. D. Cobham translator). London: Zeno, 1971. (Reprint of 1909 edition.)
  • Michael, Michalis N.; Kappler, Matthias; Gavriel, Eftihios (eds.). Ottoman Cyprus. A Collection of Studies on History and Culture. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag, 2009.
  • Özkul, Ali Efdal (2005). Kıbrıs'ın Sosyo-Ekonomik Tarihi: 1726-1750 (на језику: турски). Istanbul: İletişim Yayınları. 
  • Papadopoullos, T. Social and historical data on population:1570–1881. Nicosia: Zavallis Press, 1965.
  • Proxenika egrafa tou 19o aionos. (Consular documents of the 19th century.) Nicosia: Cyprus Research Centre, 1980.
  • Ross, L. A journey to Cyprus. (February and March 1845). (C. D.Cobham translator). Nicosia: Government Printing House, 1910.
  • Salvator, Louis. Levkosia: The capital of Cyprus. London Trigraph,1983. (Reprint of 1881 edition.)
  • Sant Cassia, Paul. "Religion, politics and ethnicity in Cyprus during the Turkocratia(1571–1878)." Archives Europeennes de Sociologie, Tome XXVII, No. 1, 1986

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Северни_Кипар&oldid=27905253”