Десрбизација

Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба. Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације).

Историја

Хрватски политичар Анте Старчевић (1823-1896), идеолог десрбизације и хрватизције Срба у Хрватској

Аустроугарски политичар Бењамин Калај (1839-1903), главни идеолог стварања посебне „босанске” односно „бошњачке” нације

Током османске владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на ислам, чиме је отпочео процес њихове акултурације, која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури. Овај процес је био посебно изражен на подручју Косова и Метохије, где је упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација. Иако је део исламизираних Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до идентитетског отклона који је након аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања "бошњачке" нације.

У јужним српским областима, након укидања Пећке патријаршије (1766) дошло је до покушаја хеленизације српских црквених установа од стране фанариота који су управљали Цариградском патријаршијом, што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања Бугарске егзархије, која је постала средство за спровођење десрбизације и бугаризације. Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током Првог светског рата, у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током Другог светског рата, у раздобљу од 1941. до 1944. године.

У исто време, на подручјима под хабзбуршком влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем преверавања православних Срба и њиховог преобраћивања на римокатоличку веру, услед чега је долазило до њихове постепене акултурације и мађаризације (у областима Угарске), одосно хрватизације (у областима Хрватске и Славоније). Један од најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођивање жумберачких Срба.

Политика десрбизације, односно денационализације Срба попримила је геноцидне размере за време Другог светског рата (1941-1945), када је усташки режим на подручју Независне Државе Хрватске спроводио антисрпску политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину покатоличити и похрватити. Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану Хрватску православну цркву. У исто време, на подручју Бачке и Барање, мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем мађаризације.

Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, након окупације у Другом светском рату (1941), када су сарадници окупатора, предвођени Секулом Дрљевићем, покушали да створе Независну Државу Црну Гору као квази-националну државу "црногорског" народа. Иста политика је настављена и за време комунистичке власти у Југославији. У раздобљу између два светска рата, Коминтерна се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње Краљевине Југославије и стварање посебне црногорске нације, тако да је истоветан став заузела и Комунистичка Партија Југославије. Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је црногорски комуниста Милован Ђилас, који је одлучно заступао став о самобитности црногорске нације, у чему су га отворено подржавали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито. Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије (1945), комунистички режим је озваничио посебну црногорску нацију, чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и црногоризације. Слична политика спровођена је и на подручју новостворене Народне Републике Македоније, где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну Македонску православну цркву.

У савременом добу, индивидуална десрбизација је присутна у српској дијаспори, а огледа се у постепеном губљењу етничког, односно националног идентитета путем акултурације, односно постепеног прихватања страних културних и идентитетских обележја.

Терминологија

Усташки поглавник Анте Павелић, министар Андрија Артуковић и митрополит Гермоген Максимов, поглавар "Хрватске православне цркве"

Црногорски сепаратиста Секула Дрљевић (1884-1945), заговорник десрбизације у Црној Гори (1941)

Црногорски комуниста Милован Ђилас, главни идеолог десрбизације у Црној Гори

Расколник Доситеј Стојковић, по рођењу православни Србин из Смедерева и јерарх Српске православне цркве, који се 1967. године самопрогласио за етничког "Македонца" и стао на чело расколничке "Македонске православне цркве"

У литератури и публицистици на српском језику, поред појма десрбизација (или десрбизирање, односно десрбизовање), у истоветном значењу се употребљава и појмам расрбљивање (или расрбљавање), као и израз однарођивање Срба (или однарођавање Срба), односно израз денационализација Срба (или денационализирање Срба, односно денационализовање Срба).

У литератури и публицистици на страним језицима, поред енглеског појма deserbisation, односно deserbization, такође се уоптребљавају: на немачком језику - појам deserbisierung, на француском језику - појам deserbisation, на италијанском језику - појам deserbizzazione, на шпанском језику - појам deserbización, на руском језику - појам: десербизация, на бугарском језику - појам: десърбизация, на хрватском језику - појам desrbizacija, а слични појмови се употребљавају и у литератури на другим језицима.

Види још

• Србофобија
• Србизација
• Акултурација
• Културолошка асимилација
• Хрватизација
• Албанизација
• Бугаризација
• Мађаризација
• Црногоризација
• Бошњакизација
• Бугарска егзархија
• Хрватска православна црква
• Македонска православна црква
• Црногорска православна црква

Литература

• Бојковић, Душан (2012). „Милован Ђилас о националном и државном питању Црне Горе” (PDF). Токови историје: Часопис Института за новију историју Србије (1): 106—134. 
• Бошковић, Драган Б. (2013). „Културне последице и идеолошко-политичко залеђе идеје југословенске књижевности у (јужно)словенском контексту: Интеркултурни и интерлитерарни одговор” (PDF). Зборник Матице српске за славистику (83): 49—59. 
• Брборић, Бранислав (2001). С језика на језик: Социолингвистички огледи. Београд: Центар за примењену лингвистику. 
• Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće. 
• Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44. 
• Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47. 
• Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126. 
• Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. 
• Голубовић, Звонимир (1987). „Денационализаторска политика мађарског фашистичког окупатора у Бачкој - присилно исељавање и логорисање - насељавање Бачке Мађарима из других крајева”. Зборник Матице српске за историју. 36: 91—129. 
• Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1989). Усташе и православље: Хрватска православна црква. Београд. 
• Јовановић, Батрић (2003). Расрбљивање Црногораца: Стаљинов и Титов злочин. Београд: Српска школска књига. 
• Јовановић, Слободан (1938). Дипломатска историја Нове Европе 1918-1938. Књ. 1. Београд: Планета. 
• Костић, Лазо М. (1961). О српском карактеру Боке Которске. Цирих. 
• Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša. 
• Лилић, Борислава (1993). „Бугарска егзархија у Нишавској епархији”. Лесковачки зборник (33): 181—187. 
• Lukač, Dušan (1988). „Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 6 (1-2): 53—85. 
• Mirnić, Josip (1967). „Denacionalizatorska politika mađarskog okupatora u jugoslovenskim zemljama 1941”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 10: 143—153. 
• Недељковић, Славиша (2013). „Косово и Метохија у плановима бугарске пропаганде (1870-1878)” (PDF). Српске студије (4): 61—72. 
• Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање”. Вардарски зборник (1): 155—173. 
• Радовановић, Милован (1998). „Десрбизација и албанизација косово-метохијске Старе Србије”. Архив за правне и друштвене науке. 84 (3): 3—38. 
• Ракић, Хранислав (1988). „Бугарски програм денационализације српског живља у првом и Другом светском рату”. Лесковачки зборник. 28: 55—59. 
• Селимовић, Салих (2001). „Срби Муслимани и њихова денационализација”. Гласник Завичајног музеја - Пљевља. 2: 163—181. 
• Селимовић, Салих (2017). „Муслимани српског порекла и њихова денационализација”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 119—138. 
• Степић, Миломир (2005). „Косовско-Метохијска карика расрбљивања Балкана: Могући епилог и његове геополитичке последице”. Гласник Српског географског друштва. 85 (1): 187—198. 
• Степић, Миломир (2014). „Век расрбљивања Балкана - геополитички узроци и последице” (PDF). Политичка ревија. 41 (3): 1—23. 
• Стојанчевић, Владимир (1978). „Односи између Србије и Бугарске од Санстефанског до Берлинског уговора: Проблеми, контроверзе, међусобне претензије”. Зборник Матице српске за историју. 18: 51—64. 
• Суботић, Момчило (2009). „Отимање Космета у процесу расрбљивања Балкана” (PDF). Национални интерес: Часопис за национална и државна питања. 5 (3): 49—71. 
• Терзић, Славенко (2000). „Идеолошки корени црногорске нације и настанак црногорског сепаратизма”. Српска слободарска мисао. 1 (1): 181—198. 
• Чавошки, Коста (2011). Расрбљивање. Нови Сад: Orpheus. 
• Шешум, Урош (2013). „Друштво против Срба 1897-1902: Методи и мере бугарске дипломатије, Егзархије и Бугарско-македонско-одринске револуционарне организације против ширења српског утицаја у Јужној Старој Србији и Македонији 1897-1902” (PDF). Српске студије (4): 73—103. 

Спољашње везе

• Vreme (2009): Rasrbljavanje regiona
• Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба
• Terzić, Slavenko (2000). „Ideological roots of Montenegrin nation and Montenegrin separatism”. 
• Политика (2017): Саво Штрбац, О „Хрватској православној цркви”