Pavle Jurišić Šturm

Pavle Jurišić – Šturm
General Pavle Jurišić – Šturm
Lični podaci
Puno ime	Paul Šturm
Nadimak	Šturm
Datum rođenja	(1848-08-22)22. avgust 1848.
Mesto rođenja	Gerlic, Lužica, Pruska
Datum smrti	13. januar 1922.(1922-01-13) (73 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina SHS
Obrazovanje	Vojna akademija Vroclav Vojna akademija Nansi
Vojna karijera
Služba	1867—1875. 1876—1900. 1901—1921.
Vojska	Prusko kraljevstvo Nemačko carstvo Kneževina Srbija Kraljevina Srbija Kraljevina SHS
Čin	General
Jedinica	Treća armija Srpske vojske
Učešće u ratovima	Francusko-pruski rat Prvi srpsko-turski rat Drugi srpsko-turski rat Srpsko-bugarski rat Prvi balkanski rat Drugi balkanski rat Prvi svetski rat
Odlikovanja	Orden Karađorđeve Zvezde sa mačevima Orden belog orla sa mačevima Orden Takovskog krsta

Pavle Jurišić – Šturm (nem. Paulus Sturm, srp. Паул Штурм; Gerlic, 10/22. avgust 1848 — Beograd, 13. januar 1922) bio je srpski i jugoslovenski general.

Prema srpskim izvorima, po poreklu je bio Lužički Srbin. Akademiju je pohađao u Vroclavu i Nansiju. U Francusko-pruskom ratu je bio vodnik na strani Kraljevine Pruske. Došavši u Srbiju, promenio je ime u Pavle Jurišić i dodao svoje bivše prezime Šturm kao nadimak. Uzeo je učešća u srpsko-turskim ratovima kao poručnik, da bi bio odlikovan i unapređen u čin kapetana. Učestvovao je i u bici na Slivnici tokom Srpsko-bugarskog rata. Posle tog rata je više puta premeštan da bi bio penzionisan avgusta 1900. godine. U službu je vraćen godinu dana kasnije.

Zbog svog prijateljstva sa kraljem Petrom I imenovan je prvim ađutantom i pratio ga je na svim njegovim putovanjima. U Prvom balkanskom ratu je bio komandant Drinske divizije prvog poziva i sa njom je učestvovao u Kumanovskoj bici, posle koje je dobio čin generala. U Prvom svetskom ratu je postao komandant Treće srpske armije i njome je komandovao u Cerskoj i Kolubarskoj bici, gde je značajno doprinela pobedi. Tokom Trojne ofanzive na Srbiju njegova armija je branila odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci tokom njenog povlačenja. Šturm je naredne tri godine proveo na Krfu, a zatim i na Solunskom frontu gde je se upoznao sa novim načinom ratovanja i upotrebom avijacije. Posle probijanja Solunskog fronta njegova armija je učestvovala u bici na Kajmakčalanu, gde je imala brojne žrtve. Posle ove bitke Šturm je smenjen, a u oktobru 1916. je poslat da pomogne komandantu Dobrovoljačkog korpusa u Rusiji. Po podnošenju izveštaja o stanju Dobrovoljačkog korpusa, početkom 1917. preko Japana se vraća opet u Solun. Postavljen je na dužnost kancelara Kraljevskih ordena i taj posao je obavljao do penzionisanja.

Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao Japanski car. Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Orden Svetog Leopolda i Orden Mendžidije, ordenja koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.

Biografija

Rodio se 10/22. avgusta 1848. godine u Bistrici, kod Gerlica (Lužica) u Šleziji, od oca Otona Šturma lužičkog Srbina upravnika lovišta cara Vilhelma I i majke Hermine. Kršteno ime mu je bilo Paul Šturm. Vojno obrazovanje je stekao na Vojnoj akademiji u Vroclavu (Šleska) i Ratnoj akademiji u Nansiju (Francuska). Po završenoj vojnoj školi kao oficir Pruske sa činom vodnika dočekao je Francusko-pruski rat (1870—1871). Neposredno pred početak rata dobio je čin potporučnika u koji je unapređen 15. jula 1870. godine. Bio je ratni drug iz francusko-pruskog rata sa feldmaršalom Makenzenom.

Pavle Jurišić Šturm mlađi, sin Evgenija Jurišića Šturma kao pešadijski kapetan prve klase, 1912. godine. (stric mu je stariji Pavle Jurišić Šturm)

U Srbiju je došao 1876. godine pre srpsko-turskih ratova da predaje na srpskoj vojnoj akademiji. Zajedno su došli Pavle i Evgenije, rođena braća pruski oficiri. Prvi put se oženio 1881. godine, Savkom kćerkom Stevana Piroćanca, sreskog načelnika i promenio ime Paul u Pavle, a prezime Šturm u Jurišić (nem. Sturm znači Juriš). Prva supruga mu se razbolela od tuberkuloze i preminula tri godine kasnije. Prezime Šturm je zadržao kao nadimak. Kao krsnu slavu uzeo je Svetog Savu, mada jedan deo porodice Jurišić–Šturm slavi Svetog Jovana. Oni se vezuju za daljeg rođaka Pavlovog, Mihaela fon Šturma (Mihailo Jurišić) oženjenog Milevom (rođenom Tokalić). Krajem 1880—ih, Šturm se oženio drugi put, Jelenom, iz porodice Milovanović iz Novog Sada, kćerkom bogatih vlasnika rudnika. U ovom braku nije imao dece.

Pavlov rođeni brat Evgenije Jurišić Šturm takođe je bio dobrovoljac srpske vojske. Pavle nije imao dece dok je brat Evgenije imao sinove Pavla i Petra. Mlađi Pavle je za vreme Prvog svetskog rata bio major u srpskoj vojsci i mlad je preminuo 1925, tri godine posle strica. Drugi sin Evgenija, Petar takođe oficir se posle aprilskog sloma 1941, pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini Draže Mihailovića. Gestapo ga je 1943. godine uhvatio i streljao. Po priči očevidaca, ponuđeno mu je bilo da bude oslobođen i da nastavi život u kućnom pritvoru, budući da je nemačkog porekla, ali je Petar to odbio govoreći da je srpski oficir.

Treći sin Momčilo E. Jurišić-Šturm je bio diplomatski činovnik. Vojni rok je odslužio u IV Konjičkom puku u Beogradu, 1. avgusta 1911 – 1. februara 1912, učestvovao u ratovima 1912. i 1913. godine; tokom Drugog balkanskog rata povučen je u Štab Konjičke divizije za ordonans-oficira posle pada sa konja i na tom položaju je ostao do demobilizacije 1913. godine. Tokom Prvog svetskog rata bio je pomoćnik delegata predsednika Ministarskog saveta kod Vrhovne komande od 17. jula 1914. do 1. februara 1916. a delegat predsednika Ministarskog saveta kod Vrhovne komande i Dvora u Solunu od 20. avgusta 1916. do 1. februara 1918. Nakon završetka ratova 1912-1918. godine imao je čin rezervnog konjičkog kapetana II klase. Bio je i delegat Udruženja srpskih rezervnih oficira i ratnika na Kongresu savezničkih ratnika u Nju Orleansu, SAD 1. X – 1. XI 1922. godine. Najviši rang koji je dosegao u diplomatskoj službi bio je položaj pomoćnika ministra inostranih poslova od juna do septembra 1935. godine. u decembru iste godine je imenovan za poslanika u Sofiji.

Srpsko-turski ratovi (1876—1878)

Po izbijanju neprijateljstava između kneževine Srbije i Otomanske imperije 1876. godine, dolazi u Srbiju i učestvuje u srpsko-turskim ratovima (1876—1878). Po prijemu u aktivnu službu juna 1876, preuzeo je komandu nad Šabačko-Posavsko-Tamnavskim bataljonom 2. klase, sa kojim je učestvovao u borbama na Drini kod sela Lešnice i Popova i u istočnoj Bosni. Zbog toga je odlikovan Ordenom Takovskog krsta i unapređen u čin kapetana. Kada su završene velike borbe na Drini, određen je da ide na Istočni front, u štab generala Černjajeva, u novoformiranu jedinicu Leteći kor. Međutim zbog nastupajućeg primirja ova jedinica gotovo nije ni dejstvovala.

Početkom Drugog srpsko-turskog rata, decembra 1877. godine postavljen za komandanta 1. dobrovoljačkog puka, a zatim i za komandanta Krajinskog puka Timočke kombinovane brigade Knjaževačke vojske. Na čelu ove jedinice učestvovao je u borbama kod Bele Palanke i u oslobađanju Pirota. Južno od Kuršumlije, ratovao je od januara 1878. godine, i na tom frontu ostao sve do sklapanja primirja. Po završetku rata, u mirnodopskoj organizaciji stajaće vojske, postavljen je za komandira 4. čete u 2. bataljonu Stajaće vojske. Godine 1882, postavljen je za komandanta Nastavnog bataljona, a oktobra 1883. za vršioca dužnosti komandanta 8. bataljona Stajaće vojske.

Srpsko-bugarski rat 1885.

Pukovnik Pavle Jurišić Šturm kao ađutant kralja Petra I u poseti Carskom selu 1910. godine.

.U Srpsko-bugarskom ratu, novembra 1885, bio je komandant 6. aktivnog puka Drinske divizije, sa kojom je učestvovao u borbama kod Slivnice, u Bugarskoj, a po povlačenju srpske vojske iz Bugarske, učestvovao je i u borbama na Crnom vrhu, kod Pirota.

Period primirja

Za komandanta 8. bataljona Dunavskog pešadijskog puka postavljen je aprila 1886. godine. Sledeće 1887, dobio je mesto vršioca dužnosti komandanta Timočkog puka stalnog kadra, gde je ostao do oktobra 1890, istovremeno, neposredno, komandujući jedinicama 14,12, i 4. pešadijskog bataljona. U jesen 1890. dobio je komandu nad Moravskim pešadijskim pukom i na tom položaju ostao je dosta dugo, do marta 1897, kada je postavljen za pomoćnika komandanta a zatim i za komandanta Drinske divizijske oblasti. Njegov boravak u Valjevu prekinut je avgusta 1900. godine kada je prvi put penzionisan. Međutim posle skoro godinu dana, jula 1901, reaktiviran i već sledećeg meseca, na srpsko-turskoj granici, postavljen za izvanrednog komesara za pogranične straže.

Od maja 1906. postavljen za komandanta Moravske, a od avgusta 1907. Dunavske divizijske oblasti. U jesen iste godine odlazi u inostranstvo, u misiju posmatrača manevara italijanske vojske. Marta 1908. naimenovan je za prvog ađutanta kralja Petra I i tu dužnost, sa ratnim prekidom, obavljao je do avgusta 1913. godine. Na ovaj položaj ga je lično postavio kralj Petar I, jer su se obojica lično poznavali iz perioda dok su bili na usavršavanju u Francuskoj u istom puku. U to vreme knez (budući kralj) Petar je tada koristio pseudonim Pjer Kara (franc. Pierre Cara) a Pavle kršteno ime Paul Šturm. To je i bio glavni razlog što je Šturm imenovan za ličnog pratioca kralja Petra, na njegovom prvom zvaničnom putu u Rusiju, Bugarsku, Osmanlijsko carstvo - u Carigrad i na Svetu goru 1910. godine. Kralja je pratio i 1911. godine u Italiju, Francusku i ponovo u Rusiju, prilikom udaje princeze Jelene za bliskog carevog rođaka.

Balkanski ratovi (1912—1913)

Mobilizacija izvršena septembra 1912. godine dovela ga je na čelo Drinske divizije prvog poziva. Ova snažna i velika jedinica (skoro 28.000 vojnika), u operacijama koje su počele 12. oktobra 1912, bila je u sastavu I armije. Njeni delovi bili su prethodnica srpske vojske, Šturm je bio u borbenom stroju i bio je ranjen. Nalazeći se u centru operacija, odlučio je da sa Nikuljanskog visa napadne Zebrnjak, čijim osvajanjem je razbijen čvor celokupne turske odbrane kod Kumanova. Ta bitka je bila glavna i presudna za poraz turske armije. Dalji put sa ovom jedinicom nastavljao se ka Skoplju i Velesu, a posle pobeda na Babuni i Bakarnom gumnu oslobođeni su gradovi Prilep i Bitolj. Za ove zasluge Šturm je Velikim vojnim ukazom unapređen u čin generala.

U periodu koji nastaje posle sklapanja ugovora o miru, maja 1913. godine Šturm je postavljen za komandanta Dunavske divizije prvog poziva. Ova divizija je u ratu koji je izbio sa Bugarima, direktno uključena u borbena dejstva i branila je zonu na pravcu Kratovo – Kriva Palanka. U Bregalničkoj bici, na čelu svoje divizije, Šturm učestvuje na Krivorečkom pravcu, u teškim borbama na terenu Osogovskih planina.

Prvi svetski rat (1914—1918)

General Pavle Jurišić Šturm sa brojnim odlikovanjima.

U događajima koji su nastupili, po objavi rata koji je Austro-ugarska objavila Srbiji, Vrhovna komanda mu ukazuje veliko poverenje, odredivši ga za komandanta Treće armije. Zadatak ove armije bio je da na zapadu Srbije, na prostoru od Obrenovca, preko Šapca, Mačvanske Mitrovice, Loznice do Ljubovije, zatvara i brani granicu.

Velikim zalaganjem njegove Treće armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj Drugoj armiji omogućeno da izvrši raspoređivanje i odnese prvu pobedu Antante nad Centralnim silama u Cerskoj bici. Prelazeći iz odbrane u napad ova armija je u drugoj polovini avgusta 1914. godine izbila na Drinu, a u septembru učestvovala u borbama na Mačkovom kamenu.

U Kolubarskoj bici, u novembru i decembru, Treća armija pod komandom Šturma držala je centralni deo fronta, a u ofanzivi u decembra sadejstvovala Prvoj armiji u slomu austrougarskih trupa. Po završenoj Kolubarskoj bici, jedinice Treće armije oslobodile su Beograd, 15. decembra, nakon trinaestodnevne okupacije.

Tokom združenog napada na kraljevinu Srbiju 1915. godine u kome su učestvovale Austrougarska, carevina Nemačka i kraljevina Bugarska trupe pod njegovom komandom su pružale odlučan otpor XI nemačkoj armiji, sprečavajući njen prodor ka Moravskoj dolini. Oktobra 1915. godine, jedinice Treće armije branile su dunavsku obalu od napada iz Banata, i na Dunavu, od Grocke do Golupca, primila je glavni udar u svim operacijama. Zaslužan je za odbranu Smedereva. Posle ogorčenih petnaestodnevnih borbi, srpske trupe su se povukle ka unutrašnjosti i Kosovu. Treća armija povlačila se pravcem Peć-Andrijevica-Podgorica-Skadar-Lješ-Drač. Ona je poslednja napustila Peć, 6. decembra 1915, i štitila odstupnicu srpskoj vojsci.

Šturm je u povlačenju kroz Albaniju uspeo da Trećoj armiji dopuni ljudstvo, tako da je ona 31. decembra 1915. godine brojala skoro 30.000 vojnika. Sa svojim jedinicama prešao je na Krf, na oporavak srpske vojske. Na poziv glavnokomandujućeg francuske vojske na Solunskom frontu, generala Saraja, grupa viših oficira srpske vojske sa Šturmom na čelu, otišla je u Solun, marta 1916. godine i upoznala se sa karakteristikama novog načina vođenja rata, posebno sa savremenom vezom i upotrebom novog, sve značajnijeg roda, avijacijom. Po prelasku na solunsko ratište, u aprilu i maju, Treća armija zaposela je front na liniji od Kajmakčalana do puta Banica - Lerin. U drugoj polovini avgusta 1916. godine, učestvovala je u ogorčenim borbama na Kajmakčalanu, što je dovelo do velikih ljudskih i materijalnih žrtava. To je, verovatno, bio jedan od razlog što je Vrhovna komanda, avgusta 1916, poverila Treću armiju privremeno komandantu Prve armije generalu Milošu Vasiću. U oktobru 1916. u Dobrovoljačkom korpusu, formiranom u Rusiji, došlo je do unutrašnjih nemira. Vrhovna komanda je poslala je zato Šturma da proceni nastalu situaciju, pomogne komandantu te jedinice, generalu Mihailu Živkoviću, u njenom sređivanju, i o svemu podnese detaljan izveštaj. Na tom zadatku Šturm se zadržao do početka 1917. godine, kada se preko Japana vratio u Solun. Prilikom posete ove zemlje Japanski car Jošihito ga je odlikovao Ordenom cvetova Paulovnije na velikom krstu, i bio je jedini oficir koji odlikovan u srpskoj vojsci sa ovim ordenom.

General Pavle Jurišić Šturm
(rad Mihaila Milovanovića)

Kraj rata i poslednje godine

Pred kraja rata u martu 1917. godine, Šturm je postavljen na novu dužnost kancelara Kraljevskih ordena. Po završetku rata ostao je u aktivnoj službi još tri godine. Penzionisan je 8. novembra 1921. godine u 74. godini života. To penzionisanje je za njega bila nepravda, koju je teško podneo, jer je u stvari "sklonjen" da bi neko zauzeo njegovo mesto. Za sobom je imao 56 godina vojničke službe i učešće u sedam ratova. Ratovao je protiv Turaka, Bugara, Arnauta, Austrijanaca i Mađara. Borio se za Prusku i protiv nje. Kao nemački oficir borio se protiv Francuza, a kao srpski oficir ratovao je zajedno sa njima. Bio je jedan od najsposobnijih oficira srpske vojske, koji može stati uz bok slavnim srpskim vojvodama, pa je pravo čudo zašto nije unapređen u taj najviši vojnički čin.

Preminuo u Beogradu 13. januara 1922. godine, od posledica zapaljenja pluća. Živeo je do tada skromno u Prote Mateje 9, u Beogradu. Sahranjen je sa svim počastima na Novom groblju. Već sutradan po sahrani, komisija za rekviriranje stanova je "upala" u njegov stan u Mišarskoj 1 i "pronašla da je gospođi Jurišić dovoljno jedna soba i kujna a da se ostale tri sobe moraju odmah rekvirirati".

Unapređenje u činove

Pitomac Kaplar	Pitomac Podnarednik	Pitomac Narednik	Potporučnik	Poručnik	Kapetan Druge klase
Nije unapređen	Nije unapređen	Nije unapređen	15. jul 1870.	15. jun 1876.	27. januar 1877.

Kapetan Prve klase	Major	Potpukovnik	Pukovnik	General	Vojvoda
2. avgust 1883.	17. mart 1885.	30. septembar 1892.	22. februar 1897.	20. oktobar 1912.	Nije unapređen

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

Odlikovanja Generala Pavla Jurišića Šturma

Spomenik u Loznici

Porodična grobnica Petronijevića, Piroćanaca i Milovanovića na Novom groblju. U njoj je sahranjen Pavle Jurišić Šturm koji je bio oženjen Savkom kćerkom Stevana Piroćanca.

• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde 4. reda
• Orden belog orla 2, 3, 4. i 5. reda
• Orden Miloša Velikog 4. reda
• Orden Takovskog krsta sa mačevima 4. reda
• Orden Takovskog krsta 2. reda
• Orden Takovskog krsta 3. reda - dodelio kralj Milan Obrenović 3. marta (21. februara) 1889. kao pešadijskom majoru.
• Zlatna i Srebrna medalja za hrabrost
• Medalja za vojničke vrline
• Zlatna medalja za revnosnu službu u ratovima
• Spomenica rata za oslobođenje i nezavisnost 1876—1878.
• Spomenice ratova: 1885, 1912—1913, 1914—1918.
• Albanska spomenica
• Spomenica garde

Inostrana odlikovanja

• Orden Svetog Leopolda 4. reda, Austrougarska
• Viteški krst Franca Josifa, Austrougarska
• Orden Belgijske krune 1. reda, Belgija
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Svetog Spasitelja 3. reda, Grčka
• Orden Italijanske krune 1. reda, Italija
• Ordenom cvetova Paulovnije na velikom krstu, Japan
• Orden Gvozdenog krsta 3. reda, Pruska
• Spomenica rata 1870—1871, Pruska
• Orden Svetog Đorđa 4. reda, Rusija
• Orden Svetog Stanislava sa mačevima 3. reda, Rusija
• Orden Svete Ane 1. reda, Rusija
• Orden Osmanlije 3. reda, Turska
• Orden Medžedije 1. reda, Turska
• Orden Legije časti 2. reda, Francuska

Literatura

• Momčilo Vuković-Birčanin (1974). Kralj Aleksandar I. Karadordević, 1888-1934. Izdanje piščevo. „Pavle Jurišić-Šturm, koji je bio lužički Srbin” 
• The South Slav Journal. 22-23. Dositey Obradovich Circle. 2001. „This was true of the brothers Eugene and Pavle Jurisic, natives of Gorlitz on the Neisse in Upper Luzica (Slavic: Izgorelc, Source: Zyhorelik in pari i bus Milesko, 1131), who, resigning their commissions in Prussia's armed forces, immigrated to ...” 
• NIN. nedeljne informativne novine. Politika. april 1990. str. 8. 
• Vojna enciklopedija, Beograd, 1972, knjiga četvrta. p. 151 i 152.
• Bjelajac, Mile S. (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918—1941. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. ISBN 978-86-7005-039-6. 
• Milićević, Milić; Popović, Ljubodrag (2003). Generali Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije. Beograd: Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0142-2. 
• Jovanović, Aleksandar (1991). Sedam ratova generala Pavla Jurišića Šturma. Beograd: Litera. ISBN 978-86-7467-008-8. 
• Opačić, Petar (2008). Vojvoda Živojin Mišić. Beograd: BeoSing. ISBN 978-86-87187-00-9. 
• Popov, Čedomir; Bešlin, Branko; Skoko, Savo; Bojović, Zlata (2009). Srpski biografski rečnik 4 — I-Ka. Novi Sad: Matica Srpska. ISBN 978-86-7946-037-0. 

Spoljašnje veze

• Od pruskog vodnika do srpskog generala