Битка код Сливнице

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Сливнице
Део Српско-бугарског рата
Battle of Slivnitsa.jpg
Време: 5. новембар 18857. новембар 1885.
Локација: Сливница, Кнежевина Бугарска
Резултат: Бугарска победа
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Бугарска
Кнежевина Бугарска
Србија
Краљевина Србија
Заповедници
Александар I Батенберг
Краљ Милан Обрановић
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
12 000 у почетку, 32 000 7. новембра 25 000 у почетку, 40.000 7. новембра
Губици
1 800 мртвих, рањених и несталих 2 100 мртвих, рањених, несталих и заробљених
{{{подаци}}}

Битка код Сливнице је вођена између српске и бугарске војске за време Српско-бугарског рата (1885) у рејону града Сливнице и селу Алдомировци, висовима Три уши и Мека црева, у периоду 5. новембар 1885 - 7. новембар 1885. године.

Битка[уреди]

5. новембра Дунавска и Дринска дивизија с Коњичком бригадом, које су се налазиле код Сливнице, нису мислиле ништа да чине, јер напад на Сливницу био је одређен за сутрадан, док не буду стигле Шумадијска и Моравска дивизија. Тада је Дунавска дивизија с коњицом требала да удари на бугарско десно крило, а све остале три дивизије на бугарско лево крило. Петога новембра Срби су, и без Моравске и Шумадијске дивизије, били јачи од Бугара. Докле су се Срби спремали за борбу шестога, Бугари су је почели петога. Они су напали на лево крило дунавске дивизије и на Коњичку бригаду, која је била уз њу. Да би олакшала положај свог левог крила, Дунавска дивизија уводила је батаљон за батаљоном у борбу. Бугарски напад није попуштао. Онда се ставила у покрет Дринска дивизија и ударила на центар сливничког положаја. Борба се водила све до мрака с великим потрошком пушчане и топовске муниције. Губици су били знатни и на српској и на бугарској страни. Код Срба је избачено из строја око 1200 људи; код Бугара око 600.

6. новембра стигла је на Сливницу Шумадијска дивизија, али не и Моравска. Моравску дивизију задржала су два бугарска батаљона; она их је разбила, али због борбе с њима није стигла 6-ога на Сливницу. Бугарима су непрестано пристизала појачања. Због недоласка моравске дивизије, српски напад на Сливницу одложен је опет за 24 часа. У врховној команди и у Дунавској дивизији плашили су се да Бугари не заобиђу лево крило и не упуте се у Цариброд. Дунавска дивизија имала је да обезбеђује одступницу; један део своје снаге одвојила је на чување Драгоманског теснаца, и тиме свој положај према Сливници тако ослабила да су Бугари без муке заузели Мека Црева. Дринска дивизија сама је бранила положај; у тој одбрани изгубила је око сто људи, а цео један пук је остао без муниције. Српска артиљерија се поново показала слабија од бугарске. Краљ Милан 6-ога новембра није долазио на позиције. У Цариборду, где је боравила врховна команда, чуло се да су Бугари заобишли лево крило и да надиру ка Цариброду. Краљ Милан је стога одлучио селидбу врховне команде из Цариброда у Пирот. Заједно с краљем отишао је у Пирот и његов начелник штаба пуковник Јован Петровић. Дивизијари су остављени сами себи, свако је радио по својој памети, без обзира на друге.

7. новембра, изјутра, српске и бугарске снаге биле су углавном једнаке. Све српске дивизије биле су на Сливници. Борбу су почели Бугари, који су већ у 7 сати напали Дунавску дивизију. Она се налазила на левом крилу и држала положај Три Уши. Око пола четири по подне, Бугари су завладали тим положајем и потиснули Дунавску дивизију на Драгомански теснац. За време њиховог напада на Три Уши, коњичка бригада је вршила рекогносцирање у позадини. Дринска дивизија пошла је у помоћ Дунавској, али доцкан, и слабом снагом. Ипак, захваљујући том њеном покрету, притисак бугарски на дунавску дивизију попустио је, и Дунавска, уместо да буде разбијена, повукла се у реду ка Драгоманском теснацу. Дринска дивизија, која је имала је да издржи снажан напада из бугарског центра, остала је у борби до самога мрака. Моравска, која је стигла на Сливницу око 10 изјутра, ступила је одмах у борбу. Докле су Бугари гледали да потисну српско лево крило, Моравска је гледала да разбије бугарско лево крило. Али Моравска дивизија, пошто је део своје снаге одвојила за обезбеђење позадине, имала је бројну јачину једнога пука а не једне дивизије. Њој је била потребна помоћ Шумадијске дивизије, која је била постављена између ње и Дринске. Шумадијска дивизија није јој притекла у помоћ на време ни с довољном снагом. Између Моравске и Шумадијске дивизије није било праве везе у раду. Због тога Моравска дивизија није разбила бугарско лево крило, него га је само мало потисла. Заузети и на десном крилу, где су били нападачи, и на левом крилу, где су били нападнути, Бугари су јако ослабили свој центар. Шумадијска дивизија хтела се користити тиме да пробије бугарски центар. Ни овде њена радња није била довољно брза и енергична, и зато је према бугарском центру постигнут само делимичан успех. Изузимајући Дунавску дивизију, која се стала повлачити око пола 4 по подне, остале дивизије издржале су у борби све до мрака. Битка од 7. новембра била је најкрвавија у целом рату. Српска страна имала је избачених из строја 2200 људи, бугарска 1800. Сав успех Бугара састојао се у томе што су потисли српско лево крило и заузели Три Уши; на свиим другим тачкама Срби су или одржали или мало потисли Бугаре. Али, пошто се Дунавска дивизија била повукла на Драгомаснки теснац, ни остале дивизије могле остати на својем месту. Врховна команда наредила је још те вечери опште повлачење са Сливнице. Седмога новембра завршена је тродневна битка код Сливнице српским неуспехом.

Због ривалства две српске династије, Петровића и Обреновића, на Цетињу су са одушевљењем дочекали вест о поразу Србије. (Подаци о томе из књиге "Неколико крвавих слика из албума Петровић Његошевог дома" 1898. г.стр.212.)

Литература[уреди]

  • Слободан Јовановић, Српско-бугарски рат. Расправа из дипломатске историје, Дворска књижара Мите Стајића, Београд 1901.
  • Гојко Павловић, Бугарска и Источна Румелија: њихов међународни, државно-правни и политички положај од 1876-1887. године, Штампарија „Давидовић“, Београд 1907.
  • Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Геца Кон, Београд 1926-1927.
  • Војислав Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, Научно дело, Београд 1956.
  • Владимир Ћоровић, Историја српског народа, Арс Либри, Београд 1997.
  • Владан Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата 1885, Нова штампарија „Давидовић“, Београд 1908.
  • Живојин Мишић, Моје успомене, Београдски издавачко-графички завод, Београд 1985.