Иван Црнојевић
| Иван Црнојевић | |
|---|---|
 Грб са печата Ивана Црнојевића (1485) | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Цетиње, Црна Гора |
| Датум смрти | 1490. |
| Место смрти | Цетиње, Црна Гора |
| Породица | |
| Потомство | Ђурађ Црнојевић, Стефан II Црнојевић, Станко Црнојевић |
| Родитељи | Стефан Црнојевић |
| Господар Зете | |
| Период | 1465—1479 и 1481—1490 |
| Претходник | Стефан Црнојевић |
| Наследник | Ђурађ Црнојевић |
Иван Црнојевић (умро 1490) је био владар српске средњовековне државе Зете, односно Црне Горе у раздобљу од 1465. до 1479. године и поново од 1481. до 1490. године. Био је син и наследник Стефана Црнојевића.[1]
Младост и ступање на власт[уреди | уреди извор]
Да би Иванов отац Стефан изразио поштовање према локално моћном херцег Стефану, а према средњовековном начину понашања, био је приморан да свог сина Ивана да као таоца. Ово Иваново заточеништво код херцега Стефана трајало је око десет година, а пуштен је после инсистирања Венеције код Херцега на заслугама Стефана Црнојевића. После смрти Стефана Црнојевића (1465) господар Зете постаје његов син Иван.
На почетку владавине, у пролеће 1465. године, Иван предводи своју војску уједињену са Грбљанима и Паштровићима на Котор, после чега следе многи крвави сукоби. Овим чином он напушта политику свога оца која се заснивала на добрим односима са Млечанима. Видећи непријатеља у новом црногорском господару Венеција уцењује Иванову главу са 10.000 дуката, и прекида односе са свим поданицима породице Црнојевића. Није забележено да је био и један једини прави интересент за добијање ове изузетно високе награде за Иванову главу.
Мир са Млецима и Османским царством[уреди | уреди извор]
У условима присуства моћне Турске империје под султаном Мехмедом II, познатим под именом Освајач, Иван веома брзо уочава погрешност политике отвореног сукоба са Млечанима и већ 1466. са Венецијом, уз доста муке, склапа мир. Тиме он поново постаје Млетачки вазал, али и поред тога морао је да призна и султанову врховну власт и да му плаћа годишњи харач од 1000 дуката. Да би учврстио своју моћ Иван је од непослушних локалних моћника тражио синове — таоце и тако их приморавао на покорност. Да би Ивана чвршће везала за своје интересе Млетачка република у фебруару 1474. је дала своје племство и Ивану и његовој деци.
Рат са Османским царством[уреди | уреди извор]
Османско царство у успону покренуло је 1474. велики напад на Скадар који је тада био контролисан од стране Млечана. У тим борбама учествовале су и Иванове снаге. Исте године ова турска офанзива је сломљена, међутим, Иван осећа да његова престолница на истуреном Жабљаку више није сигурна, јер се Турци утврђују с леве стране Мораче и обнављају Подгорицу, и већ 1475. почиње градњу Ријечког Града на Ободу. Ово мјесто је још за Ивановог живота име Обод променило у име Ријека Црнојевића. Спремајући се да по други пут нападну Скадар Турци стално нападају Иванове територије с десне стране Мораче и у околини Скадарског језера.
Рат са Херцеговином[уреди | уреди извор]
Осим ових проблема са Турцима, Иван веома често мора да се сукобљава са снагама херцеговачког господара, и свог шурака — херцег Влатка. Ови стални сукоби утичу на губитак људства и слабљење Иванове одбрамбене моћи.
Први пад Зете (1479)[уреди | уреди извор]
Убрзо Турци започињу другу офанзиву на Скадар 1478, и у марту 1479, Млечани су приморани да га предају Турцима.[2] У току борби за Скадар, Турци нападају и Жабљак. Међутим, Иван је већ прешао на Ријечки Град, а Жабљак чува неки његов рођак који са малобројним људством и не покушава да се брани пред многобројним Турцима. Тако 1478. Жабљак тако пада у турске руке.
После пада Скадра Турци започињу офанзиву на Ивана и након тешких окршаја потискују га тако да је Иван принуђен да напусти Црну Гору. Он, дакле, 1479. преко Котора одлази са породицом и дворском властелом у изгнанство у Млетке код својих савезника у Италију. Убрзо затим, маја 1481. године умире султан Мехмед II и у превирањима око наследства престола настају многи сукоби како у самој Турској тако и по балканским територијама које су Турци освојили.
Обнова државе (1481)[уреди | уреди извор]
У таквим околностима Иван се враћа у Црну Гору и веома брзо успева да врати своје претходне територије а тиме и да поврати власт. Нови турски султан Бајазит II се мири са насталом ситуацијом и крајем 1481. или почетком 1482. прихвата Ивана као господара Црне Горе и свог сакупљача харача. С друге стране Млечани и даље прихватају Ивана као свог војводу. Тај двојни статус се задржава до краја Иванове власти.
Иван Црнојевић обнавља своју државу 1481. из нове престонице — Цетиња. Обнављањем власти Иван је подигао двор на Цетињу где се и преселио 1485. године. Ту је подигао и манастир Свете Богородице и у њега пренео седиште Зетске митрополије 1483. Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван је 1485. године свог најмлађег — четрнаестогодишњег сина Станка (Станишу) послао султану као таоца. Турци су младог Станка преобратили у ислам и том приликом он је добио име Скендербег.
Пред крај живота Ивану је помагао и замењивао га у вођењу земљом најстарији син Ђурђе, који је после очеве смрти 1490. преузео власт у Црној Гори.
У току своје владавине Иван, а и остали Црнојевићи, су били врховне судије, и за доношење пресуда користили су Иванова правила која су се углавном заснивала на Душановом законику и на геслу „да се суди по правди а не по моћи и угледу лица”.
Породично стабло[уреди | уреди извор]
| 16. Crnoje Đurašević | ||||||||||||||||
| 8. Radič Crnojević | ||||||||||||||||
| 4. Đurađ Đurašević | ||||||||||||||||
| 9. Jelena | ||||||||||||||||
| 2. Стефан Црнојевић | ||||||||||||||||
| 5. Unknown | ||||||||||||||||
| 1. Иван Црнојевић | ||||||||||||||||
| 12. Pal Kastrioti | ||||||||||||||||
| 6. Иван I Кастриот | ||||||||||||||||
| 3. | ||||||||||||||||
| 7. Voisava Tripalda | ||||||||||||||||
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Благојевић & Спремић 1982, стр. 414–430.
- ^ Божић 1982, стр. 411.
Литература[уреди | уреди извор]
- Благојевић, Милош; Спремић, Момчило (1982). „Слом Црнојевића”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 414—430.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Божић, Иван (1970). „Владавина Црнојевића”. Историја Црне Горе (PDF). књ. 2, св. 2. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 277—370.
- Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
- Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413.
- Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Славољубље, Београд 1978.
- Калић, Јованка (2001). Срби у позном средњем веку (2. изд.). Београд: Историјски институт.
- Miklosich, Franz (1886). Die Serbischen Dynasten Crnojević: Ein Beitrag zur Geschichte von Montenegro (PDF). Wien.
- Томић, Јован Н. (1901). Црнојевићи и Црна Гора (1479—1528): Историјска расправа. Београд.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
