Žitije despota Stefana Lazarevića

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Žitije despota Stefana Lazarevića je delo Konstantina Filozofa u akrostihu (krajegranesiju) koji u njemu otkriva svoje ime i naziva sebe „prevodnikom“.[1] Konstantinov prevodilački rad posvedočen je i potpisom na prevodu Tumačenja Pesme nad pesmama Teodorita Kirskog, kao što to pokazuje naslov srpskoslovenskog teksta: „Ot Pesnej solomonskih protlkovano Teodoritom episkopom Kiru. Prevedeno Konstantinom Filozofom, učiteljem srbskim“. Izvesne filološke i kulturnoistorijske pojedinosti i okolnosti upućuju na Konstantina i kao prevodioca nekoliko prirodoslovnih i zemljopisnih spisa. Filozof je, verovatno, preveo poznati kratki opis putovanja u Palestinu. Konstantinu se s pravom pripisuje četrdeset pet kraćih kosmografskih i geografskih odlomaka („slova“) o zemlji, vodama, morima, oblacima, vazduhu, ognju, gradu, munji, gromu, zemljotresu, nebesima, zvezdama, suncu, mesecu, kometama, dugi i sl.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Konstantin svedoči da je i kod srednjovekovnog čoveka, izgleda, postojala ideja da osobeno jedinstvo različitih uslova i prilika stvara ličnosti koje su upravo proizvod takvog osobenog jedinstva. Opisavši postupno prirodu srpske zemlje pa ljude u njoj, Konstantin u Žitiju despota Stefana zaključuje kako je sve ovo rodilo („porodiše“) Svetoga Simeona i Svetoga Savu: „Ovi porodiše i velike Simeona i Savu, veliko i časno slušanje i pričanje koji su prevazišli svu čovečiju prirodu“. Poznato je, uz to, da su veliki ratni sukobi i nevolje određivali nove prostore srpskom narodu. Ovakva pomeranja obično su ugrožavala domaću tradiciju i razbijala prostor. Uzroci očuvanja tradicije i prostora leže u prirodi promene sredine. Srpski narod u srednjem veku nije iz osnove promenio geografsku sredinu. Vršila su se samo pomeranja koja su činila trajniji tok i koji je imao prirodnu pripremu i osobene tragove. Napuštanjem jedne sredine nije nestajalo i sve što je stvoreno na njoj. Kao što ni dolazak u novu sredinu nije predstavljao osvajanje potpuno nepoznatog.

U ovome smislu očigledan je, recimo, primer države kneza Lazara. Vladar nove kneževine pomerio je svoje oblasti na sever, u plodne moravske krajeve. Posle 1380. godine svoju vlast je proširio sve do obale Save. Mačva, oblast uz desnu obalu Save, poznata kao „onostrani Srem“, pripadala je, uglavnom, ugarskim gospodarima. Pre kneza Lazara ove krajeve je držao samo još jedan srpski vladar — kralj Dragutin (1284—1316), koji je mačvansku banovinu dobio od svog šuraka Ladislava IV. Mačva je, međutim, već početkom XIII veka bila oblast u kojoj je pravoslavlje bilo čvrsto ukorenjeno i gde ugarska državna vlast nije bila dovoljno čvrsta da bi se moglo pristupiti sveobuhvatnom verskom preobraćivanju stanovništva u katolicizam. U delovima Lazareve zapadne Srbije, uz Zapadnu Moravu, prema Drini i Mačvi, u graditeljstvu je glavnu ulogu igrala „neobično jaka tradicija raške arhitektonske škole“. A Raška škola stilski prethodi Moravskoj, i vremenski — dobu kneza Lazara.

Pre nego što je Lazar podigao Kruševac i prestonicu u njemu (1371), u ovim krajevima su već od kraja XII i početka XIII veka postojali posedi udaljenih manastira, kao što su Studenica i Žiča. Kada je početkom XV veka despot Stefan Lazarević kao vazal ugarskog kralja Žigmunda dobio mačvansku banovinu, „srbijanska Posavina postala je most koji spaja Srbiju i Ugarsku“. Sada je Sava spajala mačvansku stranu sa imanjima i gradovima Kupinovo (Kupinik), Zemun, Mitrovica i Slankamen, koje je od kralja Žigmunda dobio, verovatno, još despot Stefan i kasnije ih nasledio njegov sestrić Đurđe Branković. Već u Đurđevo vreme uočava se veći broj Srba u Sremu. Tako, kada je jedan papski inkvizitor došao 1438. godine u Srem u misiju, zapazio je priličan broj Srba na Fruškoj gori, naročito oko Kamenice i Beočina.

Posle pada despotovine mnogi srpski gospodari dobili su više poseda u Sremu i drugim krajevima preko Save i Dunava. Jak talas preseljavanja preko Save u sremsku ravnicu može se pratiti već posle nekoliko godina, kada je despot Vuk Grgurević (Zmaj despot Vuk), sin oslepljenog Grgura i unuk despota Đurđa, prešao na ugarsku stranu. Padom despotovine 1459. godine i dolaskom Turaka nastaju neredovni i nevoljni uslovi za duhovni život, književnost i umetnost. Srpski narod koji nije napuštao zavičaj, morao je da se prilagodi na borbu i svakodnevni život pod turskom vladavinom. Jak i odlučujući činilac u održavanju duhovne i nacionalne svesti i sada ostaju — crkva i srpskoslovenski jezik.

O delu[uredi | uredi izvor]

Junaci i pisci iz antičke starine najviše su ispunili Konstantinovo Žitije despota Stefana Lazarevića (posle 1433). Na stranicama Konstantinovog dela sreću se imena Homera, Platona, Aristotela, Kreza, Temistokla, Kserksa, Aleksandra Velikog, Darija i drugih znamenitih ličnosti antičkog sveta. Znanja o drevnom svetu Helena Konstantin Filozof crpi uglavnom iz „druge ruke“, preko vizantijskih izvora, kao što su to pokazala dosadašnja proučavanja. Naravno, to nije smetalo Filozofu da se upozna sa životom junaka i pisaca „starih Jelina“. Preko vizantijskog posrednika, na primer, Konstantin se poslužio Herodotovom pričom o kralju Krisu (Krezu). Konstantinov postupak jasno se može pratiti kada pripovedačku i likovnu celinu gradi pomoću antičkih junaka. Tako, ispred opisa Stefanovog porekla, života i zemlje Konstantin se seća starih Helena — istoričara Tukidida, filozofa Aristotela i Platona, Hermesa Trismegista (srpskoslovenski „Jermis Triveliki"), Astaksisa (srpskoslovenski „Stajik“), egipatskog cara Tulisa i mitskog pevača Orfeja. Osnovna misao o antičkim misliocima kao navestiocima i prorocima hrišćanstva, negovana naročito u Vizantiji, postaje osnova daljeg građenja despotovog lika:

„Jer ako i procvetaše u mnogim varvarskim zemljama izabrani sasudi, u kojima Gospod sa Ocem obitelj stvori (Jovan 14,23), ali nisu se i u čovečanskim [delima] tako svetlili, tako da bi prevazilazili stare Jeline, u hrabrosti i pitanjima i odgovorima i ostalom, čime se [ovi] naročito odlikovahu i prorokovahu pre proroka, jer se podigoše da iznađu čovečije stvari, zatim vazdušne i najviše. Zato i Bog ovima [Jelinima] projavljivaše od česti da se dotaknu istine. Jer Tukidid reče: ’Jedno tri i trijedno bestelesno’. U slici [ovo] je [sveta] Trojica. A Aristotel: da je priroda bića Božjega večna, a nema početka, od koga najkrepkije Slovo postaje. A Jermis Triveliki [kaže]: ’Zaklinjem te, nebo, delo Boga velikoga, zaklinjem te glasom očevim, koji unapred javi pre nego što utvrdi ceo svet, zaklinjem te u jedinorodno njegovo Slovo i Duh’. A Stajik kliknu: ’Poštujmo Mariju kao onu koja je dobro sakrila tajnu, jer od nje će se roditi Hristos’. A Tulidos reče: ’Prvo Bog, zatim Slovo i Duh s njime’. Platon i Orfis to [isto kažu] i ostali“.

Govoreći o Stefanovim moralnim i duhovnim osobinama još iz mladosti, Konstantin u čitav prikaz ugrađuje primere iz helenske istorije. Da bi kod Stefana pokazao antičko jedinstvo mudrosti i hrabrosti, Filozof polazi od velike moći mudrosti, razboritog promišljanja, razboritosti, koja često prevazilazi vojevanje i oružje. Likovi antičkih vojskovođa i junaka simbolišu te najviše vladarske vrline — kralj Kir, utemeljivač jake persijske države i dalekovidi osvajač, ili mudri atinski državnik Temistokle, pobednik kralja Kserksa i njegove persijske flote:

„Mnogo puta gde nisu uspele vojske, koje su se potrudile, i oružje mnogih lađa, tu je uspevala jedino mudrost. Primere za ovo imamo mnoge svuda: zauzeće velikih i predivnih gradova Vavilona i Troje, Kir kada brzo napade na Asirce i Jeline, kada radi žene Menelajeve Jelene Troju razoriše, i Temistokle pobedi Persijance lađama i natera Kserksa u beg, komarac žestokoga onoga lava, i mnogo takovo može se naći. I pošto čistota čisti dušu, i hrabrost zgodno spojena sa dobrom učenošću, i stopivši se ujedno ostaje nedeljivo, i uvek uspeva i takoreći postaje priroda (urođeno). Sve ovo se i ovde [u Stefanu] sastavi kao ubeljenje i složenost vrlina.“

Za Homera (Omira) kod Srba je moglo da se sazna već u najstarijim prepisima Žitija svetoga Konstantina — Ćirila ili Aleksandride. Konstantin Filozof je izgleda poznavao Homerove spevove, što se jasno vidi u dva poređenja.

Filozof poznaje i junake helenske mitologije. Povratak despota posle izmirenja sa Sulejmanom, na primer, poredi sa snagom vetra, oličenom u bogu Eolu (na srpskoslovenskom Koilu):

„Došavši u svoje otačastvo kao Koil, izišavši iz dubokih šumskih gora užasno dolazi oganj dišući i užasavajući bližnje i daljnje.“

Posle drugog odlaska u Carigrad, kada je napuštao vizantijsku prestonicu, Stefanov ispraćaj je prikazan sa naglašenim sećanjem na „zvučne“ simvole antike (čudotvorna pesma sirena, život muza ispunjen pesmom, slavni mitski pevač i svirač Orfej):

„A kada je despot izlazio iz grada, množina naroda likovala je i klicala, sirenskim glasovima i jezikom, i izlažaše trubni glas, kojim i muze u starini pobeđivahu i kamenje se pokretaše Orfejevim pesmama.“

O Despotu Stefanu[uredi | uredi izvor]

Despot Stefan, sin kneza Lazara, bio je vladar velikih sposobnosti i dara za umetnost, posebno književnost. U nasledstvu mu je ostalo propalo srpsko carstvo, na čijim je ruševinama stvorio moćnu despotovinu. Kao vladara krasila ga je mudrost, a kao vojskovođu hrabrost i viteštvo. Srpska država je posle Kosovske bitke trajala još sedamdeset godina upravo zaslugom i umećem despota Stefana. Pisac pesme „Slovo ljubve“, graditelj Manasije, pobornik književnosti i umetnosti, Stefan Lazarević učestvovao je u više bitaka nego ijedan njegov prethodnik na srpskom tronu. Koliko su državnički uspesi bili plod njegovog političkog umeća i snage velikog viteza, toliko su njegovi književni dometi bili rezultat njegovog dara, prefinjenosti i visoke, nemanjićke kulture. To mu je obezbedilo da u srpskoj istoriji bude ovekovečen kao hrabar, ali i mudar vladalac, Despot Stefan se i u istoriji, a i u delu Konstantina Filozofa prikazuje kao svestrana osoba – kao čovek, ratnik, vitez, državnik i diplomata. Despotovi uspesi se ne objašnjavaju božjom pomoći nego mudrosti, ličnom hrabrošću i veštinom vojevanja. Žitije – najpopularnji i najrazvijeniji žanr srpske srednjovekovne književnosti. Žitije je inspirisano antičkim biografijama. Ono prikazuje život i podvige svetitelja.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gordana Jovanović 2007: Veljko Vrborić: Konstantin Filozof: ŽIVOT STEFANA LAZAREVIĆA DESPOTA SRPSKOGA. Biblioteka Književnost i jezik, 17, Beograd. ISBN 978-86-84885-19-9
  2. ^ Žitije despota Stefana Lazarevića

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Житије_деспота_Стефана_Лазаревића&oldid=26882240”