Katarina Velika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Katarina Velika
Catherine II by J.B.Lampi (1780s, Kunsthistorisches Museum).jpg
Katarina Velika, carica Rusije
Puno imenem. Sophie Auguste Friederike von Anhalt-Zerbst-Dornburg
Datum rođenja(1729-05-02)2. maj 1729.
Mesto rođenjaŠčećin, Pomeranija
Pruska, danas Poljska
Datum smrti17. novembar 1796.(1796-11-17) (67 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg, Zimski dvorac
Ruska Imperija
DinastijaAskani (rođenjem)
Romanovi (udajom)
OtacKristijan Avgust, princ Anhal - Zerbsta
MajkaJohana Elizabeta od Holštajn-Gotorpa
SupružnikPetar III Fjodorovič
PotomstvoPavle I Petrovič, Ana Petrovna, Aleksej Grigorijevič Bobrinski
Imperatorka sveruska
Period9. jun 1762. — 17. novembar 1796. (34 god.)
PrethodnikPetar III Fjodorovič
NaslednikPavle I Petrovič
PotpisCatherine The Great Signature.svg
Imperial Monogram of Empress Catherine II of Russia.svg
Monogram Katarine Velike

Katarina II Aleksejevna (rus. Екатери́на II Алексе́евна, poznata kao Katarina Velika (rus. Екатери́на Вели́кая), rođena kao Sofija Avgusta Frederika fon Anhalt-Cerbst (nem. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst); 21. april 17296. novembar 1796) je bila carica Rusije od 28. juna 1762. do svoje smrti 6. novembra 1796. godine. Bila je primer prosvećenog vladara svoga vremena.

Život pre dolaska na vlast[uredi]

Sofija Avgusta Frederika od Anhalt-Zerbsta, po nadimku „Smokvica“ (Fighen), rođena je u Štetinu u Pruskoj (Stettin, danas Šćećin Szczecin u Poljskoj), od oca Kristijana Avgusta i majke Johane Elizabete od Holštajn-Gotorpa (Elizabete od Holštajna). Rođena je kao nemačka kneginja, u srodstvu sa budućim kraljevima Gustavom III od Švedske i Karlom XIII od Švedske.

Godine 1744, ruska carica Jelisaveta odabrala je Sofiju za ženu svom nećaku Petru III od Rusije, svom izabranom nasledniku. Sofija je promenila ime u Katarina kada je preobraćena u rusku pravoslavnu veru. Brak je okarakterisan kao promašaj usled njenih neverstava. Brzo je postala popularna kod nekoliko političkih grupa koje su bile protiv njenog supruga. Vrlo obrazovana, Katarina je bila ukorak sa novostima iz Rusije i ostatka Evrope. Dopisivala se sa mnogo velikih umova svog vremena, uključujući Voltera i Didroa. Godine 1762, nakon preseljenja u novi Zimski dvorac u Sankt Peterburgu, Petar je došao na tron kao Petar III od Rusije, ali njegova ekscentrična politika je otuđila grupe koje je Katarina pridobila. Grigorij Orlov, Katarinin tadašnji ljubavnik, bio je vođa zaverenika koji su proklamovali Katarinu kao vladara, a Petar je ubijen manje od šest meseci po dolasku na tron, 17. jula 1762. godine. Postojala je sumnja da je Katarina umešana u Petrovo ubistvo ali nikada nije dokazana.[traži se izvor]

Lični život[uredi]

Prvo dete joj je bio sin, Pavle Petrovič (1754), koga nije mnogo volela. Moguće je da mu je otac bio Petar, ali i neki od Katarininih ljubavnika, verovatno Sergej Saltikov. Drugi sin joj je bio Aleksej Bobrinski (1762), čiji je otac bio Grigorij Orlov. Imala je i dve kćeri; veliku knjeginju Anu Petrovnu (1757—1759) i Jelisavetu Tjomkinu (1775). Smatra se da je Anin otac Stanislav Ponjatovski, a Jelisavetin Grigorij Potemkin.

Pavle ju je nasledio na tronu kao Pavle I Petrovič. Sahranjena je pored Petra III u Petropavlovskoj tvrđavi u Sankt Peterburgu.

Umetnost i kultura[uredi]

Katarina je pripadala eri prosvetiteljstva i smatrala je sebe „filozofom na tronu“. Postala je poznata kao zaštitnik umetnosti, književnosti i obrazovanja. Pisala je komedije, fantastiku i memoare, i proučavala Voltera koji joj je dao nadimak "Semiramida Severa", Didroa i d'Alembera koji su kasnije potvrdili njenu reputaciju u svojim radovima. Bila je u stanju da dovede matematičara Leonarda Ojlera iz Berlina čak do Sankt Peterburga.

Kada je Aleksandar Nikolajevič Radiščev objavio svoje „Putovanje od Sankt Peterburga do Moskve“ 1790, i upozorenja na ustanak zbog nepodnošljivih socijalnih uslova među seljacima koji su držani kao roblje, Katarina ga je proterala u Sibir.

Od francuskog arhitekte Valena de la Mota traži novo krilo Zimskog dvorca nazvanog Ermitaž. To je delo savršenih proporcija u kome je ona do kraja života rado provodila svoje slobodno vreme sa prijateljima. Takođe je izgradila statuu Petra Velikog u Petrogradu na kojoj stoji posveta „Petru Velikom, Katarina II“.[traži se izvor]

Spoljna politika[uredi]

Katarinin ministar spoljnih poslova, Nikita Ivanović Panin, imao je značajan uticaj od početka njene vladavine. Iako bistar državnik, Panin je posvetio mnogo pažnje i milione rubalja kreiranju „Severnog saveza“ između Rusije, Pruske, Poljske, Švedske i moguće, Velike Britanije, da se suprotstavi moći Habzburške lige. Kada je postalo jasno da ovaj plan nije uspeo, Panin je izgubio poverenje i 1781. razrešen je dužnosti.

Katarina je 1764. postavila Stanislava Ponjatovskog, bivšeg ljubavnika, na poljski presto. Rusija je dobila najveći deo Poljske kroz deobu između Rusije, Austrije i Pruske (1772, 1793. i 1795).

Katarina je od Rusije napravila dominantnu silu na Bliskom istoku, nakon Prvog rusko-turskog rata (1768—1774). Pokušala je da napravi podelu evropskog dela Otomanske imperije po poljskom modelu, ali je postigla znatno manji uspeh. Anektirala je Krim 1783, manje od devet godina pošto je postao samostalan kao rezultat prvog rata Rusije i Turske. Otomanska imperija je započela Rusko-turski rat (1787—1792) za vreme Katarinine vladavine. Ovaj rat se završio Mirovnim sporazumom iz Jašija koji je legitimisao rusko pravo na Krim.

Na evropskoj političkoj sceni Katarina je igrala značajnu ulogu kao posrednik u Ratu za bavarsko nasleđe (1778—1779) između Pruske i Austrije. Godine 1780. postavila je grupu predviđenu da brani neutralne dostave protiv Velike Britanije tokom Američke revolucije.

Od 1788. do 1790, Rusija je bila u ratu sa Švedskom, koji je vodio Katarinin rođak, švedski kralj. Gustav III je započeo rat da bi preuzeo baltičke teritorije koje je izgubio od Rusije 1720. godine. Očekujući da lako savladaju Ruse, Šveđani su se suočili sa velikim ljudskim i teritorijalnim gubicima. Pošto je Danska objavila rat 1789, stvari na Švedskoj strani su izgledale loše. Ipak, 1790. Šveđani su organizovali kontraofanzivu. Ovo je kulminiralo Bitkom kod Svensksuda (današnji Ruotsinsalmi u Finskoj), 9. i 10. jula 1790. godine. Ruska mornarica predvođena knezom Nasaom, imala je 32 veća i 200 manjih borbenih brodova, 1200 topova i 14.000 ljudi. Šveđani, kojima su komandovali Gustav i pukovnik Karl Olaf Kronsted, su imali 200 manjih i većih brodova, 1.000 topova i 12.500 ljudi. Ruski brodovi su imali problem sa navođenjem topova u teškim vodama, koji ukotvljeni Šveđani nisu imali. Na kraju bitke, Rusija je izgubila 50 do 60 brodova i 9.500 ljudi. Šveđani su izgubili 6 brodova i između 6 i 7 hiljada ljudi. Mir je potpisan 14. avgusta, vraćajući sve osvojene teritorije odgovarajućim nacijama, i trajao je 20 godina.

Katarina je preuzela vodeću ulogu u deobi Poljske, koristeći činjenicu da je zemlja bila vođena decentralizovanom i nemoćnom vladom, da je podeli između Pruske i Austrije. Ova deoba Poljske pomogla je da se održi ravnoteža moći u istočnoj Evropi XVIII veka.

Na kraju, dodala je oko 518.000 km² ruskoj teritoriji.

Unutrašnja politika[uredi]

Na početku svoje vladavine Katarina je krenula u provođenje opšte političke reforme, rukovodeći se idejama Prosvetiteljsva. Sprovedene su reforme Senata (1763), sekularizacija crkvenih dobara (1764) i pripremljena je promena zakona. Oformljen je saziv zakonodavne komisije u kojoj su bili zastupljeni svi slojevi društva, osim zavisnog seljaštva, ali je komisija raspuštena pre nego što je počela da radi, na šta je verovatno imao uticaj ustanak pod vođstvom Jemeljana Ivanoviča Pugačeva (1773—1774).

Katarina je reorganizovala rusku provincijalnu administraciju, dajući vladi veću kontrolu nad seoskim područjima usled seoskih buna. Ovaj proces je završen 1775. Reforma je oformila provincije i distrikte koji su bili lakši za upravljanje od strane vlade. Hiljadu sedamsto osamdesetpete godine Katarina je izdala proglas kojim je dozvoljeno narodu da koristi presto kao zakonsko telo, oslobađa gospodstvo od državne službe i poreza, gospodske titule čini naslednim, i daje gospodstvu punu kontrolu nad njihovim kmetovima i zemljom. Dodatno, Katarina je dala zemlju u Ukrajini omiljenoj gospodi i dodelila im kmetove. Ohrabrivala je kolonijalizaciju Aljaske i drugih pokorenih teritorija.

Katarina je nastavila da sprovodi uticaj zapada na Rusiju. Ipak, za razliku od Petra Velikog, obuzdala je silu i usredsredila se na provođenje individualnih akcija. Njene reforme su stigle i dalje nakon što je neuspešni ustanak Jemeljana Pugačeva potresao Istočnu Rusiju. Kao rezultat, Katarina je ostvarila nekoliko drastičnih reformi unutar ruskog društva. Prvo, uspostavila je Slobodno ekonomsko društvo, 1765, da bi ohrabrila modernizaciju poljoprivrede i industrije. Drugo, ohrabrivala je strane investicije namenjene nerazvijenim područjima. Treće, oslabila je cenzorski zakon i podržala obrazovanje gospodstva i srednje klase.

Njen ađutant u periodu 1777-1778 bio je Srbin Semjon Zorić (1743—1799).[1][2]

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Rudolph, Prince of Anhalt-Zerbst
 
 
 
 
 
 
 
8. John VI, Prince of Anhalt-Zerbst
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Countess Magdalene of Oldenburg
 
 
 
 
 
 
 
4. John Louis I, Prince of Anhalt-Dornburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Fridrih III, vojvoda od Holštajn-Gotorpa (=24, 30)
 
 
 
 
 
 
 
9. Princess Sophie Auguste of Holstein-Gottorp
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Marija Elizabeta od Saksonije (=25, 31)
 
 
 
 
 
 
 
2. Kristijan Avgust, knez od Anhalt-Zerbsta
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Christian von Zeutsch
 
 
 
 
 
 
 
10. Georg Volrath von Zeutsch
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Lucretia von Spiegel
 
 
 
 
 
 
 
5. Christine Eleanore von Zeutsch
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Wolf Georg von Weissenbach
 
 
 
 
 
 
 
11. Christine von Weissenbach
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Martha von Konneritz
 
 
 
 
 
 
 
1. Katarina Velika
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Fridrih III, vojvoda od Holštajn-Gotorpa (=18, 30)
 
 
 
 
 
 
 
12. Christian Albert, Duke of Holstein-Gottorp
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Marija Elizabeta od Saksonije (=19, 31)
 
 
 
 
 
 
 
6. Christian August of Holstein-Gottorp, Prince of Eutin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Frederik III Danski
 
 
 
 
 
 
 
13. Frederika Amalija Danska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Sofija Amalija od Braunšvajg-Lineburga
 
 
 
 
 
 
 
3. Johana Elizabeta od Holštajn-Gotorpa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Frederick VI, Margrave of Baden-Durlach
 
 
 
 
 
 
 
14. Frederick VII, Margrave of Baden-Durlach
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Christine Magdalene, Countess Palatine of Zweibrücken-Kleeburg
 
 
 
 
 
 
 
7. Albertina Frederika od Badena-Durlaha
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Fridrih III, vojvoda od Holštajn-Gotorpa (=18, 24)
 
 
 
 
 
 
 
15. Princess Auguste Marie of Holstein-Gottorp
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Marija Elizabeta od Saksonije (=19, 25)
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

|bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}. Saint Petersburg: Typography of A. Suvorin, 1885. At Runivers.ru in DjVu and PDF formats

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Petar III Fjodorovič
Coat of Arms of Russian Empire.svg
Ruski imperatori
(17621796)

Naslednik:
Pavle I Petrovič