Katarina Velika

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Katarina Velika (film iz 1995).

Katarina II Aleksejevna Romanova
Katarina Velika, carica Rusije
Lični podaci
Puno ime	Sofija Avgusta Frederika fon Anhalt-Cerbst
Datum rođenja	(1729-05-02)2. maj 1729.
Mesto rođenja	Ščećin, Pomeranija, Pruska, danas Poljska
Datum smrti	17. novembar 1796.(1796-11-17) (67 god.)
Mesto smrti	Sankt Peterburg, Zimski dvorac, Ruska Imperija
Porodica
Supružnik	Petar III Fjodorovič
Potomstvo	Pavle I Petrovič, Ana Petrovna, Aleksej Grigorijevič Bobrinski
Roditelji	Kristijan Avgust, princ Anhal - Zerbsta Johana Elizabeta od Holštajn-Gotorpa
Dinastija	Askani (rođenjem) Romanovi (udajom)
Imperatorka sveruska
Period	9. jun 1762 — 17. novembar 1796. (34 god.)
Prethodnik	Petar III Fjodorovič
Naslednik	Pavle I Petrovič
Potpis
Monogram Katarine Velike

Katarina II Aleksejevna Romanova (rus. Екатерина II Алексеевна Романова), poznata kao Katarina Velika (rus. Екатерина Великая), rođena kao Sofija Avgusta Frederika fon Anhalt-Cerbst (nem. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst; Ščećin, 21. april 1729 — Sankt Peterburg, 6. novembar 1796) je bila carica Rusije od 28. juna 1762. do svoje smrti 6. novembra 1796. godine. Bila je primer prosvećenog vladara svoga vremena. Katarina Velika važi za jednu od najuticajnijih i najmoćnijih žena koje su imale vlast u svetskoj istoriji.

Dana 11. oktobra 1783. osnovala je Rusku akademiju kao državni organ za ruski jezik i književnost. Akademija postoji do četrdesetih godina XIX veka i od tada je deo Ruske akademije nauka. Zahvaljujući Ruskoj akademiji razvijali su se i slavenosrpski jezik i književnost. Donela je ustav iz 1767, poznat kao Nakaz, kojim je uvela bitne pravne reforme u carstvu. Za vreme njene 34-ogodišnje vladavine Rusija je dobila veliko teritorijalno proširenje ka zapadu, napravljeno je preko 70 novih gradova širom Rusije, kao i veliki broj škola i univerziteta. Među značajnijim institucijama koje je Katarina osnovala su Akademija nauke, Carska palata, muzej Ermitaž, Boljšojsko pozorište, Institut Smolni za mlade dame, Pavlova bolnica, Moskovsko sirotište i brojne druge. Prva je krenula sa štampanjem papirnog novca u Rusiji, i uvela je liberalne zakone vezane za prava robova u Rusiji, kojima je poboljšala njihov potlačeni status. U dva rata velikih razmera Katarina je oduzela brojne teritorije Osmanskom carstvu, veoma ih ugrozivši. Pobedosno je ratovala i sa Poljskom i Švedskom, šireći carstvo na zapad. Imala je i kratoktrajnu ali uspešnu vojnu invaziju na Persiju, koja je, nakon 6 meseci i nekoliko oružanih sukoba i opsada prekinuta zbog Katarinine smrti. Katarina je imala interakciju sa velikim intelektualcima tog vremena, i radila je na kulturnoj evropeizaciji Rusije, pa je samim tim Rusija pod njenom vlašću doživela kulturološki procvat, ali i veliki ekonomski napredak.

Život pre dolaska na vlast

Sofija Avgusta Frederika od Anhalt-Cerbsta, po nadimku „Smokvica“ (nem. Fighen), rođena je u Štetinu u Pruskoj (danas Ščećin u Poljskoj), od oca kneza Kristijana Avgusta od Anhalt-Cerbsta i majke, princeze Johane Elizabete od Holštajn-Gotorpa. Rođena je kao nemačka kneginja, u srodstvu sa budućim kraljevima Gustavom III od Švedske i Karlom XIII od Švedske.

Sofi je smatrala da je njeno detinjstvo proteklo uglavnom bez naročitih dešavanja; jednom je napisala svom dopisniku Baronu Grimu o svom detinjstvu napisala: „Ne vidim ništa zanimljivo u tome“. Iako je Sofi rođena kao princeza, njena porodica je imala vrlo malo novca; njen uspon na vlast podržali su bogati rođaci njene majke Joane, koji su bili i plemići i kraljevski srodnici. Više od 300 suverenih entiteta Svetog rimskog carstva, od kojih su mnogi bili prilično mali i nemoćni, stvorili su veoma konkurentan politički sistem u kojem su se različite kneževske porodice borile za prednost jedna nad drugom, često kroz političke brakove.

Za manje nemačke kneževske porodice, povoljan brak je bio jedno od najboljih sredstava za unapređenje njihovih interesa, a mlada Sofija je celog detinjstva bila negovana da postane žena moćnog vladara kako bi poboljšala položaj svoje kuće. Pored maternjeg nemačkog, Sofi je tečno govorila francuski, lingua franca evropskih elita u 18. veku. Mlada Sofi je dobila standardno obrazovanje za nemačku princezu iz 18. veka, koncentrišući se na bonton, francusku i luteransku teologiju.

Sofi je prvi put upoznala svog budućeg muža i drugog rođaka, budućeg Petra III Fjdoroviča, kada je imala 10 godina, 1739. Na osnovu njenih pisanja se može zaključiti da je smatrala da je Petar odvratan. Nije joj se svidela njegov bledi ten i njegova naklonost prema alkoholu. Kasnije je napisala da je ostala na jednom kraju zamka, a Petar na drugom. Godine 1744, ruska carica Jelisaveta odabrala je Sofiju za ženu svom sestriću Petru III od Rusije, svom izabranom nasledniku. Sofija je promenila ime u Katarina kada je preobraćena u rusku pravoslavnu veru. Brak je okarakterisan kao promašaj usled njenih neverstava. Brzo je postala popularna kod nekoliko političkih grupa koje su bile protiv njenog supruga.

Venčanje i vladavina Petra III

Izbor Sofije za ženu budućeg cara bio je rezultat afere Lopuhina, u kojoj su aktivno učestvovali grof Žan Arman de Lestok i pruski kralj Fridrih Veliki. Cilj je bio jačanje prijateljstva između Pruske i Rusije, slabljenje uticaja Austrije i svrgavanje kancelara Alekseja Bestužev-Rjumina, poznatog kao pristalice austrijskog saveza na koga se oslanjala vladajuća ruska carica Jelisaveta. Diplomatska intriga je propala, uglavnom zbog intervencije Sofijine majke, Johane Elizabet od Holštajn-Gotorpa.

Vrlo obrazovana, Katarina je bila ukorak sa novostima iz Rusije i ostatka Evrope. Dopisivala se sa mnogo velikih umova svog vremena, uključujući Voltera i Didroa. Godine 1762, nakon preseljenja u novi Zimski dvorac u Sankt Peterburgu, Petar je došao na tron kao Petar III od Rusije, ali njegova ekscentrična politika je otuđila grupe koje je Katarina pridobila. Grigorij Orlov, Katarinin tadašnji ljubavnik, bio je vođa zaverenika koji su proklamovali Katarinu kao vladara, a Petar je ubijen manje od šest meseci po dolasku na tron, 17. jula 1762. godine. Postojala je sumnja da je Katarina umešana u Petrovo ubistvo ali nikada nije dokazana.

Istorijski izveštaji prikazuju Johanu kao hladnu, uvredljivu ženu koja je volela tračeve i dvorske spletke. Njena glad za slavom bila je usredsređena na izglede njene ćerke da postane carica Rusije, ali Johana je takođe razbesnela Elizabetu, koja joj je na kraju zabranila ulazak u zemlju jer je navodno špijunirala za kralja Fridriha. Elizabeta je dobro poznavala porodicu i nameravala je da se uda za Johaninog brata Čarlsa Avgusta. On je umro je od malih boginja 1727. godine, pre nego što je venčanje moglo da se održi. Uprkos Johaninom mešanju, Elizabet je veoma volela Sofi, a Sofi i Petar su se na kraju venčali 1745.

Kada je Sofija stigla u Rusiju 1744. godine sa 15 godina, trudila se da se dodvori ne samo Elizabeti, već i Elizabetinom mužu Alekseju Razumovskom i ruskom narodu u celini. Ona se revnosno bavila učenjem ruskog jezika, ustajući kasno uveče da bi obnovila lekcije u spavaćoj sobi. Boravak do kasno u noć na oštroj ruskoj hladnoći doveo je do toga da se razboli od upale pluća, iako je preležala i oporavila se. U svojim memoarima je napisala da je tada donela odluku da uradi sve što je potrebno i da izjavi da veruje u sve što se od nje traži da bi postala kvalifikovana da nosi krunu. Iako je savladala jezik, zadržala je nemački naglasak koji nikada nije uspela da ukloni.

Sofi se u svojim memoarima prisećala da se, čim je stigla u Rusiju, razbolela od pleuritisa koji ju je zamalo ubio. Svoje preživljavanje pripisivala je čestim puštanjima krvi; u jednom danu, dobijala je četiri flebotomije. Protivljenje njene majke ovoj praksi donelo joj je Caričinu nemilost. Kada je Sofijina situacija izgledala očajno, njena majka je želela da je ispovedi luteranski pastor. Međutim, probudivši se iz delirijuma, Sofi je rekla: Ne želim nikakvog luterana; želim svog pravoslavnog sveštenika". To ju je dodatno podiglo u očima carice.

Sofijin otac, pobožni nemački luteran, protivio se prelasku svoje ćerke u pravoslavlje. Uprkos njegovim prigovorima, 28. juna 1744. godine, Ruska pravoslavna crkva je primila Sofiju u svoje redove. Tada je uzela novo ime Katarina (Jekaterina ili Ekaterina) i (veštački) matronim Aleksejevna (Aleksejevna, ćerka Alekseja), tako da je po svemu bila imenjakinja Katarine I Aleksejevne, majke Elizabete i bake Petra III. Sledeće godine, 21. avgusta 1745, dugo planirani dinastički brak između Katarine i Petra konačno se dogodio u Sankt Peterburgu. Ona je nedavno napunila 16 godina. Njen otac nije otputovao u Rusiju na venčanje.

Mladenci su prešli da žive u palatu Oranijanbaum, koja je dugi niz godina ostala rezidencija mladog dvora. Odatle su upravljali vojvodstvom (koje je zauzimalo manje od trećine sadašnje nemačke države Šlezvig-Holštajn, uključujući i deo Šlezviga koji je okupirala Danska) da bi stekli iskustvo za upravljanje Rusijom.

Osim što je pružilo bračno iskustvo, brak je bio neuspešan; godinama nije bio konzumiran zbog mentalne nezrelosti Petra III. Nakon što je Petar uzeo ljubavnicu, Katarina se povezala sa drugim istaknutim dvorskim ličnostima. Ubrzo je postala popularna kod nekoliko moćnih političkih grupa koje su se suprotstavljale njenom mužu. Dosađujući se svom mužu, Katarina je postala strastveni čitalac knjiga, uglavnom na francuskom. Ona je omalovažavala svog muža zbog njegove odanosti čitanju s jedne strane „luteranskih molitvenika, a sa druge istorije i suđenja nekim drumskim pljačkašima koji su bili obešeni ili izlomljeni na točku“.

U tom periodu je prvi put pročitala Voltera i druge filozofe francuskog prosvetiteljstva. Kako je naučila ruski, sve više se interesovala za književnost svoje usvojene zemlje. Konačno, Tacitovi Anali su izazvali ono što je ona nazvala „revolucijom“ u njenom tinejdžerskom umu, jer je Tacit bio prvi intelektualac kojeg je pročitala a koji je razumeo politiku moći onakva kakva jeste, a ne onakva kakva bi trebalo da bude. Posebno ju je impresionirao njegov argument da se ljudi ne ponašaju iz svojih navodnih idealističkih razloga, već je umesto toga naučila da traži „skrivene i interesne motive“.

Prema Aleksandru Hercenu, koji je uredio verziju Katarininih memoara, Katarina je imala svoju prvu seksualnu vezu sa Sergejem Saltikovom dok je živela u Oranijenbaumu, jer njen brak sa Petrom još nije bio zaključen, kako je Katarina kasnije tvrdila. Bez obzira na to, Katarina će na kraju ostaviti konačnu verziju svojih memoara svom sinu, budućem Pavlu I, u kojima je objasnila zašto je Pavle bio Petrov sin. Saltikov je bio korišćen da učini Petra ljubomornim i ona nije želela da ima dete sa njim; Katarina je želela i sama da postane carica, a nije želela drugog prestolonaslednika; međutim, Elizabeta je ucenjivala Petra i Katarinu da naprave naslednika. Petar i Katarina su bili umešani u rusku vojnu zaveru iz 1749. da krunišu Petra (zajedno sa Katarinom) umesto Elizabete. Kao rezultat ove zavere, Elizabeta je verovatno želela da uskrati i Katarini i Petru bilo kakva prava na ruski presto. Elizabeta je, dakle, dozvolila Katarini da ima seksualne kombinacije tek nakon što je novi zakonski naslednik, Katarinin i Petrov sin Pavle, preživeo i delovao jako.

Car Petar III i njegova supruga, buduća Katarina Velika. Vladao je samo šest meseci, a umro je 17. jula 1762. godine.

Nakon toga, Katarina je tokom godina održavala seksualne veze sa mnogim muškarcima, uključujući Stanislava Avgusta Ponjatovskog, Grigorija Grigorijeviča Orlova (1734–1783), Aleksandra Vasilčikova, Grigorija Potemkina, Ivana Rimskog-Korsakova i druge. Sprijateljila se sa princezom Ekaterinom Voroncovom-Daškovom, sestrom zvanične ljubavnice njenog muža. Po Daškovu, on je upoznao Katarinu sa nekoliko moćnih političkih grupa koje su se suprotstavljale njenom mužu; međutim, Katarina je bila umešana u vojne planove protiv Elizabete sa verovatnim ciljem da se kasnije otarasi Petra III, od najranije 1749. godine.

Temperament Petra III postao je prilično nepodnošljiv za one koji su boravili u palati. Ujutru bi najavljivao vežbe-testove muškim slugama, koji su se kasnije pridruživali Katarini u njenoj sobi da pevaju i igraju do kasnih sati.

Godine 1759. Katarina je zatrudnela sa svojim drugim detetom, Anom, koja je živela samo 14 meseci. Zbog raznih glasina o Katarininom promiskuitetu, Petar je naveden da veruje da on nije detetov biološki otac i poznato je da je rekao: Idi do đavola! kada je Katarina ljutito odbacila njegovu optužbu. Zbog toga je veći deo ovog vremena provela sama u svom privatnom budoaru da bi se sakrila od Petra. U prvoj verziji svojih memoara, koju je uredio i objavio Aleksandar Hercen, Katarina je snažno implicirala da je pravi otac njenog sina Pavla nije Petar, već Saltikov.

Katarina se u svojim memoarima prisetila svog optimističkog i odlučnog raspoloženja pre svog stupanja na presto: Govorila sam sebi da sreća i nesreća zavise od nas samih. Ako se osećate nesrećno, uzdignite se iznad nesreće i postupite tako da vaša sreća bude nezavisna od svih mogućnosti.

Nakon smrti Elizabete 5. januara 1762. (25. decembra 1761), Petar je nasledio presto kao car Petar III. Carski par se preselio u novi Zimski dvorac u Sankt Peterburgu. Careva ekscentričnost i politike, uključujući njegovo veliko divljenje pruskom kralju Fridrihu II, otuđili su iste grupe koje je Katarina držala kao saveznike. Rusija i Pruska su se međusobno borile tokom Sedmogodišnjeg rata (1756–1763), a ruske trupe su okupirale Berlin 1761. Petar je podržao Fridriha II, nagrizajući veliki deo njegove podrške među plemstvom. On je prekinuo ruske operacije protiv Pruske, a Fridrih je predložio podelu poljskih teritorija sa Rusijom. Petar je takođe intervenisao u sporu između svog vojvodstva Holštajn i Danske oko pokrajine Šlezvig. Kao vojvoda od Holštajn-Gotorpa, Petar je planirao rat protiv Danske, tradicionalnog saveznika Rusije protiv Švedske.

U julu 1762, jedva šest meseci nakon što je postao car, Petar se zadržao u Oranijenbaumu sa svojim dvorjanima i rođacima rođenim u Holštajnu, dok je Katarina živela u drugoj palati u blizini. U noći 8. jula 1762. (27. juna 1762.), Katarina je dobila vest da je njen otuđeni muž uhapsio jednog od njenih saučesnika i da će puč koji su planirali morati da se dogodi odmah. Sledećeg dana je napustila palatu i otišla u Ismailovski puk, gde je održala govor tražeći od vojnika da je zaštite od njenog muža. Katarina je zatim otišla sa Ismailovskim pukom u kasarnu Semenovski, gde je sveštenstvo čekalo da je hirotoniše za ruskog suverena i tako je započela je svoju vladavinu kao carica Rusije kao Katarina II. Ona je uhapsila svog muža i primorala ga da potpiše dokument o abdikaciji, ne ostavljajući nikome da ospori njeno stupanje na presto.

Sedamnaestog jula 1762. — osam dana nakon puča koji je zadivio svet i samo šest meseci nakon njegovog stupanja na presto — Petar III je umro u Ropši, verovatno od ruke Alekseja Orlova (mlađeg brata Grigorija Orlova, tada dvorski miljenik i učesnik prevrata). Petar je navodno ubijen, ali se ne zna kako je umro. Zvanični uzrok, nakon obdukcije, bio je težak bol prouzrokovan hemoroidnom kolikom i moždani udar.

U vreme svrgavanja Petra III, drugi potencijalni rivali za presto uključivali su Ivana VI (1740–1764), koji je od šest meseci bio zatvoren u Šliselburgu na Ladoškom jezeru i za koji se smatralo da je lud. Ivan VI je ubijen tokom pokušaja njegovog oslobađanja u okviru neuspelog puča protiv Katarine. Kao i Elizabeta pre nje, Katarina je dala stroga uputstva da Ivan treba da bude ubijen u slučaju takvog pokušaja. Žena kasnije poznata kao princeza Tarakanova (s. 1745–1775) bila je još jedan potencijalni rival.

Iako Katarina nije poticala iz dinastije Romanov, njeni preci su uključivali članove dinastije Rjurikova, koja je prethodila Romanovima kao vladarima Rusije. Ona je nasledila svog muža na mestu carice, po uzoru na caricu Katarinu I, koja je nasledila svog muža Petra Velikog 1725. Katarinin status je predmet debate među istoričarima, bilo kao regentkinje ili kao uzurpatorke, prihvatljivom samo za vreme maloletnosti njenog sina, velikog vojvode Pavla.

Vladavina (1762–1796)

Katarina je krunisana u Uspenskoj sabornoj crkvi u Moskvi 22. septembra 1762. Njeno krunisanje označava stvaranje jednog od glavnih blaga dinastije Romanov, Carske krune Rusije, koju je dizajnirao švajcarsko-francuski dvorski draguljar sa dijamantima Žeremi Pauzi. Inspirisana vizantijskim dizajnom, kruna je napravljena od dve polusfere, jedne zlatne i jedne srebrne, koje predstavljaju Istočno i Zapadno Rimsko Carstvo, podeljene lisnatim vencem i pričvršćene niskim obručem.

Kruna sadrži 75 bisera i 4.936 indijskih dijamanata koji formiraju lovorovo i hrastovo lišće, simbole moći i snage, a na vrhu je rubin od 398,62 karata koji je ranije pripadao carici Elizabeti i dijamantski krst. Kruna je napravljena za rekordna dva meseca i bila je teška dva kilograma i trista grama Od 1762. Velika carska kruna bila je krunska kruna svih imperatora Romanovih do ukidanja monarhije 1917. godine. To je jedno od glavnih blaga dinastije Romanov i sada je izloženo u Palati oružja Moskovskog Kremlja.

Spoljna politika

Rusko carstvo 1792. godine

Katarinin ministar spoljnih poslova, Nikita Ivanović Panin, imao je značajan uticaj od početka njene vladavine. Iako bistar državnik, Panin je posvetio mnogo pažnje i milione rubalja kreiranju „Severnog saveza“ između Rusije, Pruske, Poljske, Švedske i moguće, Velike Britanije, da se suprotstavi moći Habzburške lige. Kada je postalo jasno da ovaj plan nije uspeo, Panin je izgubio poverenje i 1781. razrešen je dužnosti. Katarina ga je zamenila Ivanom Ostermanom (na funkciji 1781–1797).

Katarina je 1764. postavila Stanislava Ponjatovskog, bivšeg ljubavnika, na poljski presto. Rusija je dobila najveći deo Poljske kroz deobu između Rusije, Austrije i Pruske (1772, 1793. i 1795). Katarina je preuzela vodeću ulogu u deobi Poljske, koristeći činjenicu da je zemlja bila vođena decentralizovanom i nemoćnom vladom, da je podeli između Pruske i Austrije. Ova deoba Poljske pomogla je da se održi ravnoteža moći u istočnoj Evropi XVIII veka.

Katarina je od Rusije napravila dominantnu silu na Bliskom istoku, nakon Prvog rusko-turskog rata (1768—1774). Pokušala je da napravi podelu evropskog dela Otomanske imperije po poljskom modelu, ali je postigla znatno manji uspeh. Anektirala je Krim 1783, manje od devet godina pošto je postao samostalan kao rezultat prvog rata Rusije i Turske. Otomanska imperija je započela Rusko-turski rat (1787—1792) za vreme Katarinine vladavine. Ovaj rat se završio Mirovnim sporazumom iz Jašija koji je legitimisao rusko pravo na Krim.

Na evropskoj političkoj sceni Katarina je igrala značajnu ulogu kao posrednik u Ratu za bavarsko nasleđe (1778—1779) između Pruske i Austrije. Godine 1780. postavila je grupu predviđenu da brani neutralne dostave protiv Velike Britanije tokom Američke revolucije.

Katarina je pristala na trgovački ugovor sa Velikom Britanijom 1766. godine, ali nije uspela da postigne potpuni vojni savez. Iako je videla prednosti u prijateljskim odnosima sa Britancima, bila je oprezna u pogledu povećanja moći Britanije nakon njene potpune pobede u Sedmogodišnjem ratu, koji je ugrozio evropsku ravnotežu snaga.

Od 1788. do 1790, Rusija je bila u ratu sa Švedskom, koji je vodio Katarinin rođak, švedski kralj. Gustav III je započeo rat da bi preuzeo baltičke teritorije koje je izgubio od Rusije 1720. godine. Očekujući da lako savladaju Ruse, Šveđani su se suočili sa velikim ljudskim i teritorijalnim gubicima. Pošto je Danska objavila rat 1789, stvari na Švedskoj strani su izgledale loše. Ipak, 1790. Šveđani su organizovali kontraofanzivu. Ovo je kulminiralo Bitkom kod Svensksuda (današnji Ruotsinsalmi u Finskoj), 9. i 10. jula 1790. godine. Ruska mornarica predvođena knezom Nasaom, imala je 32 veća i 200 manjih borbenih brodova, 1200 topova i 14.000 ljudi. Šveđani, kojima su komandovali Gustav i pukovnik Karl Olaf Kronsted, su imali 200 manjih i većih brodova, 1.000 topova i 12.500 ljudi. Ruski brodovi su imali problem sa navođenjem topova u teškim vodama, koji ukotvljeni Šveđani nisu imali. Na kraju bitke, Rusija je izgubila 50 do 60 brodova i 9.500 ljudi. Šveđani su izgubili 6 brodova i između 6 i 7 hiljada ljudi. Mir je potpisan 14. avgusta, vraćajući sve osvojene teritorije odgovarajućim nacijama, i trajao je 20 godina.

Tokom svoje vladavine, Katarina je proširila granice Ruskog carstva za oko 520.000 km² (200.000 sq mi), pridodajući Novorusiju, Krim, Severni Kavkaz, desnu Ukrajinu, Belu Rusiju, Litvaniju i Kurlandiju na račun, uglavnom, dve konkurentsle sile — Osmanskog carstva i Poljsko-litvanske zajednice.

Katarina je proširila granice Ruske imperije ka jugu da bi apsorbovala Krimski kanat

Rusko-turski rat

Spomenik osnivačima Odese: Katarini i njenim pratiocima Žozeu de Ribasu, Fransoa Sen de Volanu, Platonu Zubovu i Grigoriju Potemkinu

Petar Veliki je stekao uporište na jugu, na ivici Crnog mora, tokom pohoda na Azov . Katarina je završila osvajanje juga, čime je Rusija postala dominantna sila na Balkanu nakon rusko-turskog rata 1768–1774 . Rusija je nanela neke od najtežih poraza koje je ikada pretrpelo Osmansko carstvo, uključujući bitku kod Česme (5–7. jula 1770) i bitku kod Kagula (21. jul 1770). Godine 1769., u poslednjem velikom napadu Krimskog kanata i Nogajske horde, koji je opustošio teritorije pod ruskom kontrolom u Ukrajini, zarobljeno je do 20.000 robova.

Ruske pobede su omogućile zemlji pristup Crnom moru i Katarininoj vlasti mogućnost da inkorporira današnju južnu Ukrajinu, gde su Rusi osnovali nove gradove Odesu, Nikolajev, Jekaterinoslav (bukvalno: „Slava Katarine“, danas Dnjepar) i Herson. Kučukkainardžijskim mirom, potpisanim 10. jula 1774. godine, Rusima su date teritorije Azov, Kerč, Jenikale, Kinburn i mali pojas crnomorske obale između reka Dnjepar i Bug Ugovor je takođe uklonio ograničenja ruskog pomorskog i komercijalnog saobraćaja u Azovskom moru, Rusiji dao položaj zaštitnika pravoslavnih hrišćana u Otomanskom carstvu i učinio Krim protektoratom Rusije.

Godine 1770. Državni savet Rusije je objavio politiku u korist eventualne nezavisnosti Krima. Katarina je imenovala Šahin Giraja, vođu krimskih Tatara, da bude na čelu krimske države i da održava prijateljske odnose sa Rusijom. Njegov period vladavine pokazao se razočaravajućim nakon uzastopnih napora da podupre svoju vlast vojnom silom i novčanom pomoći. Konačno, Katarina je anektirala Krim 1783. godine. Palata Krimskog kanata prešla je u ruke Rusa. Godine 1787. Katarina je vodila trijumfalnu povorku na Krimu, što je uticalo da se izazove sledeći rusko-turski rat.

Osmanlije su ponovo započele neprijateljstva sa Rusijom u rusko-turskom ratu 1787–1792 . Ovaj rat je bio još jedna katastrofa za Osmanlije, okončan je Jasijskim ugovorom (1792), koji je legitimisao rusko pravo na poluostrvo Krim i Rusiji dodelio oblast Jedisana.

Rusko-persijski rat

U Georgijevskom ugovoru (1783), Rusija je pristala da zaštiti Gruziju od bilo kakvih novih invazija i daljih političkih težnji njihovih persijskih suzerena. Katarina je povela novi rat protiv Persije 1796. nakon što su Persijanci, pod novim kraljem Aga Mohamedom Kanom, ponovo napali Gruziju i uspostavili svoju vlast 1795. godine, proteravši novoosnovane ruske garnizone na Kavkazu. Međutim, krajnji cilj ruske vlade bio je da svrgne antiruskog šaha (kralja) i da ga zameni njegovim polubratom Mortezom Koli Kana, koji je prebegao u Rusiju i imao je proruske stavove.

Očekivalo se da će ruski korpus od 13.000 vojnika predvoditi iskusni general Ivan Gudovič, ali je carica poslušala savet svog ljubavnika, kneza Zubova, i poverila komandu njegovom mladom bratu, grofu Valerijanu Zubovu . Ruske trupe su krenule iz Kizljara u aprilu 1796. i 10. maja jurišale na ključnu tvrđavu Derbent . Događaj je veličao dvorski pesnik Deržavin u svojoj odi; kasnije je ogorčeno komentarisao Zubovljev neslavni povratak sa ekspedicije u drugoj čuvenoj pesmi.

Do sredine juna 1796, Zubovljeve trupe su lako preplavile većinu teritorije današnjeg Azerbejdžana, uključujući tri glavna grada — Baku, Šemahu i Gandžu. Do novembra su bili stacionirani na ušću reka Araks i Kura, spremni da napadnu kopneni deo Irana. Ovog meseca Katarina je umrla, a njen sin i naslednik Pavle I, koji je mrzeo što Zubovi imaju drugačije planove za vojsku, naredio je trupama da se povuku u Rusiju. Ovaj preokret je izazvao frustraciju i neprijateljstvo moćnih Zubova i drugih oficira koji su učestvovali u pohodu; mnogi od njih bi bili među zaverenicima koji su dogovorili Pavlovo ubistvo pet godina kasnije.

Odnosi sa Zapadnom Evropom

Katarina je žudela za priznanjem kao prosvećeni suveren. Odbila je vojvodstvo Holštajn-Gotorp, koje je imalo luke na obali Atlantskog okeana i uzdržalo se od stacioniranja ruske vojske u Nemačkoj. Umesto toga, ona je bila utemeljitelj ruske uloge, kakvu je Britanija kasnije igrala tokom većeg dela 19. i ranog 20. veka, kao međunarodni posrednik u sporovima koji su mogli, ili jesu, doveli do rata. Bila je posrednik u ratu za bavarsko nasleđe (1778–1779) između nemačkih država Pruske i Austrije. Godine 1780. osnovala je Ligu oružane neutralnosti, dizajniranu da odbrani neutralni brod od pretresa britanske kraljevske mornarice tokom Američkog rata za nezavisnost.

Od 1788. do 1790. Rusija je vodila rat protiv Švedske koji je podstakao Katarinin rođak, švedski kralj Gustav III, koji je očekivao da će pregaziti ruske armije koje su još uvek bile u ratu protiv Osmanlija i nadao se da će direktno udariti na Sankt Peterburg. Ali ruska Baltička flota je zaustavila kraljevsku švedsku mornaricu u bici kod Hoglanda (jula 1788), a švedska vojska nije uspela da napreduje. Danska je objavila rat Švedskoj 1788. Nakon odlučujućeg poraza ruske flote u bici kod Svensksunda 1790. godine, strane su potpisale Ugovor iz Varale (14. avgusta 1790.), vraćajući sve osvojene teritorije njihovim vlasnicima i potvrđujući aboski mir. Rusija je trebalo da zaustavi svako mešanje u unutrašnje stvari Švedske. Gustavu III su plaćene velike sume i mir je nastupio na 20 godina čak i uprkos atentatu na Gustava III 1792.

Podele Poljsko-litvanskog komonvelta

Katarina je 1764. na poljski presto postavila svog bivšeg ljubavnika Stanislava Avgusta Ponjatovskog . Iako je ideja o podeli Poljske potekla od Fridriha II Pruskog, Katarina je preuzela vodeću ulogu u ovom pitanju 1790-ih. Godine 1768. formalno je postala zaštitnik političkih prava disidenata i seljaka Poljsko-litvanske zajednice, što je izazvalo antiruski ustanak u Poljskoj, Konfederacija iz Barae (1768–1772), koju je podržala Francuska. Nakon što su pobunjenici, francuski i evropski dobrovoljci i savezničko Otomansko carstvo bili poraženi, uspostavila je u Komonveltu sistem vlasti koji je u potpunosti kontrolisalo Rusko carstvo preko Stalnog saveta, pod nadzorom ambasadora i izaslanika.

U strahu da bi majski ustav Poljske (1791) mogao dovesti do ponovnog oživljavanja moći Poljsko-litvanske zajednice i da bi rastući demokratski pokreti unutar Komonvelta mogli postati pretnja evropskim monarhijama, Katarina je odlučila da se uzdrži od svoje planirane intervencije u Francuskoj i da umesto toga interveniše u Poljskoj. Ona je pružila podršku poljskoj antireformskoj grupi poznatoj kao trgovička konfederacija. Posle poraza poljskih lojalističkih snaga u Poljsko-ruskom ratu 1792. i u ustanku Kostjuško (1794), Rusija je završila podelu Poljske, podelivši svu preostalu teritoriju Komonvelta sa Pruskom i Austrijom (1795).

Odnosi sa Kinom

Kineski car Ćianlong bio je posvećen ekspanzionističkoj politici u centralnoj Aziji i video je Rusko carstvo kao potencijalnog rivala, što je stvaralo teške i neprijateljske odnose između Pekinga i Sankt Peterburga. Godine 1762. jednostrano je ukinuo Kjahtski sporazum, koji je regulisao karavansku trgovinu između dve imperije. Drugi izvor napetosti bio je talas džungarskih mongolskih begunaca iz kineske države koji su se sklonili kod Rusa.

Genocid nad Džungarima koji je počinila država Ćing naterao je mnoge Džungare da potraže utočište u Ruskoj imperiji, a to je bio i jedan od razloga za ukidanje sporazuma iz Kjahte. Katarina je primetila da je kineski car neprijatan i arogantan sused, jednom rekavši: „Neću umreti dok ne proteram Turke iz Evrope, potisnem ponos Kine i uspostavim trgovinu sa Indijom“. U pismu baronu de Grimu iz 1790. napisanom na francuskom, ona je cara Ćianlonga nazvala mon voisin chinois aux petits yeux („moja kineska komšinica sa malim očima“).

Odnosi sa Japanom

Na Dalekom istoku, Rusi su postali aktivni u lovu krzna na Kamčatki i Kurilskim ostrvima. Ovo je podstaklo interesovanje Rusije za otvaranje trgovine sa Japanom na jugu radi snabdevanja potrebštinama i hranom. Godine 1783. oluje su isterale japanskog pomorskog kapetana, Daikokuja Kodaju, na obalu Aleutskih ostrva, u to vreme ruske teritorije. Ruske lokalne vlasti su pomogle njegovim ljudima, a ruska vlada je odlučila da ga angažuje kao trgovinskog izaslanika. Dana 28. juna 1791. Katarina je napravila Daikokuji audijenciju u Carskom Selu. Nakon toga, 1792. godine, ruska vlada je poslala trgovinsku misiju u Japan, koju je vodio Adam Laksman. Tokugava šogunat je primio misiju, ali su pregovori propali.

Ocena spoljne politike

Nikolaj I, njen unuk, ocenio je spoljnu politiku Katarine Velike kao nepoštenu. Katarina nije uspela da postigne nijedan od početnih ciljeva koje je postavila. Njenoj spoljnoj politici je nedostajala dugoročna strategija i od samog početka je pravila niz grešaka. Izgubila je velike teritorije ruskog protektorata Komonvelta Poljske i Litvanije i prepustila svoje teritorije Pruskoj i Austriji. Komonvelt je postao ruski protektorat od vladavine Petra I, ali se on nije mešao u problem političkih sloboda disidenata koji se zalažu samo za svoje verske slobode. Katarina jeste pretvorila Rusiju u globalnu veliku silu, ne samo evropsku, već sa sasvim drugačijom reputacijom od onoga što je prvobitno planirala. Globalna trgovina ruskim prirodnim resursima i ruskim žitom izazvala je glad, gladovanje i strah od gladi u Rusiji. Njena dinastija je izgubila vlast zbog toga i zbog rata sa Austrijom i Nemačkom, rat kakav nije bio moguć bez Katarininih spoljnopolitičkih odluka i kursa.

Unutrašnja politika

Palata Petrovski u Moskvi, jedna od nekoliko palata koje je izgradila Katarina Velika

Na početku svoje vladavine Katarina je krenula u provođenje opšte političke reforme, rukovodeći se idejama Prosvetiteljstva. Sprovedene su reforme Senata (1763), sekularizacija crkvenih dobara (1764) i pripremljena je promena zakona. Oformljen je saziv zakonodavne komisije u kojoj su bili zastupljeni svi slojevi društva, osim zavisnog seljaštva, ali je komisija raspuštena pre nego što je počela da radi, na šta je verovatno imao uticaj ustanak pod vođstvom Jemeljana Ivanoviča Pugačeva (1773—1774).

Katarina je reorganizovala rusku provincijalnu administraciju, dajući vladi veću kontrolu nad seoskim područjima usled seoskih buna. Ovaj proces je završen 1775. Reforma je oformila provincije i distrikte koji su bili lakši za upravljanje od strane vlade. Hiljadu sedamsto osamdesetpete godine Katarina je izdala proglas kojim je dozvoljeno narodu da koristi presto kao zakonsko telo, oslobađa gospodstvo od državne službe i poreza, gospodske titule čini naslednim, i daje gospodstvu punu kontrolu nad njihovim kmetovima i zemljom. Dodatno, Katarina je dala zemlju u Ukrajini omiljenoj gospodi i dodelila im kmetove. Ohrabrivala je kolonijalizaciju Aljaske i drugih pokorenih teritorija.

Katarina je sprovodila uticaj zapada na Rusiju. Ipak, za razliku od Petra Velikog, obuzdala je silu i usredsredila se na provođenje individualnih akcija. Njene reforme su stigle i dalje nakon što je neuspešni ustanak Jemeljana Pugačeva potresao Istočnu Rusiju. Kao rezultat, Katarina je ostvarila nekoliko drastičnih reformi unutar ruskog društva. Prvo, uspostavila je Slobodno ekonomsko društvo, 1765, da bi ohrabrila modernizaciju poljoprivrede i industrije. Drugo, ohrabrivala je strane investicije namenjene nerazvijenim područjima. Treće, oslabila je cenzorski zakon i podržala obrazovanje gospodstva i srednje klase.

Njen ađutant u periodu 1777-1778 bio je Srbin Semjon Zorić (1743—1799).

Ekonomija i finansije

Ruski ekonomski razvoj bio je znatno ispod standarda u zapadnoj Evropi. Istoričar Fransoa Kruze piše da Rusija pod Katarinom:

nije imala ni slobodno seljaštvo, ni značajnu srednju klasu, ni pravne norme naklonjene ka privatnom preduzetništvu. Ipak, došlo je do početka industrije, uglavnom tekstilne u okolini Moskve i rada železara na Uralskim planinama, sa radnom snagom sačinjene uglavnom od vezanih kmetova.

Katarina je nametnula sveobuhvatan sistem državne regulacije aktivnosti trgovaca. Ta akcija je donelaneuspeh jer je suzila i gušila preduzetništvo i nije nagrađivala ekonomski razvoj. Imala je više uspeha kada je snažno podsticala migraciju Nemaca sa Volge, farmera iz Nemačke koji su se naselili uglavnom u regionu doline reke Volge. Oni su zaista pomogli u modernizaciji sektora koji je potpuno dominirao ruskom ekonomijom. Uveli su brojne novine u proizvodnji pšenice i mlevenju brašna, kulturi duvana, ovčarstvu i maloj proizvodnji.

Godine 1768. Asignaciona banka je dobila zadatak da izda prvi državni papirni novac. Otvoren je u Sankt Peterburgu i Moskvi 1769. godine. Nekoliko filijala banaka je kasnije osnovano u drugim gradovima, nazvanim državnim gradovima. Papirne novčanice su izdavane uz isplatu sličnih suma u bakarnom novcu. Pojava ovih asignacijskih rubalja bila je neophodna zbog velike državne potrošnje na vojne potrebe, što je dovelo do nestašice srebra u blagajni (transakcije, posebno u spoljnoj trgovini, obavljale su se gotovo isključivo srebrnim i zlatnicima). Asignacijske rublje kružile su ravnopravno sa srebrnom rubljom; bio je u toku tržišni kurs za ove dve valute. Upotreba ovih beleški nastavljena je do 1849.

Katarina je posvetila veliku pažnju finansijskoj reformi i u velikoj meri se oslanjala na savete kneza A. A. Vjazemskog. Ona je otkrila da reforma po komadima nije funkcionisala loše jer nije postojao opšti pogled na sveobuhvatan državni budžet. Novac je bio potreban za ratove i zahtevao je odbacivanje starih finansijskih institucija. Ključni princip su bile odgovornosti definisane funkcijom. Ustanovljen je Osnovnim zakonom od 7. novembra 1775. godine. Kancelarija za državne prihode Vjazemskog preuzela je centralizovanu kontrolu i do 1781. godine vlada je posedovala svoju prvu aproksimaciju državnog budžeta.

Zdravstvo

Katrina je javno zdravlje postavila kao prioritet. Iskoristila je ideje društvene teorije nemačkog kameralizma i francuske fiziokratije, kao i ruske presedane i eksperimente kao što su domovi za nezbrinutu decu. Godine 1764. pokrenula je Moskovski dom za pronalaske i bolnicu za ležanje. Godine 1763. otvorila je Pavlovu bolnicu, poznatu i kao Pavlovska bolnica. Naterala je vladu da prikupi i objavi vitalne statistike. Godine 1762. pozvao je vojsku da unapredi svoje medicinske usluge. Osnovala je centralizovanu medicinsku administraciju zaduženu za pokretanje energične zdravstvene politike. Katrina je odlučila da se vakciniše protiv malih boginja od strane Tomasa Dimsdejla, britanskog lekara. Iako se to smatralo kontroverznom metodom u to vreme, ona je uspela. Kasnije je vakcinisan i njen sin Pavel.

Katarina je tada pokušala da raširi vakcinaciju širom svog carstva i tada je izjavila: „Moj cilj je bio, svojim primerom, da spasem od smrti mnoštvo mojih podanika koji su, ne znajući vrednost ove tehnike, i uplašeni je, bili ostavljeni u opasnosti“. Do 1800. otprilike 2 milion vakcinacija (skoro 6% stanovništva) obavljeno je u Ruskoj imperiji. Istoričari smatraju njene napore uspešnim.

Kmetovi

Satira o Katarininom moralu i o rusko-turskom ratu iz 1791.

Zarobljeni ruski zvaničnici i aristokrate kojima sudi Pugačov

Prema popisu stanovništva od 1754. do 1762. godine, Katarina je posedovala 500.000 kmetova. Još 2.8 miliona pripadalo je ruskoj državi.

U vreme Katarine vladavine, vlastelinski plemićki sloj posedovao je kmetove, koji su bili vezani za zemlju koju su obrađivali. Deca kmetova su rođena u kmetstvu i radila su na istoj zemlji koju su obrađivali i njihovi roditelji. I pre vladavine Katarine, kmetovi su imali vrlo ograničena prava, ali nisu baš bili robovi. Iako im država tehnički nije dozvoljavala da poseduju imovinu, neki kmetovi su bili u stanju da akumuliraju dovoljno bogatstva da plate za svoju slobodu. Razumevanje zakona u carskoj Rusiji od strane svih delova društva često je bilo slabo, zakon je zbunjivao slojeve društva ili ga uopšte nisu razumeli, posebno u provincijama u kojima je živela većina kmetova. Zbog toga su neki kmetovi mogli da rade stvari kao što su gomilanje bogatstva. Da bi postali kmetovi, ljudi su ustupili svoje slobode zemljoposedniku u zamenu za njihovu zaštitu i podršku u teškim vremenima. Pored toga, oni su dobijali zemlju da obrađuju, ali su bili oporezovani određenim procentom svojih useva da bi ih dali svojim zemljoposednicima. To su bile privilegije na koje je kmet imao pravo i koje su plemići bili dužni da izvršavaju. Sve je to bilo tačno pre Katarine vladavine, a to je sistem koji je nasledila.

Katarina je pokrenula neke promene u kmetstvu. Ako plemić nije ispunio svoju stranu dogovora, kmetovi su mogli da podnesu žalbe protiv njega prateći odgovarajuće zakone. Katarina im je donela ovo novo pravo, ali više nisu mogli da joj se obraćaju direktno. To je učinila jer nije htela da joj smeta seljaštvo, ali nije htela da im da povoda za pobunu. Ovim činom dala je kmetovima legitiman birokratski status koji im je ranije nedostajao. Neki kmetovi su mogli da iskoriste svoj novi status u svoju korist. Na primer, kmetovi su mogli da podnesu zahtev za oslobođenje ako su bili u ilegalnom vlasništvu, a ljudima koji nisu bili plemići nije bilo dozvoljeno da poseduju kmetove. Neki kmetovi su se prijavljivali za slobodu i njihovi zahtevi su bili uslišeni. Osim toga, neki guverneri su slušali žalbe kmetova i kažnjenih plemića, ali to nikako nije bilo univerzalno.

Osim ovih, prava kmeta su bila veoma ograničena. Vlasnik zemlje je mogao da kazni svoje kmetove po svom nahođenju, a pod Katarinom Velikom stekao je mogućnost da svoje kmetove osuđuje na prinudni rad u Sibiru, kaznu koja je inače rezervisana za osuđene zločince. Jedino što plemić nije mogao učiniti svojim kmetovima bilo je da ih ubije. Život kmeta pripadao je državi. Istorijski gledano, kada su se kmetovi suočavali sa problemima koje nisu mogli sami da reše (kao što su nasilni gospodari), oni su se često obraćali autokrati, i nastavili da to čine tokom Katarine vladavine, ali je ona potpisala zakon koji je to zabranjivao. Iako nije želela da direktno komunicira sa kmetovima, ipak je napravila neke mere za poboljšanje njihovih klasnih uslova kao i za smanjenje veličine kmetstva. Na primer, preduzela je akcije da ograniči broj novih kmetova; eliminisala je mnoge načine na koji su ljudi postajali kmetovi, što je kulminiralo manifestom od 17. marta 1775. godine, koji je zabranjivao kmeta koji je jednom bio oslobođen da ponovo postane kmet.

Dok su većina kmetova bili zemljoradnici vezani za zemlju, plemić je mogao poslati svoje kmetove da izuče zanat ili da se školuju, kao i da ih zapošljavaju u preduzećima koja su isplaćivala plate. To se češće dešavalo za vreme Katarine vladavine zbog novih škola koje je osnovala. Samo na taj način – osim regrutacije u vojsku – kmet je mogao da napusti imanje za koje je bio odgovoran, ali je to korišćeno za prodaju kmetova ljudima koji nisu mogli da ih poseduju legalno zbog odsustva plemstva u inostranstvu.

Stav kmetova prema Katarini je bio pozitivan. Međutim, ako je caričina politika bila previše ekstremna ili previše nenaklonjena, ona se nije smatrala pravom caricom. U ovim slučajevima bilo je potrebno ovu „lažnu“ caricu zameniti „pravom“ caricom, ma ko ona bila. Pošto kmetovi nisu imali političku moć, bunili su se da bi preneli svoju poruku. Međutim, obično, ako se kmetovima nije dopadala politika carice, oni su plemiće videli kao pokvarene i zle, sprečavajući narod Rusije da komuniciraju sa dobronamernom caricom i pogrešno tumačeći njene uredbe. Međutim, oni su već bili sumnjičavi prema Katarini po njenom ustupanju jer je poništila akt Petra III koji je suštinski oslobodio kmetove koji pripadaju pravoslavnoj crkvi. Naravno, kmetovima se nije dopalo kada je Katarina pokušala da im oduzme pravo da joj upućuju molbe jer su se osećali kao da je prekinula njihovu vezu sa autokratom i njihovu moć da joj se obraćaju. Daleko od prestonice, mnogi kmetovi su bili zbunjeni oko okolnosti koje su Katarinu dovele na presto.

Seljaci su bili nezadovoljni i zbog mnogih drugih faktora, uključujući propadanje useva i epidemije, posebno su bili nezadovoljni tokom velike epidemije 1771. godine . Plemići su nametali strožiju vladavinu nego ikada, smanjujući zemlju svakog kmeta i ograničavajući njihove slobode, počev od 1767. Njihovo nezadovoljstvo dovelo je do rasprostranjenih izbijanja nasilja i nereda tokom Pugačovljevog ustanaka 1774. Kmetovi su verovatno sledili nekoga ko se pretvarao da je prava carica zbog osećaja nepovezanosti sa Katarinom i njenom politikom koja je osnaživala plemiće, ali ovo nije bio prvi put da su sledili pretendenta pod Katarininom vladavinom. Pugačov je pravio priče o sebi kako se ponašao kako treba da pravi car, pomaže običan narod, sluša njihove probleme, moli se za njih i uopšte se ponaša kao svetac, i to je pomoglo da se seljaci i kmetovi, sa njihovim veoma konzervativnim vrednostima, okupe u njegov tabor. Pobuna je na kraju propala i u stvari se izjalovila jer je Katarina bila odgurnuta od ideje o oslobođenju kmetova nakon nasilnog ustanka. Pod Katarininom vlašću, uprkos njenim prosvećenim idealima, kmetovi su uglavnom bili nesrećni i nezadovoljni.

Obrazovanje

Katarina posećuje ruskog naučnika Mihaila Lomonosova

Katarini su zapadnoevropske filozofije i kultura bile bliske, i želela je da se okruži istomišljenicima u Rusiji. Verovala je da bi se mogla stvoriti „nova vrsta ličnosti“ uvođenjem ruske dece u sistem evropskog obrazovanja. Katarina je verovala da obrazovanje može da promeni srca i umove ruskog naroda i da ih odvrati od stanja zaostalosti. To je značilo razvoj pojedinaca i intelektualno i moralno, pružanje znanja i veština, i negovanje osećaja građanske odgovornosti. Njen cilj je bio da modernizuje obrazovanje širom Rusije.

Katarina je imenovala Ivana Betskoja za svog savetnika za obrazovna pitanja. Preko njega je prikupljala informacije iz Rusije i drugih zemalja o obrazovnim institucijama. Konsultovala je britanske pionire obrazovanja, posebno prečasnog Danijela Dumareska i dr Džona Brauna. Godine 1764. poslala je Dumareska da dođe u Rusiju i potom ga imenovala u prethodno formiranu prosvetnu komisiju. Komisija je proučavala reformske projekte koje je prethodno postavio I. I, Šuvalov za vreme Elizabete i Petra III. Oni su podneli preporuke za uspostavljanje opšteg sistema obrazovanja za sve ruske pravoslavne podanike od 5 do 18 godina, isključujući kmetove. Međutim, ni po jednoj preporuci komisije nije preduzeto ništa zbog pozivanja Zakonodavne komisije. U julu 1765, Dumaresk je pisao dr Džonu Braunu o problemima komisije i dobio je dugačak odgovor koji je sadržao veoma opšte i opširne predloge za obrazovne i društvene reforme u Rusiji. Dr Braun je tvrdio da u demokratskoj zemlji obrazovanje treba da bude pod kontrolom države i zasnovano na obrazovnom kodeksu. Takođe je stavio veliki naglasak na „pravilno i delotvorno obrazovanje ženskog pola“; dve godine ranije, Katarina je zadužila Ivana Beckoja da izradi Opšti program za obrazovanje mladih oba pola. Ovaj rad je naglasio negovanje stvaranja 'nove vrste ljudi' odgajanih u izolaciji od štetnog uticaja zaostale ruske sredine. Osnivanje Moskovskog doma za nezbrinutu decu bio je prvi pokušaj da se taj cilj ostvari. Domu je imao cilj da prihvata siromašnu i vanbračnu dece te da ih obrazuje na bilo koji način koji država smatra odgovarajućim. Pošto Moskovski dom nije osnovan kao institucija koju finansira država, predstavljao je priliku za eksperimentisanje sa novim obrazovnim teorijama. Međutim, Dom je bio neuspešan, uglavnom zbog izuzetno visoke stope smrtnosti, što je sprečilo cilj da se brojna deca razviju u prosvetljene lojalne građane kakve je država želela.

Smoljni institut, prvi ruski institut za plemićke devojke i prva evropska državna visokoškolska ustanova za žene

Nedugo nakon osnivanja moskovskog Doma za nezbrinutu decu, na podsticaj svog faktotuma, Ivana Beckoga, napisala je priručnik za obrazovanje male dece, polazeći od ideja Džona Loka, i osnovala je čuveni Smoljni institut 1764. godine, prvi te vrste. u Rusiji. Institut je u početku primao samo mlade devojke iz reda plemićke elite, da bi na kraju počeo da prima i devojke rođene u porodicama koje su pripadale sitnom plemstvu. Devojke koje su pohađale Institut Smoljni, nazvane smoljnake, često su bile optuživane da ne znaju sve što se dešavalo u svetu van zidova zgrada Smoljnog, u okviru kojih su sticale znanje francuskog, muzike i plesa, uz potpunu strahopoštovanje prema monarhu. Centralno mesto u filozofiji pedagogije instituta bilo je strogo sprovođenje discipline. Trčanje i igre su bili zabranjeni, a zgrada je bila posebno hladna jer se verovalo da je previše toplote štetno za telo u razvoju, kao i prekomerna igra.

Od 1768. do 1774. godine nije postignut napredak u uspostavljanju nacionalnog školskog sistema. Međutim, Katarina je nastavila da istražuje pedagoške principe i praksu drugih zemalja i izvršila mnoge druge obrazovne reforme, uključujući remont kadetskog korpusa 1766. Korpus je tada počeo da uzima decu od malih nogu i da ih obrazuje do 21. godine, sa proširenim nastavnim planom i programom koji je uključivao nauke, filozofiju, etiku, istoriju i međunarodno pravo. Ove reforme u Kadetskom korpusu uticale su na nastavne planove Pomorskog kadetskog korpusa i Inžinjerijske i artiljerijske škole. Nakon rata i poraza od Pugačova, Katarina je postavila obavezu osnivanja škola u guberniji — pokrajinskoj podjedinici Ruskog carstva kojom je upravljao guverner — u odbore za socijalno staranje.

Do 1782. Katarina je organizovala još jednu savetodavnu komisiju da pregleda informacije koje je prikupila o obrazovnim sistemima brojnih različitih zemalja. Jedan sistem koji se posebno istakao proizveo je matematičar Franc Aepinus. On se snažno zalagao za usvajanje austrijskog trostepenog modela trivijalnih, pravih i normalnih škola na nivou sela, grada i pokrajinskih prestonica.

Pored savetodavne komisije, Katarina je osnovala Komisiju nacionalnih škola pod vođstvom Petra Zavadovskog. Ova komisija je bila zadužena za organizovanje nacionalne mreže škola, kao i za obuku nastavnika i pravljenje udžbenika. Dana 5. avgusta 1786. godine donesen je Ruski statut narodnog obrazovanja. Statut je uspostavio dvostepenu mrežu gimnazija i osnovnih škola u prestonicama gubernija koje su bile besplatne, otvorene za sve besplatne razrede (ne za kmetove) i sa zajedničkim obrazovanjem. Takođe je detaljno propisivao predmete koji će se predavati u svakom uzrastu i način nastave. Pored toga što je komisija prevela udžbenike, nastavnicima je dostavljen „Vodič za učitelje“. Ovaj rad, podeljen u četiri dela, bavio se nastavnim metodama, predmetom, ponašanjem nastavnika i školskom administracijom.

Uprkos ovim naporima, kasniji istoričari 19. veka uglavnom su bili kritični. Neki su tvrdili da Katarina nije obezbedila dovoljno novčanih sredstava potrebnih za uspostavljanje svog novog obrazovnog programa. Dve godine nakon sprovođenja Katarininog programa, član Nacionalne komisije izvršio je inspekciju uspostavljenih institucija. Širom Rusije, inspektori su naišli na nejednak odgovor. Iako je plemstvo davalo značajne svote novca za ove ustanove, ono je radije slalo sopstvenu decu u privatne, prestižne ustanove. Takođe, meštani su se okretali protiv mlađih škola i njihovih pedagoških metode. Ipak, do kraja Katarinine vladavine, oko 62.000 učenika školovalo se u oko 549 državnih institucija. Iako je to značilo značajno poboljšanje, radilo se o malom broju, u poređenju sa veličinom ruskog stanovništva.

Crkveni odnosi

Katarina II u ruskoj narodnoj nošnji

Katarinina okrenutost ka svemu ruskom (uključujući i pravoslavlje), možda je podstaklo njenu ličnu ravnodušnost prema religiji. Nacionalizovala je svu crkvenu zemlju da bi platila svoje ratove, uveliko je ispraznila manastire i primorala većinu preostalih sveštenika da prežive kao zemljoradnici ili od naknada za krštenja i druge službe. Vrlo malo pripadnika plemstva je ulazilo u crkvu, koja je postala još manje važna nego što je bila. Nije dozvolila neistomišljenicima da grade kapele, a suzbila je versko neslaganje nakon početka Francuske revolucije.

U mnogo čemu, Pravoslavna crkva nije prošla ništa bolje od drugih religija tokom vladavine Katarine. Pod njenim vođstvom dovršila je ono što je Petar III započeo. Crkveno zemljište je eksproprisano, a budžet i manastira i episkopija kontrolisao je kolegijum (ru. Revizion-kollegiя). Državne zadužbine su zamenile prihode od privatnog zemljišta. Zadužbine su dobijale mnogo manje od prvobitno predviđenog iznosa. Zatvorila je 569 od 954 manastira, od kojih je samo 161 dobio državni novac. Vraćeno je samo 400.000 rubalja crkvenog bogatstva. Dok su druge religije (kao što je islam) dobijale pozive za učešće u zakonodavnoj komisiji, pravoslavno sveštenstvo nije dobilo nijedno mesto. Njihovo mesto u vladi je bilo strogo ograničeno tokom godina Katarinine vladavine. Godine 1762, da bi pomogla da se popravi jaz između pravoslavne crkve i sekte koja je sebe nazivala starovercima, Katarina je donela akt koji je starovercima omogućio da otvoreno praktikuju svoju veru bez mešanja države. Dok je tvrdila da je verska tolerancija, nameravala je da pozove staroverce u zvaničnu crkvu. Oni su odbili da se povinuju i 1764. godine je proterala preko 20.000 staroveraca u Sibir. U kasnijim godinama, Katarina je promenila svoj stav. Starovercima je bilo dozvoljeno da zauzimaju izborne opštinske funkcije nakon povelje iz 1785. godine, a obećala je versku slobodu onima koji žele da se nasele u Rusiji. Veronauka je bila strogo revidirana. U početku je pokušala da revidira svešteničke studije, predlažući reformu verskih škola. Ova reforma nikada nije napredovala dalje od faza planiranja. Do 1786. Katarina je isključila sve programe religijskih i svešteničkih studija iz laičkog obrazovanja. Odvajajući javne interese od interesa crkve, Katarina je započela sekularizaciju svakodnevnog života u Rusiji. Ona je transformisala sveštenstvo iz grupe koja je imala veliku moć nad ruskom vladom i njenim narodom u segregiranu zajednicu koja je bila primorana da zavisi od države.

Međutim, u skladu sa svojom anti-otomanskom politikom, Katarina je promovisala zaštitu i negovanje hrišćana pod turskom vlašću. Stavila je stroge mere na katolike (ukaz od 23. februara 1769), uglavnom Poljake, i pokušala da uspostavi i proširi državnu kontrolu nad njima, nakon podele Poljske. Na primer, iako je katoličkim parohijama bilo dozvoljeno da zadrže svoju imovinu i bogosluženje, papski nadzor nad parohijama bio je ograničen samo na teologiju. Umesto toga, Katarina je imenovala katoličkog biskupa (kasnije je taj položaj podigao do nadbiskupa) Mohiljevskog da upravlja svim katoličkim crkvama na njenoj teritoriji. Ipak, Katarinina Rusija je pružila azil i bazu za pregrupisavanje jezuitima nakon potiskivanja jezuita u većem delu Evrope 1773.

Katarina je tokom svoje vladavine imala mnogo različitih pristupa islamu. Izbegavala je silu i pokušavala da ubedi (i novac) da integriše muslimanske oblasti u svoje carstvo. Između 1762. i 1773. muslimanima je bilo zabranjeno da poseduju bilo kakve pravoslavne kmetove. Oni su novčanim podsticajima bili pritisnuti da pređu u pravoslavlje. Katarina je obećala više kmetova svih veroispovesti, kao i amnestiju za osuđene, ako muslimani odluče da pređu na pravoslavlje. Međutim, Zakonodavna komisija iz 1767. ponudila je nekoliko mesta ljudima koji ispovedaju islamsku veru. Ova komisija je obećala da će zaštititi njihova verska prava, ali to nije učinila. Carica je nastojala da asimiluje islam u državu radije nego da ga eliminiše, kada je negodovanje javnosti postalo previše ometajuće. Nakon Edikta „Tolerancija svih vera“ iz 1773. godine, muslimanima je bilo dozvoljeno da grade džamije i praktikuju sve svoje tradicije, a najočiglednija od njih je hodočašće u Meku, koje je ranije bilo nedozvoljeno. Katarina je stvorila Orenburšku muslimansku duhovnu skupštinu da bi pomogla u regulisanju regiona naseljenih muslimanima, kao i da reguliše uputstva i ideale mula. Pozicije u Skupštini postavljale su i plaćale Katarina i njena vlada kao način regulisanja verskih poslova. Ona je 1785. odobrila subvencionisanje izgradnje novih džamija i novih gradskih naselja za muslimane. Ovo je bio još jedan pokušaj organizovanja i pasivne kontrole spoljnih rubova njene zemlje. Gradeći nova naselja sa džamijama u njima, Katarina je pokušala da trajno nastani mnoge nomadske skupine koji su lutali južnom Rusijom. Godine 1786. asimilovala je islamske škole u ruski sistem javnih škola prema vladinoj regulativi. Plan je bio još jedan pokušaj da se nomadski narod natera da se nasele. Ovo je omogućilo ruskoj vladi da kontroliše više ljudi, posebno onih koji ranije nisu potpadali pod jurisdikciju ruskog zakona.

Rusija je često tretirala judaizam kao zaseban entitet, gde su Jevreji održavani sa posebnim pravnim i birokratskim sistemom. Iako je vlada znala da judaizam postoji, Katarina i njeni savetnici nisu imali pravu definiciju šta je Jevrejin jer je taj izraz značio mnogo stvari tokom njene vladavine. Judaizam je bio mala, ako ne i nepostojeća religija u Rusiji do 1772. godine. Kada je Katarina pristala na prvu podelu Poljske, veliki novi jevrejski element je tretiran kao poseban narod, definisan njihovom religijom. Katarina je odvojila Jevreje od pravoslavnog društva, ograničivši ih na život u zapadnom rubom delu Ruske imperije Ona je nametnula dodatne poreze sledbenicima judaizma; a ako je porodica prešla u pravoslavlje, taj dodatni porez se ukidao. Jevrejski članovi društva morali su da plaćaju dvostruki porez u poređenju sa pravoslavcima. Preobraćeni Jevreji su mogli da dobiju dozvolu da uđu u trgovačku klasu i na farmu kao slobodni seljaci pod ruskom vlašću.

U pokušaju da asimiluje Jevreje u rusku privredu, Katarina ih je uključila u skladu sa pravima i zakonima Povelje o gradovima iz 1782. Pravoslavni Rusi nisu voleli uključivanje judaizma, uglavnom iz ekonomskih razloga. Katarina je pokušavala da drži Jevreje podalje od određenih ekonomskih sfera, čak i pod maskom jednakosti; 1790. zabranila je Moskovljanima Jevrejima da budu pripadnici srednje klase.

Katarina je 1785. proglasila Jevreje zvanično strancima, sa pravima stranaca. Ovo je ponovo uspostavilo poseban identitet koji je judaizam održavao u Rusiji u celoj jevrejskoj Haskali. Katarinin dekret je takođe uskratio Jevrejima prava pravoslavnog ili naturalizovanog državljanina Rusije. Porezi su se 1794. ponovo udvostručili za ljude jevrejskog porekla, a Katarina je zvanično izjavila da Jevreji nemaju nikakve veze sa Rusima.

Umetnost i kultura

Mermerna statua Katarine II u liku Minerve (1789–1790), Fedota Šubina

Katarina je bila pokrovitelj umetnosti, književnosti i obrazovanja. Muzej Ermitaž, koji zauzima ceo Zimski dvorac, započet je kao Katarinina lična kolekcija. Carica je bila veliki ljubitelj umetnosti i knjiga, pa je 1770. godine naredila izgradnju Ermitaža za smeštaj njene sve veće kolekcije slika, skulptura i knjiga. Do 1790. godine Ermitaž je bio prostor u kojem se našlo 38.000 knjiga, 10.000 dragulja i 10.000 crteža. Dva krila bila su posvećena njenim zbirkama „zanimljivosti”.

Naredila je sadnju prve „engleske bašte“ u Carskom Selu u maju 1770. U pismu Volteru 1772. napisala je kako obožava englesku baštu a mrzi fontane i da je anglomanija gospodar njene plantomanije.

Katarina je pratila trend evropske pomame za svim kineskim stvarima, i posvetila se sakupljanju kineske umetnosti i kupovini porcelana u tadašnjem popularnom stilu. Između 1762. i 1766. izgradila je „Kinesku palatu“ u Oranijenbaumu koja je odražavala kineazerski stil arhitekture i vrtlarstva. Kinesku palatu je dizajnirao italijanski arhitekta Antonio Rinaldi koji se specijalizovao za ovaj stil. Godine 1779. unajmila je škotskog arhitektu Čarlsa Kamerona da izgradi kinesko selo u Carskom selu. Katrina je u početku pokušala da angažuje kineskog arhitektu da izgradi kinesko selo, a kada je otkrila da je to nemoguće, odlučila se za Kamerona.

Posebno se trudila da u Rusiju dovede vodeće intelektualce i naučnike, a sama je pisala svoje komedije, beletristike i memoare. Radila je sa Volterom, Didroom i D'Alamberom — svim francuskim enciklopedistima koji su kasnije učvrstili njenu pozitivnu reputaciju u svojim radovima. Vodeći ekonomisti njenog vremena, kao što su Artur Jang i Žak Neker, postali su inostrani članovi Slobodnog ekonomskog društva, osnovanog na njen predlog u Sankt Peterburgu 1765. godine. U rusku prestonicu je dovodila istaknute naučnike Leonarda Ojlera i Petera Simona Palasa iz Berlina i Andersa Johana Lekela iz Švedske.

Inauguracija Imperijalne akademije umetnosti u Sankt Peterburgu 1757.

Katarina je pridobila Voltera za podršku svojim ciljevima i dopisivala se sa njim 15 godina, od njenog pristupanja na vlast do njegove smrti 1778. Volter je hvalio je njena dostignuća, nazivajući je „Zvezdom severa“ i „ Semiramidom Rusije“ (pozivajući se na legendarnu vavilonsku kraljicu, temu o kojoj je objavio tragediju 1768. godine). Iako ga nikada nije srela licem u lice, gorko ga je oplakivala kada je umro. Od njegovih naslednika nabavila je njegovu zbirku knjiga i uvrstila ih u Nacionalnu biblioteku Rusije.

Kada je Aleksandar Nikolajevič Radiščev objavio svoje „Putovanje od Sankt Peterburga do Moskve“ 1790, i upozorenja na ustanak zbog nepodnošljivih socijalnih uslova među seljacima koji su držani kao roblje, Katarina ga je proterala u Sibir.

Od francuskog arhitekte Valena de la Mota traži novo krilo Zimskog dvorca nazvanog Ermitaž. To je delo savršenih proporcija u kome je ona do kraja života rado provodila svoje slobodno vreme sa prijateljima. Takođe je izgradila statuu Petra Velikog u Petrogradu na kojoj stoji posveta „Petru Velikom, Katarina II“.

Katarina je čitala tri vrste knjiga, i to one za zadovoljstvo, one za informacije i one koje su joj pružile filozofske uvide. U prvoj kategoriji čitala je romanse i komedije koje su bile popularne u to vreme, od kojih su mnoge kritičari i tada i kasnije smatrali „nebitnim“. Posebno joj se dopao rad nemačkih strip pisaca kao što su Moric Avgust fon Timel i Kristof Fridrih Nikolaj. U drugu kategoriju spadao je rad Denisa Didroa, Žaka Nekera, Johana Bernharda Basedova i Žorža-Luja Leklerka, grofa de Bufona. Ona je izrazila izvesnu frustraciju zbog radova ekonomista koje je čitala zbog onoga što je smatrala njihovim nepraktičnim teorijama, napisavši na margini jedne od Nekerovih knjiga da bi, da je bilo moguće rešiti sve ekonomske probleme države u jednom danu, to učinila odavno. Za informacije o određenim nacijama koje su je zanimale, čitala je Memoirs de Chine, kako bi saznala o ogromnom i bogatom kineskom carstvu koje se graničilo sa njenim carstvom; Memoires de les Turcs et les Tartares Fransoa Barona de Tota za informacije o Osmanskom carstvu i Krimskom kanatu; knjige Fridriha Velikog; i pamflete Bendžamina Frenklina koji osuđuje britansku krunu da bi razumela razloge izbijanja američke revolucije. Treća kategorija, filozofska dela, obuhvtala je dela Voltera, Fridriha Meliora, barona fon Grima, Ferdinanda Galijanija, Nikolasa Bodoa i ser Vilijema Blekstona. Što se tiče filozofije, volela je knjige koje promovišu ono što se naziva „prosvetiteljski despotizam“, koji je prihvatila kao svoj ideal autokratske, ali reformističke vlade koja je delovala u skladu sa vladavinom zakona, a ne hirovima vladara, pa otuda njeno interesovanje za Blekstonove pravničke komentare.

U roku od nekoliko meseci od svog stupanja na presto 1762, pošto je čula da francuska vlada preti da će zaustaviti objavljivanje čuvene francuske Enciklopedije zbog njenog nereligioznog duha, Katarina je predložila Didrou da pod njenom zaštitom završi svoje veliko delo u Rusiji. Četiri godine kasnije, 1766. godine, nastojala je da u zakonodavstvu otelotvori principe prosvetiteljstva koje je naučila proučavajući francuske filozofe. Ona je u Moskvi sazvala Veliku komisiju — skoro konsultativni parlament — sastavljenu od 652 člana svih klasa (činovnika, plemića, građanki i seljaka) i različitih nacionalnosti. Komisija je morala da razmotri potrebe Ruskog carstva i sredstva za njihovo zadovoljenje. Carica je pripremila „Uputstvo za vođenje Skupštine“, pljačkajući (kako je iskreno priznala) filozofe zapadne Evrope, posebno Monteskjea i Čezara Bekariju.

Katarina je počela da izdaje zakone kako bi se pozabavila nekim od trendova modernizacije predloženih u njenom Nakazu. Godine 1775. carica je dekretom donela Statut za upravu provincija Ruskog carstva. Statut je nastojao da efikasno upravlja Rusijom povećanjem stanovništva i podelom zemlje na pokrajine i okruge. Do kraja njene vladavine stvoreno je 50 provincija i skoro 500 okruga, imenovani su vladini zvaničnici koji su imali više nego duplo veći broj, a potrošnja na lokalnu upravu se povećala šest puta. Godine 1785, Katarina je plemstvu dodelila Povelju plemstvu, povećavajući moć oligarha. Plemići u svakom okrugu birali su maršala plemstva, koji je u njihovo ime govorio monarhu o pitanjima koja su ih zanimala, uglavnom ekonomskim. Iste godine Katarina je izdala Povelju o gradovima, koja je sve ljude podelila u šest grupa kao način da se ograniči vlast plemića i stvori srednji stalež. Katarina je takođe izdala Zakonik o trgovačkoj plovidbi i Zakonik o trgovini solju iz 1781. godine, Uredbu policije iz 1782. i Statut narodne prosvete iz 1786. godine. Godine 1777, carica je Volteru opisala svoje pravne inovacije u zaostaloj Rusiji kao napredak „malo po malo“.

Tokom Katarinine vladavine, Rusi su primali i proučavali klasične i evropske uticaje koji su inspirisali rusko prosvetiteljstvo. Gavrila Deržavin, Denis Fonvizin i Ipolit Bogdanovič postavili su temelje za velike pisce 19. veka, posebno za Aleksandra Puškina. Katarina je postala veliki pokrovitelj ruske opere. Aleksandar Radiščev je objavio svoje Putovanje od Sankt Peterburga do Moskve 1790. godine, ubrzo nakon početka Francuske revolucije. Upozoravao je na pobune u Rusiji zbog žalosnih društvenih uslova kmetova. Katarina je odlučila da delo promoviše opasan otrov Francuske revolucije. Ona je spalila knjigu, a autora proterala u Sibir.

Katarina je takođe primila Elizabet Viže-Lebran u svojoj rezidenciji Carsko Selo u Sankt Peterburgu. Viže-Levran je naslikala njen portret, neposredno pre smrti. Francuska slikarka je slikovito opisala caricu u svojim memoarima:

...Prizor ove slavne žene me je toliko impresionirao da nisam mogla ni o čemu da mislim: mogla sam samo da buljim u nju. Prvo sam bila veoma iznenađen njenim malim rastom; Zamišljala sam je da je veoma velika, velika kao i njena slava. Bila je i veoma debela, ali joj je lice i dalje bilo lepo, a svoju sedu kosu je podigla i savršeno je uokvirila. Njena genijalnost kao da je počivala na njenom čelu, koje je bilo i visoko i široko. Oči su joj bile meke i osetljive, nos prilično grčki, imala je izražajne crte lica. Odmah mi se obratila glasom punim slatkoće, makar malo grlenog: „Drago mi je što vas mogu dočekati ovde, gospođo, vaša reputacija je čuvena. Veoma volim umetnost, posebno slikarstvo. Nisam poznavalac, ali Ja sam veliki ljubitelj umetnosti."

Madam Viže-Levran takođe opisuje caricu na svečanosti:

Dvostruka vrata su se otvorila i pojavila se carica. Rekao sam da je bila prilično mala, a ipak u danima kada se pojavljivala u javnosti, uzdignute glave, njenog orlovskog pogleda i lica naviknutog da komanduje, sve joj je to davalo takav oreol veličanstva da je za mene možda bila Kraljica sveta; nosila je portugalski orden, a njen kostim je bio i jednostavan i kraljevski; sastojala se od tunike od muslina vezene zlatom zakopčane dijamantskim kaišem, a puni rukavi su bili presavijeni u azijskom stilu. Preko ove tunike nosila je dolman od crvenog somota sa vrlo kratkim rukavima. Šešir koji je držao njenu sedu kosu nije bio ukrašen trakama, ali pak sa najlepšim dijamantima.

Lični život

Prvo dete joj je bio sin, Pavle Petrovič (1754), koga nije mnogo volela. Moguće je da mu je otac bio Petar, ali i neki od Katarininih ljubavnika, verovatno Sergej Saltikov. Drugi sin joj je bio Aleksej Bobrinski (1762), čiji je otac bio Grigorij Orlov. Imala je i dve kćeri; veliku knjeginju Anu Petrovnu (1757—1759) i Jelisavetu Tjomkinu (1775). Smatra se da je Anin otac Stanislav Ponjatovski, a Jelisavetin Grigorij Potemkin. Pavle ju je nasledio na tronu kao Pavle I Petrovič. Sahranjena je pored Petra III u Petropavlovskoj tvrđavi u Sankt Peterburgu.

Katarina je tokom svoje duge vladavine imala mnoge ljubavnike, često ih je uzdizala na visoke položaje sve dok su radili u njenom interesu, a zatim ih je penzionisala i davala im poklone u vidu kmetova i velikih imanja. Procenat državnog novca potrošenog na dvor porastao je sa 10% 1767. na 11% 1781. godine na 14% 1795. godine. Katarina je dala 66.000 kmetova od 1762. do 1772. godine, 202.000 od 1773. do 1793. i 100.000 u jednom danu: 18. avgusta 1795. Katarina je kupovala podršku birokratije. Godine 1767, Katarina je dekretom odredila da će posle sedam godina u jednom rangu državni službenici automatski biti unapređeni bez obzira na funkciju ili zasluge.

Nakon što je 1776. okončana njena afera sa savetnikom Grigorijem Potemkinom, on je navodno za nju odabrao kandidata-ljubavnika koji je imao fizičku lepotu i mentalne sposobnosti da je zainteresuje (kao što su Aleksandar Dmitrijev-Mamonov i Nikolas Aleksandar Suk). Neki od ovih muškaraca su je voleli zauzvrat, a ona je uvek pokazivala velikodušnost prema njima, čak i nakon što se afera završila. Jedan od njenih ljubavnika, Petar Zavadovski, dobio je 50.000 rubalja, penziju od 5.000 rubalja i 4.000 seljaka u Ukrajini nakon što ga je otpustila 1777. godine. Poslednji njen ljubavnik, Platon Zubov, bio je 40 godina mlađi od nje. Njena seksualna nezavisnost dovela je do stvaranja mnogih legendi o njoj.

Katarina je držala svog vanbračnog sina Grigorija Orlova (Aleksisa Bobrinskog, kasnije uzdignutog u titulu grofa Bobrinskog od strane Pavla I) blizu Tule, podalje od svog dvora.

Prihvatanje žene vladara od strane elite bilo je više pitanje u zapadnoj Evropi nego u Rusiji. Britanski ambasador Džejms Haris pisao je Londonu da Katarina ima muški um, tvrdoglavost u izvršenju svojih planova kao i ljubav prema laskanju i njenom neodvojivom pratilji, taštini; nepažnju na neprijatne, ali korisne savete; i sklonost sladostrasnosti.

Prepiska carice Katarine sa Fridrihom II Eugenom, vojvodom od Virtemberga, (ocem Katarinine snahe Marije Fjodorovne) nastala između 1768. i 1795. godine, čuva se u Državnom arhivu Štutgarta (Hauptstaatsarchiv Stuttgart) u Štutgartu.

Ponjatovski

Stanislav II Avgust Ponjatovskii, poslednji kralj Poljske

Ser Čarls Hanberi Vilijams, britanski ambasador u Rusiji, ponudio je Stanislavu Ponjatovskom poziciju u ambasadi u zamenu za pridobijanju Katrine za saveznika. Ponjatovski je, po majčinoj strani, poticao iz porodice Čartorijski, istaknutih članova proruske frakcije u Poljskoj; Ponjatovski i Katarina su bili osmi rođaci, koje je dva puta smenjivao njihov zajednički predak kralj Kristijan I od Danske, na osnovu porekla Ponjatovskog po majci iz škotske kuće Stjuarta. Katarina, stara 26 godina i već 10 godina udata za tadašnjeg velikog vojvodu Petra, upoznala je 22-godišnjeg Ponjatovskog 1755. godine, dakle mnogo pre nego što je upoznala braću Orlov. Godine 1757. Ponjatovski je služio u britanskoj vojsci tokom Sedmogodišnjeg rata, čime je prekinuo bliske odnose sa Katarinom. Imali su ćerku po imenu Ana Petrovna u decembru 1757. (ne treba mešati sa velikom kneginjom Anom Petrovnom od Rusije, ćerkom iz drugog braka Petra I), iako se ona pravno smatrala za velikog kneza Petra.

Avgust III od Poljske je umro 1763. godine, pa je Poljska morala da izabere novog vladara. Katarina je podržala Ponjatovskog kao kandidata da postane sledeći kralj. Poslala je rusku vojsku u Poljsku kako bi izbegla moguće sporove. Rusija je napala Poljsku 26. avgusta 1764, preteći borbom i namećući Ponjatovskog za kralja. Ponjatovski je prihvatio presto i time se stavio pod Katarininu kontrolu. Vest o Katarininom planu se proširila, a Fridrih II (drugi kažu osmanski sultan) ju je upozorio da će joj se, ako pokuša da osvoji Poljsku udajom za Ponjatovskog, suprotstaviti cela Evropa. Ona nije imala nameru da se uda za njega, pošto je tada već rodila Orlovljevo dete i dete velikog kneza Pavla.

Pruska (posredstvom princa Henrija ), Rusija (pod Katarinom) i Austrija (pod Marijom Terezijom ) počele su da pripremaju teren za podele Poljske. U prvoj podeli, 1772, tri sile su podelile 52.000 km² (20.000 sq mi). Rusija je dobila teritorije istočno od linije koja je, manje-više, povezivala Riga – Polock – Mogiljov. U drugoj podeli, 1793. godine, Rusija je dobila najviše zemlje, od zapadno od Minska skoro do Kijeva i niz reku Dnjepar, ostavljajući neke prostore stepa na jugu ispred Očakova, na Crnom moru . Kasniji ustanci u Poljskoj doveli su do treće podele 1795. godine. Poljska je prestala da postoji kao nezavisna nacija sve do rekonstitucije nakon Prvog svetskog rata.

Orlov

Grof Grigorij Orlov, rad Fjodora Rokotova

Grigorij Orlov, unuk pobunjenika u ustanku Strelca (1698) protiv Petra Velikog, istakao se u bici kod Zorndorfa (25. avgusta 1758), gde je triput ranjen. On je predstavljao suprotnost Petrovom propruskom raspoloženju, sa kojim se Katarina nije slagala. Do 1759. on i Katarina su postali ljubavnici; niko nije rekao Katarininom mužu Petru. Katarina je Orlova videla kao veoma korisnog, i on je postao ključan u državnom udaru 28. juna 1762. protiv njenog muža, ali je više volela da ostane udova carica Rusije nego da se uda za bilo koga. Orlov i njegova ostala tri brata bili su nagrađeni titulama, novcem, mačevima i drugim poklonima, ali Katarina se nije udala za Grigorija, koji se pokazao nesposobnim u politici i beskorisnim kada su ga pitali za savet. Dobio je palatu u Sankt Peterburgu kada je Katarina postala carica. Orlov je umro 1783. godine. Njihov sin Aleksej Grigorovič Bobrinski (1762–1813) imao je jednu ćerku Mariju Aleksejevu Bobrinsku (1798–1835), koja se 1819. udala za 34-godišnjeg princa Nikolaja Sergejeviča Gagarina (London, Engleska, 1784–1818) koji je učestvovao u Borodinskoj bici (7. septembra 1812) protiv Napoleona, a kasnije je bio ambasador u Torinu, glavnom gradu Kraljevine Sardinije.

Potemkin

Katarina II i knez Grigorij Potemkin na milenijumskom spomeniku u Novgorodu

Grigorij Potemkin je učestvovao u dvorskom puču 1762. Godine 1772. Katarinini bliski prijatelji su je obavestili o Orlovljevim poslovima sa drugim ženama, a ona ga je otpustila. Do zime 1773. Pugačovljeva pobuna je počela da preti. Katarinin sin Pavle je počeo da dobija podršku; oba događaja ugrozila su njenu moć. Pozvala je Potemkina u pomoć — uglavnom vojnu — i on joj je postao odan.

Katarina je 1772. pisala Potemkinu. Nekoliko dana ranije saznala je za ustanak u oblasti Volge. Ona je imenovala generala Aleksandra Bibikova da uguši ustanak, ali joj je bio potreban Potemkinov savet o vojnoj strategiji. Potemkin je brzo dobio funkcije i nagrade. Ruski pesnici su pisali o njegovim vrlinama, dvor ga je hvalio, strani ambasadori su se borili za njegovu naklonost, a njegova porodica se uselila u palatu. Kasnije je postao defakto apsolutni vladar Nove Rusije, gde je upravljao kolonizacijom oblasti.

Godine 1780., car Jozef II Habzburški, sin carice Svetog rimskog carstva Marije Terezije, razmatrao je ideju da li da stupi u savez sa Rusijom ili ne, i zatražio je da se sastane sa Katarinom. Potemkin je imao zadatak da ga obavesti i otputuje sa njim u Sankt Peterburg. Potemkin je takođe ubedio Katarinu da proširi univerzitete u Rusiji kako bi povećao broj naučnika.

Katarina je bila zabrinuta da će Potemkinovo loše zdravlje odložiti njegov važan rad na kolonizaciji i razvoju juga. Preminuo je 1791. sa 52. godine.

Poslednji meseci života i smrt

Katarinin život i vladavina uključivali su mnoge lične uspehe, ali je život završila sa dva neuspeha. Septembra 1796. posetio ju je njen švedski nećak (nekada smenjen), kralj Gustav IV. Carica je nameravala da njena unuka Aleksandra udajom postane kraljica Švedske. Bal je održan na carskom dvoru 11. septembra kada je trebalo da bude objavljena veridba. Gustav Adolf se osećao pod pritiskom da prihvati da Aleksandra neće preći u luteranstvo, i iako je bio oduševljen mladom damom, odbio je da se pojavi na balu i otišao u Stokholm. Frustracija zbog razvoja događaja je uticala na Katarinino zdravlje. Oporavila se dovoljno dobro da počne da planira ceremoniju kojom će njen omiljeni unuk Aleksandar biti njen naslednik, umesto njenog karakterno teškog sina Pavla, ali je umrla pre nego što je to saopštenje moglo da bude objavljeno, nešto više od dva meseca nakon vereničkog bala.

Šesnaestog novembra, Katarina je ustala rano ujutru i popila svoju uobičajenu jutarnju kafu, ubrzo se smirila da radi na papirima; rekla je služavki svoje dame, Mariji Perekusihini, da je spavala bolje nego što je spavala dugo vremena. Nešto posle 9:00 pronađena je na podu sa ljubičastim licem, slabim pulsom, plitkim i otežanim disanjem. Sudski lekar je konstatovao moždani udar i uprkos pokušajima da je ožive, pala je u komu. Pop ju je ispovedio i umrla je sledeće večeri oko 9:45. Obdukcija je potvrdila da je uzrok smrti moždani udar.

Katarinin testament bez datuma, koji je početkom 1792. godine među njenim papirima otkrio njen sekretar Aleksandar Vasiljevič Hrapovicki, dao je konkretna uputstva za postupanje ako ona umre. Na kraju je carica položena sa zlatnom krunom na glavi i obučena u haljinu od srebrnog brokata. Dana 25. novembra, kovčeg, bogato ukrašen zlatnom tkaninom, postavljen je na uzvišenu platformu u odaju žalosti Velike galerije, koju je dizajnirao i ukrasio Antonio Rinaldi.

Portret Katarine iz 1794. godine, starosti oko 65 godina

Porodično stablo

16. Rudolph, Prince of Anhalt-Zerbst

8. John VI, Prince of Anhalt-Zerbst

17. Countess Magdalene of Oldenburg

4. John Louis I, Prince of Anhalt-Dornburg

18. Fridrih III, vojvoda od Holštajn-Gotorpa (=24, 30)

9. Princess Sophie Auguste of Holstein-Gottorp

19. Marija Elizabeta od Saksonije (=25, 31)

2. Kristijan Avgust, knez od Anhalt-Zerbsta

20. Christian von Zeutsch

10. Georg Volrath von Zeutsch

21. Lucretia von Spiegel

5. Christine Eleanore von Zeutsch

22. Wolf Georg von Weissenbach

11. Christine von Weissenbach

23. Martha von Konneritz

1. Katarina Velika

24. Fridrih III, vojvoda od Holštajn-Gotorpa (=18, 30)

12. Christian Albert, Duke of Holstein-Gottorp

25. Marija Elizabeta od Saksonije (=19, 31)

6. Christian August of Holstein-Gottorp, Prince of Eutin

26. Frederik III Danski

13. Frederika Amalija Danska

27. Sofija Amalija od Braunšvajg-Lineburga

3. Johana Elizabeta od Holštajn-Gotorpa

28. Frederick VI, Margrave of Baden-Durlach

14. Frederick VII, Margrave of Baden-Durlach

29. Christine Magdalene, Countess Palatine of Zweibrücken-Kleeburg

7. Albertina Frederika od Badena-Durlaha

30. Fridrih III, vojvoda od Holštajn-Gotorpa (=18, 24)

15. Princess Auguste Marie of Holstein-Gottorp

31. Marija Elizabeta od Saksonije (=19, 25)

Vidi još

• Bitka za palate

Literatura

• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• Dixon, Simon (2009). Catherine the Great. Ecco. ISBN 978-0-06-078627-4. 
• Fisher, Alan W. (1968). „Enlightened Despotism and Islam under Catherine II”. Slavic Review. 27 (4): 542—53. JSTOR 2494437. S2CID 155316413. doi:10.2307/2494437. 
• Hosking, Geoffrey (1997). Russia: People and Empire, 1552–1917. Harvard University Press. ISBN 9780674781184. 
• Klier, John D. (1976). „The Ambiguous Legal Status of Russian Jewry in the Reign of Catherine II”. Slavic Review. 35 (3): 504—17. JSTOR 2495122. S2CID 159944347. doi:10.2307/2495122. 
• Kliuchevskii, Vasilii. 1997. A course in Russian history: the time of Catherine the Great. Armonk, NY: M.E. Sharpe. (Translation of a 19th-century work.)
• Kolchin, Peter (1990) [First published 1987]. Unfree Labor: American Slavery and Russian Serfdom. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-92098-9. 
• Madariaga, Isabel De (1979). „The Foundation of the Russian Educational System by Catherine II”. Slavonic and East European Review: 369—95. 
• Madariaga, Isabel De (1981). Russia in the Age of Catherine the Great. Yale University Press. ISBN 9780300025156. 
• Madariaga, Isabel De (1993). Catherine the Great: A Short History. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-05427-9. 
• Massie, Robert K. (2011). Catherine the Great: Portrait of a Woman. New York: Random House. ISBN 978-0-679-45672-8. 
• Max (2006). „If these walls....Smolny's Repeated Roles in History”. Russian Life. str. 19—24. 
• Montefiore, Simon Sebag (2001). Prince of Princes: the life of Potemkin. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-1-84212-438-3. 
• Montefiore, Simon Sebag (2010). Catherine the Great and Potemkin: The Imperial Love Affair. Orion. ISBN 978-0-297-86623-7. 
• Butterwick, Richard (1998). Poland's Last King and English Culture: Stanisław August Poniatowski, 1732–1798. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820701-6. Pristupljeno 29. 4. 2012. 
• Reddaway, W.F. "Documents of Catherine the Great. The Correspondence with Voltaire and the Instruction of 1767 in the English Text of 1768". Cambridge University Press, (England), (1931), Reprint (1971).
• Rodger, NAM (2005). Command of the Ocean: A Naval History of Britain, 1649–1815. W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06050-8. 
• Rounding, Virginia (2006). Catherine the Great: Love, Sex and Power. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-179992-2. 
• Rounding, Virginia (2006). Catherine the Great. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-179992-2. 
• Alexander, John T. (1988). Catherine the Great: Life and Legend. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505236-7.  |
• Cronin, Vincent. (1978). Catherine, Empress of All the Russias. London: Collins.  (hardcover. Cronin, Vincent (1978). Catherine, Empress of All the Russias. Collins. ISBN 978-0-00-216119-0. ); 1996 (paperback. Cronin, Vincent (1978). Catherine, Empress of All the Russias. Harvill. ISBN 978-1-86046-091-3. )
• Dixon, Simon. (2001). Catherine the Great (Profiles in Power). Harlow, UK: Longman.  (paperback. Dixon, Simon M. (2001). Catherine the Great. Longman. ISBN 978-0-582-09803-9. )
• Herman, Eleanor. Sex With the Queen. New York: HarperCollins, 2006 (hardcover. Herman, Eleanor (11. 4. 2006). Sex with the Queen: 900 Years of Vile Kings, Virile Lovers, and Passionate Politics. HarperCollins. ISBN 978-0-06-084673-2. CS1 održavanje: Format datuma (veza)).
• Malecka, Anna. "Did Orlov buy the Orlov", Gems and Jewellery, July 2014, pp. 10–12.
• The Memoirs of Catherine the Great by Markus Cruse and Hilde Hoogenboom (translators). New York: Modern Library, 2005 (hardcover. The Memoirs of Catherine the Great. Modern Library. 2005. ISBN 978-0-679-64299-2. ); 2006 (paperback. Great, Catherine the (13. 6. 2006). The Memoirs of Catherine the Great. Random House Publishing. ISBN 978-0-8129-6987-0. CS1 održavanje: Format datuma (veza))
• Smith, Douglas, ed. and trans (2004). Love and Conquest: Personal Correspondence of Catherine the Great and Prince Grigory Potemkin. DeKalb, IL: Northern Illinois University Press. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza) (hardcover. Love & Conquest: Personal Correspondence of Catherine the Great and Prince Grigory Potemkin. Northern Illinois University Press. 2004. ISBN 978-0-87580-324-1. ); 2005 (paperback. Potemkin, Grigorij Aleksandrovič (2005). Love & Conquest: Personal Correspondence of Catherine the Great and Prince Grigory Potemkin. Northern Illinois University Press. ISBN 978-0-87580-607-5. )
• Troyat, Henri (1991). Catherine the Great. New York: Dorset Press. ISBN 9780880296885.  (hardcover. Troyat, Henri (1977). Catherine the Great. Dorset Press. ISBN 978-0-88029-688-5. ); London: Orion, 2000 (paperback. Troyat, Henri (2000). Catherine the Great. Phoenix. ISBN 978-1-84212-029-3. )
• Troyat, Henri (2001). Terrible Tsarinas. New York: Algora. ISBN 978-1-892941-54-1. .

Dodatna literatura

• Alexander, John T. (1988). Catherine the Great: Life and Legend. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505236-7. 
• Bilbasov, Vasily A. History of Catherine the Great. Berlin: Publishing Frederick Gottgeyner, 1900. At Runivers.ru in DjVu and PDF formats
• Bogdanovich, Modest I. Russian army in the age of the Empress Catherine II. Saint Petersburg: Printing office of the Department of inheritance, 1873. At Runivers.ru in DjVu and PDF formats
• Brickner, Alexander Gustavovich. History of Catherine the Great. Saint Petersburg: Typography of A. Suvorin, 1885. At Runivers.ru in DjVu and PDF formats
• Catherine the Great (2005). The Memoirs of Catherine the Great. ISBN 0-679-64299-4.  by Markus Cruse and Hilde Hoogenboom (translators). New York: Modern Library, 2005 (hardcover, ); 2006 (paperback, ISBN 0-8129-6987-1)
• Cronin, Vincent. (1978). Catherine, Empress of All the Russias. London: Collins. ISBN 1-86046-091-7.  (hardcover, ISBN 0-00-216119-2); 1996 (paperback, )
• Dixon, Simon. (2001). Catherine the Great (Profiles in Power). Harlow, UK: Longman. ISBN 0-582-09803-3.  (paperback, )
• Herman, Eleanor. (2006). Sex With the Queen. New York: HarperCollins. ISBN 0-06-084673-9.  (hardcover, ).
• LeDonne, John P (1984). Ruling Russia: Politics & Administration in the Age of Absolutism, 1762–1796. 
• Malecka, Anna. „Did Orlov Buy the Orlov”. Gems and Jewellery. , July 2014, pp. 10–12.
• Marcum, James W. (1974). „Catherine II and the French Revolution: A Reappraisal”. Canadian Slavonic Papers. 16 (2): 187—201. JSTOR 40866712. doi:10.1080/00085006.1974.11091360. 
• Nikolaev, Vsevolod, and Albert Parry (1982). The Loves of Catherine the Great. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
• Ransel, David L (1975). The Politics of Catherinian Russia: The Panin Party. Yale UP. .
• Sette, Alessandro (2019). „Catherine II and the Socio-Economic Origins of the Jewish Question in Russia”. Annales Universitatis Apulensis - Series Historica. 23 (2): 47—63. .
• Smith, Douglas, ed. and trans. (2004). Love and Conquest: Personal Correspondence of Catherine the Great and Prince Grigory Potemkin. DeKalb, IL: Northern Illinois UP. ISBN 0-87580-607-4. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza) (hardcover, ISBN 0-87580-324-5); 2005 (paperback )
• Troyat, Henri. (1991). Catherine the Great. New York: Dorset Press. ISBN 1-84212-029-8.  (hardcover, ISBN 0-88029-688-7); London: Orion, 2000 (paperback, ) popular
• Troyat, Henri (2001). Terrible Tsarinas. New York: Algora. ISBN 1-892941-54-6. 

Spoljašnje veze

• Тежак пут до трона („Вечерње новости“, 14. август 2009)
• Битка за благо Катарине II („Вечерње новости“, 1. мај 2011)
• Catherine the Great at Chronology World History Database
• Some of the code of laws mentioned above, along with other information Архивирано на сајту Wayback Machine (26. септембар 2011)
• „Manifesto of the Empress Catherine II, inviting foreign immigration”. Arhivirano iz originala 27. 3. 2004. g. Pristupljeno 31. 3. 2019. CS1 održavanje: BOT: status parametra originalni-URL nepoznat (veza)
• Battle of Svenskund and the war}-
• Historical Myths: The Death of Catherine the Great Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2011)
• Catherine the Great Архивирано на сајту Wayback Machine (8. октобар 2011) of Russia
• „The Enlightened Despots”. Arhivirano iz originala 26. 6. 2012. g. Pristupljeno 7. 4. 2019. 
• Family tree of the ancestors of Catherine the Great
• „Douglas Smith, Love and Conquest: Personal Correspondence of Catherine the Great and Prince Grigory Potemkin”. Arhivirano iz originala 25. 8. 2011. g. Pristupljeno 31. 3. 2019. 
• „Catherine II.”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). 1911. 
•  „Catharine II.”. New International Encyclopedia. 1905. 
• Romanovs. The fifth film. Peter III; Catherine II na sajtu YouTube – Historical reconstruction "The Romanovs". StarMedia. Babich-Design (Russia, 2013)
• Hermitage museum