Nikaragva

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Republika Nikaragva
República de Nicaragua  (španski)
Krilatica: У Бога верујемо
(šp. En Dios confiamos)
Himna: Поздрав теби, Никарагва
(šp. Salve a ti, Nicaragua)
Položaj Nikaragve
Glavni gradManagva
12°9′N 86°16′W / 12.150° SGŠ; 86.267° ZGD / 12.150; -86.267Koordinate: 12°9′N 86°16′W / 12.150° SGŠ; 86.267° ZGD / 12.150; -86.267
Službeni jezikšpanski
Vladavina
Oblik državeUnitarna predsednička konstitucionalna republika
 — PredsednikDanijel Ortega
 — PotpredsednikRosario Muriljo
Istorija
NezavisnostOd Španije
 — Proglašena15. septembar 1821.
 — Priznata25. jul 1850.
Geografija
Površina
 — ukupno129.494 km2(97)
 — voda (%)07,14
Stanovništvo
 — 2011.[1]6.071.045(111)
 — gustina46,88 st./km2(157.)
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2005
 — ukupno$20,996 milijardi(108.)
 — po stanovniku$3.636(119.)
ValutaKordoba
 — kod valuteNIO
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC -6
Internet domen.ni
Pozivni broj+505

Nikaragva (šp. Nicaragua), zvanično Republika Nikaragva (šp. República de Nicaragua), država je u srednjoj Americi. Smeštena je između 11. i 14. stepena SGŠ. Prema severu se graniči sa Hondurasom, a prema jugu sa Kostarikom. Izlazi na Tihi okean prema zapadu, dok prema istoku ima izlaz na Karipsko more. Prema fizičko-geografskim karakteristikama može se podeliti na tri veće oblasti: Pacifička nizija; središnje planine; i Karipska nizija. Na pacifičkoj obali Nikaragve nalaze se dva najveća jezera u Srednjoj Americi – Managva i Nikaragva. Ova jezera okružuju plodne ravnice koje se pružaju prema severozapadu duž rasedne doline zaliva Fonseka. Tamošnje zemljište je obogaćeno pepelom sa obližnjih vulkana. Nikaragva obiluje biološki veoma važnim i jedinstvenim ekosistemima čime doprinosi bogatstvu flore i faune u Srednjoj Americi. Glavni grad, Managva, treći je grad po broju stanovnika u Srednjoj Americi.

Špansko carstvo pokorilo je ovu oblast u 16. veku. Nikaragva je nezavisnost od Španije stekla 1821. godine. Nakon nezavisnosti, Nikaragva je prošla kroz razdoblja političkih nemira, diktature, i finansijske krize – što su bili glavni uzroci Nikaragvanske revolucije tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Danas je Nikaragva parlamentarna demokratija koja tokom poslednjih godina ima političku stabilnost i beleži privredni rast. Od 2007. predsednik države je Danijel Ortega.

Geografija[uredi]

Rezervat prirode vulkan Mombačo

Nikaragva se prostire na površini od 130.967 km2 i može se podeliti na tri fizičko-geografske celine: Pacifičku niziju, Ameriske planine, i Obalu komaraca (atlantsko priobalje).

Prirodni resursi nizija na atlantskoj obali, širokih 97 km, eksploatišu se duže vreme.

Na pacifičkoj strani Nikaragve nalaze se dva najveća slatkovodna jezera u Srednjoj AmericiManagva i Nikaragva. Plodne ravnice okružuju ova jezera i pružaju se prema severozapadu duž doline riftova zaliva Fonseka. Njihovo zemljište je obogaćeno vulkanskim pepelom sa obližnjih vulkana u središnjim planinama. Zahvaljujući obilju biološki značajnih i jedinstvenih ekosistema Nikaragva daje značajan doprinos raznovrsnosti flore i faune Srednje Amerike.

Skoro petinu Nikaragve čine zaštićene oblasti kao što su nacionalni parkovi, rezervati prirode, i biološki rezervati. Prema severu Nikaragva se graniči sa Hondurasom, na istoku izlazi na Karipsko more, prema jugu se graniči sa Kostarikom, a na zapadu izlazi na Tihi okean. Geofizički, Nikaragvu okružuju Karipski plato, okeanska tektonska ploča ispod Srednje Amerike i Kokosov plato. U Nikaragvi se nalazi najveći broj srednjeamerički vulkana.

Klima[uredi]

Istorija[uredi]

Prekolumbovsko razdoblje[uredi]

Otisci stopala stari 2.100 godina sačuvani u vulkanskom blatu pored jezera Managva

Područje priobalja Nikaragve nastanila su plemena iz današnje Kolumbije. Dijalekti i jezici u ovoj oblasti slični su jezikom čibča, kojim se govori u severnoj Kolumbiji. Pripadnici naroda Pipil doselili su se u Nikaragvu iz centralnog Meksika posle 500. godine.[2]

U trenutku dolaska Španaca u ove krajeve, krajem 15. veka, zapad Nikaragve nastanjivalo je nekoliko domorodačkih naroda koji su pripadali astečkoj i majanskoj civilizaciji.[3] Istovremeno, karipsku obalu Nikaragve nastanjivali su drugi narodi, uglavnom govornici čibča jezika.[4] Uglavnom su se bavili lovom i sakupljanjem plodova.[5]

Kolonijalno razdoblje[uredi]

Kristifor Kolumbo je 1502, tokom putovanja ka Panamskoj prevlaci, postao prvi Evropljanin koji je došao na područje današnje Nikaragve. Tokom svog četvrtog putovanja istražio je Obalu komaraca na karipskoj obali Nikaragve.[6] Pedro Arijas Davila (poznat kao Pedrarijas) predvodio je prvu ekspediciju s ciljem osnivanja trajnih naseobina na području današnje Nikaragve. Nakon što je postao guverner Paname 1519. godine, Pedrarijas je poslao svog rođaka Hila Gonzaleza Davilu[7] da istraži predele severno prema Nikaragvi. Gonzalez Davila je 1522. prvi put pokušao da zauzme oblast današnje Nikaragve ali su ga zaustavili Indijanci. Pedrarijas je zatim odlučio da pošalje Fransiska Ernandeza de Kordobu, koji je do 1524. uspostavio trajne naseobine u Nikaragvi. Ljubomoran na Ernandez de Kordobin uspeh, Pedrarijas ga je ubio[8] i 1527. imenovao je sebe guvernerom Nikaragve.[7] Dužnost guvernera obavljao je do smrti 1531. godine.

Špansko osvajanje Nikaragve dovelo je do pogroma nad domorodačkim stanovništvom u Pacifičkom regionu. Procenjuje se da je za tri decenije od dolaska Španaca broj domorodačkog stanovništva sveden sa milion na nekoliko desetina hiljada ljudi.[7] Polovina je umrla od bolesti koje su doneli Evropljani a ostali su uglavnom prodati u roblje za druge španske kolonije u Novom svetu. Manji broj je stradao u vojnim sukobima. Stradanje domorodaca uticalo je na zaostajanje Nikaragve za drugim delovima Španske imperije. Centri moći u Nikaragvi bili su gradovi Granada i Leon. Usponu Granade doprinela je poljoprivreda i trgovina sa Španijom preko reke San Huan; dok je Leon zavisio od trgovine sa španskim kolonijama na pacifičkoj obali. Oba grada su često bila izložena napadima pirata. Krajem 17. veka, Engleska je sklopila savez sa narodom Miskito na karipskoj obali, gde je osnovana naseobina Blufilds. Britanci su se nastanili na Obali komaraca, a od 1740. do 1786. ova oblast je bila britanski protektorat.

S obzirom da sa konkistadorima nisu dolazile žene, Španci su sklapali brakove sa pripadnicama naroda Nikirano i Čorotega, čiji su potomci mestici. Danas oni čine najveći deo stanovništva na zapadu Nikaragve.[3]

Nezavisnost[uredi]

Proglašenjem nezavisnosti Meksičkog carstva septembra 1821. prestala je da postoji Generalna kapetanija Gvatemale, a Nikaragva je ušla u sastav Prvog meksičkog carstva. Nakon svrgavanja meksičkog cara 1823, Nikaragva se pridružila novostvorenim Ujedinjenim provincijama Srednje Amerike, kasnije preimenovanim u Saveznu Republiku Srednju Ameriku. Nezavisnost je konačno stekla 1838. godine.[9]

Prve godine nezavisnosti obeležilo je rivalstvo između liberala u Leonu i konzervativaca u Granadi. Ovaj sukob je često prerastao u građanski rat, naročito tokom četrdesetih i pedesetih godina 19. veka. Liberali su 1855. pozvali američkog avanturistu Vilijama Vokera da im pomogne u borbi protiv konzervativaca. Naredne godine su organizovani lažni izbori na kojima je Voker izabran za predsednika Nikaragve. Konzervativci su uz pomoć Kostarike, Hondurasa i drugih srednjeameričkih zemalja 1857. isterali Vokera iz Nikaragve,[10][11][12] nakon čega su neprekidno vladali tokom naredne tri decenije.

Velika Britanija, koja je držala Obalu komaraca kao protektorat od 1655, poverila je 1859. ovu oblast Hondurasu da bi je 1860. predala Nikaragvi. Obala komaraca zadržala je široku autonomiju do 1894. godine kada je potpunu vlast nad njom stekla Nikaragva. U čast ondašnjeg nikaragvanskog predsednika, Hosea Santosa Zelaje, tokom čijeg mandata je ostvaren suverenitet nad Obalom komaraca, ova oblast je postala deo Departmana Zelaja.

Krajem 19. veka, SAD i nekoliko evropskih sila razmatralo je mogućnosti o izgradnji kanala kroz Nikaragvu, čime bi povezali Pacifički i Atlantski okean.[13]

Intervencija SAD (1909–33)[uredi]

Vođa pobunjenika Augusto Sesar Sandino

Sjedinjene Američke Države su 1909. pružile političku podršku pobuni snaga predvođenih konzervativcima protiv predsednika Zelaje. Ratni brodovi SAD su 18. novembra 1909. poslati u ovo područje nakon što je po naređenju Zelaje pogubljeno petsto revolucionara, među kojima su bila i dvojica Amerikanaca. Krajem iste godine Zelaja je podneo ostavku.

U avgustu 1912, predsednik Nikaragve, Adolfo Dijaz, zatražio je od sekretara za rat, generala Luisa Mene, da podnese ostavku jer se plašio da on predvodi pobunu protiv njega. Mena je pobegao iz Managve sa svojim bratom, šefom policije u Managvi, da bi započeo pobunu. Kada je američko poslanstvo zatražilo od predsednika Dijaza da osigura bezbednost američkim građanima i da zaštiti njihovu imovinu on im je odgovorio da nije u mogućnosti da to učini i zatražio je od Sjedinjenih Država da intervenišu u sukobu.[14]

Američki marinci su držali Nikaragvu pod okupacijom od 1912. do 1933,[15] izuzev kraja 1925. i 1926. godine. Prema Sporazumu Brajan-Čamoro, potpisanim 1914. godine, SAD su stekle vlast nad područjem predviđenim za izgradnju kanala, a zakupile su i neka ostrva u Karipskom moru.[16] Nakon evakuacije američkih marinaca 1926. dolazi do građanskog rata između liberala i konzervativaca, što je dovelo do povratka američke vojske.[17]

Od 1927. do 1933. general Augusto Sesar Sandino vodio je gerilski rat prvo protiv konzervativaca a nakon toga protiv američkih marinaca, s kojima se borio više od pet godina. Nakon odlaska Amerikanaca 1933, uspostavljena je Nacionalna garda,[18] sastavljena od vojni i policijskih snaga, koje su Amerikanci obučili i opremili s ciljem zaštite američkih interesa.

Pošto su se američki marinci povukli iz Nikaragve u januaru 1933, Sandino i novoizabrana vlada, na čelu sa Sakasom, sklopili su sporazum kojim će Sandino obustaviti gerilsku borbu u zamenu za amnestiju, kao i da će mu biti dodeljena zemlja radi bavljenja poljoprivredom i pravo da godinu dana zadrži sto naoružanih ljudi.[19] Međutim, narastajuća netrpeljivost između Sandina i Somoze dovela je do Somozinog naređenja da Sandino bude ubijen.[18][20][21] Plašeći se da mu Sandino u budućnosti pruži oružani otpor, Somoza ga je pozvao na sastanak u Managvu, gde su 21. februara 1934. Sandina ubili vojnici Nacionalne garde. Stotine muškaraca, žena i dece sa Sandinove poljoprivredne kolonije je kasnije pobijeno.[22]

Vladavina porodice Somoza (1927–1979)[uredi]

Porodica Somoza na vlast je došla 1927. u sklopu američkog plana kojim je stvorena Nacionalna garda (šp. Guardia Nacional) s ciljem preuzimanja kontrole nad državom.[23] Somoza je ubrzo uklonio oficire Nacionalne garde koje je smatrao pretnjom a onda je smenio Sakasu i postao predsednik 1. januara 1937. nakon lažiranih izbora.[18]

Nikaragva je 8. decembra 1941. objavila rat Nemačkoj.[24] U Drugom svetskom ratu nisu učestvovali nikaragvanski vojnici ali je Somoza iskoristio ovu priliku da konfiskuje imovinu Nikaragvanaca nemačkog porekla.[25] Nikaragva je 1945. bila među osnivačima Ujedinjenih nacija.[26] Na Somozu je izvršen atentat 21. septembra 1956. a nekoliko dana kasnije je i preminuo. Kongres je nakon tog događaja imenovao Luisa Somoza Debajlu, njegovog najstarijeg sina, za predsednika.[18] Njegova vladavina je bila veoma kratka, upravljao je državom samo nekoliko godina i iznenada je preminuo od srčanog udara. Nasledio ga je Rene Šik Gutijerez, kog je većina Nikaragvanaca doživljavala kao „marionetu porodice Somoza“.[27]

Somoze su bili jedna od nekoliko porodica ili interesnih grupa koja je pobrala najvećim deo koristi od privrednog rasta zemlje od pedesetih do sedamdesetih godina 20. veka. Procenjuje se da je u trenutku svrgavanja Anastasija Somoze Debajle 1979. godine porodice raspolagala imovinom između petsto i milijardu i po dolara.[28]

Zemljotres koji je 1972. pogodio Nikaragvu uništio je skoro 90 % glavnog grada Managve, uz velike ljudske žrtve.[29] Privredna elita je vremenom otkazivala podršku Somozi, jer je on monopolizovao privredne grane neophodne u obnovi zemlje nakon zemljotresa.[30]

Nikaragvanska revolucija[uredi]

Karlos Fonseka je 1961. osnovao Sandinistički narodni oslobodilački front (FSLN) (šp. Frente Sandinista de Liberación Nacional).[18] Veliki broj mladih Nikaragvanaca pridružio se sandinistima nakon zemljotresa 1972. i očigledne korupcije Somozinog režima.[31]

Sandinisti su do kraja sedamdesetih godina 20. veka bili usmereni uglavnom na kidnapovanja uglednih ljudi s ciljem sticanja popularnosti među stanovništvom. Najzapaženija akcija FSLN-a je bila pokušaj kidnapovanja ambasadora SAD Tjunera Šeltona, decembra 1974, kada je ubijen bivši ministar poljoprivrede Hose Marija Kastiljo. Somozina vlada je tada prihvatila da sandinistima isplati traženi otkup i da im omogući prebacivanje na Kubu.[32]

Sandinisti su preuzeli vlast u julu 1979. godine. Karterova administracija je odlučila da sarađuje sa novom vladom, ali je za uzvrat tražila da sandinisti ne pružaju podršku pobunjeničkim pokretima u susednim državama.[33] Somoza je pobegao iz zemlje i na kraju se nastanio u Paragvaju, gde je ubijen septembra 1980. godine. Pretpostavlja se da su atentat izvršili pripadnici Argentinske revolucionarne radničke partije.[34]

ARDE Frente Sur Contras, 1987

Kao odgovor na sandinističku vlast osnovano je više pobunjeničkih grupa poznatih pod zajedničkim imenom „kontraši“. Reganova administracija je 1981. ovlastila Ciju da kontrašima pruži logističku i stručnu pomoć.[35] Kontraši su akcijama rukovodili iz susednih zemalja, Hondurasa i Kostarike.[35] Započeli su sistematske terorističke akcije protiv seoskog stanovništva Nikaragve s ciljem onemogućavanja socijalnih reformi društva koje su preduzimali sandinisti. Nekoliko istoričara je kritikovalo akcije kontraša i podršku koju im je pružala Reganova administracija, ističući brutalnost i brojna kršenja ljudskih prava. Larami i Polakova, na primer, opisuju razaranja domova zdravlja, škola i zadruga u oblastima pod kontrolom kontraša.[36] Noam Čomski navodi i veliki broj ubistava, silovanja i mučenja u ovim područjima.[37]

Takođe, kontraši su sabotirali privredu Nikaragve i otežavali morski saobraćaj postavljanjem podvodnih mina u luci Korinto.[38] SAD su takođe rešile da ekonomski pritisnu sandiniste, pa je Reganova administracija uvela potpunu blokadu trgovine sa Nikaragvom.[39] Pored kontraša i sandinisti su optuženi za kršenje ljudskih prava.[40][41]

Sandinisti su pobedili na opštim izborima održanim 1984, koji su ocenjeni kao slobodni i pošteni.[42][43] Reganova administracija je kritikovala izbore i smatrala ih je lažnim jer na njima nije učestvovao Arturo Kruz, kandidat koalicije Coordinadora Democrática Nicaragüense, koju su činile tri desničarske partije. Međutim, administracija SAD se tajno protivila Kruzovom učešću jer bi time izbori dobili legitimitet, što bi umanjilo potrebu za slanjem američke pomoći kontrašima.[44]

Nakon što je 1983. kongres SAD zabranio finansiranje kontraša Reganova administracija je nastavila da ih tajno finansira tako što je novac od prodaje oružja Iranu preusmeravala pobunjenicima u Nikaragvi (Afera Iran-kontra).[45] Međunarodni sud pravde je 1984. u sporu Nikaragve protiv Sjedinjenih Država presudio da; „Sjedinjene Američke Države imaju obavezu da obeštete Republiku Nikaragvu za sve povrede učinjene Nikaragvi kršenjem obaveza međunarodnog prava i sporazuma čiji su potpisnik Sjedinjene Američke Države“.[46] U sukobima između kontraša i sandinista poginulo je 30.000 ljudi.[47]

Postsandinističko razdoblje[uredi]

Violeta Čamoro je 1990. postala prva žena na položaju predsednika na američkom kontinentu.

Na opštim izborima u Nikaragvi 1990. godine pobedila je koalicija anti-sandinističkih stranaka (sa levice i desnice) predvođena Violetom Čamoro, udovicom Pedra Hoakina Čamora. Violeta Čamoro je pobedila kandidata FSLN-a Danijela Ortegu, osvojivši 55% glasova, čime je postala prva žena na mestu predsednika u nekoj zemlji Severne i Južne Amerike.[48] Njena administracija nasledila je uništenu privredu kao posledicu višedecenijskog građanskog rata.[49] Na sledećim izborima 1996, Danijel Ortega i sandinisti su ponovo poraženi, ovog puta od Arnolda Alemana iz Ustavotvorne liberalne partije (šp. Partido Liberal Constitucionalista) (PLC). Na izborima održanim 2001. ponovo je pobedio PLC a Enrike Bolanjos je izabran za predsednika. Bolanjos je optužio Alemana za korupciju a 2003. je osuđen na dvadeset godina zatvora zbog pronevere, pranja novca i korupcije.[50][51] Liberali lojalni Alemanu i poslanici FSLN-a, uskratili su predsednička ovlašćenja predsedniku Bolanjosu i članovima njegovog kabineta, tražeći od njega da podnese ostavku preteći mu opozivom. Ovaj usporeni puč je izbegnut delom zahvaljujući pritiscima srednjeameričkih predsednika, koji su obećali da neće priznati nijedan pokret koji svrgne Bolanjosa; Sjedinjene Države, Organizacija američkih država, i Evropska unija su se takođe usprotivile usporenom puču.[52]

Izbori za predsednika i narodnu skupštinu su održani 5. novembra 2006. godine. Za predsednika je izabran Danijel Ortega,[53] a reizabran je i 2011. godine.

Administrativna podela[uredi]

Nikaragva je podeljena na 15 departmana (Departamentos) i dve autonomne oblasti (Regiones Autónomas del Atlántico). Departmani se dalje dele na opštine kojih ukupno ima 153.[54]

Departman Broj stanovnika (05/2005)[55] Glavni grad
Flag of Boaco.svg Boako 150.636 Boako
Flag of Jinotepe.gif Karazo 166.073 Hinotepe
Bandera de Chinandega.png Činandega 378.970 Činandega
Flag of Juigalpa.svg Čontales 153.932 Huigalpa
Flag of Esteli.svg Esteli 201.548 Esteli
Flag of Granada, Nicaragua.svg Granada 168.186 Granada
Flag of Jinotega.gif Hinotega 331.335 Hinotega
Flag of Leon, Nicaragua.svg Leon 355.779 Leon
Flag of Madriz.svg Madriz 132.459 Somoto
Flag of Managua.svg Managva 1.262.978 Managva
Flag of Masaya.svg Masaja 289.988 Masaja
Flag of Matagalpa.gif Matagalpa 469.172 Matagalpa
Flag of Nueva Segovia.svg Nova Segovija 208.523 Okotal
Flag of San Carlos, Nicaragua.svg Rio San Huan 95.596 San Karlos
Flag of Rivas.svg Rivas 156.283 Rivas
Bandera Atlàntic Nord.png Severni atlantski autonomni region 314.130 Puerto Kabezas
Bandera Atlàntic Sur.png Južni atlantski autonomni region 306.510 Blufilds

Privreda[uredi]

Nikaragvanska privreda je bila orijentisana na izvoz tropskih biljaka i proizvoda: banana, kafe i duvana. Proizvodio se i kvalitetan rum i uzgajala goveda. Tokom građanskog rata veliki deo infrastrukture je oštećen ili uništen, a ekonomska blokada koju su nametnule SAD dovela je do kolapsa privrede i ogromne inflacije. Nakon rata privatizovani su mnogi industrijski pogoni koji su bili u vlasništvu države, a inflacija je svedena na podnošljivu meru. Poslednjih godina privreda beleži brz porast.

Stanovništvo[uredi]

Stanovništvo Nikaragve je multietničko. Njega čine domorodačka plemena sa Obale komaraca, Evropljani, Afrikanci, Azijci, i ljudi poreklom sa Bliskog istoka. Službeni jezik je španski, dok domorodačka plemena na istočnoj obali koriste svoje jezike: miskito, sumo, rama, kao i engleski kreolski. Mešavina kulturnih tradicija stvorila je izuzetnu raznovrsnost u umetnosti i književnosti, posebno treba spomenuti književni doprinos nikaragvanskih pesnika i pisaca Rubena Darija, Pabla Antonija Kuadra i Ernesta Kardenala. Raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta, topla tropska klima, i aktivni vulkani čine Nikaragvu sve popularnijim turističkim odredištem.[56][57]

Oko 69% populacije čine mestici, potomci Evropljana i domorodačkog stanovništva. Potomaka doseljenih Evropljana ima oko 17%, uglavnom španskog porekla. Tokom 19. veka dolazilo je do malih talasa migracije iz zemalja Sredozemlja. Oko 5% ostalih su čisti potomci autohtonog stanovništva.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ Jr, WR (1985). „Ethnohistoric Sources on the Pipil Nicarao: A Critical Analysis”. Ethnohistory. Columbus, Ohio: American Indian Ethnohistoric Conference. 32 (1): 37—62. JSTOR 482092. OCLC 62217753. doi:10.2307/482092. :38; Kaufman, Terrence (2001). „The history of the Nawa language group from the earliest times to the sixteenth century: some initial results” (PDF). Revised March 2001. Project for the Documentation of the Languages of Mesoamerica. Pristupljeno 7. 10. 2007. 
  3. 3,0 3,1 „Nicaragua: Precolonial Period”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 29. 6. 2007. 
  4. ^ Gloria Helena Rey, "The Chibcha Culture – Forgotten, But Still Alive" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (februar 20, 2012) (na jeziku: engleski), Colombia, Inter Press Service (IPS) News, 30 Nov 2007, accessed 9 Nov 2010
  5. ^ „Nicaragua: VI History”. Encarta. 13. 6. 2007. 
  6. ^ „Letter of Columbus on the Fourth Voyage”. American Journey. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Nicaragua: History”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 19. 6. 2015. 
  8. ^ Duncan 1995.
  9. ^ Smith, RS (1963). „Financing the Central American federation, 1821–1838”. The Hispanic American Historical Review. 43 (4): 483—510. JSTOR 2509898. doi:10.2307/2509898. 
  10. ^ Walker 1860.
  11. ^ Juda, F (1919). „California Filibusters: A History of their Expeditions into Hispanic America (excerpt)”. The Grizzly Bear (official organ Native sons and native daughters Golden West). XXI (4): 3—6,15,19. Pristupljeno 20. 7. 2011. 
  12. ^ Baker 2001, str. 67.
  13. ^ Colquhoun 1895.
  14. ^ Foreign Relations of the United States. 1912. str. 1032. 
  15. ^ „US violence for a century: Nicaragua: 1912–33”. Socialist Worker. Pristupljeno 21. 8. 2007. 
  16. ^ „Bryan–Chamorro Treaty”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  17. ^ „General Augusto C. Sandino: The Constitutional War”. ViaNica. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 „The Somoza years”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  19. ^ „Biographical Notes”. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  20. ^ „History of U.S. Violence Across the Globe: Washington's War Crimes (1912–33)”. 16. 12. 2001. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  21. ^ Solo, T (7. 10. 2005). „Nicaragua: From Sandino to Chavez”. Dissident Voice. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  22. ^ „The Somoza Dynasty” (PDF). University of Pittsburgh. str. 1. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 10. 11. 2006. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  23. ^ Model, David (2005). Lying for Empire: How to Commit War Crimes With a Straight Face. Common Courage Press. 
  24. ^ „Nicaragua Declares War on Germany and Her Allies” (PDF). The New York Times. 8. 5. 1918. Pristupljeno 20. 4. 2009. 
  25. ^ „El asalto de Somoza a los alemanes” (na jeziku: Spanish). 6. 1. 2005. Arhivirano iz originala na datum 12. 10. 2007. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  26. ^ Nations, United (26. 6. 1945). „Charter of the United Nations and Statute of the International Court of Justice” (PDF). San Francisco: United Nations: 49. 
  27. ^ Leonard, TM (2003). „Against all odds: U.S. policy and the 1963 Central America Summit Conference”. Journal of Third World Studies. str. 11. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  28. ^ Annis, B (1993). „Nicaragua: Diversification and Growth, 1945–77”. The Library of Congress. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  29. ^ „Headline: Nicaragua Earthquake”. Vanderbilt Television News Archive. 16. 12. 1972. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  30. ^ „A Battle Ends, a War Begins”. TIME. 11. 9. 1978. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  31. ^ „The Sandinistas and the Revolution”. Grinnell College. Arhivirano iz originala na datum 6. 2. 2007. Pristupljeno 18. 7. 2015. 
  32. ^ Constable & Valenzuela 1991, str. 150.
  33. ^ Pastor 2001.
  34. ^ „Timeline: Nicaragua”. Stanford University. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  35. 35,0 35,1 „Nicaragua: Growth of Opposition, 1981–83”. Ciao Atlas. Pristupljeno 18. 7. 2015. 
  36. ^ LaRamee & Polakoff 1999, str. 141-205.
  37. ^ Chomsky 1985.
  38. ^ Truver, SC. „Mines and Underwater IEDs in U.S. Ports and Waterways...” (PDF). str. 4. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 28. 4. 2008. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  39. ^ „US Policy: Economic Embargo: The War Goes On”. Envío. Central American University – UCA. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  40. ^ John Norton Moore, The Secret War in Central America (University Publications of America, 1987) p143n9; Roger Miranda and William Ratliff, The Civil War in Nicaragua (Transaction, 1993), p193; Insight on the News, July 26, 1999
  41. ^ „Annual Report 1992-1993”. Inter-American Commission on Human Rights. 12. 3. 1993. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  42. ^ „1984: Sandinistas claim election victory”. BBC News. 5. 11. 1984. 
  43. ^ „NICARAGUAN VOTE:'FREE, FAIR, HOTLY CONTESTED'. The New York Times. str. 30. 
  44. ^ Taubman, Philip (21. 10. 1984). „KEY AIDES DISPUTE U.S. ROLE IN NICARAGUAN VOTE”. The New York Times. str. 12. 
  45. ^ Baker 2007, str. 101.
  46. ^ „Case concerning military and paramilitary activities in and against Nicaragua (Nicaragua v. United States of America), International Court of Justice, Order of 26 september 1991” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 24. 9. 2015. 
  47. ^ The PRIO Battle Deaths Dataset, 1946-2008, Version 3.0: Documentation of Coding Decisions by Bethany Lacina
  48. ^ „Was February 25 a 'triumph'? National Review v. 42”. Tulane University. Arhivirano iz originala na datum 1. 9. 2006. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  49. ^ Dennis, G (decembar 1993). „Social conditions of Nicaragua”. The Library of Congress. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  50. ^ „Political Climate in Nicaragua”. Business Anti-Corruption Portal. Arhivirano iz originala na datum 24. 03. 2014. Pristupljeno 24. 3. 2014. 
  51. ^ „Nicaragua: Political profile”. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  52. ^ „Nicaragua 'creeping coup' warning”. BBC News. 30. 9. 2005. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  53. ^ „Bolaños Will Move To The National Assembly After All”. Envío Magazine. 2006. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  54. ^ „Background and socio-economic context” (PDF). str. 9. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 15. 10. 2006. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  55. ^ Thomas Brinkhoff: City Population Brojevi bazirani na podacima nikaragvanskog Nacionalnog instituta za statistiku i popise
  56. ^ Dicum, G (17. 12. 2006). „The Rediscovery of Nicaragua”. Travel Section. New York: TraveThe New York Times. Pristupljeno 17. 10. 2014. 
  57. ^ Davis, LS (22. 4. 2009). „Nicaragua: The next Costa Rica?”. Mother Nature Network. MNN Holdings, LLC. Pristupljeno 17. 10. 2014. 

Literatura[uredi]

  • Model, David (2005). Lying for Empire: How to Commit War Crimes With a Straight Face. Common Courage Press. 
  • Foreign Relations of the United States. 1912. str. 1032. 
  • Duncan, David Ewing (1995). Hernando de Soto – A Savage Quest in the Americas – Book II: Consolidation. New York: Crown Publishers. 
  • Walker, W (1860). The War in Nicaragua. New York: S.H. Goetzel & Company. 
  • Baker, CP (2001). „The William Walker Saga”. Moon Handbooks: Costa Rica (4th izd.). New York: Avalon Travel Publishing. str. 67. ISBN 978-1-56691-608-0. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
  • Colquhoun, AR (1895). The key of the Pacific: the Nicaragua canal. Westminster, England: Archibald Constable and Company. 
  • Constable, Pamela; Valenzuela, Arturo (1991). A Nation of Enemies: Chile Under Pinochet. str. 150. ISBN 978-0-393-30985-0. 
  • Pastor, Robert (2001). Exiting the Whirlpool: U.S. Foreign Policy Toward Latin America and the Caribbean. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3811-8. 
  • LaRamee, Pierre; Polakoff, Erica (1999). Undermining of the Sandinista Revolution. New York: Palgrave Macmillan. str. 141—205. 
  • Chomsky, Noam (1985). Turning the Tide. Boston, MA: South End Press. 
  • Baker, Dean (2007). The United States since 1980 (The World Since 1980). Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 101. ISBN 978-0-521-86017-8. 

Spoljašnje veze[uredi]