Nikaragva

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Republika Nikaragva
República de Nicaragua  (španski)
Krilatica: У Бога верујемо
(šp. En Dios confiamos)
Himna: Поздрав теби, Никарагва
(šp. Salve a ti, Nicaragua)
Položaj Nikaragve
Glavni gradManagva
Službeni jezikšpanski
Vladavina
Oblik državeUnitarna predsednička konstitucionalna republika
 — PredsednikDanijel Ortega
 — PotpredsednikRosario Muriljo
Istorija
NezavisnostOd Španije, Meksika i Savezne Republike Centralne Amerike
 — Proglašena15. septembar 1821.
 — Priznata25. jul 1850.
 — Od Prvog meksičkog carstva1. jul 1823.
 — Od Savezne Republike Centralne Amerike31. maj 1838
 — Primljeni u Ujedinjene nacije24. oktobar 1945.
 — Revolucija19. jul 1979.
 — Sadašnji ustav9. januar 1987.
Geografija
Površina‍
 — ukupno130,375 km2 (96)
 — voda (%)07,14
Stanovništvo‍
 — 2019 procena[1]6,486,201 (111)
 — 2012 cenzus[3]6,071,045[2]
 — gustina49.750,34 st./km2 (155)
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2018
 — ukupno$35.757 milijardi (115)
 — po stanovniku$5,683 (129)
IHR (2019)0.660
ValutaKordoba
 — kod valuteNIO
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC -6
Internet domen‍.ni‍
Pozivni broj+505

Nikaragva (šp. Nicaragua), zvanično Republika Nikaragva (šp. República de Nicaragua), država je u srednjoj Americi. Smeštena je između 11. i 14. stepena SGŠ. Prema severu se graniči sa Hondurasom, a prema jugu sa Kostarikom. Izlazi na Tihi okean prema zapadu, dok prema istoku ima izlaz na Karipsko more. Prema fizičko-geografskim karakteristikama može se podeliti na tri veće oblasti: Pacifička nizija; središnje planine; i Karipska nizija. Na pacifičkoj obali Nikaragve nalaze se dva najveća jezera u Srednjoj Americi – Managva i Nikaragva. Ova jezera okružuju plodne ravnice koje se pružaju prema severozapadu duž rasedne doline zaliva Fonseka. Tamošnje zemljište je obogaćeno pepelom sa obližnjih vulkana. Nikaragva obiluje biološki veoma važnim i jedinstvenim ekosistemima čime doprinosi bogatstvu flore i faune u Srednjoj Americi. Glavni grad, Managva, treći je grad po broju stanovnika u Srednjoj Americi.

Špansko carstvo pokorilo je ovu oblast u 16. veku. Nikaragva je nezavisnost od Španije stekla 1821. godine. Nakon nezavisnosti, Nikaragva je prošla kroz razdoblja političkih nemira, diktature, i finansijske krize – što su bili glavni uzroci Nikaragvanske revolucije tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Danas je Nikaragva parlamentarna demokratija koja tokom poslednjih godina ima političku stabilnost i beleži privredni rast. Od 2007. predsednik države je Danijel Ortega.

Mešavina kulturnih tradicija je stvorila značajnu raznolikost u folkloru, kuhinji, muzici i književnosti, posebno ovoj drugoj, s obzirom na književne doprinose nikaragvanskih pesnika i pisaca kao što je Ruben Dario. Poznata kao „zemlja jezera i vulkana“,[4] Nikaragva je takođe dom rezervata biosfere Bosavas, druge po veličini prašume u Americi.[5] Biološka raznolikost, topla tropska klima i aktivni vulkani čine Nikaragvu sve popularnijom turističkom destinacijom.[6]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Kada je Kolumbo stigao 1502. godine, otkrio je da severnim delom zemlje vladaju sumo Amerikanci, istočnim delom Miskitosi, a zemljom oko jezera Nikaragva i Managva zemljoradnička plemena. Indijansko pleme na severu zvalo se Nikarao, a Španci su uzeli deo njihovog imena za zemlju.[7] Kada su konkvistadori počeli da istražuju ovo područje, bili su impresionirani prisustvom velikih vodenih površina u centru zemlje. Kao rezultat toga, odlučili su da kombinuju ime Nikarao sa 'agva', španskom rečju za vodu, i nazovu novu teritoriju Nikaragva.[7]

Geografija[uredi | uredi izvor]

Nikaragva se prostire na površini od 130.967 km2 i može se podeliti na tri fizičko-geografske celine: Pacifičku niziju, Ameriske planine, i Obalu komaraca (atlantsko priobalje). Prirodni resursi nizija na atlantskoj obali, širokih 97 km, eksploatišu se duže vreme.

Na pacifičkoj strani Nikaragve nalaze se dva najveća slatkovodna jezera u Srednjoj Americi – Managva i Nikaragva. Plodne ravnice okružuju ova jezera i pružaju se prema severozapadu duž doline riftova zaliva Fonseka. Njihovo zemljište je obogaćeno vulkanskim pepelom sa obližnjih vulkana u središnjim planinama. Zahvaljujući obilju biološki značajnih i jedinstvenih ekosistema, Nikaragva daje značajan doprinos raznovrsnosti flore i faune Srednje Amerike.

Skoro petinu Nikaragve čine zaštićene oblasti kao što su nacionalni parkovi, rezervati prirode, i biološki rezervati. Prema severu Nikaragva se graniči sa Hondurasom, na istoku izlazi na Karipsko more, prema jugu se graniči sa Kostarikom, a na zapadu izlazi na Tihi okean. Geofizički, Nikaragvu okružuju Karipski plato, okeanska tektonska ploča ispod Srednje Amerike i Kokosov plato. U Nikaragvi se nalazi najveći broj srednjoameričkih vulkana.

Klima[uredi | uredi izvor]

Na zapadu zemlje, nizije se sastoje od široke, vruće, plodne ravnice. Preko ove ravnice leže nekoliko velikih vulkana planinskog lanca Kordiljera Los Maribios, uključujući Mombačo odmah izvan Granade i Momotombo blizu Leona. Nizijsko područje proteže se od zaliva Fonseka do pacifičke granice Nikaragve sa Kostarikom južno od Nikaragvskog jezera. Jezero Nikaragva je najveće slatkovodno jezero u Centralnoj Americi (20. najveće na svetu), i dom je nekih od retkih slatkovodnih ajkula na svetu (nikaragvanska ajkula). Tihookeanska regija nizija je najmnogoljudnija, sa više od polovine nacionalnog stanovništva.[8]

Erupcije 40 vulkana zapadne Nikaragve, od kojih su mnogi i dalje aktivni, ponekad su opustošile naselja, ali su i zemlju obogatile slojevima plodnog pepela. Geološka aktivnost koja proizvodi vulkanizam takođe rađa snažne zemljotrese. Potresi se redovno dešavaju širom pacifičke zone, a zemljotresi su skoro više puta uništili glavni grad Managvu.

Severna Nikaragva je najraznolikija regija koja proizvodi kafu, stoku, mlečne proizvode, povrće, drvo, zlato i cveće. Prostrane šume, reke i geografija pogodne su za ekoturizam.

Centralno gorje je znatno manje naseljeno i ekonomski razvijeno područje na severu, između jezera Nikaragva i Kariba. Ovaj region ima dužu, vlažniju kišnu sezonu od pacifičke nizije, čineći eroziju problemom na njegovim strmim padinama. Neravan teren, siromašno zemljište i mala gustina naseljenosti karakterišu područje u celini, ali severozapadne doline su plodne i dobro naseljene.[9]

Prirodni rezervat vulkan Mombačo.
Ostrvo Mombačo.
Vulkan Konsepsion, pogled iz Maderesa.

Područje ima hladniju klimu od pacifičke nizije. Otprilike četvrtina poljoprivrede zemlje odvija se u ovom regionu, a kafa se uzgaja na višim padinama. Hrastova, borova, mahovine, paprati i orhideja ima puno u oblačnim šumama regiona.

Ovu veliku kišnu šumu navodnjava nekoliko velikih reka i slabo je naseljena. Područje ima 57% teritorije nacije i većinu mineralnih resursa. Jako je iskorišćen, ali je ostalo mnogo prirodne raznolikosti. Rio Koko je najveća reka u Centralnoj Americi; čini granicu sa Hondurasom.

Postoji i prašuma, koja je najveća severno od Amazona i zove se Bosavas.

Flora i fauna[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Flora i fauna Nikaragve

Pilari, Guardabarranco, nacionalna ptica Nikaragve.

Nikaragva je dom za bogatu raznolikost biljaka i životinja. Nikaragva se nalazi usred Amerike i ovo privilegovano mesto omogućilo je zemlji da bude domaćin velikom biodiverzitetu. Ovaj faktor, zajedno sa vremenskim i laganim visinskim varijacijama, omogućava zemlji da ima 248 vrsta vodozemaca i gmizavaca, 183 vrste sisara, 705 vrsta ptica, 640 vrsta riba i oko 5.796 vrsta biljaka.

Bik ajkula, poznata i kao "nikaragvanska ajkula"

Regija velikih šuma nalazi se na istočnoj strani zemlje. Kišne šume se nalaze u departmanu Rio San Huan i u autonomnim regionima. Ovaj biom grupiše najveći biodiverzitet u zemlji i uglavnom je zaštićen biološkim rezervatom Indio Maiz na jugu i rezervatom biosfere Bosavas na severu. Nikaragvanske džungle, koje predstavljaju oko 9.700 km2 (2.400.000 acres), smatraju se plućima Centralne Amerike i čine drugu po veličini prašumu Amerike.[10]

Trenutno je u Nikaragvi 78 zaštićenih područja koja pokrivaju više od 22.000 km2 (8.500 sq mi) ili oko 17% njene kopnene mase. Tu spadaju skloništa za divlje životinje i rezervati prirode koji pružaju sklonište širokom spektru ekosistema. Do sada je u Nikaragvi klasifikovano više od 1.400 životinjskih vrsta, oko 12.000 vrsta biljaka, a procenjeno je da 5.000 vrsta još uvek nije klasifikovano.[11]

Bik ajkula je vrsta ajkule koja može duže vreme preživeti u slatkoj vodi. Može se naći u jezeru Nikaragva i reci San Huan, gde se često naziva „nikaragvanska ajkula“. [12]Nikaragva je nedavno zabranila slatkovodni ribolov kao odgovor na smanjenje populacije nikaragvanskih ajkula i riba.[13]

Promena klime[uredi | uredi izvor]

Nikaragva je u početku odlučila da se ne pridruži Pariškom klimatskom sporazumu, jer je smatrala da je „potrebno mnogo više aktivnosti“ od strane pojedinih zemalja na ograničavanju porasta globalne temperature.[14] Međutim, u oktobru 2017. godine, Nikaragva je donela odluku da se pridruži sporazumu.[15] Ratifikovala je ovaj sporazum 22. novembra 2017.[16]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prekolumbovsko razdoblje[uredi | uredi izvor]

Otisci stopala stari 2.100 godina sačuvani u vulkanskom blatu pored jezera Managva

Područje priobalja Nikaragve nastanila su plemena iz današnje Kolumbije. Dijalekti i jezici u ovoj oblasti slični su jezikom čibča, kojim se govori u severnoj Kolumbiji. Pripadnici naroda Pipil doselili su se u Nikaragvu iz centralnog Meksika posle 500. godine.[17][18]

U trenutku dolaska Španaca u ove krajeve, krajem 15. veka, zapad Nikaragve nastanjivalo je nekoliko domorodačkih naroda koji su pripadali astečkoj i majanskoj civilizaciji.[19] Istovremeno, karipsku obalu Nikaragve nastanjivali su drugi narodi, uglavnom govornici čibča jezika.[20] Uglavnom su se bavili lovom i sakupljanjem plodova.[21]

Kolonijalno razdoblje[uredi | uredi izvor]

Kristifor Kolumbo je 1502, tokom putovanja ka Panamskoj prevlaci, postao prvi Evropljanin koji je došao na područje današnje Nikaragve. Tokom svog četvrtog putovanja istražio je Obalu komaraca na karipskoj obali Nikaragve.[22] Pedro Arijas Davila (poznat kao Pedrarijas) predvodio je prvu ekspediciju s ciljem osnivanja trajnih naseobina na području današnje Nikaragve. Nakon što je postao guverner Paname 1519. godine, Pedrarijas je poslao svog rođaka Hila Gonzaleza Davilu[23] da istraži predele severno prema Nikaragvi. Gonzalez Davila je 1522. prvi put pokušao da zauzme oblast današnje Nikaragve ali su ga zaustavili Indijanci. Pedrarijas je zatim odlučio da pošalje Fransiska Ernandeza de Kordobu, koji je do 1524. uspostavio trajne naseobine u Nikaragvi. Ljubomoran na Ernandez de Kordobin uspeh, Pedrarijas ga je ubio[24] i 1527. imenovao je sebe guvernerom Nikaragve.[23] Dužnost guvernera obavljao je do smrti 1531. godine.

Špansko osvajanje Nikaragve dovelo je do pogroma nad domorodačkim stanovništvom u Pacifičkom regionu. Procenjuje se da je za tri decenije od dolaska Španaca broj domorodačkog stanovništva sveden sa milion na nekoliko desetina hiljada ljudi.[23] Polovina je umrla od bolesti koje su doneli Evropljani a ostali su uglavnom prodati u roblje za druge španske kolonije u Novom svetu. Manji broj je stradao u vojnim sukobima. Stradanje domorodaca uticalo je na zaostajanje Nikaragve za drugim delovima Španske imperije. Centri moći u Nikaragvi bili su gradovi Granada i Leon. Usponu Granade doprinela je poljoprivreda i trgovina sa Španijom preko reke San Huan; dok je Leon zavisio od trgovine sa španskim kolonijama na pacifičkoj obali. Oba grada su često bila izložena napadima pirata. Krajem 17. veka, Engleska je sklopila savez sa narodom Miskito na karipskoj obali, gde je osnovana naseobina Blufilds. Britanci su se nastanili na Obali komaraca, a od 1740. do 1786. ova oblast je bila britanski protektorat.

S obzirom da sa konkistadorima nisu dolazile žene, Španci su sklapali brakove sa pripadnicama naroda Nikirano i Čorotega, čiji su potomci mestici. Danas oni čine najveći deo stanovništva na zapadu Nikaragve.[19]

Nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Proglašenjem nezavisnosti Meksičkog carstva septembra 1821. prestala je da postoji Generalna kapetanija Gvatemale, a Nikaragva je ušla u sastav Prvog meksičkog carstva. Nakon svrgavanja meksičkog cara 1823, Nikaragva se pridružila novostvorenim Ujedinjenim provincijama Srednje Amerike, kasnije preimenovanim u Saveznu Republiku Srednju Ameriku. Nezavisnost je konačno stekla 1838. godine.[25]

Prve godine nezavisnosti obeležilo je rivalstvo između liberala u Leonu i konzervativaca u Granadi. Ovaj sukob je često prerastao u građanski rat, naročito tokom četrdesetih i pedesetih godina 19. veka. Liberali su 1855. pozvali američkog avanturistu Vilijama Vokera da im pomogne u borbi protiv konzervativaca. Naredne godine su organizovani lažni izbori na kojima je Voker izabran za predsednika Nikaragve. Konzervativci su uz pomoć Kostarike, Hondurasa i drugih srednjoameričkih zemalja 1857. isterali Vokera iz Nikaragve,[26][27][28] nakon čega su neprekidno vladali tokom naredne tri decenije.

Velika Britanija, koja je držala Obalu komaraca kao protektorat od 1655, poverila je 1859. ovu oblast Hondurasu da bi je 1860. predala Nikaragvi. Obala komaraca zadržala je široku autonomiju do 1894. godine kada je potpunu vlast nad njom stekla Nikaragva. U čast ondašnjeg nikaragvanskog predsednika, Hosea Santosa Zelaje, tokom čijeg mandata je ostvaren suverenitet nad Obalom komaraca, ova oblast je postala deo Departmana Zelaja.

Krajem 19. veka, SAD i nekoliko evropskih sila razmatralo je mogućnosti o izgradnji kanala kroz Nikaragvu, čime bi povezali Pacifički i Atlantski okean.[29]

Intervencija SAD (1909–33)[uredi | uredi izvor]

Vođa pobunjenika Augusto Sesar Sandino

Sjedinjene Američke Države su 1909. pružile političku podršku pobuni snaga predvođenih konzervativcima protiv predsednika Zelaje. Ratni brodovi SAD su 18. novembra 1909. poslati u ovo područje nakon što je po naređenju Zelaje pogubljeno petsto revolucionara, među kojima su bila i dvojica Amerikanaca. Krajem iste godine Zelaja je podneo ostavku.

U avgustu 1912, predsednik Nikaragve, Adolfo Dijaz, zatražio je od sekretara za rat, generala Luisa Mene, da podnese ostavku jer se plašio da on predvodi pobunu protiv njega. Mena je pobegao iz Managve sa svojim bratom, šefom policije u Managvi, da bi započeo pobunu. Kada je američko poslanstvo zatražilo od predsednika Dijaza da osigura bezbednost američkim građanima i da zaštiti njihovu imovinu on im je odgovorio da nije u mogućnosti da to učini i zatražio je od Sjedinjenih Država da intervenišu u sukobu.[30]

Američki marinci su držali Nikaragvu pod okupacijom od 1912. do 1933,[31] izuzev kraja 1925. i 1926. godine. Prema Sporazumu Brajan-Čamoro, potpisanim 1914. godine, SAD su stekle vlast nad područjem predviđenim za izgradnju kanala, a zakupile su i neka ostrva u Karipskom moru.[32] Nakon evakuacije američkih marinaca 1926. dolazi do građanskog rata između liberala i konzervativaca, što je dovelo do povratka američke vojske.[33]

Od 1927. do 1933. general Augusto Sesar Sandino vodio je gerilski rat prvo protiv konzervativaca a nakon toga protiv američkih marinaca, s kojima se borio više od pet godina. Nakon odlaska Amerikanaca 1933, uspostavljena je Nacionalna garda,[34] sastavljena od vojni i policijskih snaga, koje su Amerikanci obučili i opremili s ciljem zaštite američkih interesa.

Pošto su se američki marinci povukli iz Nikaragve u januaru 1933, Sandino i novoizabrana vlada, na čelu sa Sakasom, sklopili su sporazum kojim će Sandino obustaviti gerilsku borbu u zamenu za amnestiju, kao i da će mu biti dodeljena zemlja radi bavljenja poljoprivredom i pravo da godinu dana zadrži sto naoružanih ljudi.[35] Međutim, narastajuća netrpeljivost između Sandina i Somoze dovela je do Somozinog naređenja da Sandino bude ubijen.[34][36][37] Plašeći se da mu Sandino u budućnosti pruži oružani otpor, Somoza ga je pozvao na sastanak u Managvu, gde su 21. februara 1934. Sandina ubili vojnici Nacionalne garde. Stotine muškaraca, žena i dece sa Sandinove poljoprivredne kolonije je kasnije pobijeno.[38]

Vladavina porodice Somoza (1927–1979)[uredi | uredi izvor]

Anastasio Somoza Garsija i Huan Peron

Porodica Somoza na vlast je došla 1927. u sklopu američkog plana kojim je stvorena Nacionalna garda (šp. Guardia Nacional) s ciljem preuzimanja kontrole nad državom.[39] Somoza je ubrzo uklonio oficire Nacionalne garde koje je smatrao pretnjom a onda je smenio Sakasu i postao predsednik 1. januara 1937. nakon lažiranih izbora.[34]

Nikaragva je 8. decembra 1941. objavila rat Nemačkoj.[40] U Drugom svetskom ratu nisu učestvovali nikaragvanski vojnici ali je Somoza iskoristio ovu priliku da konfiskuje imovinu Nikaragvanaca nemačkog porekla.[41] Nikaragva je 1945. bila među osnivačima Ujedinjenih nacija.[42] Na Somozu je izvršen atentat 21. septembra 1956. a nekoliko dana kasnije je i preminuo. Kongres je nakon tog događaja imenovao Luisa Somoza Debajlu, njegovog najstarijeg sina, za predsednika.[34] Njegova vladavina je bila veoma kratka, upravljao je državom samo nekoliko godina i iznenada je preminuo od srčanog udara. Nasledio ga je Rene Šik Gutijerez, kog je većina Nikaragvanaca doživljavala kao „marionetu porodice Somoza“.[43]

Somoze su bili jedna od nekoliko porodica ili interesnih grupa koja je pobrala najvećim deo koristi od privrednog rasta zemlje od pedesetih do sedamdesetih godina 20. veka. Procenjuje se da je u trenutku svrgavanja Anastasija Somoze Debajle 1979. godine porodice raspolagala imovinom između petsto i milijardu i po dolara.[44]

Zemljotres koji je 1972. pogodio Nikaragvu uništio je skoro 90% glavnog grada Managve, uz velike ljudske žrtve.[45] Privredna elita je vremenom otkazivala podršku Somozi, jer je on monopolizovao privredne grane neophodne u obnovi zemlje nakon zemljotresa.[46]

Nikaragvanska revolucija[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Nikaragvanska revolucija

Karlos Fonseka je 1961. osnovao Sandinistički narodni oslobodilački front (FSLN) (šp. Frente Sandinista de Liberación Nacional).[34] Veliki broj mladih Nikaragvanaca pridružio se sandinistima nakon zemljotresa 1972. i očigledne korupcije Somozinog režima.[47]

Sandinisti su do kraja sedamdesetih godina 20. veka bili usmereni uglavnom na kidnapovanja uglednih ljudi s ciljem sticanja popularnosti među stanovništvom. Najzapaženija akcija FSLN-a je bila pokušaj kidnapovanja ambasadora SAD Tjunera Šeltona, decembra 1974, kada je ubijen bivši ministar poljoprivrede Hose Marija Kastiljo. Somozina vlada je tada prihvatila da sandinistima isplati traženi otkup i da im omogući prebacivanje na Kubu.[48]

Sandinisti su preuzeli vlast u julu 1979. godine. Karterova administracija je odlučila da sarađuje sa novom vladom, ali je za uzvrat tražila da sandinisti ne pružaju podršku pobunjeničkim pokretima u susednim državama.[49] Somoza je pobegao iz zemlje i na kraju se nastanio u Paragvaju, gde je ubijen septembra 1980. godine. Pretpostavlja se da su atentat izvršili pripadnici Argentinske revolucionarne radničke partije.[50]

Desničarska pobunjenička grupa Kontraši, 1987. godine.

Kao odgovor na sandinističku vlast osnovano je više pobunjeničkih grupa poznatih pod zajedničkim imenom „kontraši“. Reganova administracija je 1981. ovlastila Ciju da kontrašima pruži logističku i stručnu pomoć.[51] Kontraši su akcijama rukovodili iz susednih zemalja, Hondurasa i Kostarike.[51] Započeli su sistematske terorističke akcije protiv seoskog stanovništva Nikaragve s ciljem onemogućavanja socijalnih reformi društva koje su preduzimali sandinisti. Nekoliko istoričara je kritikovalo akcije kontraša i podršku koju im je pružala Reganova administracija, ističući brutalnost i brojna kršenja ljudskih prava. Larami i Polakova, na primer, opisuju razaranja domova zdravlja, škola i zadruga u oblastima pod kontrolom kontraša.[52] Noam Čomski navodi i veliki broj ubistava, silovanja i mučenja u ovim područjima.[53]

Takođe, kontraši su sabotirali privredu Nikaragve i otežavali morski saobraćaj postavljanjem podvodnih mina u luci Korinto.[54] SAD su takođe rešile da ekonomski pritisnu sandiniste, pa je Reganova administracija uvela potpunu blokadu trgovine sa Nikaragvom.[55] Pored kontraša i sandinisti su optuženi za kršenje ljudskih prava.[56][57]

Sandinisti su pobedili na opštim izborima održanim 1984, koji su ocenjeni kao slobodni i pošteni.[58][59] Reganova administracija je kritikovala izbore i smatrala ih je lažnim jer na njima nije učestvovao Arturo Kruz, kandidat koalicije Coordinadora Democrática Nicaragüense, koju su činile tri desničarske partije. Međutim, administracija SAD se tajno protivila Kruzovom učešću jer bi time izbori dobili legitimitet, što bi umanjilo potrebu za slanjem američke pomoći kontrašima.[60]

Nakon što je 1983. kongres SAD zabranio finansiranje kontraša Reganova administracija je nastavila da ih tajno finansira tako što je novac od prodaje oružja Iranu preusmeravala pobunjenicima u Nikaragvi (Afera Iran-kontra).[61] Međunarodni sud pravde je 1984. u sporu Nikaragve protiv Sjedinjenih Država presudio da; „Sjedinjene Američke Države imaju obavezu da obeštete Republiku Nikaragvu za sve povrede učinjene Nikaragvi kršenjem obaveza međunarodnog prava i sporazuma čiji su potpisnik Sjedinjene Američke Države“.[62] U sukobima između kontraša i sandinista poginulo je 30.000 ljudi.[63]

Postsandinističko razdoblje[uredi | uredi izvor]

Violeta Čamoro je 1990. postala prva žena na položaju predsednika na američkom kontinentu.

Na opštim izborima u Nikaragvi 1990. godine pobedila je koalicija anti-sandinističkih stranaka (sa levice i desnice) predvođena Violetom Čamoro, udovicom Pedra Hoakina Čamora. Violeta Čamoro je pobedila kandidata FSLN-a Danijela Ortegu, osvojivši 55% glasova, čime je postala prva žena na mestu predsednika u nekoj zemlji Severne i Južne Amerike.[64] Njena administracija nasledila je uništenu privredu kao posledicu višedecenijskog građanskog rata.[65] Na sledećim izborima 1996, Danijel Ortega i sandinisti su ponovo poraženi, ovog puta od Arnolda Alemana iz Ustavotvorne liberalne partije (šp. Partido Liberal Constitucionalista) (PLC). Na izborima održanim 2001. ponovo je pobedio PLC a Enrike Bolanjos je izabran za predsednika. Bolanjos je optužio Alemana za korupciju a 2003. je osuđen na dvadeset godina zatvora zbog pronevere, pranja novca i korupcije.[66][67] Liberali lojalni Alemanu i poslanici FSLN-a, uskratili su predsednička ovlašćenja predsedniku Bolanjosu i članovima njegovog kabineta, tražeći od njega da podnese ostavku preteći mu opozivom. Ovaj usporeni puč je izbegnut delom zahvaljujući pritiscima srednjoameričkih predsednika, koji su obećali da neće priznati nijedan pokret koji svrgne Bolanjosa; Sjedinjene Države, Organizacija američkih država, i Evropska unija su se takođe usprotivile usporenom puču.[68]

Izbori za predsednika i narodnu skupštinu su održani 5. novembra 2006. godine. Za predsednika je izabran Danijel Ortega,[69] a reizabran je i 2011. godine.

Administrativna podela[uredi | uredi izvor]

Nikaragva je podeljena na 15 departmana (Departamentos) i dve autonomne oblasti (Regiones Autónomas del Atlántico). Departmani se dalje dele na opštine kojih ukupno ima 153.[70]

Departman Broj stanovnika (05/2005)[71] Glavni grad
Boako 150.636 Boako
Karazo 166.073 Hinotepe
Činandega 378.970 Činandega
Čontales 153.932 Huigalpa
Esteli 201.548 Esteli
Granada 168.186 Granada
Hinotega 331.335 Hinotega
Leon 355.779 Leon
Madriz 132.459 Somoto
Managva 1.262.978 Managva
Masaja 289.988 Masaja
Matagalpa 469.172 Matagalpa
Nova Segovija 208.523 Okotal
Rio San Huan 95.596 San Karlos
Rivas 156.283 Rivas
Severni atlantski autonomni region 314.130 Puerto Kabezas
Južni atlantski autonomni region 306.510 Blufilds

Privreda[uredi | uredi izvor]

Nikaragvanska privreda je bila orijentisana na izvoz tropskih biljaka i proizvoda: banana, kafe i duvana. Proizvodio se i kvalitetan rum i uzgajala goveda. Tokom građanskog rata veliki deo infrastrukture je oštećen ili uništen, a ekonomska blokada koju su nametnule SAD dovela je do kolapsa privrede i ogromne inflacije. Nakon rata privatizovani su mnogi industrijski pogoni koji su bili u vlasništvu države, a inflacija je svedena na podnošljivu meru. Poslednjih godina privreda beleži brz porast.

Nikaragva je među najsiromašnijim zemljama Amerike.[72]Njen bruto domaći proizvod (BDP) po paritetu kupovne moći (PPP) u 2008. procenjen je na 17,37 milijardi američkih dolara.[73]Poljoprivreda predstavlja 15,5% BDP-a, što je najveći procenat u Centralnoj Americi. Doznake čine preko 15% BDP-a Nikaragve. Nikaragvani koji žive u inostranstvu u zemlju šalju blizu milijardu dolara. Ekonomija je u 2011. godini rasla brzinom od oko 4%.[73]Do 2019. godine, s obzirom na restriktivne poreze i građanski sukob, zabeležen je negativan rast od - 3,9%; prognoza Međunarodnog monetarnog fonda za 2020. je dalji pad od 6% zbog KOVID-19.[74]

Brodovi za krstarenje, San Huan del Sur.

Restriktivne poreske mere uspostavljene 2019. godine i politička kriza zbog socijalnog osiguranja negativno su uticale na slabu javnu potrošnju zemlje i poverenje investitora u suvereni dug. Prema ažuriranim prognozama MMF-a od 14. aprila 2020. godine, zbog izbijanja KOVID-19, očekuje se da će rast BDP-a pasti na -6% u 2020. godini.

Prema Programu Ujedinjenih nacija za razvoj, 48% stanovništva Nikaragve živi ispod granice siromaštva,[75] 79,9% stanovništva živi sa manje od 2 dolara dnevno, [76]Prema podacima UN-a, 80% autohtonih ljudi (koji čine 5% populacije) žive sa manje od 1 dolara dnevno.[77]

Rudarstvo postaje glavna industrija u Nikaragvi,[78] doprinoseći manje od 1% bruto domaćeg proizvoda (BDP). Ograničenja se postavljaju na seču drva zbog povećane zabrinutosti okoline zbog uništavanja kišnih šuma. Ali glodanje se nastavlja uprkos ovim preprekama; zaista, jedno drvo tvrdog drveta može vredeti hiljade dolara.[79]

Seoski radnici zavise od najamnog rada u poljoprivredi, posebno na kafi i pamuku. Samo mali deo ima stalne poslove. Većina su migranti koji prate useve tokom berbe, a drugi posao pronalaze van sezone. „Niži“ seljaci su obično mali zemljoposednici bez dovoljno zemlje za izdržavanje porodice; oni se takođe pridružuju žetvnoj radnoj snazi. „Viši“ seljaci imaju dovoljno resursa da budu ekonomski nezavisni. Oni proizvode višak koji premašuje njihove lične potrebe da bi im omogućio da učestvuju na nacionalnom i svetskom tržištu.

Radnici neformalnog sektora u Nikaragvi uključuju limarije, proizvođače dušeka, krojačice, pekare, obućare i tesare; ljudi koji uzimaju veš i peglaju ili pripremaju hranu za prodaju na ulici; i hiljade trgovaca, vlasnika malih preduzeća (koja često rade van svojih domova) i operatera tezgi na pijacama. Neki rade sami, ali drugi rade u malim prodavnicama (radionicama / fabrikama) koje su odgovorne za veliki deo industrijske proizvodnje u zemlji. Budući da su zarade u neformalnom sektoru uglavnom vrlo niske, malo porodica može izdržavati od jednog prihoda. Kao i većinu latinoameričkih država, Nikaragvu takođe karakteriše vrlo mala viša klasa, otprilike 2% stanovništva, koja je vrlo bogata i koja poseduje političku i ekonomsku moć u zemlji koja nije u rukama stranih korporacija i privatnih industrija. Ove porodice su oligarhijske prirode i generacijama vladaju Nikaragvom, a njihovo bogatstvo je politički i ekonomski horizontalno i vertikalno integrisano.

Nikaragva je trenutno članica Bolivarijanskog saveza za Ameriku, koji je poznat i kao ALBA. ALBA je predložila stvaranje nove valute, sukre, za upotrebu među svojim članovima. U suštini, to znači da će nikaragvanska kordoba biti zamenjena sukrom. Ostale nacije koje će slediti sličan obrazac su: Venecuela, Ekvador, Bolivija, Honduras, Kuba, Sent Vinsent i Grenadini, Dominika, Antigva i Barbuda.[80]

Nikaragva razmišlja o izgradnji kanala koji povezuje Atlantik i Tihi okean, za koji je predsednik Danijel Ortega rekao da će Nikaragvi pružiti „ekonomsku nezavisnost“.[81]Naučnici su izrazili zabrinutost zbog uticaja na životnu sredinu, ali vlada je tvrdila da će kanal koristiti zemlji stvaranjem novih radnih mesta i potencijalnim povećanjem godišnjeg rasta na prosečno 8% godišnje. Početak gradnje projekta trebalo je da bude u decembru 2014. godine, međutim kanal Nikaragva tek treba započeti.[82]

Turizam[uredi | uredi izvor]

Do 2006. godine turizam je postao druga po veličini industrija u Nikaragvi.[83]Ranije je turizam rastao za oko 70% širom zemlje tokom perioda od 7 godina, sa stopama od 10% -16% godišnje.[84] Povećanje i rast doveli su do toga da su prihodi od turizma porasli više od 300% tokom perioda od 10 godina.[85]Rast turizma takođe je pozitivno uticao na poljoprivrednu, komercijalnu i finansijsku industriju, kao i na građevinsku industriju. Predsednik Danijel Ortega izjavio je da namerava da koristi turizam za borbu protiv siromaštva u celoj zemlji.[86]Rezultati turističke ekonomije Nikaragve bili su značajni, jer je država prvi put u svojoj istoriji 2010. godine primila milion turista u kalendarskoj godini.[87]

Laguna Apojo.

Prema informativnom programu, glavne atrakcije u Nikaragvi za turiste su plaže, živopisne rute, arhitektura gradova poput Leona i Granade, ekoturizam i agroturizam, posebno na severu Nikaragve.[88] Kao rezultat povećanog turizma, Nikaragva je zabeležila porast direktnih stranih investicija za 79,1% od 2007. do 2009.[89]

Prirodni rezervat Laguna Apojo stvoren je erupcijom vulkana Apojo pre oko 23.000 godina, koji je ostavio ogroman krater širok 7 km koji se postepeno ispunjavao vodom. Okružen je starim zidom kratera. Na obodu lagune nalaze se restorani od kojih su mnogi na raspolaganju kajacima. Pored istraživanja šume oko nje, u laguni se bave mnogim sportovima na vodi, a najviše kajakom.[90]

Skijanje na pesku postalo je popularna atrakcija vulkana Čero Negro u Leonu. Može se penjati i na uspavane i aktivne vulkane. Neki od najposećenijih vulkana uključuju vulkan Masaja, Momotombo, Mombačo, Kosiguina i Ometepeove Maderas i Konsepsion.

Spoljni poslovi[uredi | uredi izvor]

Nikaragva vodi nezavisnu spoljnu politiku. Nikaragva je u teritorijalnim sporovima sa Kolumbijom oko arhipelaga San Andres i Providencija i Kvita Sueno Bank i sa Kostarikom zbog graničnog spora koji uključuje reku San Huan.

Međunarodni sud pravde, u vezi sa slučajem Nikaragva protiv Sjedinjenih Država 1984. godine, utvrdio je da Sjedinjene Države „krše svoje obaveze prema običajnom međunarodnom pravu da ne koriste silu protiv druge države“, „da ne intervenišu u njene poslovi “,„ da se ne naruši suverenitet", da se ne prekida mirna pomorska trgovina."[91]

Vojska[uredi | uredi izvor]

Oružane snage Nikaragve čine različiti vojni kontingenti. Nikaragva ima vojsku, mornaricu i vazduhoplovstvo. Broji oko 14.000 aktivnih pripadnika, što je mnogo manje u poređenju sa brojevima viđenim tokom Nikaragvanske revolucije. Iako je vojska imala grubu vojnu istoriju, deo njenih snaga, koji su bili poznati kao nacionalna garda, integrisao se u ono što je danas Nacionalna policija Nikaragve. U suštini, policija je postala žandarmerija. Nacionalna policija Nikaragve retko je, ako je ikada označena kao žandarmerija. Ostali elementi i radna snaga koji nisu bili posvećeni nacionalnoj policiji poslati su da obrađuju novu vojsku Nikaragve.

Starost za služenje oružanih snaga je 17 godina, a regrutacija ne predstoji. Od 2006. godine vojni budžet iznosio je približno 0,7% rashoda Nikaragve.

2017. godine Nikaragva je potpisala sporazum UN-a o zabrani nuklearnog oružja.[92]

Stanovništvo[uredi | uredi izvor]

Stanovništvo Nikaragve je multietničko. Njega čine domorodačka plemena sa Obale komaraca, Evropljani, Afrikanci, Azijci, i ljudi poreklom sa Bliskog istoka. Službeni jezik je španski, dok domorodačka plemena na istočnoj obali koriste svoje jezike: miskito, sumo, rama, kao i engleski kreolski. Mešavina kulturnih tradicija stvorila je izuzetnu raznovrsnost u umetnosti i književnosti, posebno treba spomenuti književni doprinos nikaragvanskih pesnika i pisaca Rubena Darija, Pabla Antonija Kuadra i Ernesta Kardenala. Raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta, topla tropska klima, i aktivni vulkani čine Nikaragvu sve popularnijim turističkim odredištem.[93][94]

Oko 69% populacije čine mestici, potomci Evropljana i domorodačkog stanovništva. Potomaka doseljenih Evropljana ima oko 17%, uglavnom španskog porekla. Tokom 19. veka dolazilo je do malih talasa migracije iz zemalja Sredozemlja. Oko 5% ostalih su čisti potomci autohtonog stanovništva.

Mnogi Nikaragvani žive u inostranstvu, posebno u Kostariki, Sjedinjenim Državama, Španiji, Kanadi i drugim zemljama Centralne Amerike.

Nikaragva ima stopu rasta stanovništva od 1,5% od 2013.[95] Ovo je rezultat jednog od najviših nataliteta na zapadnoj hemisferi: 17,7 na 1.000 od 2017. Stopa smrtnosti iznosila je 4,7 na 1.000 tokom istog perioda, prema Ujedinjenim nacijama.[96]

Etničke grupe[uredi | uredi izvor]

Većinu populacije Nikaragve čine mestici, otprilike 69%. 17% stanovništva Nikaragve je neizmešanog evropskog porekla, pri čemu je većina španskog porekla, dok su ostali nemačkog, italijanskog, engleskog, turskog, danskog ili francuskog porekla.

Crni kreoli[uredi | uredi izvor]

Nikaragvanin afričkog porekla.

Oko 9% stanovništva Nikaragve su crnci i uglavnom borave na karipskoj (ili atlantskoj) obali zemlje. Crno stanovništvo uglavnom čine crni kreoli koji govore engleski, a koji su potomci odbeglih ili brodolomnih robova; mnogi nose ime škotskih naseljenika koji su sa sobom doveli robove, kao što su Kembel, Gordon, Dauns i Hodžeson. Iako su mnogi Kreoli podržavali Somozu zbog njegove bliske povezanosti sa SAD-om, oni su se okupili kod sandinista u julu 1979. godine, da bi ubrzo nakon toga odbacili revoluciju kao odgovor na novu fazu „vesternizacije“ i nametanja centralne vladavine iz Managve.[97] Manji je broj Garifuna, naroda mešovitog zapadnoafričkog, karipskog i aravačkog porekla. Sredinom 1980-ih, vlada je podelila oblast Zelaja - koje se sastojalo od istočne polovine zemlje - na dve autonomne regije i odobrila crncima i domorocima ovog regiona ograničenu samoupravu unutar republike.

Autohtono stanovništvo[uredi | uredi izvor]

Preostalih 5% Nikaragvana su starosedeoci, potomci prvobitnih stanovnika zemlje. Prekolumbijsko stanovništvo Nikaragve sastojalo se od mnogih autohtonih grupa. U zapadnom regionu, narod Nahua bio je prisutan zajedno sa drugim grupama kao što su narod Korotega i Subtijabas (takođe poznati kao Maribios ili Hokan Ksiju). Centralni region i karipsku obalu Nikaragve naseljavali su domorodački narodi koji su bili jezičke grupe makro-čibčana koji su se migrirali iz Južne Amerike u davnim vremenima, pre svega ono što je danas Kolumbija i Venecuela. U ove grupe spadaju današnji Matagapas, Miskitos, Ramas, kao i Majangnas i Ulvas koji su poznati i kao Sumosi. U 19. veku postojala je značajna domorodačka manjina, ali ova grupa je u velikoj meri bila asimilovana kulturno u mestiko većinu.

Jezici[uredi | uredi izvor]

Nikaragvanski španski ima mnogo autohtonih uticaja i nekoliko karakterističnih karakteristika. Na primer, neki Nikaragvanci imaju tendenciju da zamene / s / sa / h / kada govore.[98] Iako se španski jezik govori širom zemlje, zemlja ima veliku raznolikost: rečnik, akcenti i razgovorni jezik mogu se razlikovati između gradova i oblasti. [99]

Na karipskoj obali se govore autohtoni jezici, kreolski sa engleskim i španskim. Jezik Miskito, kojim narod Miskito govori kao prvi jezik, dok i neki drugi autohtoni i Afro-potomci kao drugi, treći ili četvrti jezik, najčešće se govori autohtonim jezikom. Domorodačkim jezicima Misumalpan Maiangna i Ulva govore dotični narodi sa istim imenima. Mnogi ljudi iz Miskita, Majangne i Ulve takođe govore kreolski jezik, a velika većina govori i španski. Manje od tri desetine od skoro 2.000 ramskih ljudi tečno govori svoj jezik čibčani, pri čemu gotovo svi Ramasi govore Rama Kaji kreolskim jezikom, a velika većina govori španski. Lingvisti su pokušali da dokumentuju i revitalizuju jezik tokom poslednje tri decenije.[100]

Narod Garifuna, potomci domorodačkih i afro-potomaka koji su u Nikaragvu došli iz Hondurasa početkom dvadesetog veka, nedavno su pokušali da revitalizuju svoj aravakanski jezik. Većina govori kreolski jezik kao svoj prvi jezik, a španski jezik kao drugi. Kreolci ili kriolci, potomci porobljenih Afrikanaca dovedenih na obalu komaraca tokom britanskog kolonijalnog perioda i evropski, kineski, arapski i britanski zapadnoindijski imigranti, takođe govore kreolski jezik kao svoj prvi jezik, a španski kao drugi.[101]

Religija[uredi | uredi izvor]

Religija igra značajan deo kulture Nikaragve i u ustavu joj se pruža posebna zaštita. Religijsku slobodu, koja je zagarantovana od 1939. godine, i versku toleranciju promovišu vlada i ustav.

Nikaragva nema zvaničnu religiju. Očekuje se da će katolički biskupi dati svoj autoritet u važnim državnim prilikama i pažljivo se prate njihove izjave o nacionalnim pitanjima. Oni mogu biti pozvani da posreduju između stranaka u sukobu u trenucima političke krize.[102]1979. Migel D'Eskoto Brokman, sveštenik koji je prihvatio Teologiju oslobođenja, služio je u vladi kao ministar spoljnih poslova kada su Sandinisti došli na vlast. Najveća konfesija, i tradicionalno religija većine, je Rimokatolička crkva. U Nikaragvu je došla u 16. veku španskim osvajanjem i ostala je, sve do 1939. godine, utvrđena vera.

Popularna religija radi se oko svetaca, koji se doživljavaju kao posrednici između ljudi i Boga. Većina lokaliteta, od glavnog grada Managve do malih seoskih zajednica, počasti svece zaštitnike, odabrane iz rimokatoličkog kalendara, godišnjim fiestama. U mnogim zajednicama bogata je priroda odrasla oko proslava svetaca zaštitnika, poput Managvinog Svetog Dominika (Santo Domingo), počašćenog u avgustu sa dve živopisne, često bujne, jednodnevne povorke kroz grad. Vrhunac verskog kalendara Nikaragve za mase nije ni Božić ni Uskrs, već La Purisima, nedelja proslava početkom decembra posvećena Bezgrešnom začeću, tokom koje se u domovima i na radnim mestima grade složeni oltari Bogorodice.[103]

Budizam se povećavao stalnim prilivom imigracije.[104]

Migracije[uredi | uredi izvor]

U odnosu na svoje stanovništvo, Nikaragva nije doživela velike talase imigracije. Broj imigranata u Nikaragvi, iz drugih zemalja Latinske Amerike ili drugih zemalja, nikada nije premašio 1% ukupnog stanovništva pre 1995. godine. Popis stanovništva 2005. pokazao je da je rođenog stanovništva u inostranstvu 1,2%, a da je za 10 godina porastao za samo 0,06%.[105]

U 19. veku Nikaragva je iskusila skromne talase imigracije iz Evrope. Posebno su se porodice iz Nemačke, Italije, Španije, Francuske i Belgije doselile u Nikaragvu, posebno u delove u centralnom i pacifičkom regionu.

Takođe je prisutna mala bliskoistočna-nikaragvanska zajednica Sirijaca, Jermena, Jevreja i Libanaca u Nikaragvi. Ova zajednica broji oko 30.000 ljudi. Postoji istočnoazijska zajednica koju uglavnom čine Kinezi, Tajvanci i Japanci. Kinesko stanovništvo Nikaragve procenjuje se na oko 12.000. Kinezi su stigli krajem 19. veka, ali su bili neutemeljeni do 1920-ih.[106]

Dijaspora[uredi | uredi izvor]

Građanski rat primorao je mnoge Nikaragvane da započnu život van svoje zemlje. Mnogi ljudi su emigrirali tokom devedesetih i prve decenije 21. veka zbog nedostatka mogućnosti za zapošljavanje i siromaštva. Većina nikaragvanske dijaspore migrirala je u Sjedinjene Države i Kostariku. Danas u ove dve zemlje živi svaki šesti Nikaragvanin.[107]

Dijaspora je videla Nikaragvane kako se naseljavaju u manjim zajednicama u drugim delovima sveta, posebno zapadnoj Evropi. Male zajednice Nikaragve nalaze se u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Norveškoj, Švedskoj i Velikoj Britaniji. Zajednice postoje i u Australiji i na Novom Zelandu. Kanada, Brazil i Argentina ugošćuju male grupe ovih zajednica. U Aziji, Japan je domaćin maloj zajednici Nikaragve.

Zbog krajnjeg siromaštva kod kuće, mnogi Nikaragveni sada žive i rade u susednom El Salvadoru, zemlji koja ima američki dolar kao valutu.[108]

Zdravlje[uredi | uredi izvor]

Iako su se zdravstveni rezultati u Nikaragvi poboljšali tokom poslednjih nekoliko decenija efikasnim korišćenjem resursa u odnosu na druge države Centralne Amerike, zdravstvo u Nikaragvi i dalje se suočava sa izazovima koji odgovaraju na različite potrebe zdravstvene zaštite stanovništva.[109]

Vlada Nikaragve garantuje univerzalnu besplatnu zdravstvenu zaštitu za svoje građane.[110]

Međutim, ograničenja trenutnih modela isporuke i nejednaka raspodela resursa i medicinskog osoblja doprinose stalnom nedostatku kvalitetne nege u udaljenijim oblastima Nikaragve, posebno među ruralnim zajednicama u centralnom i atlantskom regionu.[109] Da bi odgovorila na dinamične potrebe lokaliteta, vlada je usvojila decentralizovani model koji naglašava preventivnu i primarnu medicinsku zaštitu u zajednici.[111]

Edukacija[uredi | uredi izvor]

Stopa pismenosti odraslih u 2005. godini iznosila je 78,0%.[112]

Osnovno obrazovanje je besplatno u Nikaragvi. Postoji sistem privatnih škola, od kojih su mnoge religiozno povezane i često imaju snažnije programe na engleskom.[113] Od 1979. godine obrazovni sistem je bio jedan od najsiromašnijih u Latinskoj Americi.[114] Jedan od prvih akata novoizabrane vlade Sandinista 1980. bila je opsežna i uspešna kampanja opismenjavanja, koja je koristila učenike srednjih škola, studente i nastavnike kao dobrovoljne nastavnike: smanjila je ukupnu stopu nepismenosti sa 50,3% na 12,9% u roku od samo pet meseci. [115]

Ovo je bio jedan od niza velikih programa koji su dobili međunarodno priznanje za svoj napredak u pismenosti, zdravstvu, obrazovanju, brizi o deci, sindikatima i zemljišnoj reformi. Sandinisti su takođe dodali levičarski ideološki sadržaj nastavnom programu, koji je uklonjen posle 1990.[9] U septembru 1980. godine, Unesko je dodelio Nikaragvi, a Sovjetski Savez sponzorisao nagradu Nadežde Krupske za kampanju pismenosti.

Jednakost polova[uredi | uredi izvor]

Nikaragvanski Mestici.

Kada je reč o rodnoj ravnopravnosti u Latinskoj Americi, Nikaragva se nalazi visoko među ostalim zemljama u regionu.[116] Kada je reč o globalnoj rang listi po pitanju rodne ravnopravnosti, Svetski ekonomski forum je 2015. rangirao Nikaragvu na dvanaesto mesto[116], a u svom izveštaju za 2020. Nikaragva je zauzela peto mesto, iza samo severnoevropskih zemalja.[117]

Nikaragva je bila među mnogim zemljama Latinske Amerike i Kariba koja je ratifikovala Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije žena koja je imala za cilj promociju ženskih prava.[118]

2009. godine u okviru njegove kancelarije za ljudska prava stvoren je specijalni položaj za seksualnu raznolikost. 2014. godine, Ministarstvo zdravlja 2014. godine zabranilo je diskriminaciju na osnovu rodnog identiteta i seksualne orijentacije.[119]Ipak, diskriminacija LGBT osoba je česta, posebno kada je reč o stanovanju, obrazovanju i radnom mestu.[120]

Izveštaj o humanom razvoju rangirao je Nikaragvu na 106 od 160 zemalja u indeksu rodne nejednakosti (GII) 2017. godine. Odražava rodne nejednakosti u tri dimenzije - reproduktivno zdravlje, osnaživanje i ekonomska aktivnost.[121]

Kultura[uredi | uredi izvor]

El Güegüense, je drama i prvo književno delo postkolumbijske Nikaragve. Ovo delo se smatra jednim od najpoznatijih i najboljih dela Srednje Amerike i sadrži u sebi mnogo folklornih remek-dela, poput plesa, teatra i muzike.

Nikaragvanska kultura ima snažnu folklornu, muzičku i versku tradiciju, pod dubokim uticajem evropske kulture, ali takođe uključuje zvuke i ukuse Indijanaca. Nikaragvanska kultura se dalje može definisati u nekoliko različitih delova. Tihookeanska obala ima snažnu folklornu, muzičku i versku tradiciju, pod dubokim uticajem Evropljana. Kolonizovala ju je Španija i ima kulturu sličnu drugim latinoameričkim zemljama koje govore španski. Domorodačke grupe koje su istorijski naseljavale pacifičku obalu u velikoj meri su asimilovane u mestičku kulturu.

Karipska obala Nikaragve nekada je bila britanski protektorat. Engleski je još uvek dominantan u ovom regionu i govori se zajedno sa španskim i autohtonim jezicima. Njegova kultura slična je kulturi karipskih država koje su bile ili jesu britanski posed, poput Jamajke, Belizea, Kajmanskih ostrva itd. Za razliku od zapadne obale, starosedelački narodi karipskog primorja zadržali su različit identitet, a neki i dalje govore njihove maternje jezike.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Nikaragvanska muzika je mešavina autohtonih i španskih uticaja. Muzički instrumenti uključuju marimbu i druge uobičajene u celoj Centralnoj Americi. Marimbu u Nikaragvi igra sedeći izvođač držeći instrument na kolenima. Obično ga prate bas gusle, gitara i mala gitara poput mandoline. Ova muzika se pušta na društvenim funkcijama kao vrsta muzike u pozadini.

Marimba je napravljena od ploča od tvrdog drveta postavljenih preko bambusovih ili metalnih cevi različitih dužina. Igra se sa dva ili četiri čekića. Karipska obala Nikaragve poznata je po živahnom, senzualnom obliku plesne muzike pod nazivom Palo de Majo koji je popularan u celoj zemlji. Posebno je glasan i slavi se tokom festivala Palo de Majo u maju. Zajednica Garifuna (afro-indijanski) poznata je po popularnoj muzici zvanoj Punta.

Ples[uredi | uredi izvor]

Ples bačata.

Ples u Nikaragvi varira u zavisnosti od regiona. Ruralna područja imaju tendenciju da se jače fokusiraju na kretanje kukova i okreta. Plesni stil u gradovima fokusira se prvenstveno na sofisticiraniji rad nogu pored pokreta i okreta. Kombinacije stilova iz Dominikanske Republike i Sjedinjenih Država mogu se naći širom Nikaragve. Ples bačata popularan je u Nikaragvi. Značajan uticaj bačata plesa dolazi od Nikaragvana koji žive u inostranstvu, u gradovima koji uključuju Majami, Los Anđeles i, u mnogo manjoj meri, Njujork. Tango se takođe nedavno pojavio u kulturnim gradovima i prigodama balskih plesova.

Književnost[uredi | uredi izvor]

Ruben Dario(skroz desno), poznati književnik.

Poreklo nikaragvanske književnosti može se pratiti od pretkolumbovskog doba. Mitovi i usmena književnost formirali su kosmogeni pogled na svet starosedelačkih naroda. Neke od ovih priča i danas su poznate u Nikaragvi. Kao i mnoge latinoameričke zemlje, španski osvajači su najviše uticali i na kulturu i na literaturu. Nikaragvanska književnost je u istoriji bila važan izvor poezije u španskom govornom području, sa međunarodno poznatim saradnicima poput Rubena Darija koji se smatra najvažnijom književnom figurom u Nikaragvi. Nazvan je „ocem modernizma“ za vođenje modernizma književnog pokreta krajem 19. veka.[122] Među ostalim književnim ličnostima su Karlos Martinez Rivas, Pablo Antonio Kvadra, Alberto Kvadra Mehija, Manolo Kvadra, Pablo Alberto Kvadra Argueljo, Orlando Kvadra Davning, Alfredo Alegrija Rosales, Serhio Ramirez Mersado, Ernesto Kardenal, Giosonda Beli, Klaribelro Alegrija i Hose Korebelro Alegrija, Hose Kores i drugi.[123]

Satirična drama El Güegüense bilo je prvo književno delo postkolumbijske Nikaragve. Napisan i na astečkom i na španskom, smatra se jednim od najosebujnijih izraza iz kolonijalne ere Latinske Amerike i potpisom folklornog remek-dela Nikaragve, delom otpora španskom kolonijalizmu koji je kombinovao muziku, ples i pozorište. [124] Pozorišnu predstavu napisao je anonimni autor u 16. veku, čineći je jednim od najstarijih autohtonih pozorišnih / plesnih dela zapadne hemisfere. Unesko ga je 2005. prepoznao kao „nasledstvo čovečanstva“.[125]Posle vekova popularnog izvođenja, predstava je prvi put objavljena u knjizi 1942.[126]

Kuhinja[uredi | uredi izvor]

Vigorón, tradicionalno jelo

Nikaragvanska kuhinja je mešavina španske hrane i jela pretkolumbovskog porekla. [127] Tradicionalna kuhinja se menja sa Pacifika na karipsku obalu. Glavna namirnica tihookeanske obale vrti se oko lokalnog voća i kukuruza, kuhinja karipskog primorja koristi morske plodove i kokos.

Kao i u mnogim drugim zemljama Latinske Amerike, kukuruz je osnovna hrana i koristi se u mnogim jelima koja se široko konzumiraju, kao što su nakatamal i indio vieho. Kukuruz je takođe sastojak pića kao što su pinolilo i čika, kao i slatkiši i deserti. Pored kukuruza, vrlo često se jedu pirinač i pasulj.

Galo Pinto, tradicionalno jelo, pravi se od pirinča i pasulja.

Galo pinto, nacionalno jelo Nikaragve, pravi se od belog pirinča i crvenog pasulja koji se kuvaju pojedinačno, a zatim zajedno prže. Jelo ima nekoliko varijacija, uključujući dodatak kokosovog mleka i / ili naribanog kokosa na karipskoj obali. Većina Nikaragvaca započinje svoj dan galo pintom. Galo pinto se najčešće služi sa karne asadom, salatom, prženim sirom, ili madurosom.

Mnoga jela Nikaragve uključuju autohtono voće i povrće kao što su hokote, mango, papaja, tamarindo, pipijan, banana, avokado, juka i bilje poput silantra, origana i ačiote.[127]

Tradicionalne grickalice sa uličnom hranom pronađene u Nikaragvi uključuju „kuesiljo“, gustu tortilju sa mekim sirom i kajmakom, „tahadas“, prženi čips od trpuca, „maduros“, dinstanu, zrelu bokvicu i „freska“, sveži sokovi poput hibiskusa i tamarind koji se obično služi u plastičnoj kesi sa slamkom.[128]

Ponekad se jedu i tapiri, iguane, jaja kornjača, armadilosi i zmije, ali zbog pretnji izumiranjem ovih divljih stvorenja nastoji se suzbiti ovaj običaj.[129]

Mediji[uredi | uredi izvor]

Za većinu Nikaragvanaca radio i TV su glavni izvori vesti. Postoji više od 100 radio stanica i nekoliko TV mreža. Kablovska TV je dostupna u većini urbanih područja.[130]

Nikaragvanski štampani mediji su različiti i pristrasni, zastupajući pro i antivladine stavove. Publikacije uključuju La Prensa, El Nuevo Diario, Confidencial, Hoy i Mercurio. Internet vesti uključuju Confidencial i The Nicaragua Dispatch.

Sport[uredi | uredi izvor]

Bejzbol je najpopularniji sport u Nikaragvi. Iako su se neki profesionalni nikaragvanski bejzbol timovi nedavno raspali, zemlja i dalje uživa snažnu tradiciju bejzbola u američkom stilu.

Bejzbol je u Nikaragvu uveden tokom 19. veka. Na karipskoj obali, meštane Blufildsa je 1888. godine Albert Adlesberg, prodavac iz Sjedinjenih Država, naučio kako se igra bejzbol. Bejzbol se nije primio na pacifičkoj obali sve do 1891. godine kada je grupa uglavnom studenata iz Sjedinjenih Država osnovala „La Sociedad de Recreo“ (Društvo za rekreaciju) gde su se bavili raznim sportovima, a bejzbol je bio najpopularniji.[131]

Nikaragva je imala svoj udeo u MLB igračima, uključujući prečicu Evert Kabreru i bacača Visente Padilu, ali najzapaženiji je Denis Martinez, koji je bio prvi bejzbol igrač iz Nikaragve koji je igrao bejzbol u američkoj Mejdžor Ligi.[132] Postao je prvi bacač rođen iz Srednje Amerike, koji je izveo savršenu igru, i 13. u istoriji glavne lige, kada je 1991. igrao sa Montreal Ekposom protiv Dodžersa na Dodžer stadionu.[133]

Boks je drugi najpopularniji sport u Nikaragvi.[134] Zemlja je imala svetske šampione kao što su Alekis Arguelo i Rikardo Majorga, kao i Roman Gonzalez. Nedavno je fudbal stekao popularnost. Nacionalni stadion Denis Martinez služio je kao mesto za bejzbol i fudbal. Prvi nacionalni fudbalski stadion u Managvi ikada, Nacionalni fudbalski stadion Nikaragva, završen je 2011.[135]

Nacionalna košarkaška reprezentacija Nikaragve nedavno je postigla uspeh pošto je osvojila srebrnu medalju na Centralnoameričkim igrama 2017.[136]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Nicaragua | Economic Indicators | Moody's Analytics”. 
  2. ^ https://web.archive.org/web/20130502230512/http://www.inide.gob.ni/estadisticas/Cifras%20municipales%20a%C3%B1o%202012%20INIDE.pdf
  3. ^ https://web.archive.org/web/20130502230512/http://www.inide.gob.ni/estadisticas/Cifras%20municipales%20a%C3%B1o%202012%20INIDE.pdf
  4. ^ Brierley, Jan (2017-10-15). „Sense of wonder: Discover the turbulent past of Central America”. Express.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-18. 
  5. ^ Peter (2019-02-16). „12 largest rainforests in the world and where to find them”. Atlas & Boots (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-18. 
  6. ^ Dicum, Gregory (2006-12-17). „The Rediscovery of Nicaragua”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-06-18. 
  7. ^ а б Guy, Jack (2018-05-21). „The Story Behind How Nicaragua Got its Name”. Culture Trip. Приступљено 2022-06-19. 
  8. ^ "The Nature Conservancy in Nicaragua". nature.org. Archived from the original on 2007-04-05. Retrieved 2007-05-25.
  9. ^ а б "Nicaragua."Encyclopedia Americana. Grolier Online. (200-11-20)
  10. ^ Rogers, Tim (May 15, 2013). "In Latin America's Second Largest Rainforest, an Indigenous Tribe Fights for Its Land". Time. Retrieved August 3, 2017.
  11. ^ "National Parks and Protected Areas of Nicaragua". Retrieved 17 February 2016.
  12. ^ "Nicaragua". The Nature Conservancy. Archived from the original on 5 April 2007. Retrieved 17 February 2016.
  13. ^ "Nicaragua bans freshwater shark fishing amid dwindling population numbers". UnderwaterTimes.com. Retrieved 17 February 2016.
  14. ^ "Why isn't Nicaragua in the Paris agreement?". BBC News. June 3, 2017. Retrieved October 27, 2017.
  15. ^ "Nicaragua to join Paris climate accord, leaving US and Syria isolated". The Guardian. October 23, 2017. Retrieved December 4, 2017.
  16. ^ "Paris Agreement – Status of Ratification". United Nations. Retrieved 13 January 2018.
  17. ^ Jr, WR (1985). „Ethnohistoric Sources on the Pipil Nicarao: A Critical Analysis”. Ethnohistory. Columbus, Ohio: American Indian Ethnohistoric Conference. 32 (1): 37—62. JSTOR 482092. OCLC 62217753. doi:10.2307/482092. 
  18. ^ Kaufman, Terrence (2001). „The history of the Nawa language group from the earliest times to the sixteenth century: some initial results” (PDF). Revised March 2001. Project for the Documentation of the Languages of Mesoamerica. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 01. 2020. г. Приступљено 7. 10. 2007. 
  19. ^ а б „Nicaragua: Precolonial Period”. Library of Congress Country Studies. Приступљено 29. 6. 2007. 
  20. ^ Gloria Helena Rey, "The Chibcha Culture – Forgotten, But Still Alive" Архивирано на сајту Wayback Machine (20. februar 2012), Colombia, Inter Press Service (IPS) News, 30 Nov 2007, accessed 9 Nov 2010
  21. ^ „Nicaragua: VI History”. Encarta. 13. 6. 2007. 
  22. ^ „Letter of Columbus on the Fourth Voyage”. American Journey. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  23. ^ a b v „Nicaragua: History”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 19. 6. 2015. 
  24. ^ Duncan 1995.
  25. ^ Smith, RS (1963). „Financing the Central American federation, 1821–1838”. The Hispanic American Historical Review. 43 (4): 483—510. JSTOR 2509898. doi:10.2307/2509898. 
  26. ^ Walker 1860.
  27. ^ Juda, F (1919). „California Filibusters: A History of their Expeditions into Hispanic America (excerpt)”. The Grizzly Bear (Official Organ Native Sons and Native Daughters Golden West). XXI (4): 3—6,15,19. Pristupljeno 20. 7. 2011. 
  28. ^ Baker 2001, str. 67.
  29. ^ Colquhoun 1895.
  30. ^ Foreign Relations of the United States. 1912. str. 1032. 
  31. ^ „US violence for a century: Nicaragua: 1912–33”. Socialist Worker. Arhivirano iz originala 27. 09. 2007. g. Pristupljeno 21. 8. 2007. 
  32. ^ „Bryan–Chamorro Treaty”. Encyclopædia Britannica. 29. 7. 2023. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  33. ^ „General Augusto C. Sandino: The Constitutional War”. ViaNica. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  34. ^ a b v g d „The Somoza years”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  35. ^ „Biographical Notes”. Arhivirano iz originala 31. 12. 2006. g. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  36. ^ „History of U.S. Violence Across the Globe: Washington's War Crimes (1912–33)”. 16. 12. 2001. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  37. ^ Solo, T (7. 10. 2005). „Nicaragua: From Sandino to Chavez”. Dissident Voice. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  38. ^ „The Somoza Dynasty” (PDF). University of Pittsburgh. str. 1. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 11. 2006. g. Pristupljeno 24. 6. 2015. 
  39. ^ Model, David (2005). Lying for Empire: How to Commit War Crimes With a Straight Face. Common Courage Press. 
  40. ^ „Nicaragua Declares War on Germany and Her Allies” (PDF). The New York Times. 8. 5. 1918. Pristupljeno 20. 4. 2009. 
  41. ^ „El asalto de Somoza a los alemanes” (na jeziku: Spanish). 6. 1. 2005. Arhivirano iz originala 12. 10. 2007. g. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  42. ^ Nations, United (26. 6. 1945). „Charter of the United Nations and Statute of the International Court of Justice” (PDF). San Francisco: United Nations: 49. 
  43. ^ Leonard, TM (2003). „Against all odds: U.S. policy and the 1963 Central America Summit Conference”. Journal of Third World Studies. str. 11. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  44. ^ Annis, B (1993). „Nicaragua: Diversification and Growth, 1945–77”. The Library of Congress. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  45. ^ „Headline: Nicaragua Earthquake”. Vanderbilt Television News Archive. 16. 12. 1972. Arhivirano iz originala 10. 05. 2011. g. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  46. ^ „A Battle Ends, a War Begins”. TIME. 11. 9. 1978. Arhivirano iz originala 30. 09. 2007. g. Pristupljeno 25. 6. 2015. 
  47. ^ „The Sandinistas and the Revolution”. Grinnell College. Arhivirano iz originala 6. 2. 2007. g. Pristupljeno 18. 7. 2015. 
  48. ^ Constable & Valenzuela 1991, str. 150.
  49. ^ Pastor 2001.
  50. ^ „Timeline: Nicaragua”. Stanford University. Arhivirano iz originala 26. 04. 2006. g. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  51. ^ a b „Nicaragua: Growth of Opposition, 1981–83”. Ciao Atlas. Pristupljeno 18. 7. 2015. 
  52. ^ LaRamee & Polakoff 1999, str. 141–205.
  53. ^ Chomsky 1985.
  54. ^ Truver, SC. „Mines and Underwater IEDs in U.S. Ports and Waterways...” (PDF). str. 4. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 4. 2008. g. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  55. ^ „US Policy: Economic Embargo: The War Goes On”. Envío. Central American University – UCA. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  56. ^ John Norton Moore, The Secret War in Central America (University Publications of America, 1987) p143n9; Roger Miranda and William Ratliff, The Civil War in Nicaragua (Transaction, 1993), p193; Insight on the News, July 26, 1999
  57. ^ „Annual Report 1992-1993”. Inter-American Commission on Human Rights. 12. 3. 1993. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  58. ^ „1984: Sandinistas claim election victory”. BBC News. 5. 11. 1984. 
  59. ^ „NICARAGUAN VOTE:'FREE, FAIR, HOTLY CONTESTED'”. The New York Times. 16. 11. 1984. str. 30. 
  60. ^ Taubman, Philip (21. 10. 1984). „KEY AIDES DISPUTE U.S. ROLE IN NICARAGUAN VOTE”. The New York Times. str. 12. 
  61. ^ Baker 2007, str. 101.
  62. ^ „Case concerning military and paramilitary activities in and against Nicaragua (Nicaragua v. United States of America), International Court of Justice, Order of 26 september 1991” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 24. 9. 2015. g. 
  63. ^ The PRIO Battle Deaths Dataset, 1946-2008, Version 3.0: Documentation of Coding Decisions Arhivirano [Date missing] na sajtu Archive-It by Bethany Lacina
  64. ^ „Was February 25 a 'triumph'? National Review v. 42”. Tulane University. Arhivirano iz originala 1. 9. 2006. g. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  65. ^ Dennis, G (decembar 1993). „Social conditions of Nicaragua”. The Library of Congress. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  66. ^ „Political Climate in Nicaragua”. Business Anti-Corruption Portal. Arhivirano iz originala 24. 3. 2014. g. Pristupljeno 24. 3. 2014. 
  67. ^ „Nicaragua: Political profile”. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  68. ^ „Nicaragua 'creeping coup' warning”. BBC News. 30. 9. 2005. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  69. ^ „Bolaños Will Move To The National Assembly After All”. Envío Magazine. 2006. Pristupljeno 19. 7. 2015. 
  70. ^ „Background and socio-economic context” (PDF). str. 9. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 10. 2006. g. Pristupljeno 9. 5. 2007. 
  71. ^ Thomas Brinkhoff: City Population Brojevi bazirani na podacima nikaragvanskog Nacionalnog instituta za statistiku i popise
  72. ^ "Rank Order – GDP – per capita (PPP)". CIA World Factbook. Retrieved 2007-05-09.
  73. ^ a b "Nicaragua". CIA World Factbook. Retrieved 2007-05-09.
  74. ^ Nordea (2020). Nicaragua: Economic Outline. https://www.nordeatrade.com/en/explore-new-market/nicaragua/economy
  75. ^ "Programa de las Naciones Unidas para el Desarrollo – Noticias – La pobreza se arraiga en el país". Pnud.org.ni. Archived from the original on May 11, 2011. Retrieved 2010-06-26.
  76. ^ "Human Development Report 2009 – Countries' shares of total stock of migrants in Africa (%)". Hdrstats.undp.org. Archived from the original on 2009-02-21. Retrieved 2010-06-26.
  77. ^ Silva, JA. "NICARAGUA: Name and Identity for Thousands of Indigenous Children". IPS. Archived from the original on September 11, 2008. Retrieved 2008-09-12.
  78. ^ Dan Oancea: "Mining In Central America" Archived January 16, 2013, at the Wayback Machine
  79. ^ "Nicaragua."[Encyclopedia Americana. Grolier Online. (200-11-20)
  80. ^ "Primera prueba del sucre en enero – LA PRENSA — EL Diario de los Nicaragüenses". Laprensa.com.ni. 2010-06-16. Archived from the original on 2010-01-16. Retrieved 2010-06-26.
  81. ^ "Nicaragua canal construction 'will not begin until 2015'". BBC News. bbc.co.uk. 2014-01-04. Retrieved 2014-01-04.
  82. ^ "Nicaragua, Chinese tycoon say canal work to start in 2014". The Nation. 2014-01-13.
  83. ^ "Travel And Tourism in Nicaragua". Euromonitor International. Retrieved 2007-05-09.
  84. ^ Alemán, G. "Turismo en Nicaragua: aportes y desafios parte I". Canal 2 (in Spanish). Archived from the original on 2007-07-17. Retrieved 2007-07-29.
  85. ^ "A Dynamic Economy: Dynamic Sectors of the Economy; Tourism". ProNicaragua. Archived from the original on 2007-09-27. Retrieved 2007-08-01.
  86. ^ Carroll, Rory (2007-01-07). "Ortega banks on tourism to beat poverty". Guardian Unlimited. London. Archived from the original on 2007-06-07. Retrieved 2007-08-12.
  87. ^ "Nicaragua exceeds one mn foreign tourists for first time". Sify. Archived from the original on 2018-10-17. Retrieved 2019-01-18.
  88. ^ Alemán, G. "Turismo en Nicaragua: aportes y desafios parte I". Canal 2 (in Spanish). Archived from the original on 2007-07-17. Retrieved 2007-07-29
  89. ^ Acan-Efe (2009-03-27). "Foreign investment Increases by 79.1% in Nicaragua – CentralAmericaData :: The Regional Business Portal". CentralAmericaData. Retrieved 2010-06-26.
  90. ^ "Activities in and around the Apoyo Lagoon". ViaNica. Retrieved 2007-08-12.
  91. ^ (PDF). 2015-09-24 https://web.archive.org/web/20150924063157/http://www.icj-cij.org/docket/files/70/6483.pdf. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 2021-02-15.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  92. ^ „United Nations Treaty Collection”. treaties.un.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-15. 
  93. ^ Dicum, G (17. 12. 2006). „The Rediscovery of Nicaragua”. Travel Section. New York: TraveThe New York Times. Pristupljeno 17. 10. 2014. 
  94. ^ Davis, LS (22. 4. 2009). „Nicaragua: The next Costa Rica?”. Mother Nature Network. MNN Holdings, LLC. Pristupljeno 17. 10. 2014. 
  95. ^ "Population growth (annual %)". World Bank. Retrieved 26 June 2015.
  96. ^ "Crude death rate – the United Nations". UNData. Archived from the original on 27 June 2015. Retrieved 26 June 2015.
  97. ^ Baracco, L (2005). "From Acquiescence to Ethnic Militancy: Costeno Responses to Sandinista Anti-Imperialist Nationalism". Nicaragua: The Imagining of a Nation. From Nineteenth-Century Liberals to Twentieth-Century Sandinistas. New York: Algora Publishing.
  98. ^ "Aqui Nicaragua Documentary, Program by Carlos Fernando Chamorro. Programa Inaugural de Aqui Nicaragua, Idiosincracia Nicaragüense" (in Spanish). YouTube.com.
  99. ^ Aqui Nicaragua Documentary, Program by Carlos Fernando Chamorro. Programa Inaugural de Aqui Nicaragua, Idiosincracia Nicaragüense" (in Spanish). YouTube.com. Retrieved 2010-06-26.
  100. ^ http://www.turkulka.net/
  101. ^ "Languages of Nicaragua". Ethnologue. Retrieved 2007-05-09.
  102. ^ Dennis, G. "Nicaragua: Religion". Country Studies. Library of Congress.
  103. ^ Dennis, G. "Nicaragua: Religion". Country Studies. Library of Congress. Retrieved 2007-10-30.
  104. ^ Con Todo el Poder de la Informmación – El Nuevo Diario – Managua, Nicaragua Archived 2011-05-13 at the Wayback Machine. Archivo.elnuevodiario.com.ni. Retrieved on 2011-04-29.
  105. ^ "VIII Censo de Poblacion y IV de Vivienda" (PDF). Instituto Nacional de Estadística y Censos (in Spanish). October 2005. Archived from the original (PDF) on 2007-08-24. Retrieved 2007-07-07.
  106. ^ "Nicaragua: People groups". Joshua Project. Retrieved 2007-03-26.
  107. ^ "The Nicaragua case_M Orozco2 REV.doc" (PDF). Archived from the original (PDF) on 2011-05-11. Retrieved 2010-06-26.
  108. ^ "El Salvador inicia plan para regularizar a nicaragüenses residentes". El Nuevo Diario. May 18, 2011. Archived from the original on July 6, 2012. Retrieved February 19, 2012.
  109. ^ a b Angel-Urdinola D, Cortez R, Tanabe K. (2008). Equity, Access to Health Care Services and Expenditures on Health in Nicaragua. Health, Nutrition and Population of the World Bank.
  110. ^ Sequeira M, Espinoza H, Amador JJ, Domingo G, Quintanilla M, and de los Santos T. (2011). The Nicaraguan Health System. PATH.
  111. ^ Birn AE, Zimmerman S, Garfield R. (2000). To decentralize or not to decentralize, is that the question? Nicaraguan health policy under structural adjustment in the 1990s. International Journal of Health Services, 30, 111–28.
  112. ^ "National adult literacy rates (15+), youth literacy rates (15–24) and elderly literacy rates (65+)". UNESCO Institute for Statistics.
  113. ^ Liu, D (2006-12-06). "Nicaragua's new gov't to enforce free education". CHINA VIEW. Archived from the original on 2006-12-28. Retrieved 2007-05-09.
  114. ^ Gilbert, D. "Nicaragua: Education". Country Studies. Library of Congress. Retrieved 2007-07-02.
  115. ^ Hanemann, U. "Nicaragua's Literacy Campaign". UNESCO. Archived from the original on July 3, 2007. Retrieved 2007-07-02.
  116. ^ a b Piper, Alan T. (May 2018). "An investigation into the reported closing of the Nicaraguan gender gap".
  117. ^ World Economic Forum (2020). Global Gender Gap Report, p. 9. Geneva. http://www3.weforum.org/docs/WEF_GGGR_2020.pdf
  118. ^ "Americas and the Caribbean". UN Women. Retrieved 2018-11-27.
  119. ^ "Nicaragua's rainbow revolutionaries". Washington Blade: Gay News, Politics, LGBT Rights. 2018-12-18. Retrieved 2020-06-22.
  120. ^ "Nicaragua". United States Department of State. Retrieved 2020-06-22.
  121. ^ „Human development indices and indicators: 2018 statistical update” (PDF). 2018. S2CID 240203402. doi:10.18356/9a42b856-en. .
  122. ^ "Showcasing Nicaragua's Folkloric Masterpiece – El Gueguense – and Other Performing and Visual Arts". Encyclopedia.com. Archived from the original on December 16, 2007. Retrieved 2007-08-03
  123. ^ Nicaragua, Eternal Land of Poets". Elcomercio.pe.
  124. ^ "Showcasing Nicaragua's Folkloric Masterpiece – El Gueguense – and Other Performing and Visual Arts". Encyclopedia.com. Archived from the original on December 16, 2007. Retrieved 2007-08-03.
  125. ^ "Native Theatre: El Gueguense". Smithsonian Institution. Archived from the original on December 6, 2007. Retrieved 2007-08-03.
  126. ^ "El Güegüense o Macho Ratón". ViaNica. Retrieved 2007-08-03.
  127. ^ a b "Try the culinary delights of Nicaragua cuisine". Nicaragua.com. Retrieved 2006-05-08.
  128. ^ Gleeson, Bridget (15 April 2016). "How to eat like a Nicaraguan". Lonely Planet. Retrieved 27 May 2018.
  129. ^ Gritzner, Charles F. (2010). Nicaragua. Infobase Publishing. ISBN 9781604136197. 
  130. ^ "Country profile: Nicaragua". BBC News. 2009-09-02. Retrieved 2010-05-20.
  131. ^ Villa, B. "LA HISTORIA DEL BÉISBOL EN LATINOAMERICA: Nicaragua". Latino Baseball (in Spanish). Archived from the original on July 2, 2007. Retrieved 2007-07-29.
  132. ^ Washburn, G. "'El Presidente' happy in new job". Major League Baseball. Archived from the original on 2007-10-12. Retrieved 2007-08-21.
  133. ^ "Baseball's Perfect Games: Dennis Martinez, Montreal Expos|. Also, Everth Cabrera who MLB debut was in 2009 season with San Diego Padres". The BASEBALL Page.com. Archived from the original on 2006-11-13. Retrieved 2007-08-21.
  134. ^ "Salon de la Fama: Deportes en Nicaragua" (in Spanish). Retrieved 2007-07-30.
  135. ^ "Building for tomorrow in Belize and Nicaragua". FIFA. Retrieved 2014-01-04.
  136. ^ Panama win men's basketball gold at Central American Games in Managua Michael Pavitt (insidethegames.biz), 7 December 2017. Accessed 14 August 2020.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Model, David (2005). Lying for Empire: How to Commit War Crimes With a Straight Face. Common Courage Press. 
  • Foreign Relations of the United States. 1912. str. 1032. 
  • Duncan, David Ewing (1995). Hernando de Soto – A Savage Quest in the Americas – Book II: Consolidation. New York: Crown Publishers. 
  • Walker, W (1860). The War in Nicaragua. New York: S.H. Goetzel & Company. 
  • Baker, CP (2001). „The William Walker Saga”. Moon Handbooks: Costa Rica (4th izd.). New York: Avalon Travel Publishing. str. 67. ISBN 978-1-56691-608-0. 
  • Colquhoun, AR (1895). The key of the Pacific: the Nicaragua canal. Westminster, England: Archibald Constable and Company. 
  • Constable, Pamela; Valenzuela, Arturo (1991). A Nation of Enemies: Chile Under Pinochet. W. W. Norton & Company. str. 150. ISBN 978-0-393-30985-0. 
  • Pastor, Robert (2001). Exiting the Whirlpool: U.S. Foreign Policy Toward Latin America and the Caribbean. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3811-8. 
  • LaRamee, Pierre; Polakoff, Erica (1999). Undermining of the Sandinista Revolution. New York: Palgrave Macmillan. str. 141—205. 
  • Chomsky, Noam (1985). Turning the Tide. Boston, MA: South End Press. 
  • Baker, Dean (2007). The United States since 1980 (The World Since 1980). Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 101. ISBN 978-0-521-86017-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никарагва&oldid=27542665”