Битка код Ниша (1443)
| Битка код Ниша | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Дуге војне | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
.svg){kind=small} Краљевина Угарска Српска деспотовина |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Јанош Хуњади[4] Ђурађ Бранковић[4] |
Касим-паша[1] Турахан-бег[1] | ||||||
| Јачина | |||||||
|
|
| ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
|
| ||||||
Битка код Ниша је вођена 8. новембра 1443. године између Турака, на једној страни, и Мађара и Срба, на другој страни. Турци су у потпуности поражени од стране Срба и Мађара под командом Јаноша Хуњадија.
Ова битка је била део тзв. Дуге војне.
Позадина[уреди | уреди извор]
Овој бици претходила је битка код Алексинца 3. новембра, 1443. године[7], недалеко од тврђаве Бован[8]
Припреме за битку[уреди | уреди извор]
Хришћанска војска се састојала од Срба, Мађара, Чеха и Пољака[9]. Њена јачина је била око 25.000 коњаника и пешака, од којих је било око 8.000 Срба, такође коњаника и пешака[5]. Заповедници хришћана били су угарски војсковођа Сибињанин Јанко и српски деспот Ђурађ Бранковић[9].
Главнина турске војске још није била дошла из Марице, тако да су се хришћанској војсци супротставили паше Видина, Софије и околине[9]. Турски заповедници су били Касим-паша, генерални гувернер Румелије, и Турахан-бег, војсковођа[1]. Према Дубровчанину Андрији Качићу, турски султан Мурат II је послао Ђурђа Кастриота да би се супротставио Сибињанину Јанку[9].
Ток битке[уреди | уреди извор]
Према Дубровчанину Андрији Качићу, који је податке црпео од италијанских историчара, битка се овако одвијала:
Главни узрок турског пораза био је касније прослављени албански војсковођа Ђурађ Кастриот Скендербег. Кастриот, кога је послао турски султан у борбу, искористио је ту прилику да се одметне од Турака. Тајно је јавио Сибињанину Јанку да ће му предати султанову војску. Током битке, Кастриот је напустио турску војску и почео да бежи. То је изазвало велику пометњу међу турским редовима, која је и омогућила да хришћанска војска однесе победу над Турцима.[9]
Губици[уреди | уреди извор]
Турска страна имала је губитке од 2.000 палих и 4.000 заробљених[6].
Последице[уреди | уреди извор]
После ове битке, Ђурађ Кастриот Скендербег је напустио турску војску, заједно са 300 других Албанаца[10], вратио се у Албанију и поново прихватио хришћанство. Одатле је почео је 25 година дугу беспоштедну албанску побуну против Османског царства.
Касим је морао да напусти свој камп и да, са својим колегом војсковођом Тураханом, побегне кроз Пирот и кланце Драгомана у Софију да би упозорио султана о инвазији. У току свог бега, Касим и Турахан су спалили 150 села између Ниша и Софије.[1]
Наредне године 1. јула Мурат II је потписао Сегедински мир на 10 година[11] и абдицирао у корист свог сина Мехмеда II. Деспот Ђурађ је Сегеденским миром добио назад Деспотовину са 24 града.[12], међу којима и Ниш[13]
Деспот је, након Сегединског мира[13], град препустио Ђурђу Мрњавчевићу, потомку једног старог рода[6], према некима унуку великог војводе Гојка Мрњавчевића[9], као лено[6] и баштину његових родитеља[13] тј. предака[9].[6][13][9][14] Ниш је остао годину дана слободан[4].
Када је прекршен мир следеће године, Мурат се вратио на Балкан и победио у бици код Варне (1444)[15][6] и на Косову (1448)[6]. Ниш је поново пао под турску власт 1448, и остао тако наредних пуних 245 година не видевши ниједног хришћанског освајача[6][14].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ Colin Imber, 2006, The Crusade of Varna, 1443—45 – pp. 16.
- ^ Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204—1571), Volume II – pp. 76: „...The crusaders defeated theme easily and went on to take Sofia, ...“
- ^ Fine 1994, стр. 548.
- ^ а б в „Важни датуми Ниша”. Архивирано из оригинала 02. 11. 2013. г. Приступљено 23. 02. 2010.
- ^ а б Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204—1571), Volume II – pp. 76: „...The Christian army, containing some 25.000 mounted men and archers (according to Ducas), including about 8.000 Serbs, both horse and foot, ...“
- ^ а б в г д ђ е ж Феликс Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја, VI Ниш. pp. 139.
- ^ Donald Edgar Pitcher, An historical geography of the Ottoman empire from earliest times to the end — pp. 73.
- ^ Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204—1571), Volume II — pp. 76: „…met up with Turkish troops between the castle of Bolvani and the city of Niš (Nish) in early November, 1443…”
- ^ а б в г д ђ е ж Бруно Ловрић, Историја Ниша, Ниш 1928 (Ниш од 1386. до Ђорђа Бранковића)
- ^ James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
- ^ „Wladislaus III”. Classic Encyclopedia (Reprint of Encyclopædia Britannica Eleventh Edition изд.). LoveToKnow 1911. 2006. Архивирано из оригинала 4. март 2007. г. Приступљено 19. мај 2007.
- ^ Др Живан Стојковић, Др Слободанка Стојичић, Хрансилав Ракић Историја Лесковца, Београд. (1992). pp. 40.
- ^ а б в г игуман Филарет Петровић, Ниш са својом прошлошћу, Ниш. (1892). pp. 10.
- ^ а б „Град Ниш: Ниш кроз векове, 2”. Архивирано из оригинала 13. 01. 2010. г. Приступљено 28. 07. 2010.
- ^ The Historians' History of the World By Henry Smith Williams — pp. 439.
Литература[уреди | уреди извор]
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
