Psihologija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Grčko slovo psi, simbol psihologije

Psihologija je naučna disciplina koja se bavi sistematskim proučavanjem psihičkog života (procesa i osobina) ljudi i životinja. Saznanja psihologije počivaju na sve vrste podataka. Na podacima dobijenim posmatranjem ponašanja (tzv. objektivni podaci) i podacima neposrednog iskustva (tzv. subjektivni podaci) dobijenim samoposmatranjem (introspekcijom).[1][2]

Proučava individualna i grupna ponašanja. Sama reč psihologija potiče od grčkih reči psyha i logos i doslovno znači „nauka o duši“. Tokom istorije, još od antičkog doba,[3][4][5] psihologija je bila grana filozofije, da bi u XVIII i XIX veku, započela svoj „vlastiti put“ kao nezavisna naučna disciplina. Psihologija se kao naučna disciplina zvanično počela računati 1879. kada je nemački filozof i psiholog Vilhelm Vunt u Lajpcigu osnovao Prvu psihološku laboratoriju, tzv. Prva laboratorija ljudske duše. Ipak, danas je psihologija vrlo vezana za biologiju i društvene nauke.[6][7]

Psihologija proučava dve tačke psihičkog, odnosno duševnog života ljudi, koje čine dve vrste psihičkih pojava, a to su:

  1. Psihički procesi
  2. Psihičke osobine

Kao široka oblast, psihologija ponekad ostavlja utisak neujedinjenosti, raspršenosti. Deli se na primenjene i eksperimentalne ili teoretske ogranke. Neke od primenjenih ogranaka psihologije čine: klinička psihologija, koja se bavi dijagnozom i terapijom mentalnih poremećaja; industrijska psihologija se koristi prilikom odabira radnika i generalno u poslovanju; pedagoška psihologija koja se bavi psihološkom stranom vaspitanja i obrazovanja. Eksperimentalna ili teoretska psihologija se sastoji od dečje, obrazovne, socijalne, razvojne, fiziološke i komparativne psihologije.[8]

Dečja psihologija primenjuje psihološke teorije i istraživačke metode radi proučavanja dece; obrazovna psihologija se bavi problemima vezanim za procese učenja; socijalna psihologija se bavi grupnom dinamikom i drugim aspektima ljudskog ponašanja u društvenom i kulturnom okruženju; i komparativna psihologija se bavi razlikama u ponašanju različitih vrsta živih bića, na primer, ljudi i životinja.

Stvari koje proučavaju psiholozi pokrivaju širok spektar, počev od shvatanja prilikom procesa učenja, opažanja, inteligencije, motivacije, emocija, percepcije, karaktera, mentalnih poremećaja i studije razlika i uticaja okoline na formiranje karaktera i ličnosti.[9][10]

Psihologiju mnogi ljudi smatraju društvenom naukom, ali ona predstavlja mešavinu prirodnih i društvenih nauka. Za njeno razumevanje potrebno je znati kako funkcionišu pojedini organi u ljudskom telu, prvenstveno oni koji su vezeni za mozak i stvaranje i lučenje hormona.[11]

Zadaci psihologije[uredi]

Saznavanje i ovladavanje psihičkom stvarnošću.

  1. Teorijski - opisati i objasniti sveukupni psihički život i ponašanje ljudi i životinja
  2. Praktični - primenom naučnih znanja pomoći pojedincu ili celoj zajednici za unapređenje psihičkog života

Psihološke discipline[uredi]

Pod jedinstvenim imenom psihologija možemo naći mnoštvo povezanih disciplina. Možemo ih podeliti na teorijske i primenjene discipline. To su:

Teorijske:

Primenjene:

Pravci psihologije[uredi]

  • strukturalistička psihologija
  • psihoanaliza
  • funkcionalistička psihologija
  • biheviorizam
  • geštaltpsihologija
  • humanistička psihologija
  • kognitivna psihologija
  • kulturno-istorijski pravac

Metodologija psihologije[uredi]

Metodi psihologije su najopštiji, ustaljeni i provereni načini organizovanja naučnog istraživanja psihičke stvarnosti. Metoda je celokupan način organizovanja jednog istraživanja.

Glavne metode koje se koriste za istraživanja čoveka kao pojednica ili celog kolektivima čine posmatranja unutar i van laboratorije, intervjui, psihološki testovi tj. psihometrija, laboratorijski eksperimenti, statističke analize, kao i introspekcija. Introspekcija je metod posmatranja i opisivanja sopstvenih svesnih psihičkih doživljaja. U početku, u Vuntovoj psihologiji, introspekcija se smatrala za jednini izvor podataka. Međutim, nedostaci introspekcije su to da ispitanici ponekad daju lažne, nepotpune ili socijalno-prihvatljive odgovore, ili jednostavno nisu svesni odgovora. Iako je introspekcija naišla na mnoge kritike, i danas se koristi za neke vidove istraživanja, jer samo na taj način se mogu opisati snovi, sećanja ili fantazije.

Tri opšta psihološka metoda organizovanja istraživanja u kojima se koriste subjektivni podaci (lično iskustvo) ili objektivni (o činjenicama ponašanja) su:

  1. Studija slučaja
  2. Posmatranje
  3. Eksperiment - siste

Studija slučaja je metod intenzivnog, dubinskog i sveobuhvatnog proučavanja ličnosti. Potekla je iz psihoanalize i predstavlja temeljno i obuhvatno istraživanje životne istorije pojednica da bi se razumela situacija i problem u kojoj se pojedinac nalazi. Podaci se dobijaju iz niza testova, intervjua, slobodnih asocijacija, tumačenju snova i upitnika. Krajnji cilj jeste rekonstruisanje "kompletne biografije", kao i objašnjenje celokupne strukture i dinamike konkretne ličnosti. Poznat je slučaj Sergeja Pankejeva gde je u Frojdovoj studiji opisana infatilna neuroza. Naime, knjiga se bazira na jednom strašnom snu koji je pacijent sanjao u ranom detinjstvu. On je usnio kako je u strahu ugledao par belih vukova na orahovom stablu sa ogromnim belim repovima. Na osnovu detaljnog tumačenju i analize sna, Frojd je došao do važnih teorijskih saznanja.

Posmatranje je neeksperimentalna metoda pomoću koje se dolazi do podataka o psihičkom životu ljudi. Sastoji se u planskom, sistematskom i objektivnom registrovanju i analiziranju izvesnih pojava u prirodnom okruženju. Bolja je od introspekcije po tome što se njome mogu otkriti motivi neke delatnosti posmatranjem onoga što čovek zaista radi od onoga što on kaže da želi da uradi. Nedostaci posmatranja su ograničenost na vidljivo ponašanje bez skrivenih motiva i nemogućnost menjanja pojedinih uslova. Takođe, nemoguće je napraviti emocionalnu distancu, tako da su uvidi često subjektivni. Faze posmatranja su posmatranje sa ciljem, sistematsko i konrolisano posmatranje, odabir tehnike, sprovođenje posmatranja, obrada podataka i izvođenje zaključka.

Eksperiment je sistematsko menjanje uslova u kojima se dešava neka pojava. U eksperimentu pojava je zavisna varijabla, a uslovi su nezavisna. Faze eksperimenta su formulisanje problema, izrada plana istraživanja, odabir tehnike, sprovođenje istraživanja, obrada rezultata i izvođenje zaključka. Dobre strane eksperimenrta su pojavu izazivamo i menjamo po svojoj volji u kontrolisanim uslovima, ogled možemo ponoviti bilo kada i bilo gde što omogućava proveru rezultata i pouzalno otkriva kauzalne odnose. Loše strane eksperimenta su da neke stvari ne možemo ili iz etičkih razloga nećemo da menjamo i situacija je veštačka, tj. ispitanici se ne ponašaju prirodno.

Eksperimentalni rad sa ljudima kao subjektima povlači legalna i moralna ograničenja, zbog čega se najznačajniji deo istraživanja obavlja sa životinjama sa nadom da je steknuto saznanje o psihofiziološkim funkcijama i ponašanjima moguće preneti na iskustva sa ljudima.

Psihoterapija i tehnike psihološke analize[uredi]

Psihoanaliza[uredi]

Psihoanaliza je teorija i metoda dubinske psihologije koju je početkom 20. veka utemeljio Sigmund Frojd kako bi objasnio duševne procese kao i nastajanje i lečenje psiholoških poremećaja. Ona predstavlja sveobuhvatan teorijski skup koji se između ostalog temelji na sledećim postupcima:

  • 1. Psihoanalitička teorija ličnost:

Psiha čoveka prema Frojdu je podeljena je u tri područja: Id, Ego i Superego. Id predstavlja iskonske biološke animalističke nagone čoveka koji nestaju posle njihovog zadovoljavanja. Superego predstavlja moralne i etičke vrednosti i norme društva, takoreći predstavlja funkciju savesti osobnosti. Ego je posrednik između Ida i Superega. Ono je središnja instanca odlučivanja koja pokušava uskladiti potrebe Ida s preduslovima Superega.

  • 2. Psihoanalitična razvojna psihologija:

Osnova razvoja psihoanalitične razvojne psihologije je razvoj libida (seksualnog nagona). Prema Frojdovom konceptu razdoblja života zavisno od dobnog nivoa libido obeležava različite regije tela deteta:

oralna faza (prva godina života) – tokom tog razdoblja usta su centar telesnog uzbuđenja ili napetosti,
analna faza (druga do treća godina života)- izražava fiksaciju na analnu fazu i odnosi se prema svetu putem želje za upravljanjem i moći,
falusna faza (četvrta do šesta godina) – tokom te faze postoji privlačnost prema roditelju suprotnoga pola, a uzbuđenja i napetosti su usredotočene na genitalije,
latentna faza (sedma do deseta godina) – nastaje smanjenje seksualnih nagona i interesa,
genitalna faza (od jedanaeste godine) – faza povezana s početkom puberteta.

Kao moguće krize ili problemi unutar psihoseksualnog odgoja (fiksacije) mogu se javiti Edipov kompleks, Elektrin kompleks ili zavist na penisu.

Teorija lečenja

Prema Sigmundu Frojdu nesvesni psihički procesi (pre svega oni koji potiču iz djetinjastva) mogu znatno uticati na pojavu psihičkih poremećaja kao što su na primer neuroze. Procesi koji potiču iz djetinjstva podležu mehanizmu potiskivanja i nedeljno bi se toekom trajanja psihoanalitičke terapije trebali izazvati i ponovno proživjeti, kako bi se u odraslom dobu mogli svladati. Pacijent tokom seanse treba da ispriča sve što mu padne na pamet (slobodna asocijacija).

Važni elementi psihoanalize su prenošenje i tumačenje snova. Klasično psihoanalitičko lečenje traje nekoliko godina. Psihoanalitičke škole koje i danas još postoje delimično se razlikuju jedna od druge. Tako postoje oblici lečenja kao što je skraćena psihoanalitička terapija ili fokalna terapija.

Načela dečje analize Ane Frojd i Melani Klejn su posebno prilagođena lečenju dede i mladih osoba. Dečja psihoanaliza se primenjuje na primer kod depresije i opsesivne neuroze.

Psihološke tehnike[uredi]

Tehnike su posebni postupci za prikupljanje i obradu podataka. Neke od tehnika su:

  1. Intervju
  2. Upitnik
  3. Skale procene
  4. Anketa
  5. Projektivne tehnike
  6. Test

Intervju je najstarija tehnika. Obavlja se usmenim, formalnim putem. Može biti standardizovan, unapred određena pitanja, ili nestandardizovan, samo okvirne teme. Nedostaci intervjua je subjektivnost intervjuiste ili neiskrenost intervjuisanog.

Upitnik je sačinjen od nita stavki u pisanoj formi. Postoje otvoreni upitnici, ispitanik sam formuliše odgovore, ili zatvoreni,

Poznati psiholozi[uredi]

Poznati srpski psiholozi[uredi]

Rekli su o psihologiji[uredi]

Duša je najveće čudo od svih kosmičkih čuda. — Karl Gustav Jung

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Fernald LD (2008). Psychology: Six perspectives (pp. 12–15). Thousand Oaks, CA: Sage Publications.
  2. Hockenbury & Hockenbury. Psychology. Worth Publishers, 2010.
  3. "Aristotle's Psychology". Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  4. Green, C.D. & Groff, P.R. (2003). Early psychological thought: Ancient accounts of mind and soul. Westport, Connecticut: Praeger.
  5. T.L. Brink. (2008) Psychology: A Student Friendly Approach. "Unit One: The Definition and History of Psychology." pp 9 [1].
  6. Horst U.K. Gundlach, "Germany", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  7. Alan Collins, "England", in Baker (ed.), Oxford Handbook of the History of Psychology (2012).
  8. Bureau of Labor Statistics, U.S. Department of Labor, Occupational Outlook Handbook, 2010–11 Edition, Psychologists, on the Internet at bls.gov (visited 8 July 2010).
  9. O'Neil, H.F.; cited in Coon, D.; Mitterer, J.O. (2008). Introduction to psychology: Gateways to mind and behavior (12th ed.. str. 15–16). Stamford, CT: Cengage Learning.
  10. "The mission of the APA [American Psychological Association] is to advance the creation, communication and application of psychological knowledge to benefit society and improve people's lives"; APA (2010). About APA. Retrieved 20 October 2010.
  11. „Psychology is a Hub Science”.  Association for Psychological Science Observer (September) 2007

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]