Социјалистичка партија Србије — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Mislis da si smesan a u stvari vozis fiat punto 2004. godiste benzin+gas
ознаке: Визуелно уређивање мобилна измена мобилно веб-уређивање
Нема описа измене
ознаке: Визуелно уређивање мобилна измена мобилно веб-уређивање
Ред 41: Ред 41:
| европско_чланство =
| европско_чланство =
| боје = [[Црвена боја|црвена]]
| боје = [[Црвена боја|црвена]]
| застава = Flag of the Socialist Party of Serbia.svg
| застава = Flag of the Nazi
| интернет_страница = http://www.sps.org.rs/
| интернет_страница = http://www.sps.org.rs/
| напомена =
| напомена =

Верзија на датум 16. јануар 2020. у 16:28

Социјалистичка партија Србије
Лого СПС-а
СкраћеницаСПС
ПредседникИвица Дачић
ОснивачиСлободан Милошевић
Заменик председникаПредраг Ј. Марковић
Председник Извршног одбораВладан Заграђанин
ПотпредседникЖарко Обрадовић
Бранко Ружић
Душан Бајатовић
Славица Ђукић Дејановић
Новица Тончев
Бранко Ружић
Почасни председникМилутин Мркоњић
КоалицијаЈС-ЗС-КП
СлоганМИ СТОЈИМО ПОСТОЈАНО
Основана17. јул 1990.
ПретходникСавез комуниста Србије и Социјалистички савез радног народа Србије
СедиштеСтудентски трг 15, Београд
 Србија
Млади огранакСоцијалистичка омладина
Раније име:
Млади социјалисти
Број чланова око 100.000 (2019)
Идеологијасоцијализам
Социјалдемократија
Популизам
Левичарски национализам[1][2]
Политичка позицијаЛеви центар
Бојецрвена
Народна скупштина
19 / 250
Скупштина АП Војводине
6 / 120
Застава странке
Датотека:Flag of the Nazi
Веб-сајт
www.sps.org.rs

Сабор прелетача Сегедин(скраћено СПС) већинска је парламентарна регистрована политичка партија, она је једна од владајућих политичких партија у Републици Србији, која се декларише као странка социјалдемократске политичке оријентације. Социјалистичка партија Србије је друга по велични парламентрана политичка партија у Републици Србији.

Политички програм

Политички програм Социјалистичке партије Србије сличан је програму других савремених социјалистичких партија. Иако „социјалистичка“ стоји у називу, то заправо није право залагање таквих странака, па ни СПС-а. Социјалистичка партија Србије не подржава социјалистички режим државне самоуправе, него реформисани капиталистички систем демократског социјализма и социјалдемократије као и већина реформисаних бивших комунистичких политичких партија у Европи и свету.

Иако се формално не декларише тако, идеологија и реторика СПС-а је често окарактерисана као националистичка.[3][4][5][6] Према истраживањима ЦеСИД-а из 2008. и 2014. године, присталице СПС-а у највећој мери заступају традиционалистичке (приврженост народним обичајима, традицији и ставовима верске заједнице) и евроскептичне ставове.[7][8][9]

Историјат

Настанак

Стари знак СПС-а, од 1990. до 1992. године

Партија је настала, 17. јула 1990. године у тадашњој СФР Југославији тачније СР Србији, уједињењем Савеза комуниста Србије — (СКС) и Социјалистичког савеза радног народа Србије — (ССРНС). За председника партије на Првом конгресу, изабран је Слободан Милошевић. Приликом оснивања партија је постала правно-имовински наследник ове две друштвено-политичке организације. Борисав Јовић био је председник Социјалистичка партија Србије од 24. маја 1991. до 24. октобра 1992, што је претходно био Слободан Милошевић који је формално отишао с те функције (али је незванично задржао пресудни утицај у њој) јер по Уставу није могао истовремено да буде председник СПС-а и председник Србије. Када се Слободан Милошевић званично вратио на чело странке, Борисав Јовић је постао потпредседник СПС-а и остао на тој функцији до краја новембра 1995.

Период владавине

Стара застава СПС-а, од 1990. до 1992. године
Слободан Милошевић, оснивач и председник СПС-а од 1990. до 1991. и од 1992. до 2006. године
Борисав Јовић, председник СПС-а од 1991. године до 1992. године

Децембра 1990. године, на првим изборима за Скупштину Србије, СПС је освојила прво место са 194 посланичка мандата, а Слободан Милошевић је тада убедљиво изабран за председника Републике Србије. Јануара 1991. изабрана је прва Влада Републике Србије, након увођења вишестраначког режима, а коју је саставио СПС. За премијера је изабран Драгутин Зеленовић. Социјалистичка партија Србије је била једина политичка партија од увођења вишепартијског система у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Социјалистичкој Републици Србији, да је имала два своја члана партије, председника Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1990. године и 1991. године, први је био Борисав Јовић из Социјалистичке Републике Србије а други вршилац дужности председника Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Сејдо Бајрамовић из Социјалистичке Аутономне Покрајине Косова и Метохије.

Стари знак СПС-а, из 1992. године
Стари знак СПС-а од 1992. до 2014. године
Стара застава СПС-а, од 1992. до 2014. године

Маја 1992. године, СПС осваја прво место на првим изборима за Скупштину Савезне Републике Југославије а у децембру исте године прво место на ванредним изборима за Скупштину Србије. Паралелно са парламентарним изборима, одржани су и превремени избори за председника Републике и на њима је Слободан Милошевић победио Милана Панића, па је тако по други пут изабран за председника Србије. Фебруара 1993, СПС формира мањинску Владу Србије коју је у парламенту подржавала Српска радикална странка. За премијера је тада изабран Никола Шаиновић. Међутим, у септембру 1993, долази до раскида сарадње између социјалиста и радикала. 19. децембра, одржавају се превремени избори за Скупштину Србије и СПС на њима осваја 123 посланичка мандата. Марта 1994, социјалисти формирају поново Владу Србије, али овог пута у сарадњи са Новом демократијом који су на изборима наступили у склопу опозиционе коалиције ДЕПОС. За премијера је тада изабран Мирко Марјановић.

Од 1996. године, социјалисти су на изборима били у коалицији са Југословенском левицом, коју је предводила Милошевићева жена Мирјана Марковић.

Због оптужби за нерегуларност локалних избора у новембру 1996, колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Грађански протести трајали су 88, а студентски више од 117 дана.[10] Резултати избора, односно победа опозиције на локалном нивоу, признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997 доношењем лекс специјалиса.

Политички теоретичари и научници владавину Слободана Милошевића често описују као ауторитарну или аутократску, као и клептократску.[11][12][13][14][15] На основу посматрања и анализе целокупног процеса свих избора од увођења вишестраначја, ЦеСИД-а је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборних поступка, наводивши да изборни процеси нису испуњавали услове за фер изборе и да је била нарушена репрезентативност воље грађана у корист СПС-а. У октобру 1998. године је усвојен Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, а дошло је и до гашења редакција независних медија.[16] Током поступка за убиство Ивана Стамболића, тужилац је 2007. године нагласио да је режим предвођен Милошевићем и његовом супругом наручивао убиства политичких противника.[17]

Дана 24. септембра 2000. године, одржани су редовни локални и савезни избори, али и превремени избори за председника Савезне Републике Југославије. СПС губи и на локалном и савезном нивоу, а Војислав Коштуница (кандидат Демократске опозиције Србије) побеђује Милошевића у првом кругу. Пошто је режим одбио да призна Коштуничину победу, дошло је до масовних протеста, уз оптужбе за изборну крађу, који су кулминирали 5. октобра, када је више стотина хиљада грађана у Београду збацило Слободана Милошевића са власти. ЦеСИД је у свом извештају навео да је противправно прекрајање изборних резултата спречено искључиво због притиска услед масовних протеста и попупштања институција као што су Савезни уставни суд и Свезна уставна комисија.[18] Након свргавања Милошевића са власти, крајем 2000. године је Савет безбедности Уједињених нација је укинуо међународне санкције СР Југославији, а 1. новембра је СРЈ примљена као пуноправна чланица Уједињених нација.

Против четворице функционера СПС-а, Слободана Милошевића, Николе Шаиновића, Влајка Стојиљковића и Милана Милутиновића је подигнута оптужница од стране Хашког трибунала због злочина против човечности за време ратова током распада Југославије. Милошевић је тиме постао први председник неке државе против којег је подигнута оптужница за ратне злочине.[19][20] Милутиновић је ослобођен по свим тачкама оптужбе, док је Шаиновићу изречена казна од 18 година због злочина против човечности и кршења закона и обичаја ратова за време рата на Косову и Метохији.[21][22] Стојиљковић је извршио самоубиство пре одласка на суђење. Током расправе о жалби на првостепену пресуду Властимир Ђорђевић, начелнк ресора јавне безбедности МУП-а Србије, је признао да су на Косову почињени злочини над албанским цивилима и он се том приликом извинио жртвама. Притом, изјавио је да је за те злочине сазнао тек након након што је у Дунаву код Текије нађена хладњача са лешевима и да није могао да се успротиви Стојиљковићу, министру унутрашњих послова, у прикривању злочина тајним покопавањем у масовне гробнице.[23] Слободан Милошевић је преминуо пре него што је била донесена пресуда. У пресудама другим оптуженима поменуто да постоје докази о повезаности Милошевића са ратним злочинима и насилним депортацијама не-српског становништва током рата у Босни и Херцеговини, у Хрватској и на Косову.[24][25]

Опозициони период

После свргавања Милошевића са власти, партија је постала део опозиције. 23. децембра 2000, на ванредним изборима за парламент Србије, СПС осваја свега 37 посланичких мандата. Три године касније, децембра 2003, СПС је на парламентарним изборима освојила 7,6% гласова, односно само 22 од 250 седишта у парламенту. После тих избора СПС је пружила подршку мањинској Влади Војислава Коштунице (3. март 2004) иако званично није ушла у Владу.

Дана 11. марта 2006. године, у притвору Хашког трибунала у Схевенингену, умро је Слободан Милошевић, тада још увек лидер СПС-а.

Децембра 2006. године, Ивица Дачић постаје председник СПС-а, а у јануару 2007. године СПС (на новим ванредним изборима за српски парламент) осваја свега 5,64% гласова, што јој доноси само 16 посланичких места. Ништа бољи резултат социјалисти нису забележили ни на председничким изборима у јануару 2008. године, када је Милутин Мркоњић као кандидат освојио око 6% гласова.

СПС данас

Долазак на власт 2008.

Ивица Дачић, председник СПС-а од 2006. године

На парламентарним изборима одржаним 11. маја 2008. године, Социјалистичка партија Србије је у коалицији са Партијом уједињених пензионера Србије (ПУПС) и Јединственом Србијом (ЈС) освојила 7,58% гласова и 20 посланичких места у Народној скупштини. Због свог оствареног резултата, оцењено је да СПС има најбољу преговарачку позицију, јер је својом одлуком могла да одлучи ко ће формирати владајућу коалицију.[26] Преговори са СРС-ом, ДСС-ом и НС-ом нису завршени успешно зато што социјалисти нису хтели да прихвате предлог ДСС-а о поништавању Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) Европској унији.[26]

СПС креће у преговоре са листом За европску Србију предвођену ДС-ом, са којима су се за кратко време договорили око пет принципа – „очување Србије, социјална правда, наставак европских интеграција Србије, борба против корупције и криминала”. Такође, из ЕУ је стизала подршка формирању проевропске владе, док је постојао наговештај предсеника Социјалистичке интернационале за пријем СПС-а у ту организацију уколико би омогућила формирање европски орјентисане владе.[26] Славица Ђукић-Дејановић изабрана је за председника Народне скупштине (25. јун). Нова влада Србије изабрана је 7. јула. Председник СПС-а Ивица Дачић изабран је за првог потпредседника владе и министра унутрашњих послова, док су Милутин Мркоњић, Жарко Обрадовић и Петар Шкундрић изабрани за министре за инфраструктуру, просвету и рударство и енергетику. Председник ПУПС-а, Јован Кркобабић, је изабран за потпредседника владе за социјална питања.

На годишњој скупштини СПС одржаној 17. јула 2009. године, донета је одлука о реформи партије. СПС је најавила нови почетак, као партија модерне левице и социјалдемократске оријентације. Социјалистичкој партији Србије је потврђена кандидатура за чланство у Социјалистичкој интернационали, што на крају никада није успешно реализовано због одбијања СПС-а да се одрекне наслеђа бившег председника, Слободана Милошевића.[27]

Избори 2012. и савез са СНС

Симбол коалиције СПС-ПУПС-ЈС

На редовним парламентарним и ванредним председничким изборима, 6. маја 2012. године, коалиција око СПС-а постигла је већи успех. Освојила је 14,53% гласова на парламентарном нивоу и добила 44 посланичка места, док је Ивица Дачић као председнички кандидат заузео треће место са освојених око 500.000 гласова. Каснија победа лидера напредњака Томислава Николића у другом кругу председничких избора, 20. маја, резултовала је склапањем савеза између коалиција око Српске напредне странке и СПС-а са Уједињеним регионима Србије о формирању нове Владе Републике Србије са Ивицом Дачићем на челу. Нова Влада је ступила на дужност 27. јула, а поред премијерског места социјалисти су добили ресоре унутрашњих послова (и даље са Дачићем на челу), здравља (Славица Ђукић Дејановић), саобраћаја (Александар Антић), и просвете и науке (Томислав Јовановић).

Избори 2014.

Предизборни билборд СПС-а, за парламентарне изборе у Србији 2014. године

На ванредним парламентарним изборима у Републици Србији 2014. године осваја 25 посланичка мандата на изборној листи: ИВИЦА ДАЧИЋ — "Социјалистичка партија Србије (СПС), Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС), Јединствена Србија (ЈС)"

Социјалистичка партија Србије након ванредних парламентарних избора у Републици Србији 2014. године улази у Владу Србије са Српском напредном странком (СНС) и добија три министарска места: Ивица Дачић је постао први потпредседник владе као и Министар спољних послова Републике Србије, док је Александар Антић изабран за Министра енергетике и рударства а Снежана Богосављевић Бошковић је постала Министарка пољопривреде и заштите животне средине.

Резултати на парламентарним и председничким изборима

Народна скупштина Републике Србије
Избори Коалиција # гласова % од важећих # посланика Влада Лидер
1990 2.320.587 46,09%
194 / 250
 		владајући Слободан Милошевић
1992 1.359.086 28,77%
101 / 250
 		владајући
1993 1.576.287 36,65%
123 / 250
 		владајући
1997 СПС—ЈУЛ-НД 1.418.036 34,32%
85 / 250
 		владајући
2000 515.845 13,76%
37 / 250
 		опозиција
2003 291.341 7,62%
22 / 250
 		подршка влади Ивица Дачић
2007 227,580 5,64%
16 / 250
 		опозиција
2008 СПС—ЈС-ПУПС 313.896 7,58%
12 / 250
 		владајући
2012 СПС—ЈС-ПУПС 567.689 14,51%
25 / 250
 		владајући
2014 са ЈС-ПУПС 484.607 13,49%
25 / 250
 		владајући
2016 са ЈС-ЗС-КП 413.770 10,95%
21 / 250
 		владајући
Председник Републике Србије
Избори Кандидат # 1. круг — гласови % # 2. круг — гласови % Резултат Детаљи
1990 Слободан Милошевић 1. 3.285.799 65,34% без другог круга изабран
1992 Слободан Милошевић Стагнација 1. 2.515.047 53,24% без другог круга изабран
сеп-окт 1997 Зоран Лилић Стагнација 1. 1.474.924 35,70% Пад 2. 1.691.354 47,90% није изабран[а]
дец 1997 Милан Милутиновић Раст 1. 1.516.693 32,11% Стагнација 1. 2.181.808 59,23% изабран
сеп-окт 2002 Велимир Живојиновић Пад 6. 119.052 3,27% није изабран[б]
дец 2002 Војислав Шешељ Раст 2. 1.063.296 36,06% без другог круга није изабран[в] подршка кандидату[28]
2003 бојкот[28]
2004 Ивица Дачић Пад 5. 125.952 4,04% није изабран
2008 Милутин Мркоњић Раст 4. 245.889 5.91% није изабран
2012 Ивица Дачић Раст 3. 556.013 14,23% није изабран
2017 Александар Вучић Раст 1. 2.012.788 55,05% без другог круга изабран кандидат владајуће коалиције
Председник СР Југославије
Избори Кандидат # 1. круг — гласови % # 2. круг — гласови % Резултат Детаљи
2000 Слободан Милошевић 2. 1.826.799 37,15% без другог круга није изабран увод у петооктобарску револуцију

Конгреси

Највиши орган Социјалистичке партије Србије је конгрес и он се према Статуту партије одржава сваке четврте године. До сада је одржано осам конгреса:

Први конгрес СПС-а 1990. године
  • Први (оснивачки) конгрес — називан и Конгрес уједињења одржан од 16. до 18. јула 1990. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 1.455 делегата. На овом конгресу дошло је до уједињења Савеза комуниста Србије (СКС) и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС) у једну политичку партију. На конгресу су усвојене Програмске основе и Статут партије, и изабрани органи и функционери партије — за председника партије изабран је Слободан Милошевић (дотадашњи лидер СКС), за потпредседнике: Радмила Анђелковић, Богдан Трифуновић и Михајло Марковић, а за генералног секретара Петар Шкундрић. Програм се заснивао на демократском социјализму, југословенству, умереном српском национализму и мањим делом марксизму-лењинизму.
  • Други конгрес — одржан је 23. и 24. октобра 1992. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 1.038 делегата. За председника партије поново је изабран (други пут) Слободан Милошевић, за потпредседнике: др Борисав Јовић, Бошко Перошевић и Горан Перчевић, а за генералног секретара Миломир Минић. На овом конгресу изабран је нови амблем СПС-а — црвена ружа програм се заснивао на демократском социјализму, југословенству и умереном српском национализму.
  • Трећи конгрес — под слоганом „Србија 2000. — корак у нови век“ одржан је 2. марта 1996. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 1.444 делегата. За председника партије поново је изабран (трећи пут) Слободан Милошевић, за потпредседнике: Славица Ђукић-Дејановић, Бошко Перошевић и Никола Шаиновић, а за генералног секретара Горица Гајевић програм се заснивао на демократском социјализму, југословенству и умереном српском национализму.
  • Четрврти конгрес — под слоганом Двадесет један пројекат за 21. век одржан је 17. фебруара 2000. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.314 делегата. За председника партије поново је изабран (четврти пут) Слободан Милошевић, за потпредседника Мирко Марјановић, а за генералног секретара поново је изабрана Горица Гајевић.
  • Пети (ванредни) конгрес — одржан је 25. новембра 2000. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.368 делегата. Овај конгрес одржан је ванредно, због новонасатлих дешавања, после „петооктобарске“ смене власти и преласка партије у опозицију. За председника партије поново је изабран (пети пут) Слободан Милошевић, а за генералног секретара је изабран Зоран Анђелковић.
  • Шести конгрес — одржан је 18. јануара 2003. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.233 делегата. На овом конгресу, победу је однела ткв. „реформска струја“ предвођена Ивицом Дачићем и Зораном Анђелковићем. За председника партије поново је изабран (шести пут) Слободан Милошевић. Пошто се он налазио у Хашком трибуналу, овлашћења председника партије пренсена су на председника Главног одбора (новоуведена функција). На првој седници Главног одбора, одржаној после конгреса, изабрано је руководство партије — за председника Главног одбора изабран је Ивица Дачић, за генералног секретара Зоран Анђелковић, за потпредседнике Главног одбора: др Жарко Обрадовић, Душан Бајатовић, Милорад Вучелић и Бранко Ружић и за председника Политичког савета Миломир Минић. На конгресу је донесена одлука да у чланство СПС-а, колективно уђу сви чланови Партије демократске левице Александра Вулина и Демократске социјалистичке партије Милорада Вучелића.
  • Седми конгрес — одржан је 3. и 4. децембра 2006. године, девет месеци после смрти Слободана Милошевића, у дворани „Сава центра“ у Београду уз учешће 2.388 делегата. За председника партије изабран је Ивица Дачић. На првој седници Главног одбора, одржаној после конгреса, изабрано је руководство партије — за заменика председника партије изабран је Жарко Обрадовић, за председника Извршног одбора Бранко Ружић, а за потпредседнике: Жарко Обрадовић, (који је уједно и заменик председника СПС), Славица Ђукић-Дејановић, Милутин Мркоњић и Душан Бајатовић.
  • Осми конгрес — под слоганом Сигурним кораком одржан је 11. децембра 2010. године у дворани „Сава центра“ у Београду, уз присуство 2.317 делегата. За председника партије поново је изабран (други пут) Ивица Дачић. Избор председника партије је по први пут обављен јавним гласањем (акламацијом), при чему је био само један кандидат, који је изабран једногласно. На исти начин су изабрани и остали органи партије (које по статуту бира конгрес), што је овом конгресу дало најнедмократскији карактер од оснивања СПС-а. На првој седници Главног одбора, одржаној после конгреса, изабрано је руководство партије — за председника Извршног одбора изабран је Бранко Ружић, за потпредседнике: Жарко Обрадовић, Славица Ђукић-Дејановић, Милутин Мркоњић, Душан Бајатовић и Дијана Вукомановић.
  • Девети конгрес — под слоганом Одговорност за будућност одржан је 14. децембра 2014. године у дворани „Сава центра“ у Београду. За председника партије поново је изабран (трећи пут) Ивица Дачић. Избор председника партије је по други пут обављен јавним гласањем (акламацијом), при чему је био само један кандидат Ивица Дачић. Партија добија нови статут, програм и нови лого (симбол) политичке партије, многима је на први поглед изгледало да на логу виде црвену звезду петокраку. Руководство СПС-а је демантовало да нови лого предствања црвену звезду петокраку, у саопштењу су навели да је идеја била да нови симбол на логу нема пет кракова те да заправо буде четворокрака звезда водиља која ће бити симбол европског пута Србије.[29][30][31][32][33]
  • Десети конгрес — под слоганом Ми стојимо постојано одржан је 22. децембра 2018. године у дворани „Сава центра“ у Београду. За председника партије поново је изабран (трећи пут) Ивица Дачић.

Истакнути чланови

Бивши чланови

Види још

Напомене

  1. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности
  2. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности
  3. ^ резултати проглашени неважећим због ниске излазности

Референце

  1. ^ Stojarová, Věra. „Populism in the Balkans”. Central European Political Studies Review. Приступљено 20. 11. 2018. 
  2. ^ Stojarová, Věra (2007). “Party politics in the Western Balkans”. Bochsler, Center for Comparative and International Studies, University of Zurich. стр. 16. 
  3. ^ Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. стр. 17. 
  4. ^ Prošić-Dvornić, Mirjana (2000). Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology and Soothsaying as Part of Political Propaganda. Ethnologia Balkanica. 4. стр. 166. 
  5. ^ Miller, Nicholas (2005). Serbia and Montenegro. Eastern Europe: An Introduction to the People, Land, and Culture. 3. ABC-CLIO. стр. 560. 
  6. ^ Bugajski, Janusz (1995). Ethnic Politics in Eastern Europe: A Guide to Nationality Policies, Organizations, and Parties. M.E. Sharpe. стр. 466. ISBN 978-0-7656-1911-2. 
  7. ^ Oko izbora 19. CeSID. 2014. стр. 104, 106. 
  8. ^ Oko izbora 17. CeSID. 2008. стр. 13, 14. 
  9. ^ Stanje demokratije u Srbiji. CeSID, National Democratic Institute. 2014. стр. 86-107. 
  10. ^ „Pocetak 2000”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  11. ^ „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018. 
  12. ^ Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE. 
  13. ^ Sell, Louis (1999). „Slobodan Milošević: A Political Biography”. Problems of Post-Communism. 46 (6): 12—27. doi:10.1080/10758216.1999.11655857. 
  14. ^ Keen, Mike; Mucha, Janusz (2013). Autobiographies of Transformation: Lives in Central and Eastern Europe. Routledge. стр. 176. 
  15. ^ Byrne, Richard (2. 11. 2009). „Balkan Bottom Line”. Foreign Policy. 
  16. ^ Oko izbora 34. CeSID. 2000. 
  17. ^ „Slika Miloševićevog režima: Likvidacija političkih neprijatelja”. Приступљено 26. 3. 2019. 
  18. ^ Oko izbora 4. CeSID. 2000. стр. 157. 
  19. ^ „Политички перформански Слободана Милопевића”. Пешчаник. 26. 8. 2018. 
  20. ^ „Slobodan Milosevic, 64, Former Yugoslav Leader Accused of War Crimes, Dies”. The New York Times. 12. 3. 2006. 
  21. ^ Шаиновић и други, подаци о предмету (PDF). Хашки трибунал. 
  22. ^ Шаиновић и други, сажетак пресуде (PDF). Хашки трибунал. 
  23. ^ Блиц - Ђорђевић: На Косову било злочина, извињавам се жртвама, Приступљено 15. 10. 2019.
  24. ^ Judgement Summary for Vlastimir Đorđević (PDF). Хашки трибунал. 
  25. ^ Public Redacted Version of Judgement Issued on 24 March 2016 in Prosecutor vs. Radovan Karadžić (PDF). Хашки трибунал. 
  26. ^ а б в Oko izbora 17. CeSID. 2008. 
  27. ^ „СПС осам година пред вратима Социјалистичке интернационале”. Данас. 12. 9. 2016. 
  28. ^ а б Oko izbora 12. CeSID. 2003. стр. 15. 
  29. ^ Одржан 9. конгрес СПС-а 2014. године на www.sps.org.rs
  30. ^ Нови симбол социјалиста на www.sps.org.rs
  31. ^ Зашто је Дачић вратио преткраку на www.politika.rs.
  32. ^ Зашто је Дачић вратио преткраку на www.nspm.rs.
  33. ^ Зашто је Дачић вратио преткраку на www.telegraf.rs.

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Социјалистичка_партија_Србије&oldid=22805748”