Bitka za Staljingrad

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Staljingradska bitka
Deo Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu
Sovjetski vojnik maše crvenom zastavom nad centralnim trgom Staljingrada 1943.
Sovjetski vojnik maše crvenom zastavom nad centralnim trgom Staljingrada 1943.
Vreme: 28. jun 19422. februar 1943.
Lokacija: Staljingrad, SSSR
Rezultat: Sovjetska pobeda
Uzrok bitke:
Promene u teritoriji:
Civilne žrtve: {{{civilne žrtve}}}
Sukobljene strane
Zastava Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika SSSR Zastava Nemačke Treći rajh
Kraljevina Italija Italija
Kraljevina Mađarska (1920—1946) Mađarska
Rumunija Rumunija
Nezavisna Država Hrvatska Hrvatska[1]
Zapovednici
Josif Staljin
Andrej Jeremenko
Aleksandar Vasiljevski
Vasilij Čujkov
Georgij Žukov
Konstantin Rokosovski
Adolf Hitler
Fridrih Paulus
Erih fon Manštajn
Viktor Pavičić
Angažovane jedinice
{{{jedinice1}}} {{{jedinice2}}}
Jačina
u julu 1942:
386 000 vojnika[2]
230 tenkova[2]
3 400 artilj. oruđa[3]
1 200 aviona[4]
u novembru 1942:
1 011 000 vojnika
675 tenkova
10 290 artilj. oruđa
1 216 aviona[5]
u julu 1942:
430 000 vojnika[2]
250 tenkova[2]
5 000 artilj. oruđa[3]
1 200 aviona[6]
u novembru 1942:
1 143 000 vojnika[7]
1 463 tenkova
15 501 artilj. oruđa
1 350 aviona[5]

Ukupno > 1.000.000.

Gubici
750.000 poginulih, ranjenih ili zarobljenih, više od 40.000 poginulih civila 980.000 poginulih ili ranjenih 110.000 zarobljenih
{{{podaci}}}

Staljingradska bitka (rus. Сталинградская битва, nem. Schlacht von Stalingrad) je bila glavna prekretnica u Drugom svetskom ratu,[8] i smatra se najkrvavijom bitkom u ljudskoj istoriji. Trajala je od 17. jula 1942. do 2. februara 1943. godine.[9]

Bitku su obeležili brutalnost i nebriga za civilne žrtve sa obe strane. Bitka se sastojala iz nemačke opsade ruskog grada Staljingrada (današnji Volgograd), bitke unutar grada, i sovjetske kontraofanzive u kojoj su konačno bile zarobljene i uništene nemačke i ostale snage Sila Osovine oko grada. Ukupni gubici u ljudstvu se procenjuju na između 1,5 i 2 miliona.

Sile Osovine su izgubile oko četvrtine ukupnog ljudstva na istočnom frontu i do kraja rata nisu se oporavile. To je bio njihov prvi veliki poraz u ovom ratu.[10][11] Za Sovjete, koji su izgubili preko milion vojnika i civila za vreme bitke, pobeda kod Staljingrada je značila početak oslobođenja Sovjetskog Saveza, i put ka konačnoj pobedi nad nacističkom Nemačkom, 1945. godine.

Predistorija[uredi]

Dana 22. juna 1941. Nemačka i njene saveznice, sile Osovine, izvršile su invaziju na Sovjetski Savez sa 4,3 miliona vojnika.[12] Njihove trupe su brzo napredovale na frontu od Barencovog do Crnog mora, nanoseći teške poraze Crvenoj armiji, koja je prethodno osakaćena Staljinovim čistkama. Početkom septembra 1941. nemačka i finska vojska je opsela Lenjingrad.[13] Do oktobra 1941. Grupa armija „jug“ zauzela je veliki deo Ukrajine sa gradovima Kijev i Odesa.[traži se izvor od 04. 2014.] Grupa armija „centar“ je za to vreme zauzela Minsk, Vitebsk i Smolensk, i 30. septembra započela napad na Moskvu („operacija Tajfun“). Sovjetske snage su izvršile kontranapad velikih razmera iz predgrađa ruske prestonice decembra 1941. Nemačka vojska, iscrpljena i slabo opremljena za zimsko ratovanje i sa proređenim linijama za snabdevanje, odbačena je od 150-250 kilometara od Moskve.[14]

Hitler je smatrao da nema dovoljno resursa za istovremena dejstva na svim frontovima, pa je tako 3. januara 1942. saopštio japanskom poslaniku Ošimi: „Moj cilj će biti napredovanje na južnom frontu. Rešio sam, da kada se vreme popravi, napadnem Kavkaz. To je najvažniji poduhvat.“ [15] Ovakvo Hitlerovo razmišljanje nije nimalo čudno ako se ima na umu činjenica da je od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. godine bilo izvađeno u Sovjetskom Savezu, skoro tri četvrtine poticalo iz regiona oko Bakua, daljih 16 % iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana, a samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima Sovjetskog Saveza. Očigledno je da se Hitler spremao za jedan dugotrajan rat — rat protiv anglo-američkih oružanih snaga iza kojih su stajali skoro neiscrpni resursi. Nakon nemačke objave rata SAD 10. decembra 1941, situacija u sirovinama postaje veoma važan predmet u strateškoj računici Trećeg rajha.

Tako je napravljen plan da nemačka vojska napreduje do naftnih polja uz Kaspijsko more i strateški važnog grada Staljingrad na reci Volgi.[16] Hitler je direktivom br. 41 od 5. aprila 1942. kao strateški cilj nemačke letnje ofanzive odredio da se: „konačno uništi ostatak postojeće sovjetske odbrambene moći i da se osvoji što više važnih ratnoprivrednih izvora energije... U svakom slučaju mora se pokušati stići do samog Staljingrada ili ga, u najmanju ruku, staviti pod dejstvo našeg teškog naoružanja, tako da bude eliminisan kao dalji centar industrije naoružanja i saobraćaja“.

U maju 1942. sovjetska vojska je pokušala da probije nemačke linije kod Harkova, ali je u tome osujećena. To je bio uvod u nemačko-mađarski kontranapad, operaciju Plavo. Njome su sile Osovine nameravale da osvoje Voronjež i ustale se na levoj obali reke Don.

Nemačke jedinice pred bitku i tokom samog toka bitke[uredi]

Nemački vojnik u Staljingradu, 1942. godina

Nemačka vojska koja je 22. juna 1941. godine napala Sovjetski Savez bila je do tada najmodernija i najopremljenija vojska na svetu. Veliki deo vojnog kapaciteta Vermahta angažovan je na preko 3.000 kilometara dugom frontu protiv Crvene armije. Hitler se nadao kako će za samo šest nedelja poraziti Crvenu armiju. Pravac napada išao je u tri smera i to ka Lenjingradu, Moskvi i jugu tačnije Kavkazu (rejon borbe će biti prebačen na Staljingrad i tu će se veći deo borbi i odigrati).

U ovoj bici učestvovala je Armijska grupa Jug, tačnije poznata Nemačka Šesta armija za koju je najveći teret bitke bio i vezan. Zapovednik je bio Fridrih fon Paulus. Hitler nije imao stvarni razlog da osvoji Staljingrad. Mogao ga je opkoliti i nastaviti dalje ali ovo su bili čisto ideološki nego vojni ciljevi koji su dodatno opteretili nemačku vojsku koja se neće lako oporaviti od ovog poraza. Najveća greška koju je Hitler počinio bila je to što je svoje snage podelio na dva dela, tačnije Armijska grupa Jug je podeljena na Grupu armija A i B. Grad je mogao biti zauzet bez većih problema, ali nemačke jedinice izvršile su ogromnu invaziju na Kavkaz da bi došle do izvora nafte koja je bila neophodna za ratnu mašineriju.

Šesta armija je brojala 300.000 vojnika u trenutku napada na Staljingrad, dok je stvarni broj nemačkih vojnika bio veći. Šestu armiju jula meseca podržavalo je 400 tenkova i drugih samohodnih vozila a kasnije 675, kao i 1.200 aviona koji su teško bombardovali sam grad kao i reku Don. Zadatak Šeste armije je bio da forsira reku Don i zauzme grad. Učestvovala je pored Šeste i 17. armija, 4. Pancer armija i 7. Oklopna armija.

Nešto pre bitke Hitler je rekao Paulusu da se "s takvim snagama može jurišati na nebo", imajući u vidu moć njegove armije. I to nije bila igra reči. Hitler je tim rečima izneo smisao bitka zapadne civilizacije - svrgavanje, juriš na sve nebesko, to jest duhovno, idealističko, religiozno. Čak i posle revolucije 1917. godine, i pored sveg prividnog ateizma, sovjetska je Rusija i dalje bila naslednica velike pravoslavne imperije - što znači i čuvarka ključeva istog tog neba koje je dobila u nasledstvo, hteli to komunisti ili ne. I Staljingradska bitka je za Hitlera postala upravo taj poslednji juriš na nebo, presudan pokušaj materijalističke civilizacije da konačno sebi potčini duhovnu civilizaciju. Pobeda u toj bici, koja je ruskom narodu očito odozgo bila darovana, nije ništa drugo do trijumf duhovnog nad materijalnim.

Paulus je znao u kojoj situaciji se nalazi Šesta armija i da ona nije jaka kao što je Hitler predviđao da jeste. On je znao da neće moći na lak i jednostavan način da istera Crvenu armiju iz grada, a uz to ona je neprestano dovlačila pojačanja u grad železnicom i preko reke Volge koja je neprestano bombardovana iz vazduha i sa zemlje teškom artiljerijom. Paulus je morao da angažuje svoje najbolje jedinice u zaštitu desnog krila, da bi ostale nemačke jedinice mogle bez opasnosti da nadiru ka Kavkazu. Znao je da Rusi raspolažu velikim snagama i da će ako desno krilo nemačkih armija biti probijeno, nadiruće nemačke divizije biti napadnute a napad izgubiti na snazi, brzini i inicijativi. Kada se sastao sa Hitlerom u Vinicama, Paulus je bio skeptičan i nije verovao da njegove snage mogu lako zauzeti grad jednim brzim napadom i tražio je pojačanja u vidu tri dobre divizije. Kada je Šesta armija ojačana novim divizijama, napad na Staljingrad pretvorio se u pravi pakao koji je doveo do najkrvavijih borbi na Istočnom frontu.

Nemačka vojska će iskusiti novu vrstu ratovanja. Biće vođene teške i krvave ulične borbe, a upotreba vojne tehnike biće izuzetno smanjena što će doprineti da nemačke jedinice budu razvučene a pešadija uvučena u teške gubitke boreći se za svaku stopu samog grada. Ono što bi Nemci danju osvojili, noću bi Sovjeti povratili i obratno. Suočiće se da je njihova taktika munjevitog rata u Staljingradu neupotrebljiva, kao i oklopne jedinice koje se nisu mogle kretati po gradu zbog ruševina nastalih tokom bombardovanja. Nemačka vojska upotrebiće veliki broj pešadinaca koji će morati da svaki pedalj osvojene teritorije grčevito brane. Porazu nemačkih vojnika doprineće i nedovoljna opremljenost za ratovanje, pošto će ih zima stiće pre nego što oni budu uspeli da osvoje teritorije koje je Hitler želeo. Nemački vojnici će biti iscrpljeni, umorni, gladni, promrzli i demoralisani tokom svakodnevnih borbi koje će voditi. Nemačke trupe neće imati ni zimsku opremu koja će im biti neophodna, jer je Hitler verovao da njegove snage mogu za vreme letnjih dana brzim napadima i prodorima uspeti da stignu do zadatih ciljeva i da će Crvena armija na vreme biti opkoljena i zbrisana. Međutim, kako je nemačka vojska sve dublje napredovala otpor Crvene armije bio je sve žešći i odlučniji. Zima i sneg su počeli polako da pristižu usporavajući ili zaustavljajući nemačke snage, a doprinoseći Sovjetima naviknutim na te uslove.

Porazu će doprineti i loša opremljenost satelitske vojske, naročito rumunske, italijanske i mađarske, koje neće biti u stanju da efikasno zaštiti bokove nemačkih armija tokom napada zbog nedovoljne opreme, naoružanja i obučenosti vojnika.

Nezavisna Država Hrvatska poslala je pomoć Silama osovine u napadu na Staljingrad. Oformili su legiju jačine 10.000 ljudi i poslali je na Istočni front. Čitava legija je izginula u borbama ili pala u zarobljeništvo. U tim borbama se najviše istakao stric Stjepana Mesića, Marko Mesić koji je komandovao hrvatskim legijama u napadu na sam grad.

Nemci su bili veliki majstori u kopnenim bitkama i znali su kako zadati udarac neprijatelju. Staljingrad je pokazao sve suprotnosti nemačkih jedinica. Tenkovi koji su bili okosnica nemačke pešadije nisu bili upotrebljivi jer su postajali laka meta ruskim braniocima usled teške pokretljivosti kroz ruševine samog grada. Vazduhoplovstvo je uspelo da uništi većinu grada i već po prvom bombardovanju bačeno je 1.000 tona razornih bombi. Nesvesno Nemci su tako zapečatili svoju sudbinu. Nemačka Vrhovna komanda je grad mogla opkoliti, postaviti artiljeriju i neprestano ga napadati avionima kao i artiljerijom. Tek kada ljudi budu iznureni bombardovanjem, opkoljavanjem i glađu prinuditi ih na predaju. Staljingrad je posedovao sve uslove da padne brže od Lenjingrada ali su Nemci tu situaciju pogrešno protumačili. Nemci su izgubili jer su sve vojne resurse uložili na ulične borbe u samom gradu i tako dodatno opteretili svoje snage koje nisu navikle na spore i teške borbe, već na prodore i opkoljavanja. Da je Hitler rešio da sa Staljingradom učini isto kao i sa Lenjingradom, pobeda bi bila moguća. Tada su mogli ojačati jedinice koje su nadirale ka naftonosnim poljima a uz to su mogle napasti ruske rezerve koje se još nisu regrupisale i krenule da šalju pojačanja opsednutom gradu. Greške Adolfa Hitlera su koštale Vermaht. On je nepromišljeno delio svoje snage i dodatno slabio pojedine delove frontova. Nemci su opterećeno kretali u ofanzivne operacije. Prevashodno im je nedostajalo zauzeće bitnih naftonosnih polja a dodatno su im snage opterećene opsadom Sevastopolja i teškim zauzećem Krimskog poluostrva. Staljingrad je više bio ideološki a ne strategijski grad. Ako bi ga zauzeo, Hitler je mislio da će tada slomiti duh Crvene armije, međutim on je samo doprineo da oni ojačaju i odbace invazione trupe. Sama borba pokazala je neviđenu brutalnost osvajača i žilavost branilaca. Staljingrad će uvek biti simbol herojske odbrane Rusa nad nacizmom.

Šesta armija se više nikada nije vratila na brojno stanje pre bitke za Staljingrad i nikada nije bila tako jaka kao u vreme napada. Ta armija je de facto žrtvovana. Od 300.000 vojnika u Nemačku se vratilo svega 5.000 preživelih.

Veliki porazi i ogromni gubici Vermahta kod Staljingrada naglo su pogoršali vojnopolitički i ekonomski položaj Nemačke i izazvali su u njoj veliku krizu. Primera radi, kod Staljingrada su gubici Nemačke u tenkovima i automobilima bili ravni njihovoj šestomesečnoj proizvodnji u nemačkim fabrikama, gubici u topovima su bili ravni četvoromesečnoj, a u minobacačima i vatrenom oružju - dvomesečnoj proizvodnji. Da bi nadoknadila tako velike gubitke, nemačka vojna industrija je morala da radi na granici mogućnosti. Naglo se osetio i veliki nedostatak ljudstva.

Katastrofa na Volgi primetno je uticala i na moralno stanje Vermahta. U nemačkoj armiji se povećao broj dezertera i vojnika koji su otkazivali poslušnost komandirima, a učestali su i ratni zločini. Posle Staljingrada je nemački vojni sud svojim vojnicima izricao znatno više smrtnih kazni. Hitlerovi vojnici nisu više bili tako istrajni u borbenim dejstvima, počeli su da se boje napada sa krila i opkoljavanja. U jednom delu političkog i vojnog vrha ispoljilo se opoziciono raspoloženje prema Hitleru.

Nemački vojnici nisu bili spremni na ovakvu vrstu ratovanja. Oni su bili naviknuti na brze pobede i prodore u svojim operacijama. Resursi za Staljingradsku bitku su bili toliko potrošeni a vojska demoralisana da čak ni do Kurske bitke 1943. godine nije mogla da se oporavi od poraza i blokade u Staljingradu. Većina vojnika nije imala zimsku opremu kada su kretali u konačne napade na teritoriji Sovjetskog Saveza, pa i samom Staljingradu. Ishrana nemačkih trupa u gradu je bila zabrinjavajuća, dok nemačko vazduhoplovstvo nikada nije uspelo da im dostavi predviđen broj zaliha i snabde ih. Nemački vojnici su pribegli bezumlju i zločinima da bi preživeli Staljingradski kazan, opljačkano je mnogo civila, hranili su se čak i konjskim mesom, a većina je bila ljuta na Hitlera i Geringa što su ih izneverili. Feldmaršal Manštajn je pokušao da pomogne opkoljenim trupama ali bez većeg uspeha. Nemački vojnici u Staljingradu nisu imali snage i resurse da se koordinišu i napadnu Crvenu armiju unutar grada, dok bi Manštajnove oklopne jedinice napadale spolja. Mnogo nemačkih vojnika je ostavilo svoje kosti na tlu Staljingrada. Surova zima i neadekvatna opremljenost uz učestale napade Crvene armije odneli su veliki danak. Kada je sam napad započinjao, nemački vojnici i njihovi saveznici su verovali u laganu pobedu. Žilavost otpora Crvene armije i nesposobnost saveznika da zaštite bokove nemačkih divizija poljuljale su moral. Nemačka će kod Kurska pokušati da ponovo opkoli Crvenu armiju, ali će i tamo doživeti strahotan poraz. Staljingrad je pokazao da je svaka teritorija koju nemački vojnik osvoji ravan teritoriji Francuske koju su pokorili za manje od šest nedelja. Preživeli vojnici nikada nisu mogli da zaborave patnje i strahove koje su preživeli u Staljingradu i to je dokaz da Adolf Hitler nije bio pri čistoj svesti i nije mario za svoje vojnike koji su se zakleli da će dati život za svog omiljenog Firera.

Pobeda Crvene armije kod Staljingrada potresla je vojni vrh Nemačke, izazvala potištenost njenih saveznika, posejala paniku i prouzrokovala nerešive protivrečnosti u njihovom taboru. U želji da se spasu od predstojeće katastrofe, vlasti Italije, Rumunije, Mađarske i Finske počele su da traže povod za istupanje iz rata i ignorisali su Hitlerova naređenja o upućivanju trupa na sovjetsko-nemački front. Od 1943. godine se Crvenoj armiji ne predaju samo pojedini vojnici i oficiri, nego čitavi odredi i jedinice rumunske, mađarske i italijanske vojske. Zaoštravaju se odnosi između Vermahta i savezničkih trupa.

Potpuni slom nacističke armade kod Staljingrada doprineo je otrežnjenju vladajućih krugova Japana i Turske, i njihovom odustajanju od ulaska u rat protiv Sovjetskog Saveza.

Uspesi Crvene armije kod Staljingrada i kasnije u zimskim operacijama 1942—1943. godine uticali su na sve veću međunarodnu izolaciju Nemačke. Sovjetske vlasti su 1942—1943. godine uspostavile diplomatske odnose sa Austrijom, Kanadom, Holandijom, Kubom, Egiptom, Kolumbijom i Etiopijom, a ponovo su uspostavile i ranije prekinute diplomatske veze sa Luksemburgom, Meksikom i Urugvajem.

Sve to govori da je upravo bitka kod Staljingrada označila početak preokreta u Drugom svetskom ratu u korist antihitlerovske koalicije. Bolje rečeno, Staljingrad je omogućio da dođe do tog preokreta.

Nemačko vazduhoplovstvo u bici za Staljingrad[uredi]

Nemačke jedinice u napadu na Staljingrad podržavao je Četvrti vazdušni korpus jačine 1.216 bombardera, lovaca i obrušujućih bombardera. Korišćeni su razni tipovi dvomotornih bombardera kao što su Junkers Ju-88 i Hajnkel He-111, obrušujući bombarder Štuka, transportni avion Junkers Ju-52 i Meseršmit Bf 109.

Nemačko vazduhoplovstvo napalo je grad sa razornim količinama bombi. Napadnuti su čisto civilni ciljevi kao i industrijski delovi grada. Teško je bombardovana i reka Volga gde su Sovjeti pokušali da snabdevaju grad i svoje jedinice. Reka je neprestano bombardovana i napadana iz mitraljeza obrušujućim bombarderima. Vazduhoplovstvo je podržalo nemačku vojsku kao i sama artiljerija. U prvih nekoliko dana borbi Nemci su imali totalnu vazdušnu premoć.

Dejstvo jurišnih bombardera Četvrte vazdušne flote je bilo veoma loše, pošto su se vodile ulične borbe tako da se u samom gradu nije mogla razaznati gde je linija fronta i gde se koje jedinice nalaze. 23. avgusta nemačko vazduhoplovstvo je izvelo veoma razorno bombardovanje Staljingrada ubivši i ranivši na hiljade izazivajući požare po mnogim delovima grada. Stradali su i delovi stambenih blokova od teških vazdušnih napada. Sa udaljenosti se mogao videti dim koji je kuljao iz pojedinih delova grada koji su bili bombardovani.

Avijacija je morala podržati kopnene jedinice Vermahta napadajući sovjetske jedinice i njene položaje. Međutim kako je vreme odmicalo sama avijacija će izgubiti bitku, neće moći mnogo da pomogne opkoljenim snagama u gradu uprkos obećanjima rajhsmaršala Hermana Geringa a neki aerodromi pašće u ruke Sovjetima.

Sovjetske jedinice pred bitku[uredi]

Sovjetske jedinice vodile su velike borbe sa nemačkim snagama. Dosta je života izgubljeno, divizija zarobljeno i nanesena je ogromna materijalna šteta koju su pokušavali da nadoknade. Samo u odbranu Moskve trebalo je angažovati oko 40 rezervnih divizija da bi se odbio glavni udar nemačkih jedinica, trebalo je odblokirati Lenjingrad i izvršiti kontranapade i odbaciti neprijateljsku vojsku. Međutim Hitler je promenio tok ratovanja i bez stvarnog razloga napao Staljingrad, raspodelio neke snage poslavši ih na jug i tako da je Crvena armija bila dodatno rasterećena na pojedinim delovima frontova. Opasnost nije prolazila kako je vreme odmicalo. Bivala je sve veća i veća. Odlučnoj i dobro uvežbanoj nemačkoj vojsci ništa nije smelo stati na put. Na grad je kretalo 590.000 nemačkih i satelitskih vojnika podržanih sa 1.000 tenkova i oko 1.000 aviona i 10.000 topova i minobacača. Videći da se Nemačka vojska ne šali i da će grad pasti trebalo je angažovati dodatne jedinice kao i poslati već postojeće u odbranu grada i napraviti uporišta i linije odbrane.

Operacija Plavo[uredi]

Armijska grupa Jug, koja je prethodno osvojila Ukrajinu, odabrana je da prodre kroz južne ruske stepe na Kavkaz i zauzme ključna sovjetska naftna polja u Bakuu, Groznom i Majkopu. Ova letnja ofanziva sa kodnim imenom Operacija Plavo (nem. Fall Blau; engl. Case Blue), trebalo je da uključi nemačku 6. i 17. armiju, i 4. i 7. oklopnu armiju.

Hitler je intervenisao u strateškom planiranju naredivši da se Armijska grupa podeli na dva dela. Armijska grupa „jug“ (A), pod komandom Eriha fon Manštajna i Evalda fon Klajsta, trebalo je da nastavi sa napredovanjem južno prema Kavkazu po planu. Armijska grupa „jug“ (B), uključujući Paulusovu 6. armiju i Hotovu 4. oklopna armiju, trebalo je da se kreće ka istoku prema Volgi, i gradu Staljingradu.

Osvajanje Staljingrada je za Hitlera bilo važno iz više razloga. To je bio veliki industrijski grad, lociran na reci Volgi, koja je bila vitalna transportna ruta između Kaspijskog mora i severne Rusije. Njegovo zauzimanje bi obezbedilo levo krilo nemačkih armija prilikom napredovanja ka unutrašnjosti Kavkaza. Konačno, činjenica da je grad nosio ime Hitlerovog arhi-neprijatelja, Josifa Staljina, učinila je osvajanje grada dobrim ideološkim i propagandnim potezom.

Početak bitke[uredi]

Početak Operacije Plavo planiran je za kraj maja 1942. godine. Ipak, brojne nemačke i rumunske jedinice koje je trebalo da učestvuju u akciji bile su zauzete opsedanjem Sevastopolja na Krimskom poluostrvu. Odlaganja u okončanju opsade pomerila su i datum početka Operacije Plavo nekoliko puta, jer Sevastopolj nije pao do kraja juna. U međuvremenu je preduzeta manja akcija, ukleštenja izbačenih sovjetskih položaja južno od Harkova, što je dovelo do opkoljavanja velikih sovjetskih snaga, 22. maja.

Operacija je konačno otpočela, kad je Armijska grupa „jug“ započela svoj napad u južnoj Rusiji 28. juna, 1942. godine. Nemačka ofanziva je dobro započela. Sovjetske snage su pružale slab otpor u širokim i praznim stepama, i počele su da se povlače ka istoku i u neredu. Nekoliko pokušaja da se formiraju odbrambene linije je propalo, kad su druge nemačke jedinice počele da napreduju oko njih koje su formirale dva velika džepa i uništile ih - prvi severoistočno od Harkova, 2. juna, a drugi oko Milerova u Oblasti Rostov, nedelju kasnije.

Početno napredovanje je bilo toliko uspešno; do 3. jula je samo 6. armija zarobila preko 40.000 sovjetskih vojnika, tako da je Hitler još jednom intervenisao, i doneo je Direktivu br. 45 kojom je naredio 4. oklopnoj armiji da se pridruži Armijskoj grupi „jug“ (A) na jugu.[17] Po Hitlerovom viđenju Sovjeti su već bili potučeni. Naredio je da oba sukcesivno nadolazeća cilja treba istovremeno napasti, podelivši oružane snage na jugu Istočnog fronta. Zapravo, 17. armija, 3. rumunska armija, kao i 1. i 4. oklopna armija sada su bile pridružene Grupi armija A pod komandom general-feldmaršala Lista, i trebalo je da, preko Rostova, osvoje Kavkaz. Šifrovani naziv tih operacija nazvan je „Runolist“ (nem. Edelweiss). Ovakav plan uopšte nije predviđao formiranje rezervi. Nemački generalštab je bio svestan rizika, ali je ćutao - general-pukovnik Fon Paulus takođe.

Kasnije će mu biti prebacivano da je upravo on od svih drugih komandanata armija trebalo da uoči Hitlerovo suludo vođenje rata. A zapravo je bilo suprotno: on je do detalja bio upoznat sa osnovama operativnog plana napada na SSSR, i znao je kako se, sa stanovišta poznavanja celokupne situacije, komandovalo jedinicama. Fon Paulus je kasnije objašnjavao da armijski komandant nema slobodu delovanja u sprovođenju sopstvenih odluka koje bi prevazilazile izvršavanje poverenog zadatka. To je bila sudbonosna procena koja će Nemačku koštati desetine hiljada života.

Velika saobraćajna gužva je usledila kada se 6. armija „sudarila“ sa 4. oklopnom na nekoliko puteva koji su vodili kroz regiju, i obe armije su se potpuno zaustavile, u pokušaju da se raščisti gužva od hiljada vozila. Zastoj je bio zapanjujuće dug, i smatra se da je koštao napredovanje za najmanje jednu nedelju. Kako je napredovanje bilo usporeno, Hitler se predomislio i ponovo dodelio 4. Pancer armiji zadatak da napadne Staljingrad.

Do kraja jula, Nemci su odbacili Sovjete preko reke Don, postavivši odbrambene linije uz pomoć svojih saveznika, italijanskih, mađarskih i rumunskih armija. Na strani Nemaca se borila i ustaška 369. pukovnija, takozvana „Hrvatska legija“, pod komandom Viktora Pavičića, a potom Marka Mesića.[18] Šesta armija je bila na samo nekoliko desetina kilometara od Staljingrada, a 4. Pancer armija je sada bila na južno od nje, okrenuvši se ponovo ka severu da pomogne u osvajanju grada.

Do ovog trenutka sovjetskim komandantima su već bile jasne nemačke namere i u julu su načinjeni planovi da se započne odbrana Staljingrada. Front oko grada je oformljen, a poslate su i nove trupe, između ostalih i rezervne jedinice koje su prvobitno bile namenjene odbrani Moskve od budućih napada Nemaca. General (kasnije maršal) Andrej Ivanovič Jeremenko postavljen je za komandanta fronta, dok je Žukov prebačen sa centralnog dela ruskog fronta na severni bok Staljingradskog fronta između Dona i Volge za direktne kontranapade protiv 6. armije. Novoformirana 62. armija pod komandom Vasilija Ivanoviča Čujkova imala je zadatak da brani grad po svaku cenu. Iz sovjetske perspektive Staljingrad je bio važan, ne samo kao industrijski centar, već i kao centralna tačka za bilo koju operaciju na Kavkazu.[19]

Bitka unutar grada[uredi]

Nemačka ofanziva prema Staljingradu, jul-septembar 1942.

Nemci su sa skoro 300.000 vojnika (Armijska grupa Jug (B)) forsirali reku Don 20-21. avgusta i probili sovjetsku odbranu kod mesta Vertjačij, čime je put prema Staljingradu postao otvoren[20]. Izbili su na reku Volgu severno od Staljingrada. Ubrzo je usledilo novo napredovanje do reke, južno od i ka samom gradu. Sovjetske trupe su, povlačeći se u predgrađa grada na Volgi, usporavale nemačko napredovanje. Pomeranjem borbi u grad sve moguće strategije nemačkog Generalštaba su propale. Daleko na istoku, isturena 6. armija, bez dovoljno pokrivenih bokova, bila je uvučena u iscrpljujuće borbe za svaku kuću. Klasičan primer munjevitog rata, koji je imao za cilj prostorni obuhvat, a zatim i razbijanje neprijatelja, nije više delovao. Efektivno dejstvo jurišnih bombardera 4. vazdušne flote pod komandom general-pukovnika fon Rihthofena (nem. von Richthoven) jedva da je bilo moguće, jer se u ubitačnoj uličnoj borbi iz vazduha nisu mogle jasno razaznati linije fronta. Tenkovi su postajali laka meta za protivničku pešadiju. Od 1. septembra, 1942, Sovjeti su mogli da snabdevaju svoje snage samo preko opasnih prelaza preko Volge. Snažno nemačko vazdušno bombardovanje 23. avgusta je ubilo na hiljade civila i pretvorilo grad u ruševine.[21] Osamdeset procenata životnog prostora u gradu je uništeno. Sovjetska 62. armija je formirala odbrambene linije između ruševina, sa uporištima u kućama i fabrikama.

Ulične borbe u Staljingradu

Borbe u gradu bile su žestoke i očajničke. Staljin je 28. jula Ukazom br. 227 naredio streljanje svakog vojnika koji bi se povukao. Slogan je bio „Ni korak nazad!“.[22][23] Za vreme bitke, sovjetske sigurnosne snage (NKVD) su uhapsile oko 500 i streljale 278 dezertera. Na front su vratile 14.833 vojnika[24][25]. Po drugim istoričarima, Sovjeti su tokom bitke streljali 13.500 svojih dezertera, što je jednako sastavu cele divizije.[26]

Nemci su se u međuvremenu trudili da napreduju po svaku cenu, takođe trpeći teške gubitke. Sovjetska pojačanja koja su prebacivana preko Volge sa istočne obale, konstantno su bila pod napadom nemačke artiljerije i avijacije. Po statistici, novopridošli sovjetski vojnik koji bi stigao u grad mogao je da očekuje da će živeti još nekoliko sati. Ogorčene borbe su besnele za svaku ulicu, svaku fabriku, svaku kuću, podrum i stepenište. Nemci koji su ovo neviđeno gradsko ratovanje nazvali „pacovski rat“ (nem. Rattenkrieg), gorko su se šalili kako su zauzeli kuhinju, ali se još uvek bore za dnevnu sobu.

Borbe na Mamajev Kurganu, istaknutom brdu iznad grada bile su naročito krvave, a kontrola nad njime je više puta prelazila sa jedne na drugu stranu[27]. U jednom od kontranapada kojim je trebalo da povrate brdo, Sovjeti su u 13. diviziji od 10.000 ljudi u jednom danu izgubili preko 3.000, a svega 320 vojnika je preživelo tu celu bitku.[28] U međuvremenu, borbe unutar lifta za žito, ogromnog silosa gde su sovjetski i nemački vojnici bili toliko blizu jedni drugih, trajale su nedeljama. U drugom delu grada, stambena zgrada koju je branio sovjetski vod 13. gardijske divizije pod komandom vodnika Jakova Pavlova pretvorena je u neosvojivu tvrđavu. Zgrada, kasnije nazvana Pavlovljeva kuća bila je iznad trga u centru grada. Vojnici su je okružili minskim poljima, postavili mitraljeska gnezda na prozorima i probili zidove u podrumu zarad bolje komunikacije.[29] Nemačke snage su 58 dana bezuspešno pokušavale da osvoje Pavlovljevu kuću.[30]

Veliki doprinos u odbrani Staljingrada dali su ruski snajperisti koji su vešto birali najpovoljnije položaje u gradskim ruševinama sa kojih su mogli da dejstvuju protiv neprijatelja. Najbolji od svih ruskih snajperista, koji je do 20. novembra 1942. godine ubio 224 neprijateljska vojnika, ostao je zapamćen samo po nadimku „Zikan“.[31] Najpoznatiji ruski snajperista, Vasili Zajcev o kome je u Holivudu snimljen film pod nazivom „Neprijatelj pred vratima“, za vreme bitke za Staljingrad ubio je 225 neprijateljskih vojnika.[32]

Bitka za Staljingrad je bila od vitalnog značaja ne samo za Staljina, već i za Hitlera. Sovjetska komanda je prebacila strateške rezerve Crvene armije iz okoline Moskve na donji tok Volge, zajedno sa celokupnom raspoloživom avijacijom koja nije bila angažovana na drugim frontovima. Komandanti obe zaraćene strane bili su pod velikim stresom: Paulus je imao očni tik dok je Čujkov dobio ekcem zbog čega su mu obe ruke bile u zavojima.

Umesto da javi osvajanje grada, fon Paulus je morao da konstatuje da njegova armija od 260.000 ljudi koje treba snabdevati, raspolaže zapravo pešadijskom borbenom moći od 25.000 vojnika. Uprkos višestrukim zahtevima, značajnija pojačanja nije dobio. Bilo mu je dodeljeno samo pet jurišnih pionirskih bataljona sa po 600 ljudi, ne bi li zauzeo poslednje fabrike u industrijskoj zoni. Posle dva dana borbi i te jedinice su prestale da postoje, a fabrike su i dalje držali Sovjeti.

U novembru, nakon tri meseca sporog i krvavog napredovanja, Nemci su konačno izbili na obalu reke presekavši teritoriju pod kontrolom Crvene armije na dva mala džepa koja su se leđima oslanjala na obalu reke Volge. U tom trenutku Nemci su kontrolisali oko 80% teritorije razrušenog grada. Položaj branilaca dodatno je otežala pojava leda na Volgi što je privremeno onemogućilo njihovo dalje snabdevanje. Bez obzira na okolnosti, borbe su nastavljene punom žestinom. Brdo Mamajev Kurgan je i dalje ostao glavna meta nemačkih napada i oko njega su se vodile žestoke borbe. Branioci su takođe naročito žestok otpor pružali u fabričkoj hali fabrike traktora „Crveni oktobar“ u kojoj su radnici za sve vreme trajanja borbi proizvodili nove i popravljali oštećene tenkove.[33]

Krvavi Mamajev Kurgan[uredi]

Mamajev Kurgan je brdo iznad Staljingrada. To je poprište velike bitke kada su snage nemačke Šeste armije počele žestok napad na centar Staljingrada 13. septembra 1942. godine. Na Mamajevom Kurganu su se vodile teške i ogorčene borbe između nemačkih agresora i sovjetske 62. armije. Učestvovalo je oko 6.000 sovjetskih vojnika u odbrani brda, a do kraja nemačkog napada čak 10.000 vojnika. Kontrola nad celim brdom postala je izuzetno važna zato što je ona omogućavala kontrolu nad celim gradom. Sa Mamajevog Kurgana se mogla videti i reka Volga koja je bila od presudnog značaja za obe strane. Tu reku su želeli i Nemci i Sovjeti u svojim rukama. Da bi ga uspešno odbranili od nemačkih napada, Sovjeti su morali da postave odbranu na rubovima brda. Odbrana je uključivala bodljikavu žicu, rovove i minska polja.

Nemci su napredovali ka brdu sa velikim gubicima. Napadali su i po nekoliko puta trpeći teške gubitke, iako su Sovjeti svaki napad pokušavali da odbiju ali bezuspešno. Kada su konačno zauzeli brdo dovukli su tešku artiljeriju i otpočeli paljbu na sam centar grada, kao i na železničku stanicu Staljingrad-1 koja se nalazila ispod brda. Železnička stanica je četiri puta bila u nemačkim i sovjetskim rukama u napadima. Artiljerijski napad je bio izuzetno razarajuć. Zauzeli su je 14. septembra posle teških borbi. Istog dana sovjetska 13. gardijska-streljačka divizija pod komandom Aleksandra Rodimceva stigla je u grad preko reke Volge pod teškom nemačkom vatrom. Divizija od 10.000 ljudi je odmah jurnula u krvavu bitku. Dana 16. septembra sovjeti su ponovo zauzeli Mamajev Kurgan i nastavili da se bore za železničku stanicu, pritom pretrpevši velike gubitke. Sledećeg dana skoro cela divizija je nastradala. Jedinice Crvene armije su nastavile da pristižu u grad što su brže mogle. Nemci su napadali i po dvanaest puta na dan, a sovjeti su uzvraćali sa jakim kontranapadima.

Komanda nad brdom se nekoliko puta menjala tokom bitke između zaraćenih strana. Nemci ponovo zauzimaju Mamajev Kurgan 27. septembra 1942. godine. Sovjeti su tada držali svoje pozicije na obroncima brda. Nemci su se grčevito branili do 26. januara 1943. godine kada je sovjetska zimska ofanziva uništila i zarobila nemačke snage unutar Staljingrada.

Kada je bitka završena, krvlju natopljeno blato na brdu je oranjem pomešano sa ostacima metala od bitke. Blato je sadržalo izmeću 500 i 1.250 komada metala po kvadratnom metru. U proleće zemljište je ostalo crno tako da trava nije mogla da nikne na njemu. Strmi delovi brda su postali poravnati zbog intenzivnog granatiranja i bombardovanja. Čak i danas je moguće pronaći delove kostiju i metala zakopanih duboko u brdu.

Sovjetski kontranapad kod Staljingrada: Operacija „Uran“[uredi]

Za sve vreme opsade, nemački i rumunski komandanti su pritiskali svoje glavne štabove kako bi dobili pojačanje za utvrđivanje linije na Donu. Sovjetske snage su držale nekoliko tačaka na južnoj obali reke, i svaki sposobni komandant bi ih smatrao ozbiljnom pretnjom. Krajem oktobra i početkom novembra, fon Paulus i njegov načelnik štaba, general-major Artur Šmit, sve češće su dobijali znake neposredno predstojeće sovjetske kontraofanzive, koja bi mogla da dovede 6. armiju u smrtnu opasnost. Na oba krila fronta, i kod susednih italijanskih i rumunskih armija bilo je nebrojeno mnogo znakova jakog sovjetskog borbenog grupisanja, koje bi bile u stanju da svakog trenutka probiju front i kod Staljingrada opkole Nemce. Zbog takve situacije vrhovna komanda 6. armije zatražila je da se jalovi napadi u gradskom jezgru Staljingrada obustave, a da se armija povuče na liniju reka Don-Čir, s time da 14. oklopni korpus bude spreman u rezervi. Dana 7. novembra nemačko radio-izviđanje je javilo dramatičnu promenu sovjetskih položaja koja je ukazivala na predstojeću veliku sovjetsku ofanzivu na oba krila 6. armije. Ipak, Hitler je bio toliko fokusiran na sam grad da su svi takvi izveštaji bili uzaludni. Komandant generalštaba Nemačke kopnene vojske OKH, Franc Halder, izrazio je zabrinutost zbog Hitlerove opsesije gradom, ističući slabost krila nemačke vojske. Hitler je sredinom oktobra smenio Haldera, i postavio generala Kurta Cajclera (nem. Kurt Zeitzler).

Stanje fronta novembra 1942.

Fon Paulus je povodom jednog predavanja koje održao pred oficirskim pitomcima Narodne policije Demokratske Republike Nemačke maja 1954. godine opisao tadašnju situaciju 6. armije: „Te pripreme za napad očigledno su imale za cilj opkoljavanje 6. armije. Vrhovna komanda je uz saglasnost armijskog korpusa prosleđivala tekuće vesti i zahteve pretpostavljenoj Grupi armija 'B'(...) Grupa armija 'B' imala je isti sastav kao i vrhovna komanda 6. armije, ali nikako nije uspevala da se nametne kod Vrhovne komande Vermahta. Grupa armija je u suštini uvek prenosila iste, povratne odluke Vrhovne komande Vermahta: U okvirima poznate opšte procene sovjetskih snaga Vrhovna komanda Vermahta smatra da ne postoji ozbiljna opasnost od neprijateljskog napada na donskom frontu. Rezerve (među njima 48. oklopni korpus iz 3. rumunske armije) koje se nalaze iza delova fronta koje drže saveznici su dovoljne. U ovakvoj situaciji se napad za oduzimanje ostalih delova Staljingrada mora dovesti do kraja, da bi se žarište uklonilo. Protiv sovjetskih pravca kretanja biće angažovana Luftvafe, čim se utvrdi da je taj prostor popunjen trupama“.

Kako su borbe u gradu nastavljene tokom jeseni, sovjetski general Georgij Žukov, koji je komandovao strateškim planiranjem u staljingradskoj oblasti, započeo je da koncentriše masovne sovjetske snage u stepama severno i južno od grada. Severno krilo napadačke vojske bilo je posebno ranjivo, jer su ga branile rumunske jedinice koje su imale slabu opremu i nizak moral.[34] Žukovljev plan je bio da zadrži nemačke snage u borbama u gradu, a onda da se probije kroz rastegnute i slabo branjene bokove nemačke vojske, i da ih opkoli unutar Staljingrada. Ova operacija je imala kodno ime „Uran“.

Sovjetski kontranapad kod Staljingrada
 
Nemački front, 19. novembar
 
Nemački front, 12. decembar
 
Nemački front, 24. decembar
 
Rusko napredovanje, 19. - 28. novembar

Dana 19. novembra 1942. godine Crvena armija je započela operaciju „Uran“.[35] Napadačke snage pod komandom generala Nikolaja Vatutina su se sastojale iz tri kompletne armije, 1. gardijske, 5. tenkovske i 21. armije, uključujući ukupno 18 pešadijskih divizija, osam tenkovskih brigada, dve motorizovane brigade, šest konjičkih divizija i jednu antitenkovsku brigadu. To u brojkama otprilike glasi ovako: 900 fabrički novih tenkova T-34, 13.500 artiljerijskih oruđa i minobacača, 1.250 raketnih bacača tipa kaćuša i 1.100 protivavionskih topova. Vazdušne snage su obuhvatale više od 1.000 aviona. Za blagovremeni transport rezervi Sovjeti su izgradili dodatnih 6 železničkih pruga duplog koloseka ukupne dužine od oko 1.100 kilometara, popravljeno je 1.958 kilometara železničkih pruga i 293 mosta. Samo ka pravcu Staljingrada je bilo dopremljeno 142.000 vagona sa trupama i materijalom. Rumuni su saznali za pripreme za napad, tražili su pojačanja, ali su bili odbijeni. Brojčano nadjačana, i slabo opremljena 3. rumunska armija, koja je držala severno krilo 6. nemačkoj armiji zdrobljena je posle jednog neverovatnog dana teške odbrane.[35] Sneg je tako gusto padao da 4. vazdušna armija danima nije mogla da dejstvuje. Toliko hvaljena rezerva, nemački 48. oklopni korpus, bio je zapravo u veoma lošem stanju: 22. oklopna divizija je na raspolaganju imala samo 42 tenka, 14. oklopna divizija je trebalo da se bori bez svojih pešadijskih pukova, a rumunska 1. oklopna divizija, jednostavno rečeno, nije uopšte bila za borbu.

U nemačkim bioskopima je 19. novembra počeo da se prikazuje snimak nemačkih filmskih novosti, izdanje 637/42. U filmskom sižeu o borbama u Staljingradu je stajalo: „Nekadašnja metropola na Volgi, osim malobrojnih kvartova, oteta je neprijatelju. Nemački Vermaht se nalazi na Volgi“.

Dana 20. novembra, druga sovjetska ofanziva započela je južno od Staljingrada, protiv pozicija koje je držala 4. rumunska armija (dodeljena 4. pancer armiji) i čija odbrana je bila razbijena gotovo trenutno.[35] Sovjetske snage su žurile ka zapadu u manevru ukleštenja, i srele su se blizu grada Kalača dva dana kasnije, 22. novembra, zatvorivši prsten oko Staljingrada.[35] Cela 6. armija, većina divizija 4. pancer armije, i ostaci 3. i 4. rumunske armije su bili u obruču.[35] U obruču je ostalo 230.000 nemačkih i rumunskih vojnika[36], i 369. pukovnija hrvatske pešadije[18]. Tu se zateklo oko 10.000 civila[37] i hiljade sovjetskih boraca koje su do tada zarobili Nemci. Nisu svi nemački vojnici zarobljeni, oko 50.000 je ostalo izvan džepa.

Tog dana oko 14:45 časova Fon Paulus je potčinjenim korpusima uputio sledeće armijsko naređenje: „Armija obustavlja sve dosadašnje napade u Staljingradu i drži položaje. Iza njenog zapadnog krila će se dovesti snage da bi tamo najpre postavili odbrambeni front. Predviđeni su kasniji napadi sa tog fronta“. Bez uvijanja, ovakva direktiva predstavlja ukopavanje kao i to da su Fon Paulus i Šmit već znali sudbinu 6. armije, dva dana pre no što će tenkovske prethodnice kod Kalača zatvoriti obruč.

Često se za proboj fronta i opkoljavanje 6. armije u Staljingradu optužuju loše opremljene i slabo motivisane rumunske, mađarske i italijanske trupe. Adolf Hitler je verovao u sposobnost nemačkih saveznika da zaštite bokove nemačke armije,[38] dok su u realnosti ove trupe imale zastarelo naoružanje, a artiljeriju su im vukle zaprege. Rumunski tenkovi nisu bili efikasni za borbu sa ruskim tenkovima T-34.[39] Italijanske i mađarske jedinice su bile na reci Don zapadno od Treće rumunske armije,[40] ali nemačka komanda nije imala poverenja u borbene sposobnosti ovih jedinica.[41]

U principu, nemačke jedinice nisu bile u mnogo boljem stanju. Bili su iscrpljeni višemesečnim borbama, i dok su Sovjeti organizovali nove armije, nemačka visoka komanda je samo održavala postojeće mehanizovane jedinice.[42]

Pre no što je kopija i stigla do svih nemačkih bioskopa situacija na frontu između Volge i Dona se alarmantno promenila. Fon Paulus je morao da javi nemačkoj Vrhovnoj komandi: „Jake sovjetske snage u napadu protiv zapadne susedne armije sa obe strane Kletskaje i Blinofa su ostvarile duboke prodore (...). Mora se računati sa tim da će Sovjeti nastojati da prošire svoje prodore, posebno sa oklopnim jedinicama. Neizvesno je da li su rumunske snage u stanju da pruže jači otpor.“ Odgovor Vrhovne komande Vermahta je odmah usledio: „U svakom slučaju, 6. armija mora držati Staljingrad i sadašnji položaj. Mere protiv neprijateljskog proboja su već preduzete.“

Hitler je u javnom govoru 30. septembra izjavio da nemačka armija nikad neće napustiti grad. Kada su razmatrali šta činiti u vezi sa ovim problemom, armijski komandanti su bili za trenutan proboj na nove linije, zapadno od Dona. Herman Gering je umesto ovoga tvrdio da Luftvafe može da snabde 6. armiju vazdušnim mostom. Ovo bi dozvolilo Nemcima u gradu da nastave sa borbom, dok se ne okupe pojačanja - plan koji je godinu dana ranije uspešno korišćen na znatno manjem nivou, sa armijskim korpusom, ne sa celom armijom. Uz to, nemačka šesta armija je bila najveća jedinica ovog tipa na svetu, skoro dvostruko veća od regularne armije, a u džepu je bio zarobljen i korpus četvrte Pancer armije. Ipak, svima je bilo jasno da je ovo nemoguće: kapacitet nosivosti Luftvafea posle bitke za Krit nikada nije oporavljen, i 300 tona koje bi oni mogli dnevno da dopreme bi bilo znatno manje od 1.600-2.600 tona koliko su iznosile potrebe vojske u obruču.[43] Ipak, tvrdnja kad je jednom iskazana, više nije mogla biti povučena, i Hitler je podržao Geringov plan, i ponovio svoje naređenje da „nema predaje“ svojim zarobljenim armijama.

Snage Sila Osovine u okruženju u Staljingradu

Misija snabdevanja je propala gotovo odmah. Teško zimsko vreme i jaka sovjetska protivvazdušna odbrana učinila je održavanje vazdušnog mosta gotovo nemogućim. Manje od 10 % od potrebnih namirnica moglo je biti isporučeno, isporuka je iznosila svega oko 100 tona dnevno.[43] Transportni avioni koji bi stigli na odredište evakuisali su bolesne i ranjene, kada bi poletali iz opsednute enklave. Šesta armija je polako umirala od gladi, a kasnije tokom bitke, piloti su bili šokirani stanjem vojnika zaduženih za istovar hrane, koji su bili suviše umorni i gladni da bi pomogli pri istovaru.

Sovjetske snage su u međuvremenu mogle da konsoliduju svoje položaje oko Staljingrada, i žestoke borbe za sužavanje džepova su otpočele. Napad nemačke borbene grupe formirane da pomogne zarobljenim armijama sa juga, Operacija Vintergeviter („Zimska oluja“) je uspešno odbijen u decembru. Obruč oko Staljingrada je ostao neprobijen. U isto vreme je nastupio udar oštre ruske zime. Volga se zamrzla, olakšavajući Sovjetima snabdevanje snaga unutar grada. Zarobljeni nemački vojnici su ubrzano ostajali bez goriva za grejanje i medicinskih zaliha, i hiljade njih su počeli da umiru od promrzlina, slabe ishrane i bolesti.

U decembru su Sovjeti započeli drugu ofanzivu, Operaciju Saturn, pokušavajući da se probiju kroz italijansku armiju na Donu, armijsku grupu Don i Armijsku grupu A i zauzmu Rostov.[44] Ipak, ubrzo smanjeni su ciljevi i operacija je preimenovana u „Mali Saturn“.[44] Namera im je bila da zarobe ostatak Armijske grupe Don na Kavkazu, što bi bila potpuna katastrofa za Nemce. Sovjeti su razbili otpor 8. italijanske i 3. rumunske armije i konstantno napredovali od Staljingrada na jugozapad.[44] Time su Rusi ugrozili opstanak celog nemačkog južnog fronta, a i približili se mestima odakle su Nemci vazdušno snabdevali 6. armiju u obruču.[44] Nemci su, ipak, postavili „mobilnu odbranu“ u kojoj su male jedinice držale gradove, dok oklopne jedinice ne bi pristigle da pomognu. Iako Sovjeti nisu uspeli da priđu Rostovu, borbe su ipak primorale fon Manštajna da izvuče svoje snage sa Kavkaza i da ponovo stabilizuje liniju fronta na nekih 250 kilometara od grada, što je značilo da je 6. armija definitivno ostavljena na milost i nemilost. Ovo nije rečeno nemačkim trupama u Staljingradu, koje su i dalje verovale da su pojačanja na putu. Neki od Paulusovih oficira su tražili od njega da prekrši Hitlerova naređenja, i pokuša proboj iz Staljingrada. Paulus je bio posvećen vojnik, i pomisao na nepoštovanje naređenja mu se gadila.

Propast nemačke Šeste armije[uredi]

Ruski vojnici sprovode nemačke vojnike pokraj mlinova za žito u februaru 1943.

Neposredna odluka o protivofanzivi kod Staljingrada donesena je još 13. septembra na savetovanju državnog komiteta odbrane na predlog Žukova i Vasiljevskog, što je odmah podržao Staljin. Od sredine septembra do sredine novembra 1942, podrobno je razrađivan plan protivofanzive kod Staljingrada i sprovođene su opsežne mere da se ona što bolje pripremi.

Plan za protivofanzivu je dobio naziv “Uran“. Predviđeno je bilo da se predstojeća kontraofanziva odvije na površini od 400 km². Imala je za cilj opkoljavanje i uništavanje velikih snaga protivničke vojske. Zbog toga je koncentracija trupa Crvene armije vršena noću i uz najveću kamuflažu. Jutro 19. novembra 1942. godine je bilo tmurno, a vidljivost slaba. Padala je hladna sitna kiša pomešana sa snegom. Legendarni snajperista Vasilij Zajcev, koji je već tada ubio više od 200 Nemaca, zauzeo je položaj u blizini metalnih razvalina zavoda „Crveni oktobar“. Desno od njega sedeli su isto tako prekaljeni strelci Viktor Medvedev i Galifan Abzalov. Napad je počeo u 7 časova i 30 minuta. U veliku protivofanzivu krenule su trupe Jugozapadnog i Donskog fronta. Proboj nemačke odbrane izvršen je istovremeno na nekoliko sektora. Slaba vidljivost je onemogućavala da se u većoj meri koristi avijacija. Protivofanzivu su najpre objavile kaćuše, a odmah zatim su im se pridružile i tri i po hiljade topova i minobacača. Artiljerijska priprema trajala je 80 minuta. Trupe Jugozapadnog fronta probile su moćnim udarima odbranu rumunske 3. armije istovremeno na dva sektora. S obzirom da je proboj išao dosta sporo, komandant fronta je doneo odluku da u borbu ubaci 1. oklopni korpus generala V. V. Butkova i 26. oklopni korpus generala A. G. Rodina. Tenkovi ovih korpusa probili su odbranu protivnika i napredovale u toku dana oko 20 kilometara. U 21. armiji najveći uspeh je postigao 4. tenkovski korpus generala A. G. Kravčenka, koji je napredovao 30-35 kilometra u dubinu neprijatelja. Nemačke trupe nisu izdržale udar pa su počele da odstupaju. Rumunske trupe su već posle prvih udara počele da se povlače, ali su se i njima i Rusima isprečile nemačke trupe, raspoređene u drugoj odbrambenoj liniji. Međutim, te trupe nisu bile dovoljno jake da zaustave jedinice sovjetskog 1. i 26. oklopnog korpusa.

Trupe Donskog fronta pod komandom Konstantina Rokosovskog nanosile su pomoćni udar u pravcu Vertjačija sa dve armije: 24. i 65. (bivša 4. tenkovska). Cilj im je bio da opkole protivničku vojsku na maloj okuci Dona. Na Staljingradskom frontu artiljerijska priprema je počela tačno u 10 sati 20. novembra 1942. godine. Posle desetominutne kanonade, iz svojih bunkera i skrovišta izleteli su sovjetski tenkovi i vojnici i ustremili se na protivničke položaje. Negde oko 3 sata popodne, udarne grupacije Staljingradskog fronta probile su odbranu nemačke 4. tenkovske armije i 4. rumunske armije na sva tri sektora napada. U tom trenutku Andrej Jerjomenko, komandant Staljingradskog fronta, naredio je da se u napravljenu brešu ubace 13. i 4. mehanizovani korpus. Odmah zatim u pomoć im je krenuo i 4. konjički korpus. Negde oko podne 21. novembra sovjetske trupe su ugrozile komandno mesto 6. nemačke armije, pa je ono hitno premešteno. Fon Paulus je zatražio od komandanta GA „B“ da povuče svoju armiju sa obale Dona i Čira i dobio odobrenje, ali je kasno uveče stigla nova naredba iz štaba Kopnenih snaga da trupe 6. armije moraju držati Staljingrad i Volški front po svaku cenu.

Kada su jedinice 26. oklopnog korpusa stigle do Kalča i zauzele most preko Dona, to je izazvalo paniku ne samo u nemačkim jedinicama već i u štabu 6. armije. Učesnik u tim događajima, pukovnik Vilhelm Adam ovako opisuje nastalu situaciju: “U grozničavom nastojanju da spasu sopstveni život ljudi su ostavljali sve što im je smetalo da što pre pobegnu, bacali su oružje i opremu, vozila puna municije nepomično su stajala pored puta, poljske kuhinje i zaprežna kola su napušteni, jer su ispregnuti konji korišćeni za jahanje kako bi se što pre uteklo. Strašan haos ja zavladao u Verhnječirskoj. Beguncima iz 4. tenkovske armije priključili su se vojnici i oficiri 3. rumunske armije i pozadinske službe 11. armijskog korpusa koji su bezglavo bežali ka severu…“

Ostvarujući plan „Uran“, sračunat na opkoljavanje protivničke grupacije kod Staljingrada, 45. tenkovska brigada iz sastava 4. tenkovskog korpusa u 16 časova, 23. novembra, prosto je uletela u gradić Sovjetski i spojila se sa 36. mehanizovanom brigadom iz 4. mehanizovanog korpusa. Trupe Jugozapadnog fronta koje su dolazile iz oblasti Serafimoviča probile su odbranu 3. rumunske armije i 23. novembra izbile u područje Kalača, Sovjetskog i Marinovke. S juga su im u susret hitale trupe Staljingradskog fronta generala Jerjomenka, koje su zbrisale odbranu rumunske 4. armije. Petog dana od početka sovjetske protivofanzive, bitka je dostigla svoju kulminaciju. U rejonu Kalča susrele su se čelne trupe Jugozapadnog i Staljingradskog fronta, čime je završeno operativno okruživanje neprijateljske grupacije između Volge i Dona. U obruču su se našli ojačana fon Paulusova 6. armija i delovi 4. oklopne armije generala Hota sa ukupno 22 divizije i 160 samostalnih jedinica, koje su zajedno imale oko 330.000 vojnika.

„Kuvamo se u sopstvenom sosu“, javio se 24. novembra u dramatičnoj radio-poruci komandantu GA „B“ komandant opkoljene 4. tenkovske armije general Herman Hot. Hitlerova Vrhovna komanda (Glavni stan) nije dugo ostala u podzemnim bunkerima kod Vinica. Razne okolnosti zahtevale su da se Hitler ujesen 1942. godine vrati u istočnu Prusku, u Rastenburg, staro sedište najvišeg rukovodstva Vermahta. Dva dana pred početak sovjetske protivofanzive kod Staljingrada, Hitler i nemačko najviše rukovodstvo su se nalazili u Berghofu (južna Bavarska), u Firerovoj planinskoj rezidenciji.

Kada je ujutro 19. novembra počela protivofanziva Crvene armije, specijalni predstavnik za vezu nemačkog generalštaba kod 6. armije, major fon Cicevič, obavestio je generala Cajclera o novonastaloj opasnosti na Volgi. Baš u tim trenucima Hitler je držao jedan od svojih monologa o „… novim koracima prema Uralu, Kavkazu i na Nevi…“ Uznemireni Cajcler dramatično je rekao Jodlu:“Rusi nastupaju na Donu protiv rumunske 3. armije! Upravo su mi javili da su započeli napad i na drugim sektorima kod Staljingrada!“ Niko se nije usudio da prekine monolog velikog vođe i da mu saopšti neprijatnu vest. Narednih dana u Berghof su počele da pristižu sve alarmantnije vesti o opasnoj situaciji na Volgi i Donu. Odlučeno je da se od snaga u ugroženoj oblasti formira Grupa armija „Don“ pod komandom feldmaršala fon Manštajna. U njen sastav su ušle sve trupe koje su se nalazile južno od srednjeg toka Dona, uključujući tu i opkoljenu 6. armiju i delove opkoljene 4. oklopne armije kao i one jedinice koji se nisu našle u obruču, kao i ostatke 3. rumunske armije. Da bi se ojačala Grupa „Don“ hitno su iz Nemačke, Francuske, Poljske, sa Kavkaza i iz okoline Voronježa i Orla prebačene nove jedinice. Manštajn je dobio naređenje da u okviru operacije „Zimska oluja“ razbije sovjetski obruč i spoji se sa 6. fon Paulusovom armijom. Komandant GA „B“ feldmaršal Vajks i fon Paulus su zahtevali hitne mere da bi pokušali sa probojem obruča, u pravcu jugozapada, što je podrazumevalo napuštanje Staljingrada. Hitler, Kjtel i Jodl su izričito zahtevali da 6. armija nastavi borbu u obruču. Štaviše, Hitler je 24. novembra potpisao naredbu kojom se opkoljenim trupama na području Staljingrada nalaže da iz petnih žila zadrže svoje pozicije, dok ih nemačke jedinice spolja ne deblokiraju. „Rusi su samo privremeno opkolili trupe 6. armije…“, kaže se u njegovoj naredbi.

Erih fon Manštajn je stigao 27. novembra u Novočerkask, gde je formirao štab GA „Don“ i odmah se dao na posao. Posle brižnog proučavanja situacije, zaključio je da situacija nije tako loša:“Firer je u pravu kada zahteva od fon Paulusa da ne napušta Staljingrad“, rekao je tada Šulcu, svom načelniku štaba. „Imam već nekoliko ideja za efikasno pružanje pomoći 6. armiji.“ Prvi proračuni su pokazali da će u deblokadu moći da krene tek 9. decembra. Jedini način za snabdevanje 6. armije bio je vazdušni transport, čije su mogućnosti bile veoma ograničene. Luftvafe je mogla da pokrije samo 20% potreba 6. armije, koja je svakodnevno trošila više od 700 tona različitog materijala i municije. Za takvu količinu tereta trebalo je dnevno preko 1.000 velikih transportnih aviona, i to pod uslovom da lete neometano i da ih Sovjeti ne obaraju. Međutim, komandant 8. vazdušne armije Rihthofen raspolagao je početkom decembra sa samo 298 transportnih aviona. Oko fon Paulusove grupacije obruč se sve više stezao i njen položaj postajao je sve teži. Sovjetske jedinice dobile su zadatak da snažnim udarima u pravcu Gumraka razdvoje opkoljenu grupaciju i unište je po delovima. Već 30. novembra dvostruko se smanjila teritorija koju je držao opkoljeni neprijatelj. Međutim, Nemci su se i dalje đavolski suprotstavljali, pa u početku njihove snage nisu mogle biti presečene na dva ili više delova. Sovjetska komanda dugo je smatrala da su u obruču nalazi samo 85-90 hiljada nemačkih vojnika, pa je od te činjenice polazila kada je planirala njihovo uništenje. Ali kasnije se ispostavilo da se u obruču našlo oko 330.000 ljudi.

Kraj bitke[uredi]

Uzorak staljingradske zemlje nakon bitke. Vojni muzej u Vladimiru.

Uskoro su se opkoljeni Nemci povukli iz predgrađa Staljingrada u sam grad. Gubitak dva aerodroma kod Pitomnika (16. januara)[44] i Gurmaka (25. januara)[45] značio je propast Geringovog vazdušnog mosta i kraj dobavljanju namirnica i evakuaciji ranjenih. Nemci su sada doslovno umirali od gladi, i počelo je da im nedostaje municije. Uprkos svemu, nastavili su sa tvrdoglavim otporom, delom jer su verovali da će Sovjeti da streljaju one koji se predaju, što se kasnije ispostavilo kao tačno. Sovjeti su na početku bili iznenađeni brojem nemačkih vojnika koje su opkolili, i morali su da ojačaju svoje snage na obruču da bi zauzeli teritoriju. Ponovo su počele krvave gradske borbe u Staljingradu, ali ovaj put su Nemci bili pritisnuti na obale Volge, odsečeni, bez hrane i municije pod celodnevnim sovjetskim artiljerijskim, vazdušnim, pomorskim i kopnenim napadom.

Dana 8. januara 1943. godine Crvena armija je ponudila prilično časne uslove kapitulacije nemačkim snagama opkoljenim u ruševinama Staljingrada:

Cquote2.png
Vrhovnom komandantu nemačke 6. armije general-pukovniku Paulusu ili njegovom zameniku i svim oficirima i vojnicima opkoljenih nemačkih snaga pred Staljingradom:

Nemačka 6. armija, jedinice 4. oklopne armije i jedinice koje su njima dodeljene kao pojačanje, od 23. novembra 1942. godine sasvim su opkoljene. Trupe Crvene armije zatvorile su 6. armiju i jedinice 4. oklopne armije čvrstim obručem. Nade u spas vaših trupa, ofanzivom nemačke vojske s juga i jugozapada, nisu se ispunile. Nemačke trupe koje su vam krenule u pomoć razbile su jedinice Crvene armije a ostaci tih trupa povlače se prema Rostovu. Nemačke transportne vazdušne snage, koje su vam dostavljale smanjene obroke živežnih namirnica, municiju i pogonsko gorivo, bile su zbog uspešnog i brzog napredovanja Crvene armije prisiljene da menjaju uzletišta i iz sve veće udaljenosti doleću na područje opkoljenih trupa. Uz to je sovjetsko vazduhoplovstvo nanelo nemačkim transportnim vazdušnim snagama teške gubitke u avionima i posadama. Njihova pomoć opkoljenim trupama postaje nestvarna. Položaj vaših opkoljenih snaga je težak. One trpe od gladi, bolesti i hladnoće. Surova ruska zima tek je počela. Jaki mrazevi, ledeni vetrovi i mećave tek predstoje, a vaši vojnici nisu opremljeni zimskom odećom i nalaze se u teškim zdravstvenim prilikama.

Vi kao komandant, a i svi oficiri opkoljenih trupa, potpuno ste svesni da nemate nikakve realne mogućnosti da se probijete iz okruženja. Vaš položaj je beznadežan, a svaki dalji otpor besmislen. Da bi se izbeglo nepotrebno prolivanje krvi, predlažemo vam ove uslove za kapitulaciju:

  1. Sve opkoljene snage, sa vama i vašim štabom na čelu, obustavljaju otpor;
  2. Organizovano ćete nam predati sve pripadnike oružanih snaga, oružje, kompletnu ratnu opremu, i to neoštećenu.

Svi pripadnici oružanih snaga zadržaće vojničku uniformu, oznake čina i odlikovanja, lično vlasništvo i vredne predmete, a viši oficiri i sablju. Svim oficirima, podoficirima i vojnicima biće odmah osigurana normalna ishrana. Svim ranjenicima, bolesnicima i promrzlima biće pružena lekarska pomoć. Očekuje se da će vaš odgovor biti predat pismeno 9. januara 1943. godine u 10:00 časova, po moskovskom vremenu, preko zastupnika, koga ćete lično imenovati, a koji će se dovesti u automobilu sa belom zastavom putem kod raskrsnice Konija, stanica Kotlubanj. Vašeg će zastupnika primiti sovjetski opunomoćeni komandanti u okrugu „B“, 0,5 kilometara jugoistočno od raskrsnice 564, dana 9. januara u 10:00 časova. Ako odbijete naš predlog da položite oružje, upozoravamo vas da će trupe Crvene armije i sovjetskog vazduhoplovstva biti prisiljene da pristupe uništenju opkoljenih nemačkih snaga, ali za njihovo uništenje snosićete odgovornost sami.

Cquote1.png
 
Zastupnik glavnog štaba Vrhovne komande Crvene armije general-pukovnik artiljerije Voronov,
Glavnokomandujući trupa Donskog fronta general-pukovnik Rokosovski.[46]
Fon Paulus i članovi njegovog štaba kao zarobljenici.

Hitler je 30. januara 1943. unapredio Paulusa u čin Generalfeldmaršala. Kako nijedan nemački oficir ovog ranga nikada nije živ zarobljen, Hitler je pretpostavio da će Paulus nastaviti da se bori, ili oduzeti sebi život. Bilo kako bilo, kada su sovjetski vojnici prišli Paulusovom štabu, on se predao. Ostatak nemačkih snaga u Staljingradu se predao 2. februara 1943 — 91.000 umornih i gladnih Nemaca je zarobljeno.[47] Na radost sovjetskih snaga, i užas Rajha, u zarobljeništvo su pala i 22 generala.

Dana 2. februara 1943. u 12:35 časova u štab Grupe armija „Don“ prispela je radio-poruka: „Oblačnost na visini od 5000 metara. Vidljivost 12 kilometara, čisto nebo, pojedinačni mali oblaci, temperatura minus 31°, nad Staljingradom magla i crvena isparenja. Meteorološka stanica se odjavljuje. Pozdrav Domovini!“ Ova poruka je bila poslednja upućena iz opkoljenih razvalina Staljingrada.

Nemačkoj javnosti nije zvanično rečeno ništa o katastrofi do 3. februara 1943. Ipak, već nedeljama pre objavljivanja prestali su da se pojavljuju pozitivni izveštaji o bici u nemačkoj propagandi. Iako ovo nije bio prvi veliki neuspeh nemačke vojske, poraz kod Staljingrada je bio do tada nemerljivo najveći. Dana 18. februara, ministar propagande Jozef Gebels održao je svoj čuveni govor u palati sportova u Berlinu ohrabrujući Nemce da prihvate totalni rat koji bi zahtevao sve resurse i napore celog stanovništva.

Predaja Šeste armije[uredi]

Iz dana u dan 6. armiji je postajalo sve teže i teže. Nemci nikako nisu uspevali da reše snabdevanje svojih trupa u obruču tako da je vojska dobijala minimalno sledovanje hrane: 100 grama hleba dnevno. To je tako potrajalo sve do Božića 1942, posle čega im je sledovanje smanjeno na samo 50 grama. Kasnije su po 50 grama hleba dobijale samo one jedinice koje neposredno vodile borbu. Ostali su se hranili samo konjskom supom koja je kuvanjem konjskih kostiju postajala „masna“. Za kratko vreme Nemci su u Staljingradu istrebili sve preostale pse, mačke i vrane. Najgore od svega je ipak bilo to što nemačka komanda na vreme nije uspela da snabde svoje jedinice zimskim uniformama tako da su vojnici na -30 ležali na snegu u letnjim uniformama.

Moralno stanje nemačkih trupa postajalo je sve gore. U decembarskim borbama 6. armija je izgubila preko 80.000 vojnika i oficira. Njena brojnost je smanjena na svega 250.000 ljudi. Ispred rovova fon Paulusove armije pojavili su se, sredinom decembra, mnogobrojni sovjetski agitatori koji su na nemačkom jeziku, pozivali protivničke vojnike na predaju kako bi se prekinuo besmislen otpor i smanjile ionako prevelike žrtve. Ovi apeli su odigrali određenu ulogu, broj begunaca se povećao, čak su se na neki sektorima predavale organizovano i cele čete, ali ipak, ogromna većina vojnika Vermahta kod Staljingrada izričito je odbijala ovakve i slične sovjetske ponude. Zbog pokušaja dezertersta u obruču 6. armije izrečeno je više od 360 smrtnih kazni.

Posledice[uredi]

Etape sovjetskog napredovanja (12. decembar 1942, 18. februar i mart 1943)

Još dok je trajala Bitka za Staljingrad, sredinom januara 1943, Crvena armija je povela novu veliku ofanzivu protiv Nemaca i njihovih saveznika između reka Don i Severni Donjec, koja je u martu kulminirala u bici kod Harkova. U isto vreme nemačke vojske se povlače sa Kavkaza, ali zadržavaju Novorosijsk i Tamansko poluostrvo. Tako se devet meseci od početka nemačke ofanzive linija fronta vratila na položaje od prethodnog leta[48][49] Sovjetska armija nije uspela da odseče put za odstupanje grupa armija „A“ sa Kavkaza, u velikoj meri zahvaljujući jakom otporu fon Paulusa u Staljingradu.[traži se izvor od 04. 2014.]

U zvaničnoj istoriografiji SSSR Staljingradska bitka se naziva „najvećom bitkom Drugog svetskog rata“ koja je odlučujuće uticala na njegov dalji razvoj.[50] U novije doba ruski i zapadni istoričari ne smatraju sukob na Volgi kao prekretnicu rata, već prednost daju Kurskoj bitki u kojoj je Crvena armija zaustavila napredovanje Vermahta jula 1943.[51] Značaj bitke kod Staljingrada uvažavaju i zapadni istoričari. Engleski vojni istoričar Džon Fuler smatra da je Fon Paulus trajno prepustio Sovjetima stratešku inicijativu, bez obzira na njihov poraz kod Harkova u proleće 1943.[52] Za drugog britanskog istraživača, Bejsila Harta, okršaj kod Staljingrada predstavlja prekretnicu u vojnim dejstvima u Rusiji, i sa porazom nemačko-italijanske vojske u Severnoj Africi (vidi: Druga bitka kod El Alamejna) i pobedom američke flote nad japanskom na Tihom okeanu 1942—1943. (vidi: Bitka kod Midveja), povela je rat ka svom konačnom ishodu.

Kako je svedočio nemački general Kurt fon Tipelskirh, obe strane u sukobu su trpele velike gubitke, pri čemu su Nemci prevideli ogromne rezerve ljudske sile SSSR. Osim toga, nacistička Nemačka je izgubila mnogo bojne tehnike, izvora goriva i prestiža kod svojih saveznika.[53] U etapi sovjetske kontraofanzive (od 19. noembra 1942) Nemačka je izgubila oko 2 000 tenkovskih i jurišnih topova, blizu 3 000 lovačkih aviona, bombardera i transportnih aviona i preko 10 000 artiljerijskih oruđa i minobacača[54], nasuprot gubicima sovjetske armije od 4 341 tenkova i 2 769 aviona[55]. Nemačka vojna industrija nije mogla da nadoknadi ovako velike gubitke. Tokom 1943. Nemačka je morala da odvoji značajne materijalne i ljudske resurse za borbe na drugim frontovima. Kao rezultat ovih faktora, u predvečerje Bitke kod Kurska, Crvena armija je imala značajnu prednost nad Vermahtom u ljudstvu i tehnici.[56]

Bilans žrtava[uredi]

Domovina-majka zove — spomenik podignut u čast branilaca Staljingrada na Mamajevom Kurganu.

Po bilo kom merilu Staljingradska bitka je bila jedna od najkrvavijih, a možda i najveća pojedinačna bitka u ljudskoj istoriji. Besnela je 200 dana, počev od 17. jula 1942. godine.

U istorijskim publikacijama pojavljuju se različiti podaci o broju žrtava zaraćenih strana.

Crvena armija tvrdi da je u ovoj bici imala 1 129 619 žrtava. Od njih, 478 741 se smatraju nepovratnim gubicima (ubijeni u borbi, umrli od rana i bolesti, nestali i zarobljeni), dok su 650 878 ranjeni, oboleli ili smrznuti[7][57]. U ovim brojkama se ne računaju civilne žrtve, čiji broj nije tačno poznat. Pre rata broj stanovnika Staljingrada je bio blizu pola miliona, a neposredno pred bitku je uvećan za desetine hiljada ukrajinskih izbeglica. Usledila je delimična evakuacija grada (100 000 ljudi do avgusta 1942). Na kraju ratnih dejstava u gradu je ostalo 32 000 civila[58].

Istoričari su procenili gubitke sila Osovine u bici za Staljingrad na 850 000[57] – 1 000 000 (mrtvi, ranjeni, zarobljeni) među svim rodovima Vermahta i njegovih saveznika. Po državama porekla, to su: 585 000 Nemaca, 110 000 Italijana, 160 000 Rumuna, 143 000 Mađara[59]. U široj oblasti Staljingrada poginulo je, ranjeno ili zarobljeno 1 500 000[60][61][62] agresora, pod pretpostavkom da je ukupan broj nemačkih vojnika i vojnika njihovih saveznika na istočnom frontu novembra 1942. bio 6,2 miliona.[63] Oko 50 000 ruskih dobrovoljaca koji su sarađivali sa nemačkom armijom su ubijeni ili zarobljeni[64][65].

Oko 40.000 nemačkih i vojnika Sila Osovine je umrlo samo za vreme prvih 100 dana bitke 1942. godine. Više od 100.000 Rumuna, i 87.000 Italijana izginulo je kada su Sovjeti započeli kontraofanzivu. Posle toga, oko 250.000 hiljada Nemaca i desetine hiljada Rumuna i zarobljenih Rusa je ostalo unutar obruča. Od njih, nekih 30.000 ranjenika je avionima izbavljeno iz obruča; oko 150.000 Nemaca u obruču je poginulo ili umrlo od hladnoće, gladi i rana.[47] Na hiljade je poginulo u pokušaju da pomogne 6. armiji.

Zarobljenici[uredi]

Kod Staljingrada je zarobljeno 91 000 nemačkih vojnika[47] (po drugim podacima – 120 000[66]). Od njih je samo 6.000 preživelo zarobljeništvo i vratilo se kući[67][68]. Već oslabljeni bolešću, glađu i nedostatkom medicinske nege dok su bili u opsadi, nemački zarobljenici su poslati u radne logore po celom Sovjetskom Savezu, gde je većina od njih umrla od preteranog rada i slabe ishrane. Njih 27.000 umrlo je u prvih nekoliko nedelja po zarobljavanju[69]. Nekolicina viših oficira je odvedena u Moskvu gde su korišćeni u propagandne svrhe. Neki, uključujući Fon Paulusa, potpisali su antihitlerovske izjave u svrhu njihovog objavljivanja nemačkim vojnicima. General Valter fon Zajdlic Kurcbah je ponudio da oformi antihitlerovsku armiju od preživelih iz Staljingrada, ali Sovjeti nisu prihvatili ovu ponudu. Tek se 1955. godine nekolicina preživelih zarobljenika vratila u otadžbinu.

Posleratna istorija[uredi]

Zbog heroizma sovjetskih branilaca Staljingrada gradu je 1945. dodeljena titula Grad heroj. Posle rata, tokom šezdesetih godina, na brdu Mamajev Kurgan podignut je memorijalni kompleks i kolosalni spomenik visok 85 metara pod imenom „Majka Otadžbina zove!“ (rus. Родина-мать зовёт!).[70] Memorijalni kompleks obuhvata srušene zidove, namerno ostavljene u stanju zatečenom posle bitke. Tu mogu da se posete žitni silos i Pavlovljeva kuća, stambena zgrada čiji su branioci izdržali dva meseca dok nisu stigla pojačanja. I danas mogu da se vide kosti i zarđali metal na Mamajevom Kurganu, simbolu, kako ljudske patnje tokom bitke, tako i uspešnog iako skupo plaćenog otpora nemačkoj invaziji.

Dramatizacije[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Beevor (1998), str. 183.
  2. ^ a b v g Alekseй Isaev. Stalingrad. Trudnoe načalo. Žurnal «Rodina», № 1/2013. — str. 5-6]
  3. ^ a b Bešanov, V. God 1942 — «učebnый», Harvest, 2003, str. 482 (Proekt „Voennaя literatura“, 23.4.2008)
  4. ^ Velikaя otečestvennaя voйna Sovetskogo soюza 1941—1945 gg. Kratkaя istoriя, Moskva 1984, str. 149 (uzeto sa Proekt „Voennaя literatura“ dana 1.5.2008)
  5. ^ a b Velikaя otečestvennaя voйna Sovetskogo soюza, str. 190-191, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  6. ^ Stalingradskaя bitva na stranice proekta «Hronos».
  7. ^ a b Krivošeev, G. (red.) Rossiя i SSSR v voйnah XX veka[1]
  8. ^ Drugi svetski rat - druga knjiga, IRO Narodna knjiga, Beograd, 1982. str. 80.
  9. ^ "Battle of Stalingrad." Encyclopædia Britannica. 2009. Encyclopædia Britannica Online. 06 May. 2009.
  10. ^ Blanning (2001), str. 219.
  11. ^ Roberts (2006), str. 154.
  12. ^ Meltюhov, M. I. Upuщennый šans Stalina. Sovetskiй Soюz i borьba za Evropu: 1939-1941 (Dokumentы, faktы, suždeniя). Moskva 2000 g., 12., str. 476-477 (vzeto na 19.3.2008)
  13. ^ World War II Database, Siege of Leningrad[2]
  14. ^ Nikolov, R. 1941 - godinata na planetarniя sblъsъk, str. 64
  15. ^ Jacobsen, 1939 - 1945. Der zweite Weltkrieg in Chronik und Dokumenten, S. 288
  16. ^ Voenno-istoričeskiй žurnal № 9. str. 83-84
  17. ^ Chant (1996), str. 46.
  18. ^ a b Pojić Milan, Hrvatska pukovnija 369. na Istočnom bojištu 1941—1943., Hrvatski državni arhiv, Zagreb, 2007
  19. ^ Weinberg (1995), str. 422.
  20. ^ Stupov, Kokunov, 62-я armiя v boяh za Stalingrad, str. 27-28 (1.4.2008)
  21. ^ M. Ilьičev «Stalingrad, denь pervый», Pristupljeno 17. 4. 2013.
  22. ^ "Ni šagu nazad“ - Ukaz br. 227 — originalni tekst ukaza
  23. ^ Weinberg (1995), str. 425.
  24. ^ Spravka OO NKVD STF v UOO NKVD SSSR o deяtelьnosti zagraditelьnыh otrяdov Stalingradskogo i Donskogo frontov ne ranee 15 oktяbrя 1942 goda // Stalingradskaя эpopeя. Materialы NKVD SSSR i voennoй cenzurы iz Centralьnogo arhiva FSB RF. — M., 2000.. pp. 230—232.
  25. ^ „Заградотряды. zagradotrad.shtml“. Armor.kiev.ua Приступљено 24. 6. 2010.. 
  26. ^ Beevor (1998), str. 166.
  27. ^ Craig 1973
  28. ^ Roberts (2006), str. 147.
  29. ^ Craig (1973), str. 120.
  30. ^ Staljingradska bitka, Branko Kitanović, Istarska naklada, Pula, 1985. str. 140-141.
  31. ^ Beevor (1998), str. 203.
  32. ^ Sakaida (2012), str. 20.
  33. ^ Tsouras (1992), str. 87.
  34. ^ Weinberg (1995), str. 448.
  35. ^ a b v g d Weinberg (1995), str. 449.
  36. ^ von Manstein, Erich; Powell, Anthony G.; Hart, B. H. Liddell; Blumenson, Martin (2004)
  37. ^ Beevor, Antony [1999]. Stalingrad (in English). Viking Press, Penguin Books. ISBN 0-14-024985-0 (Pbk).
  38. ^ McTaggart (2006), str. 48.
  39. ^ Perrett (1998), str. 21.
  40. ^ McTaggart (2006), str. 49.
  41. ^ Manstein (1982), str. 293.
  42. ^ Glantz (1995), str. 124.
  43. ^ a b Bourke 2001, strane 126
  44. ^ a b v g d Weinberg (1995), str. 453.
  45. ^ Bergström, Christer, (2007), Stalingrad - The Air Battle: 1942 through January 1943, Chevron Publishing Limited. ISBN 978-1-85780-276-4.
  46. ^ Konstantin K. Rokosovski, Vojnička dužnost, Beogradski izdavačko-grafički zavod 1977, str. 228-229.
  47. ^ a b v Weinberg (1995), str. 454.
  48. ^ Tippelьskirh, str. 359-365, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  49. ^ Velikaя otečestvennaя voйna Sovetskogo soюza, str. 202, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  50. ^ Velikaя otečestvennaя voйna Sovetskogo soюza, str. 199, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  51. ^ Lance Janda, A Turning Point? Battle of Stalingrad, Encyclopedia of World War II: A Political, Social, and Military History, ABC-CLIO 2005, ISBN 1-57607-999-6, pp. 1436; Utkin, Gl. 14. Rešaющee sraženie mirovoй voйnы, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  52. ^ Fuller, Dž. Vtoraя mirovaя voйna 1939—1945 gg. Strategičeskiй i taktičeskiй obzor, Moskva 1956, str. 339 (Projekat „Vojna literatura“, 26.4.2008)
  53. ^ Tipelskirh, str. 365-366, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  54. ^ Velikaя Otečestvennaя voйna Sovetskogo Soюza, str. 199, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  55. ^ Šefov, N. Bitvы Rossii, Moskva, AST, 2002, str. 536
  56. ^ Dingle, Dennis W. (1989). Stalingrad and the Turning Point on the Soviet-German Front, 1941-1943. Fort Leavenworth, Kansas: U.S. Army Command and General Staff College. стр. 66, 76. 
  57. ^ a b Ridder 2007, strane 358
  58. ^ Kulьkov, E., M. Mяgkov, O. Ržeševskiй, Voйna 1941—1945. Faktы i dokumentы, Olma Media Group, 2001, ISBN 5-224-01640-1, str. 87
  59. ^ Antill (2007), str. 87.
  60. ^ Istoriя Vtoroй mirovoй voйnы, Moskva, Voenizdat 1973, t. 6, gl. 3, Voenno-političeskie itogi i meždunarodnoe značenie velikoй pobedы pod Stalingradom (sa Istoriя Rossii, 20.06.2008)
  61. ^ Greška citiranja Loša oznaka <ref>; nema teksta za ref-ove pod imenom russia-today.; $2
  62. ^ Stalingradskaя bitva, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  63. ^ Žilin, V. (i dr.) Stalingradskaя bitva. Hronika, faktы, lюdi, Kn. 2, Izd. „Olma-Press“, Moskva 2002, ISBN 5-224-03719-0, str. 7
  64. ^ Reiter (2002), str. 66.
  65. ^ Beevor, Antony (1998). Stalingrad. Viking. стр. xiv. ISBN 0-670-87095-1. 
  66. ^ Stein, Field Marshal Von Manstein, A Portrait: The Janus Head, pp. 167; Gilbert, Second World War, pp. 398; Samsonov, Stalingradskaя bitva, glava 9 (5.4.2008)
  67. ^ Baird, Jay W, (1969), Journal of Contemporary History, The Myth of Stalingrad, Sage Publications, Ltd. pp. 196.
  68. ^ Bernig,Jorg (1997). Eingekesselt: Die Schlacht um Stalingrad im deutschsprachigen Roman nach 1945: (German Life and Civilization Journal No 23), : Peter Lang publishers, pp. 36
  69. ^ Rayfield, Donald. Stalin and His Hangmen: The Tyrant and Those Who Killed for Him. New York: Random House, 2004 (hardcover, ISBN 0-375-50632-2); 2005 (paperback, ISBN 0-375-75771-6), pp. 396.
  70. ^ Mamaev kurgan

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :