Dioklecijan

Dioklecijan
Mermerna glava cara Dioklecijana
Lični podaci
Puno ime	Gaj Aurelije Valerije Dioklecijan
Datum rođenja	(244-12-22)22. decembar 244.
Mesto rođenja	Salona, Rimsko carstvo
Datum smrti	3. decembar 311.(311-12-03) (66 god.)
Mesto smrti	Aspalato, Rimsko carstvo
Grob	Dioklecijanova palata
Porodica
Supružnik	Priska
Potomstvo	Galerija Valerija
Dinastija	tetrarhija
Rimski car
Period	20. novembar 284 − 1. maj 305.
Prethodnik	Numerijan
Naslednik	Konstancije I Hlor i Galerije

Gaj Aurelije Valerije Dioklecijan (lat. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus, slsrp. {{{1}}}Dukljan) je bio rimski car. Rodom je iz Dalmacije (Diokleja, blizu Salone – današnjeg Solina), a porijeklom je iz seljačke porodice. Uzdigao se od običnog vojnika do vojnog zapovjednika u Meziji, zapovednika carske telesne garde i senatora pa sve do konzula. Poslije smrti Numerijana (u vreme dubokih ekonomskih, političkih i vojnih teškoća) vojnici su ga proglasili za cara 285. godine. Iduće godine imenovao je svog prijatelja Maksimijana avgust-om i savladarom predavši mu na upravu zapadni deo carstva. Osiguravši granice države na Eufratu i u Siriji, uzeo je 293. sebi za savladara i cezara Galerija kojeg je oženio svojom kćerkom Valerijom. Istovremeno je i Maksimijan za svog savladara i cezara proglasio Konstancija I Hlora.

Time je u državi provedena tetrarhija:

• Dioklecijan je neposredno upravljao azijskim delom države, Trakijom i Egiptom;
• Galerije Balkanskim poluostrvom i Podunavljem;
• Maksimijan Italijom, Recijom, Hispanijom i Afrikom, a
• Konstancije Galijom i Britanijom.

Zakone, koji su vrijedeli za čitavo carstvo, izdavala su zajednički sva četiri vladara. Kao car bio je najžešći progonitelj hrišćana, a progone je otpočeo oko 303. godine objavljivanjem tzv. Četiri edikta. Najpoznatija žrtva njegovih progona bio je Sveti Đorđe posečen 303. god. i episkop Dujam (danas poznatiji kao Sveti Domn). Vladao je apsolutistički i uveo je po orijentalnom uzoru strogi dvorski ceremonijal. Svoju ličnost okružio je kultom, tako da su Senat i preostale republikanske institucije i tradicije izgubile svaki značaj. U skladu s tim Dioklecijan se proglasio sinom boga Jupitera i zahtijevao da svi pred njim moraju pasti ničice (proskineza) i poštovati ga kao živog boga. Tako je s božanskim carem (dominus deus) otpočeo dominat, a principat završio.

Državu je podelio na 12 dijeceza (101 provincija). Italiji je oduzeo dotadašnji povlašćeni položaj u pogledu plaćanja poreza. Uredio je finansije i poreski sistem te je reformisao novčani sistem. Takođe je reorganizovao vojsku i doneo zakon o maksimiziranju cena životnih namirnica i usluga (Dioklecijanov edikt o cenama 301.) Odvojio je i vojnu upravu od civilne i uveo hijerarhiju dvorskih i društvenih staleža.

Za vrijeme vladavine vodio je ratove protiv Germana i Sasanidskih Persijanaca. Dvije godine prije abdiciranja (zbog bolesti) počeo je proganjati hrišćane, iako im je prije toga bio naklonjen. 1. maja 305. odrekao se carske časti (istovremeno je to učinio i Maksimijan) i povukao se u svoju palatu u Dalmaciji koju je dao sagraditi na području današnjeg Splita (danas poznata Dioklecijanova palata). Nakon napuštanja carske vlasti bavio se vrtlarstvom (najdraže mu je bilo uzgajanje—kupusa). U privatnom životu doživio je tešku tragediju kad mu je uzrupator Licinije dao ubiti ženu Prisku i kćer Valeriju. Kažu da se otrovao 311. da bi izbegao Konstantinovoj i Licinijevoj srdžbi.

Izvori o Dioklecijanu

Uslovno rečeno, glavne činjenice o Dioklecijanu mogu se uz blagu rezervu prihvatiti kao tačne. No, u pogledu pojedinosti i hronologije vlada prava zbrka koja zadaje glavobolje. Numizmatika je tu od male ili gotovo nikakve pomoći. Carske povesti završavaju se sa Karinovom biografijom. Nije sačuvan nijedan onovremeni izvor, kao ni oni delovi u Markelina i Zosime posvećeni isključivo ovoj eposi: pretpostavka je da su ih ograničeni hrišćanski prepisivači namerno izostavili ili u krajnjem slučaju uništili ne bi li na taj način sprečili da bilo kakva laskava slika njihovog persekutora ili njegova slava dopru do budućih naraštaja. Istoričari su nažalost prinuđeni da svoja istraživanja baziraju na osnovu oskudnih i nezadovoljavajućih izvoda iz Eutropija, Viktora, Festa, neistinitog i nesuvislog preterivanja panegiričara i krajnje ostrašćenog kuđenja autora spisa O smrti progonitelja, kao i drugih pisaca istog kova. Iz ovakvih skučenih i obojenih izvora izuzetno je teško izvući išta što bi išlo u prilog nepristrasnom poimanju ove izuzetne figure.

Biografija

Poreklo i karakter

Potekao je iz jedne dalmatinske porodice niskog porekla. Otac mu je bio rob, a u najboljem slučaju oslobođenik; ali je verovatno, kako navodi B. G. Nibur, da se pod tim podrazumeva kolon. Majka mu se zvala Dokleja.

Sâm Dioklecijan, kako neki tvrde, bio je oslobođenik senatora Anulina.Ako je ovo zadnje tačno, onda je Dioklecijan morao biti rođen u trenutku kada su njegovi roditelji još bili robovi. Međutim, ovo je nemoguće, jer, kako ističe Nibur, rimski zakon bi mu kao takvom zasigurno onemogućio da se prijavi u legiju.

Kako ističe Nibur, Dioklecijan je, sve u svemu, bio naprasit čovek, ali je samo u dva slučaja opravdao navodnu okrutnost: u kažnjavanju aleksandrijskih pobunjenika, i u pogromu hrišćana, pri čemu je u ovom poslednjem kao star bio podstaknut od Galerija. Bio je to, kako veli isti, čovek retke pameti koji je uvideo da je izuzetno opasno na silu objediniti ono što je samo po sebi podvojeno. Stoga je izumeo naizgled neobičan sistem kojim su okončani rascepi između Orijenta i Okcidenta, barem na neko vreme.

Karijera do dobijanja carskog zvanja

Dioklecijan je valjano napredovao u vojnoj služi (pre 270), što je po Niburu dovoljno da pobije navodni kukavičluk, koji mu je, kao i drugim slavnim vojnim zapovednicima (kao npr. Napoleonu), pripisivan. Zonara slikovito navodi da je „iz redova običnih vojnika (ἐξ εὐτελῶν στρατιωτῶν) postao duksem Mizije (δοὺξ Μυσίας)“.

Pratio je Kara u pohodu na Persijance; a po smrti ovog cara na obali Tigra i tokom povlačenja ostao je privržen dvoru u svojstvu zapovednika garde domestikâ (lat. domestici). Kada je Numerijanova sudbina postala jasna, trupe koje su se okupile na svečanom skupu u Halkedonu radi nominovanja novog cara jednoglasno su se izjasnile da je Dioklecijan najdostojniji tom zvanju.

Po Vopisku, pošto se popeo na tribunu i bio pozdravljen kao avgust, Diokla je neko iz gomile upitao kako je ubijen Numerijan. Istoga trena novopečeni vladar je potegao mač na pretorijanskog prefekta Arija Apera i naočigled svih probo ga uz reči: „Ovo je taj koji je počinio ubistvo Numerijana“. Uz to je, kako veli isti pisac pozivajući se na pričanje svoga dede koji je bio prisutan tamo, dodao: „Aperu, zahvali se što si pao od ruke velikog Eneje!“

Ovaj čin, kojim je obeležio početak svoje vladavine, odlikovao se bez sumnje krajnjom brzopletošću. Uprkos njegovom ograđivanju od toga da je bio umešan u sumnjive radnje, njemu je zasigurno bilo više stalo do toga da skine sumnju sa sebe i ukloni konkurenciju (naročito otkako je od jedne druitkinje dobio proročanstvo da će postati car čim ubije vepra) nego da zadovolji pravdu.

Ovo se izdešavalo tokom godine koja je poznata u hronologiji kao Diokletijanova era iliti era mučenika.

Učvršćivanje prestola

Pošto je ceremonija ustoličenja obavljena u Nikomediji, postalo je neophodno suočiti se, i to odmah, sa Karinom koji je na čelu brojne i disciplinovane vojske hitao ka Aziji. Suprotstavljene vojske susrele su se na proleće kod Marga, jedne varošice nadomak Dunava u Gornjoj Meziji. Diokletijanove legije koje su se nedavno vratile s pohoda na Persiju nisu bile u formi za razliku od Karinovih. Nakon ljute borbe pobeda je dopala kršnim veteranima legijâ Zapada. Međutim, dok je gonio razbežanog neprijatelja, Karin je pao kao žrtva lične osvete njegovog vojnog tribuna. Ostavši bez svog vođe, Karinove legije su se izmirile sa neprijateljem i priznale Diokletijana za svog cara: niko se nije našao da mu to ospori. Nakon ovog izvojevanog uspeha držanje novopečenog cara bilo je za svaku pohvalu i politički umereno. Nije bilo ni proskripcija, ni konfiskacija, ni progonstava. Gotovo čitavom činovničkom kadru bivšeg cara bilo je dozvoljeno da ostane na svom mestu, a čak je i pretorijanski prefekt Aristobul zadržao svoju poziciju.

Izbor drugog cara

Izgledalo je da je najzad na snagu stupio već duže vreme neprisutan mir (v. Kriza 3. veka). Međutim, izgledi za tako nešto bili su mali. Pored nepokornog duha koji je uglavnom preovlađivao kod soldateske, naviknute da uzdiže i svrgava careve po svom nahođenju, interesu i raspoloženju, carstvo je sa svih strana bilo pogođeno problemima. Na Zapadu se pod predvodništvom Elijana i Amanda digao pokret Bagauđana ili Bagauda (odmetnuti koloni i robovi), na Istoku su nadirali Persijanci, a na Severu s one strane Dunava uskomešali su se varvari. Osećajući se nemoćnim da se sâm nosi sa silnim problemima, Dioklecijan se rešio da uzme sebi kolegu koji će, barem nominalno, biti u rangu s njim i pomagati mu da snosi teret vlasti. Njegov izbor je pao na hrabrog i iskusnog, premda grubog i nepismenog vojnika Maksimijana koga je u Nikomediji 286. uzvisio u avgusta. Istom prilikom udruženi vladari su usvojili epitete: Diokletijan — Jovije (lat. Iovius — koji potiče od Jupitera), a Maksimijan — Herkulije (lat. Herculius — koji potiče od Herkula), bilo iz nekog sujeverja, ili, po objašnjenju jednog panegiričara, da daju svetu do znanja da stariji poseduje veću moć u odnosu na mlađeg.

Maksimijan je, međutim, kako veli Nibur, bio po prirodi sirov i okrutan: prolio je mnogo plemenite krvi u Rimu — ne u moralnom smislu te reči — bilo zato da konfiskuje imovinu nobilima, bilo zato što je bio drzak i što su ga oni ozlojeđivali, pa je, kako se čini, mesto u Senatu bivalo sve više i više nasledno.

Spoljašnji i unutrašnji problemi i uvođenje tetrarhije

Novi car je pohitao u Galiju da svojim prisustvom savlada pobunu, što mu je i uspelo bez većih teškoća. Međutim, ovo postignuće bilo je slaba uteha u odnosu na gubitak Britanije. Slava dvojice avgusta zatamnjena je prinudnim odobravanjem Karauzijeve uzurpacije u ovoj provinciji.

Nevolje su se u međuvremenu toliko namnožile širom carstva da su postale svakodnevne. U Aleksandriji je neki Ahilej prisvojio insignije vlasti; Blemijci su stali da ugrožavaju gornju dolinu Nila; Julijan je uzeo carske insignije u Kartagini; savez od pet ratobornih plemena na niskom stupnju razvoja sa planine Atlas (u izvorima poznatih kao lat. Quinquegentanae ili lat. Quinquegentiani) krenuo je da uznemirava Afriku; ponovo proteran iz Jermenije, Tiridat je primoran da nađe utočište kod Rimljana; pošto je prešao Tigar, Narzes je povratio Mesopotamiju i otvoreno saopštio svoju odluku o ujedinjenju čitave Azije pod persijskim skiptrom; na suprotnoj, Germani i Sarmati bili su svakog momenta spremni da se sruče na ranjiva mesta duž granice koja se pružala od ušća Rajne do Euksinskog mora (Crnoga mora).

Kako bi u ovom vanrednom stanju energičnim otporom skršio brojne i strahovite napade u međusobno udaljenim krajevima, a istovremeno osigurao i lojalnost kod zapovednika velikih vojski; Diokletijan je odlučio da uvede nov način upravljanja carstvom. Utvrđeno je da pored dvojice avgusta budu i dva cezara, čime bi carstvo bilo podeljeno između njih četvoro: svakom bi zapao izvestan određen i tačan deo u okviru kojeg bi u slučaju odsutnosti ostalih imali vrhovnu vlast. Radeći zajednički na istom zadatku (obnova carstva) sva četvorica su smatrana kolegama. Odluka jednog počivala je na odluci onog drugog. No, dok su oba cezara bila u izvesnoj meri podređeni avgustu, od njih kao i od mlađeg avgusta je izričito zahtevano da Diokletijana svojim suverenom i rukovodiocem svega. U tom smislu, 1. marta 292. Konstantije Hlor i Galerije su proglašeni za cezare u Nikomediji. Da bi se učvrstila nova veza obojica su pozvani da se razvedu od svojih supruga. Prvi je oženjen za Teodoru Maksimijanovu pastorku, a drugi za Valeriju Diokletianovu kći. U raspodeli provincija cezarima su dopali oni delovi u kojima je iziskivan najveći napor i izlaganje riziku. Konstantiju je dodeljena Britanija, Galija i Španija, sa sedištem u Trijeru (Trir); Galeriju je prepušten Ilirik i čitavo Podunavlje, sa sedištem u Sirmijumu (Sremska Mitrovica); Maksimijan je sa sedištem u Mediolanumu (Milano) upravljao Italijom, Afrikom i Sicilijom zajedno sa ostrvima u Tirenskom moru; a Diokletijan je upravljao Trakijom, Egiptom, Sirijom i Azijom, sa sedištem u Nikomediji (Izmit).

Neposredni rezultati tetrarhije

Neposredni rezultati ovog dogovora bili su većinom povoljni. Maksimijan je porazio mavretanska plemena i proterao ih na njihova planinska uporišta, dok je Julijan pobeđen izvršio samoubistvo. Diokletijan se zauzeo za Aleksandriju koja je osvojena posle osmomesečne opsade; pobijeno je više hiljada buntovnih građana. Busirida i Koptos su sravnjeni sa zemljom, a Egipat nad kojim se sručila careva osvetnička ruka pao je u bednu potčinjenost.

U Galiji je odbijena navala Alemana koji su nakon ljutog otpora savladani uz veliki pokolj. Karauzijeva ratna luka Bononija (Bulonj na moru) bila je prinuđena da se preda, a uzurpatora je ubrzo potom njegov odabran prijatelj i ministar Alekto stavio na muke. Nakon gotovo deset godina samostalnosti Britanija se ponovo našla pod rimskim skiptrom. Konstantijeve trupe (dve legije) uspešno su se iskrcale na britansko tlo i čitavo ostrvo je povraćeno u kratkom roku.

Na Istoku borbe su bile naročito teške, ali je pobeda, iako odložena za neko vreme, bila, štaviše, potpunija i slavnija. Galerije koji je prvo morao napustiti svoje provincije da bi vodio ovaj rat pretrpeo je žestok poraz kod Kare. Međutim, desetkovana vojska je užurbano popunjena povećim odredima sačinjenim od veterana iz Ilirije, Mezije i Dakije. Poučen nedavnim porazom, Galerije je napredovao smotreno jermenskim planinama izbegavajući otvoreno polje gde je konjica imala prednost. Istrajavši u ovom poduhvatu, iznenada se sa 25.000 ljudi obrušio na neprijatelja zadavši mu jedak poraz. Persijanci su se razbežali glavom bez obzira, a Narzes, koji je lično predvodio vojsku, pobegao je uz velike poteškoće ostavivši neprijatelju na milost i nemilost vlastiti harem i decu.

Po rimskoj pobedi Narzes se, kako se čini, povukao iz rimske Mesopotamije, kojom je svojevremeno ovladao, i poslao izaslanika da obavesti Rimljane da je spreman da prihvati mirovne uslove u zamenu za svoje bližnje. Galerije je na molbe persijskog izaslanika odgovorio tiradom o persijskom tretmanu prema Valerijanu.

Jer, uistinu, dobro ste pazili na meru (μέτρον, moderatio) u pobedi nad Valerijanom; pošto ste ga obmanuvši smicalicama zarobili, ne oslobađajući ga do krajnje starosti i sramnog svršetka, onda ste mu zatim nekom gadnom veštinom očuvali kožu, nanevši tako smrtnom telu besmrtno nedelo.

— Pet. Patr. Frr. 12.

Uslovi su, kako ih navodi Petar Patrikije, sledeći:

1. Rimljanima će dopasti Intilena (Ingilena) sa Sofenom, a Arzanena sa Korduenama i Zavdikenom;
2. Tigar će biti granica između dveju carstava;
3. tvrđava Zinta na granici Medije biće granica Jermenije;
4. jermenski kralj primaće simbole vlasti od Rimljana;
5. Nizibis na Tigru predviđen je kao jedino mesto za trgovinu.

Abdikacija i smrt

Čitav niz briljantnih postignuća zahvaljujući kojima su varvari odbačeni sa svih granica završen je kada je Diokletijan ušao u dvadesetu godinu svoje vladavine. Igre uobičajene za svaki decenijski period priređene su uz najveličanstveniji trijumf koji je Rim zapazio još od vremena Aurelijana.

Međutim, ni duh ni telo Diokletijana, koji je već premašio pedeset i devetu, nisu mogli više da podnesu neprestanu brigu i napore kojima su bili izloženi. Na jednom svom putovanju u Nikomediju Diokletijan je zadobio neku boleštinu i malo je falilo da joj podlegne. No, i onda kada je neposredna opasnost prevaziđena, Diokletijan je nalazio da je iscrpljen i slab te je rešio da abdicira. Uskoro je, kako izgleda, doneo odluku i izvršio je brzo: u prisustvu vojske i naroda, nekih pet kilometara od mesta gde je uzeo purpur, Diokletijan se svečano odrekao carske haljine (1. maj 305). Prizor sličan tome odigrao se istog dana u Mediolanumu, kada se nevoljni Maksimijan povukao sa mesta avgusta. Prema načelima novog uređenja Konstantije Hlor i Galerije su sad dobili dostojanstvo avgusta, a za cezare su izabrani Flavije Sever i Maksimin Daja.

Diokletijan se povukao u svoju rodnu Dalmaciju. Preostalih osam godina života proveo je u filozofskoj povučenosti u blizini Salone, posvetivši se seoskim zadovoljstvima i baštovanstvu. Pseudo-Viktor je zabeležio čuvenu anegdotu o tome kako je Diokletijan na lep način odbio Maksimijanov i Galerijev predlog da povrati imperijum kog se svojevremeno odrekao.

Kamo sreće da ste bili u prilici da vidite u Saloni zelje — Mojim rukama uzgojeno; zasigurno vam nikada ne bi palo na pamet da se dotaknete toga (tj. tog pitanja — prim. prev.).

— Epit. de Caes. 39.6

Umro je u šezdeset i sedmoj godini života. Priča se da se ubio ne bi li izbegao Konstantinovoj i Likinijevoj srdžbi. Sarkofag sa njegovim telom se nalazio u mauzoleju u centru Dioklecijanove palate. Hrišćani su ga kasnije uklonili, a mauzolej je postao katedrala Svetog Dujma, koji je ubijen za vreme Dioklecijanovih progona.

„Tetrarhija“ (vladavine četvorice careva)

Tetrarsi, porfirna grupa sa početka 4. veka koja se danas nalazi u Veneciji.

Izvesno je da je Diokletijan načinio preokret celokupnog političkog sistema carstva udarivši temelj novom (dominat) daleko drugačijem u odnosu na principat koga su se u skladu sa tradicijama Republike držali njegovi prethodnici.

Sprovesti tako nešto u delo podrazumevalo je izlaziti na kraj sa neposlušnošću moćnog vojničkog tela više skoncentrisanog po rubnim krajevima Carstva, zaverama pretorijanaca i sa senatom i stanovništvom u Rimu koji su se slepo držali svojih tradicionalnih prava i sloboda. Iz vojske je trebalo da se odstrane samo oni zapovednici koji svojom popularnošću među podređenim im vojnicima predstavljaju potencijalnu pretnju po nov poredak.

Postavljanjem četvorice vrhovnih vojnih zapovednika, zainteresovanih za očuvanje postojećeg stanja stvari, išlo se za tim da se carstvo osigura sa te strane. Kako su mlađa dvojica bili određeni za naslednike mnogo pre nego što su zapravo stupili na vlast, činilo se mogućnim da će im jednoga dana, kada stari avgusti budu umrli, u skladu sa procedurom biti dodeljena veća ovlašćenja. Na isti način bi, bez neke gungule i opterećivanja u vezi s tim pitanjem, na njihova upražnjena mesta bila dovedena dvojica novih cezara.

Potpuno je neminovno da u ovom slučaju dođe do međusobne zavisti, pa je stoga da bi se to preduhitrilo odlučeno da se svoj četvorici daju zasebne nadležnosti što je moguće apsolutne. A ukoliko bi došlo do toga da se jedan od njih osmeli da posegne za najvišom vlašću, taj je u svakom momentu mogao da računa na složnu opoziciju ostale trojice.

U pogledu pretorijanaca, odlučeno je da im se ne posvećuje gotovo nimalo pažnje koju su do tada uživali. No, da ne bi slučajno došlo do kakvog incidenta, postepeno su raspuštavani i lišavani svojih ranijih privilegija. Umesto njih, dovođeni su Diokletijanovi i Maksimijanovi ilirski odredi koji su bili čvrsto odani svojim gospodarima-sunarodnicima.

Degradacija Rima uslovljena premeštanjem dvora, kao i uspostavljanje četiri nove prestonice, predstavljala je težak udarac dotadašnjem uticaju senata.

Regulisanje cena i nadnica

Sa uspostavljanjem novog poretka jedna od najtežih posledica u prvom redu bilo je veliko povećanje javnih rashoda izazvane neminovnošću izdržavanja četiri dvora na nivou istočnjačke raskoši i veličanstvenim zdanjima koje su tetrarsi gradili bilo iz lične sujete bilo iz političkih razloga (radi ulepšavanja svoje prestonice ili omiljene rezidencije). Do potrebnog iznosa moglo se doći samo putem povećanog oporezivanja, te se kod svih društvenih kategorija nailazi na ogorčeno negodovanje zbog nemilosrdnog iznuđivanja kom su bili izloženi. Međutim, Dioklecijan nipošto nije bio ravnodušan prema komforu i prosperitetu svojih podanika. Ukinuti su razni monopoli, podsticana je trgovina, pokazana je spremnost da se nagradi zasluga i suzbije korupcija u svakom sektoru. Gledišta koja vode računa o stvarima u vezi sa političkom ekonomijom dobro ilustruje poseban edikt otkriven kasnije u Stratonikeji zaslugom pukovnika V. M. Lika (engl. W. M. Leake); njime se za čitavo Carstvo određuju nadnice radnika i zanatlija, kao i maksimalne cene svakodnevnih potrepština i robe široke potrošnje.

Progon hrišćana

Glavni članak: Dioklecijanovi progoni

Ubedljivo najgora odlika Dioklecijanove vladavine bila je persekucija hrišćana. Njegovo držanje u ovoj prilici je više nego neobično; budući da na prvi pogled nije moguće otkriti povod koji ga je naveo da odobri takvu grozotu, i da se zna da mu je najupečatljivija karakterna crta da svesrdno izbegava okrutne mere.

Kako Nibur ističe ovde, u nameri da suzbiju rastuću religiju, Dioklecijan i njegovi savetodavci su upotrebili nasilje protiv nje i to sasvim suprotno potrebi (barem kako se to čini iz današnje perspektive). Hrišćani su bili podvrgnuti progonu koji, međutim, i nije bio tako strahovit kako se obično misli. Nibur se slaže sa H. Dodvelom (engl. H. Dodwell) koji je mišljenja da ovaj pogrom nije bio ni senka onoga što je počinio vojvoda od Albe u Nizozemskoj. No, kako priznaje isti, ipak ostaje da je to pokušaj suzbijanja širenja ove religije, budući da ljude kad su skloni nečemu ne može ništa zaustaviti sem istrebljenja ili ropstva.

Koncept vladareve ličnosti za vreme „dominata“

Diokletijan (sa dijademom) na saslušanju sv. Georgija. Fragment freske iz manastira Nakiparija (danas u Gruziji). Druga četvrtina 12. veka.

Ništa manje pažnje posvećeno je i naoko trivijalnim stvarima: skupocene tekstilne haljine ukrašene zlatom, svilene cipele obojene u purpur i nakićene dragim kamenjem, kraljevska dijadema oko glave, titula gospodara i boga (lat. dominus et deus), zamršeni dvorski ceremonijal koji je podrazumevao proskinezu (od grč. προσκυνέω, pokloniti se, pasti ničice) i dr. Kratkovidi savremenici su sve to pripisivali naduvenom ponosu bivšeg dalmatinskog roba opijenog iznenadnim ličnim uspehom, ali u stvarnosti to je bio sastavni deo pametne i dobro promišljene zamisli kako da se suveren okruži nekom vrstom sakralnog i misterioznog sjaja.

Ostavljajući po strani Diokletijanovu vojničku umešnost, ne može se zanemariti činjenica da je čovek koji je osmislio obnovu Carstva i izvršio je u tako kratkom vremenskom roku morao da kombinuje smeo i sposoban intelekt sa jedinstvenom razboritošću i praktičnim umećem. Da su njegovi planovi bili takvi sa kakvima bi se neki dalekovidni državnik složio, u potpunosti se dovodi u pitanje, jer je potrebno ništa drugo do poznavati ljudsku prirodu da bi se predvidelo da genijalna premda komplikovana mašina neće skladno raditi nakon što ruka njenog tvorca ne bude više tu da je podešava; dosledno tome, sa njegovom smrću otpočeo je niz ljutih borbi među suparnički nastrojenim cezarima i avgustima koje nisu prestale da jenjavaju sve dok se na čelu ponovo ujedinjenog Carstva nije pojavio Konstantin Veliki. Pa ipak, postignuta je velika društvena promena; na načelima do tada nepoznatim na Zapadu, uveden je nov poredak stvari koji je određivao odnos između suverena i podanika do kraja postojanja Rimskog carstva.

Vidi još

• Kraku Lu Jordan - Metalurški bazen i arheološko nalazište iz doba Dioklecijana
• Dioklecijanova palata

Literatura

• Martindale, J. R.; Jones, A. H. M., ur. (1971). The Prosopography of the Later Roman Empire. A.D. 260-395. Cambridge. str. 253—54. 
• N. A. Maškin, Istorija starog Rima, 9. izd., Prev. sa rus. M. Marković, Beograd (2002). стр. 526-36.
• М. Мирковић, Римска држава у доба принципата и домината. Од Августа до Константина, Београд 2003, pp. 173-182.
• B. G. Niebuhr, Vorträge über römische Geschichte an der Universität zu Bonn gehalten, hrsg. v. M. Isler, Bd. 3. Von Pompeius' erstem Consulat bis zum Untergang des abendländischen Reichs, Berlin 1848, стр. 289-306.
• М. Ростовцев, Историја старога света, Прев. са енгл. М. Михајловић & Н. Ћурчија Продановић, Нови Сад 1974, pp. 460-69.

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Dve o Dioklecijanu

 Ovaj članak sadrži tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Smit, Vilijam, ur. (1870). Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija.