Рат у Словенији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рат у Словенији
Део
Словеначки територијалци су ракетом абруст погодили тенкови ЈНА на граничном прелазу Рожнда Долина
Словеначки територијалци су ракетом абруст погодили тенкови ЈНА на граничном прелазу Рожнда Долина
Време: 27. јун - 7. јул 1991.
Локација: Словенија
Узрок рата: Отцепљење СР Словеније од СФРЈ
Резултат: Независност Словеније; стратешко повлачење јединица ЈНА
Промене у територији:
Сукобљене стране
Застава Словеније Словенија
JTO-logo.svg Словеначка територијална одбрана
Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ
Logo of the JNA.svg ЈНА
Заповедници
Словенија Милан Кучан
Словенија Јанез Јанша
Словенија Игор Бавчар
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Вељко Кадијевић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Конрад Колшек[1]Социјалистичка Федеративна Република Југославија Андрија Рашета
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Александар Васиљевић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милан Аксентијевић
Јачина
35,000 војника
10,000 полицајаца
32,000 војника
711 тенкова
367 оклопних возила
869 артиљериског наоружања
Губици
18 погинулих
182 рањених
44 погинулих
146 рањених
5.000 заробљених
{{{подаци}}}

Рат у Словенији или Десетодневни рат (на словеначком: Slovenska osamosvojitvena vojna, „Словеначки рат за независност“ или desetdnevna vojna „Десетодневни рат"), је био рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, тадашње федералне јединице СФРЈ, између Територијалне одбране Словеније и Југословенске народне армије после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.

25. јуна 1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности. Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску.

Сукоб[уреди]

Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани
Мапа операција ЈНА током Рата у Словенији

Словенија је неочекивано прогласила независност 25. јуна 1991, иако је претходно објавила да ће прогласити независност 26. јуна. Ова разлика у погледу датума проглашења независности је била пресудан елемент словеначког плана да се стекне брза предност у очекиваном сукобу. Словеначка влада је очекивала да ће ЈНА реаговати дан након проглашења независности или брзо након тога. Стекавши предност од 24 сата, Словенци су изненадили југословенске власти, које су одредиле 26. јун као датум кад ће повући свој потез.[2]

Иако је ЈНА била против независности Словеније, била је подељена око тога шта урадити. Начелник генералштаба Благоје Аџић је заговарао операцију великих размера како би се уклонило словеначко руководство. Његов надређени, министар одбране Вељко Кадијевић, је инсистирао на пажљивијем приступу - демонстрацији силе која ће убедити словеначку владу да повуче своје проглашење независности. Након расправе, победило је Кадијевићево мишљење.[3]

Није јасно колико су цивилни чланови југословенске владе били умешани у доношење одлуке да се употреби сила у Словенији. Наводно је Анте Марковић, председник Савезног извршног већа, изјавио да савезна влада није била обавештена о акцијама ЈНА.[4]

26. јун[уреди]

Ујутро 26. јуна, јединице 13. корпуса ЈНА су напустиле касарне у Ријеци и кренули према италијанско-словеначкој граници. Овај потез је наишао на јаке реакције локалних Словенаца, који су организовали спонтане барикаде и демонстрације против акција ЈНА. Ипак, није било борби.

До овог тренутка словеначка влада је већ покренула свој план да се преузме контрола над граничним прелазима и међународним аеродромом Брник. Особље које је чувало гранично прелазе су углавном били Словенци, тако да су словеначко запоседање сводило на промену униформи и ознака, без икаквих борби. То је такође имало и важана практичан ефекат. Гранични прелази су били главни извори буџетских прихода. Поред тога, преузимањем контроле над границом, Словенци су успели да успоставе одбрамбене положаје против очекиваног напада ЈНА. То је значило да ће ЈНА морати да испали прве пуцње, што би омогућило Словенцима да је прикажу као агресора.

27. јун[уреди]

Даљи покрети јединица ЈНА су се одиграли у раним сатима 27. јуна. Јединица 306. против-ваздушне бригаде, са седиштем у Карловцу, је прешла словеначку границу код Метлике. Неколико сати касније, колона тенкова и оклопних транспортера 1. оклопне бригаде је напустила своју касарну у Врники код Љубљане и упутила се ка аеродрому Брник. Стигли су неколико сати касније и заузели аеродром. На истоку су снаге ЈНА напустиле Марибор и кренуле су према оближњем прелазу Шентиљ и пограничном месту Дравограду. Југословенско ратно ваздухопловство је бацало летке изнад разних делова Словеније на којима је писало „Позивамо вас на мир и сарадњу“ и „Сваки отпор ће бити сломљен“.[5]

У раним сатима 27. јуна словеначко руководство је обавештено о покретима ЈНА. Војно водство Пете армијске области, које је укључивало и Словенију, је било у телефонском контакту са словеначким председником Миланом Кучаном и рекло му је да је задатак војске ограничен на преузимање граничних прелаза и аеродрома. На брзину је сазван састанак словеначког председништва на ком су се Кучан и остали одлучили на оружани отпор.[6]

Словеначка влада је добила упозорења да ће ЈНА користити хеликоптере да пренесу специјалне јединице на стратешке локације. Влада је издала упозорење команди Пете армијске области у Загребу да ако хеликоптери бити оборени уколико буду настављени да буду коришћени. Вођство ЈНА није узимало у обзир ово упозорењем, које је још увек веровало да ће се Словенци повући, а не борити. Послеподне 27. јуна, словеначка територијална одбрана је оборила два хеликоптера ЈНА изнад Љубљане, убивши оне које су били у њима.

Територијална одбрана је такође опколила касарне ЈНА и покренула низ напада на снаге ЈНА широм Словеније. У Брнику је територијална одбрана напала војнике ЈНА који су држали аеродором, а у Трзин се развила борба у ком је погинуло четворо припадника ЈНА и један војник територијалне одбране, а остатак јединице ЈНА је приморан на предају. Територијална одбрана је такође покренула нападе на колоне тенкова ЈНА код Песнице, Орможа и Косезеа, код Илирске Бистрице. Колона тенкова из 32. механизоване бригаде ЈНА је блокирана код Орможа близу словеначке границе и није успела да се пробије кроз барикаде.

Упркос пометњи и борбама, ЈНА је ипак успешно извршила велики део свог циља. До поноћи 27. јуна је заузела све прелазе дуж италијанске границе, скоро све прелазе на аустријској граници и нове прелазе успостављене дуж словеначке границе са Хрватском. Међутим, много њених јединица је још увек било заглављено на рањивим положајима широм Словеније.

28. јун[уреди]

Војници ЈНА и цивили пре окршаја у Рожној Долини.

Током ноћи између 27. и 28. јуна, словеначкој територијалној одбрани је наређено да изведе општу офанзиву против ЈНА. Колона ЈНА која је била дан раније нападнута код у Песници је блокирана од стране словеначких камиона у Стриховецу, неколико километара од границе са Аустријом, где је опет била нападнута од словеначке територијалне одбране и полиције. У Медвеђеку у централној Словенији, камионске барикаде су зауставиле још једну колону тенкова. У ваздушним нападима на барикаду погинуло је 6 возача камиона. Жестоке борбе су избиле изван Нове Горице на прелазу са Италијом, где су словеначки специјалци уништили три Т-55 тенка и заробили још три. Четворица војника ЈНА је погинуло, а око 100 се предало.

Словеначке снаге су заузеле гранични прелаз код Холмеца, уз две жртве са своје стране и три са стране ЈНА; 91 припадник ЈНА се предао. Словеначки територијалци су напали касарну ЈНА у Буковју код Дравограда, а складиште оружја у Боровници је пало у посед територијалаца. Југословенско ваздухопловство је напало бројне локације пиром државе, међу њима и аеродром Брник, приликом чега су погинула два аустријска новинара, а тешко је оштећено 4 авиона Адрија ервејза. Ваздухопловство је такође напало словеначки штаб у Кочевској Реци и радио и телевизијске предајнике на Криму, Куму, Трдиновом врху и Наносу.

До краја дана ЈНА је још увек држала многе од своји положаја, али је брзо губила подршку. Многи словеначки припадници ЈНА су дезертирали и променили стране.

29. јун[уреди]

Словеначки полицајци и цивили споводе заробљене припаднике ЈНА

Избијање рата смањило је дипломатске напоре Европске заједнице да би се пронашао крај кризе. Три ЕК Министра иностраних послова састали су се са словеначким и представницима југословенске владе у Загребу у ноћи између 28. јуна - 29 јуна и договорили су се о прекиду ватре, али то није заживело у пракси. Ујутро, Словенци су постигли неколико значајних војних успеха. Јединице ЈНА у Љубљани у близини аеродрома Брник предали су се словеначким снагама, који су опколили објекат преко ноћи. На северу, неколико тенкова ЈНА, били су заробљени у близини Стриховеца, што је касније овај огранак ТО Словеније реорганизована у ТО-тенковску чету. Специјалне снаге ЈНА покушале су слетање на Хрватини, али је из заседе овај напад одбијен од стране Словенаца. На граничним прелазима у Шемпетер-Вртојби и Шентиљу, такође су нападнути од словеначког ТО-а, и том приликом запленили оружје федералних трупа и тенкова, повећавајући обим њиховог арсенала.

ЈНА је издала ултиматум да Словенија пристане на хитан прекид непријатељстава од 09:00 30. јуна. Као одговор, словеначки скупштина усвојила резолуцију која позива на мирно решење кризе која није угрозио независност Словеније, и одбацио ултиматум ЈНА.

30. јун[уреди]

Рат се наставио у неколико места у току дана. Словеначке снаге заузеле стратешки Караваски тунел испод Алпа на граници са Аустријом и заробили девет тенкова ЈНА, у близини Нове Горице. Цео ЈНА гарнизон у Дравограду - 16 официра и 400 мушкараца, као и опрема се предао, а гарнизони у Толмину и Бовецу такође су се предали Словеначкој ТО. Оружје заробљено из гарнизона је брзо подељено словеначким снагама.

1. јул[уреди]

До више окршаја дошло, са словеначким снагама ТО приликом заузимања објеката ЈНА код места Нова Вас, јужно од Љубљане. ЈНА складиште муниције на Црном Врху је уништено од велике експлозије а оштећен је знатно и град. Међутим, Словенци су успешно заробили складишта Печовник, Буковжлак и Залошка Горици, узимајући у посед неких 70 камиона муниције и експлозива.

ЈНА је 306. Лаки механизовани артиљеријски пук ступо је у повлачење из своје изложене позиције у Медведјенику и кренуо у шуму Краковски (Краковски Гозду) у близини хрватске границе. Ту је налетео на блокаду у близини града Кршко и био је окружен словеначким снагама, али је одбио да се преда, вероватно надајући се за помоћи.

У међувремену, руководство ЈНА тражило је дозволу да промени темпо ратовања. Министар одбране Вељко Кадијевић обавестио југословенску владу који је план ЈНА - ограничене операције да се обезбеде гранични прелази у Словенији је пропао, и да је време да се у рад стави резервни план за потпуну инвазију и увођење војне диктатуре у Словенији. Међутим, кабинет на чијем челу у време је председавала Србија, Борисав Јовић - одбио да одобри такве операције. Начелник генралштаба ЈНА генерал Благоје Аџић, био је бесан и јавно осудио савезни орган: "да нас стално ометају, захтевајући преговоре док Словенци нас нападају са свим могућим средствима."

2. јул[уреди]

Најтеже борбе у току рата десиле су се током 2. јула, који се показао као круциални дан за ЈНА. ЈНА тенковска колона у Краковској шуми претрпела је напад од јединица ТО, приморавајућ их да се предају. Јединице ЈНА из Четвртог оклопног армиског корпуса покушале су контранапад из Јастребарског у Хрватској, али су поражене у близини пограничног града Брегана. Словеначки ТО извео је монтиране успешне нападе на граничне прелазе у Шентиљу, Горња Радгони, Фернетичи и Горјанском, заробљавајући велики број ЈНА војника. Други окршаји између ЈНА и ТО Словеније су се десили током поподнева и вечери у Дравограду а већи број објеката ЈНА пао је заробљен широм земље од словеначких снага.

У 21:00, словеначко председништво је објавило једнострани прекид ватре. Међутим, ово је одбијено од стране руководства ЈНА, које је обећало да ће "преузети контролу" и сломити словеначки отпор.

3. јул[уреди]

Велики конвоји оклопних јединица ЈНА кренули су из Београда у јутарњим сатима 3. јула, наводно да оду у Словенију. Никада нису стигли, према званичним тврдњама због механичких кварова.

Борбе су се наставиле у Словенији, ЈНА је уз помоћ снага које су биле упућене на гранични прелаз Горње Радгоне заустављене су у близини Раденце. Снаге ЈНА на граничном прелазу Ког су напале јединице ТО-а. У вечерњим сатима, ЈНА је пристала на прекид ватре и повлачење у касарне. У одвојеном инциденту недалеко од Раденце, у селу Храстје-Мота, југословенски хеликоптер Ми-8 био је принуђен због механичких проблема да слети. Хеликоптер је заплењен од стране словеначке војске, али није био сматран погоданим за новорођену авијацију и враћен је у Београд 13. августа.

4-6. јул[уреди]

Са прекидом ватре на снази, две стране су се искључиле из даљег ратовања. Словеначки снаге преузеле контролу над свим граничним прелазима у земљи, а јединицама ЈНА било је дозвољено да се мирно повуку у касарне и да пређу границу у Хрватску.

7. јул и касније[уреди]

Десетодневни рат био је формално завршен Брионским споразумом, потписаним на хрватском острву Бриони. Словеначко и хрватско руководство се изјаснило за независност. Услови су били изразито повољни за Словенију, договорено је да ће Словенија и Хрватска одложи независност за три месеца - што је у практичном смислу није имало стварни утицај - словеначка полиција и оружаних снаге (словеначка Територијална одбрана) су признати као суверена држава на целој својој територији.

Договорено је да све југословенске војне јединице напустите Словенију, а на југословенској влади постављен је рок да до краја октобра заврше процес. Словеначка влада је инсистирала да ЈНА настави повлачење постављено под његовим условима, такође ЈНА није било дозвољено да преузме велики део свог тешког наоружања и опреме, која је касније било распоређен локално или продавано другим југословенским републикама. Повлачење је почето десетак дана касније и било је завршено до 26. октобра.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Johnstone (2002).
  2. ^ Balkan Battlegrounds, pp. 58 (Central Intelligence Agency, 2002
  3. ^ Allcock, Milivojević & Horton (1998), стр. 274.
  4. ^ Mesić, Stjepan. "The Road to War", in The War in Croatia and Bosnia-Herzegovina, 1991–1995, ed. Branka Magaš and Ivo Žanić. Frank Cass, London, 2001
  5. ^ Quoted in Balkan Battlegrounds, pp. 59
  6. ^ Silber & Little (1995).

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]