Масакр у Сребреници

Из Википедије, слободне енциклопедије
Масакр у Сребреници
Srebrenica massacre memorial gravestones 2009 1.jpg
локација Сребреница, Република Српска
датум 11. јул 1995август 1995.
погинуло 4.970 - 6.000[1]
Рат у Босни и Херцеговини
1992.
Сијековац - Зворник - Купрес - Купрес - Брадина - Сарајево - Добровољачка - Тузла - Приједор - Фоча - Липанске Зоре - Дервента - Коридор - Вишеград - Врбас - Горажде - Трново - Митровданска офанзива
1993.
Кравица - Лукавац - Садејство - Церска - Ахмићи - Неретва - Дрина - Муслиманско-хрватски сукоб
1994.
Маркале - Звезда - Тигар-слобода - Бреза - Јесен - Грмеч - Штит
1995.
Капија - Пламен - Деблокада Сарајева - Криваја - Ступчаница - Сребреница - Лето - Олуја - Маркале - Намерна сила - Маестрал - Мркоњић Град - Уна - Сана - Ураган - Јужни потез - Вагањ

Масакр у Сребреници, негде познат и као геноцид у Сребреници, догађај је који се одиграо од 11. јула до августа 1995. године, током Рата у Босни и Херцеговини у коме је страдало између 4.970 и 6.000[1] бошњачких (муслиманских) мушкараца и дечака у ширем региону Сребренице. Ово масовно страдање укључује погибије припадника Армије БиХ током пробоја од Сребренице до Тузле, као и масовна стрељања њених заробљених припадника од стране српских војних и паравојних јединица.

Не правећи разлику у начину страдања,[2] кроз своје пресуде, Хашки трибунал је установио да одговорност за страдање, најмање 4.970 Муслимана, сносе снаге Војске Републике Српске под командом њених генерала, потпомогнуте паравојном групом Шкорпиони.[3]

Овај догађај се сматра једним од највећих злочина у Европи након Другог светског рата[4][5], али и догађај који је пропраћен бројним контроверзама, почев од броја страдалих (1.919[6] - 8.372[7]), начину њиховог страдања,[8] начину њиховог идентификовања,[9][2] додатним сахрањивањима[10][11] најчешће оних који су умрли или страдали изван ових догађаја и овог простора,[12] квалификовању овог злочина као „геноцид“,[13][14][15] те потпуном игнорисању бројних бошњачких злочина, који су претходили овом злочину.

Позадина

Vista-xmag.png За више информација видети Масакр у Кравици, Злочини над Србима у Подрињу, Покољ у Бјеловцу 1992., Покољ у Вишњици и Књига мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992-1995.
Насер Орић, командант муслиманских снага у Подрињу

Савет безбедности Организације уједињених нација је 6. маја 1993. године, резолуцијом 824, места Сарајево, Тузла, Жепа, Горажде, Бихаћ и Сребреница, прогласио демилитаризованим зонама под заштитом УН. У резолуцији 836 је подвучена одлучност снабдевања хуманитарном помоћи и заштите тих зона чак и војном силом (између осталог и помоћу војника УНПРОФОР-а, делујући у самоодбрани).[16]

Међутим, из Сребренице су се вршили стални упади на територију која је била под контролом Срба: тако су нападнута села и засеоци Бљечева, Коњевић поље, Сандићи, Лозничка ријека (у два наврата), Загони (у два наврата), Биљача, Магашићи, Хранча, Јежестица (у два наврата), Залужје, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Кравица, Шиљковићи, Осмаче, Међе, Опарци, Обади, Ратковићи, Магдовићи, Калудра, Брађевина, Брежани, Крњићи, Сасе, Залазје, Миланова воденица, Подравање, Скелани, и Вишњица. Покољ у Бјеловцу се десио 14. децембра 1992. године.[17]

Институт за истраживање српских страдања у XX веку, заједно са Савезом логораша Републике Српске је 2008. године објавио Књигу мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992-1995, која садржи списак 3.287 српских жртава убијених на подручју Сребренице и околине од стране муслиманских снага. Како се највећи број жртава односи на период 1992. и 1993. године, на списку српских жртава се налази и напомена у којој се каже да је списак подложан допунама и проширењима списка броја жртва.[18][19]

Међутим, након изласка ове публикације, јавност је већу пажњу посветила ставу организације Хјуман рајтс воч (Human Rights Watch) која је оптужила Српску радикалну странку за покретање агресивне кампање да докаже како су и муслиманске снаге починили злочине над хиљадама Срба у том подручју, што би имало за циљ да умањи величину сребреничког масакра над Бошњацима.[20] Поводом овог, огласио се и Одјел тужиоца при хашком трибуналу који је изјавио да је број српских жртава према српском политичком врху нарастао са 1.400 на 3.500, те да тај број не одражава стварно стање.[21]

Операција Криваја. Заузимање Сребренице

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Операција Криваја
Мапа војних операција у рејону Сребренице јула 1995. Зелена линија показује правац бега колоне Бошњака.

Дана 11. јула 1995. године јединице Војске Републике Српске под командом генерала Ратка Младића су у операцији Криваја заузеле Сребреницу. У то време у Сребреници стационирани припадници холандског батаљона УНПРОФОР-а, под командом француског генерала Бернара Жанивијеа и главнокомандујућег холандског батаљона Ханса Козија.

Операција Ступчаница. Заузимање Жепе

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Операција Ступчаница

Хронологија масакра

Увече 11. јула 1995. у Поточарима, где се налазила база холандских плавих шлемова, затекло се око 20.000 до 25.000 Бошњака избеглих из Сребренице; неколико хиљада у бази војника УН, а остали у непосредној близини. Већина ових људи су биле жене, деца и стари, али је ту било између 300[22] и 1000 мушкараца.[23]

На питање војника УН о критеријумима по којим се одвајају мушкарци, одговорено им је да се трага за починиоцима ратних злочина.[24]

Способни мушкарци и војници из 28. дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине су формирали колону. Они су намеравали да се маршем пробију на североисток ка Тузли, односно ка територији под контролом Бошњака. Колону је формирало 10.000—15.000 људи. Око трећина су били војници из 28. дивизије и они су предводили колону.

Припрема за сахрану 465 убијених Бошњака 2007.

Касније су овој групи прикључени они су покушали да беже кроз шуме, али су ухваћени. Међу њима није прављена разлика. После једног до три дана, аутобуси који су претходно превезли жене и децу ка централној Босни, превезли су Бошњаке на различите локације.

Масовне ликвидације су почеле 13. јула у подручју северно од Сребренице (долине река Јадар и Церска). Већина егзекуција је текла по сличној процедури. Мушкарци су интернирани у празне школске зграде или складишта.

Извештаји о Масакру у Сребреници

Викицитати „Припадници холандског батаљона који су били присутни на терену у то време, оценили су да је неколико похода које су Бошњаци извели из Сребренице извели са територије Сребренице имали малу или никакву војну важност. Ови походи су често били организовани у циљу прикупљања хране, пошто су Срби онемогућавали приступ хуманитарних конвоја енклави. Чак и српски извори са којима се поводом овог извештаја разговарало, оценили да бошњачке снаге у Сребреници нису представљале озбиљну војну претњу. Највећи напад који су Бошњаци извели из Сребренице је био поход на село Вишњица, 26. јуна 1995, у којем је неколико кућа спаљено, убијено до четворо Срба и украдено 100 оваца. Насупрот томе, Срби су запосели енклаву две недеље касније, протерујући десетине хиљада из својих кућа и погубивши хиљаде мушкараца и дечака. Срби су упорно претеривали оцењујући ниво напада из Сребренице у циљу стварања претпоставки за спровођење централног ратног циља: стварање географски непрекинуте и етнички чисте територије дуж Дрине како би на тај начин ослободили своје трупе за борбу у другим деловима државе.“
( Извештај Генералног Секретара ОУН, Кофија Анана достављен као материјал на 54. заседању Генералне Скупштине ОУН 15. новембра 1999. - тачка 479 [25])

Примарне и секундарне масовне гробнице

Стручњаци судске медицине су идентификовали укупно 21 масовну гробницу у којима су нађени остаци жртава сребреничког масакра. Од тог броја 14 су примарне гробнице у којима су убијени сахрањени непосредно после егзекуције. Из осам од њих су земни остаци касније ископани и поново закопани на другим местима (секундарне гробнице). До 2001. откривено је 7 секундарних гробница. Премештање лешева у секундарне гробнице је чињено ради сакривања доказа о масовном убиству. Око 6.594 лешева је идентификовано до данас.[9]

Контроверзе

Геноцид или не?

Хашки трибунал овај догађај назвао је геноцидом и највећим масакром извршеним у Европи након Другог свјетског рата[26]. Врховни командант Војске Републике Српске Ратко Младић, који је водио операцију заузимања Сребренице, и други српски официри су у међувремену оптужени за ратне злочине укључујући и геноцид пред Хашким трибуналом. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин назвао геноцидом и навео је да је масакр спроведен с намером да се уништи део муслиманског становништва Босне и Херцеговине, и да према члану 2. Конвенције о спречавању геноцида потпада под његову дефиницију.[27] Суд је утврдио да држава Србија није починила овај геноцид, нити била саучесник у његовом извршењу, али такође није ни учинила све што је било у њеној моћи да га спречи[28][29].

Ова оцена догађаја у Сребреници, међутим, није прихваћена у политичком врху Републике Српске[30]. Република Српска је 2004. године по налогу Педија Ешдауна, високог представника за БиХ, оформила Комисију за испитивање догађаја у Сребраници, која је утврдила да се у Сребреници није десио геноцид.[31].

Поред тога, професор Едвард Херман са сарадницима[32] и Енди Вилкоксон (енгл. Andy Wilcoxson)[33] доводе у питање исправност коришћења термина „геноцид“.

Генерал-мајор, Луис Мекензи, који је био на челу миротворних УН јединица у Сарајеву између 1992. и 1993, критиковао је дефиницију догађаја као геноцид, рекавши да онај ко жели да изврши геноцид, не спашава жене јер су оне кључни елеменат за одржање групе која се жели уништити[34].

Влада Републике Србије је 31. марта 2010. године донела Декларацију о Сребреници[35] у којој говори о догађају као злочину, а не о геноциду[36][37].

Број жртава

Државни секретар Сједињених Америчких Држава за људска права, Џон Шатук (енгл. John Shattuck) је 22. јануара 1996. године потврдио постојање масовних гробница у којима је било сахрањено преко 2.000 несталих Бошњака[38].

Комисија за испитивање догађаја у Сребреници Републике Српске је такође упоредила све спискове пријављених несталих особа, који су се често преклапали, и очистила их је од дуплих, а понекад и троструких пријава, тако да се укупан број пријављених несталих лица смањио са преко 12.000 на 7.108 несталих који су били пријављени између 10. и 19. јула 1995.[39]

500 живих Бошњака који су се водили као погинули или нестали

Политика је 2. априла 2010. године донијела вијест да је Мирсад Токача, директор сарајевског Истраживачко-документационог центра, на презентацији „Босанског атласа ратних злочина” изјавио је да на списку страдалих сребреничких Бошњака налазе и имена 500 особа за које је утврђено да су живи, као и да је у Меморијалном центру Поточари сахрањено 70 људи који у јулу 1995. године уопште нијесу били у Сребреници. Токача је казао да је од 7.100 несталих лица у Сребреници и околини утврђено да их је више од пет хиљада из Сребренице, а 1.600 из Зворника и Братунца.[40] С друге стране, бошњачки медији су пренели да је Токача изјавио да је откривено 500 људи који су се водили као нестали а не као мртви.[тражи се извор од 03. 2014.] Међутим, 21. априла 2010, Истраживачко-документациони центар је демантовао вест коју су пренели медији РС а потом је преузели и медији из Србије, наводећи да су Токачине речи извучене из контекста и погрешно представљене, називајући овај чин медија Републике Српске као класичан пример манипулације и злоупотребе медија[41].

Бошњаци сахрањени у Поточарима који нису погинули у Сребреници

Према речима директора Меморијалног центра, Мерседа Смајловића, у Поточарима је сахрањено и 75 бошњачких војника који нису погинули у Сребреници, а на изричиту молбу њихових рођака „из сентименталних разлога“. С том праксом се прекинуло 2007. када је одлуком високог представника формиран Меморијални центар као институција на нивоу БиХ. Смајловић је такође додао да ће се тела тих 75 војника измјестити на другу одговарајућу локацију, као и да му је позната тврдња Токаче да на списку жртава има и живих људи, али да не зна о коликом се тачно броју ради[42].

Генерал-мајор, Луис Мекензи, такође помиње да је међу 2.000 ископаних тела, било и оних који су погинули у борбама које су се водиле током претходне три године, додајући да је бројка од 8.000 убијених математички неутемељена[34].

Срби сахрањени у Поточарима

Председник Општинске организације породица заробљених погинулих бораца и несталих цивила Сребреница Младен Грујичић изразио је сумњу да су у Меморијалном центру Поточари код Сребренице покопане и српске жртве, које су приказане као бошњачке[43].

Холандски плави шлемови

Натјерана резултатима холандске комисије о истраживању догађаја везаних за масакр у Сребреници, 16. априла 2002. године, холандска влада премијера Вима Кока (Wim Kok) поднијела је оставку, непуних мјесец дана пре парламентарних избора који су одржани 15. маја исте године.[44]

Судски процеси

Хашки трибунал и пресуде

Главнокомандујући, Ратко Младић

Хашки трибунал је велики дио свога рада посветио овом догађају и подигао бројне оптужбе и изрекао пресуде против људи који су у њега били умјешани.

За геноцид у Сребреници 1995. године оптужени су бивши предсједник Републике Српске Радован Караџић[45] и генерал ВРС Ратко Младић[46]. Радован Караџић је ухапшен у Београду 21. јула 2008. године[45]. Генерал Ратко Младић је ухапшен 26. маја 2011. године[46], док је такође оптужени генерал Здравко Толимир, бивши помоћник Ратка Младића и ратни шеф обавјештајне службе Главног штаба ВРС, ухапшен 31. маја 2007. године[47].

Сви остали оптужени за злочине у Сребреници, бивши официри ВРС — Љубомир Боровчанин, Љубиша Беара, Драго Николић, Винко Пандуревић, Вујадин Поповић, Милан Гверо, Радивоје Милетић и Милорад Трбић, осуђени су на казне од 5 година до доживотног затвора[48].

  • Љубиша Беара – доживотни затвор (за геноцид, истребљење, убиство и прогон)[48].
  • Вујадин Поповић – доживотни затвор (за геноцид, истребљење, убиство и прогон)[48].
  • Драго Николић – 35 година затвора (за помагање и подржавање геноцида, истребљења, убиства и прогона)[48].
  • Љубомир Боровчанин – 17 година затвора (за помагање и подржавање геноцида, истребљења, убиства и прогона, као и за присилно премјештање становништва, злочин против човјечности и кршење обичаја ратовања)[48].
  • Радивоје Милетић – 19 година (због убистава, прогона и присилног премјештања становништва)[48].
  • Винко Пандуревић – 13 година (због помагања и подржавања убистава, прогона и присилног премјештања становништва)[48].
  • Милан Гверо - 5 година (због пргона и нехуманости)[48].

Прва пресуда за злочин у Сребреници изречена је 1998. године Дражену Ердемовићу, припаднику 10. диверзантског одреда ВРС при Главном штабу ВРС, након што је признао учешће у масакру Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице. Ердемовић је на суђењу генералу Момчилу Перишићу пред Хашким трибуналом, изјавио да је као војник Војске Републике Српске учествовао у стрељању око 1.000 муслиманских мушкараца из Сребренице јула 1995. године.[49] Ердемовић је прво био осуђен на 10 година затвора, да би му се касније казна смањила на пет година затвора.[50].

Генерал ВРС, Радислав Крстић, осуђен је 2001. године на 46 година затвора за геноцид у Сребреници[51][52][53][54][55] чиме је постао први осуђени за геноцид у сребреничком злочину[56]. У априлу 2004. године Апелационо вијеће Трибунала донијело је нову пресуду којом је Крстић осуђен на 35 година затвора за помагање и подржавање геноцида[51][57]. Генерал Крстић је у вријеме злочина био замјеник, а потом и командант Дринског корпуса ВРС[51]. Судије су оцијениле да је доказано ван сваке сумње да је генерал Крстић преузео команду корпуса 13. јула 1995. године и да су јединице Дринског корпуса и јединице Главног штаба ВРС извршиле масакр у Сребреници између 13. и 19. јула 1995, кад је он командовао њима[51].

За злочине у Сребреници Хашки трибунал јео судио бивше официре ВРС Момира Николића на 27 година затвора[58], Видоја Благојевића на 18[59], Драгана Обреновића на 17[60] и Драгана Јокића на 9 година затвора[61].

Јануара 2010. године Јокић је био привремено ослобођен по налогу судије Патрика Робинсона[62]. Момиру Николићу је марта 2006. године смањена казна на 20 година затвора[63] Видоју Благојевићу је 2007. године смањена казна на 15. година[64].

Представници руководства Републике Српске су 2004. признали одговорност српских снага за масакр Сребреници[65].

Суђење у Србији

Крајем маја 2005. године на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, приказан је филм на коме припадници српске паравојне формације Шкорпиони убијају шест везаних заробљеника који су идентификовани као житељи Сребренице и који је снимио један од припадника ове јединице. Министар унутрашњих послова Србије, Драган Јочић потврдио је да су се ови догађаји одиграли 16. и 17. јула 1995. године недалеко од места Трново на планини Јахорина, око 150 километара југоисточно од Сребренице[66]. Одмах по објављивању ових снимака, десеторица припадника ове јединице била су ухапшена[67].

Две године касније, Специјални суд за ратне злочине Републике Србије је 10. априла 2007. осудио четири члана парамилитарне групе Шкорпиони на укупно 58 година затвора због егзекуције шесторице Бошњака током јула 1995.[68]

Извештаји и резолуције институција Српске и Србије

Септембра 2002. канцеларија за односе са Хашким трибуналом Републике Српске објавила је извештај о случају Сребреница. У њему се тврди да је у борбама око Сребренице погинуло 1.800 бошњачких војника, и да их је још 100 умрло од исцрпљености. Извештај наводи да је око 100 војника страдало услед српске освете или непознавања међународних закона рата.[69] Међутим, Међународна кризна група и УН су осудили манипулацију њиховим изјавама у овом извештају.[70]

Драган Чавић, председник Републике Српске, у телевизијском обраћању је изјавио да су српске снаге побиле неколико хиљада цивила и тиме прекршиле међународно ратно право. Саопштио је и да је Сребреница „тамна страница српске историје“.[71]

Педи Ешдаун, високи представник међународне заједнице у БиХ, ургирао је 2004. да Влада РС оформи комитет за истраживање догађаја лета 1995. Комитет је утврдио да је: „Ликвидирано више хиљада Бошњака на начин који представља тешка кршења међународног хуманитарног права, те да је извршилац, поред осталог, предузео мјере прикривања злочина премјештањем тијела“.[72]


Влада Републике Српске је 10. новембра 2004. издала званично извињење после разматрања извештаја истражног комитета.[73]

Скупштина Србије је 31. марта 2010. резолуцијом осудила масакр у Сребреници.[74].

Галерија слика

Види још

Референце

  1. ^ а б „Толимиру доживотна робија“. Радио телевизија Србије. 12. децембар 2012.. 
  2. ^ а б „Службене тајне Сребренице“. Историјски пројекат Сребреница. 06 јул 2013.. 
  3. ^ „Srebrenica Video Vindicates Long Pursuit by Serb Activist“. The Washington Post. 27. 10. 2008.. 
  4. ^ Kirsten Nakjavani Bookmiller (2008). The United Nations. Infobase Publishing Приступљено 4. 8. 2013. , str. 81.
  5. ^ Christopher Paul, Colin P. Clarke, Beth Grill (2010). Victory Has a Thousand Fathers: Sources of Success in Counterinsurgency. Rand Corporation Приступљено 4. 8. 2013. , str. 25.
  6. ^ http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=170:2013-07-06-07-57-09&catid=12:2009-01-25-02-01-02
  7. ^ Potocari Memorial Center PRELIMINARY LIST of Missing Persons from Srebrenica '95 [1]
  8. ^ РТРС: Сребреница: Међу жртвама и раније погинули војници, Приступљено 9. 4. 2013.
  9. ^ а б Southeast Europe, ICMP
  10. ^ Srebrenica 16 godina kasnije, B92
  11. ^ U Potočarima komemorativni skup i sahrana žrtava, 24sata
  12. ^ РТРС: Сребреница: Међу жртвама и раније погинули војници, Приступљено 9. 4. 2013.
  13. ^ The Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herzegovina v. Serbia and Montenegro), case 91 26. 02. 2007. page 108, paragraphe 297 The Court concludes that the acts committed at Srebrenica falling within Article II (a) and (b) of the Convention were committed with the specific intent to destroy in part the group of the Muslims of Bosnia and Herzegovina as such; and accordingly that these were acts of genocide, committed by members of the VRS in and around Srebrenica from about 13 July 1995. 27. 10. 2008.
  14. ^ Едвард Херман о Сребреници: Удар на бешчашће „империјалног пит була“, Приступљено 9. 4. 2013.
  15. ^ Andy Wilcoxson: "Srebrenica was an inside job", Приступљено 9. 4. 2013.
  16. ^ Резолуција Савеза безбедности УН 836 (1993) тачка 9, Приступљено 9. 4. 2013.
  17. ^ Институт за истраживање српских страдања у XX веку (03. април 2007.). „Бјеловац“. Институт за истраживање српских страдања у XX веку Приступљено 15. децембар 2010.. 
  18. ^ Институт за истраживање српских страдања у XX веку (2008.). „Књига мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992-1995.“. Институт за истраживање српских страдања у XX веку Приступљено 16. децембар 2010.. „У овој књизи мртвих сабрани су Срби из Сребренице и бирчанског краја страдали у рату 1992-1995. Под новим крстовима на својој старој баштини почива 3287 новомученика. Многе изгнане породице нису могле преселити куће и окућнице, али су пренијели свјеже ковчеге својих мртвих. Они су изгинули од исте руке, нека на истом гробљу снивају вјечни сан. Њихове хумке су страшни знамен великог историјског удеса и трајна опомена нашим потомцима. Они су жртве принесене на олтар отаџбине, вјере и слободе. Њихове главе су положене у темеље Републике Српске.“ 
  19. ^ Srebrenica - the Serbian Graveyard, P. Vasiljevic
  20. ^ Oric's Two Years, Human Rights Watch
  21. ^ ICTY Weekly Press Briefing - 6th Jul 2005, Приступљено 9. 4. 2013.
  22. ^ Sud: Holandija odgovorna za više od 300 žrtava u Srebrenici, Приступљено 16. 7. 2014.
  23. ^ Пресуда против генерала Крстића, стр. 12–27, Приступљено 9. 4. 2013.
  24. ^ David Rohde: Die letzten Tage von Srebrenica. Was geschah und wie es möglich wurde. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1997, S. 237
  25. ^ „Пад Сребренице“, Извештај Генералног Секретара ОУН, Кофија Анана достављен као материјал на 54. заседању Генералне Скупштине ОУН 15. новембра 1999. - тачка 479, Приступљено 9. 4. 2013.
  26. ^ The Hague Justice Portal. Srebrenica in summary. An overview of the legal proceedings relating to the 1995 genocide, Приступљено 9. 4. 2013.
  27. ^ The Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herzegovina v. Serbia and Montenegro), case 91 26. 02. 2007. page 108, paragraphe 297 The Court concludes that the acts committed at Srebrenica falling within Article II (a) and (b) of the Convention were committed with the specific intent to destroy in part the group of the Muslims of Bosnia and Herzegovina as such; and accordingly that these were acts of genocide, committed by members of the VRS in and around Srebrenica from about 13 July 1995. 27. 10. 2008.
  28. ^ Hudson, Alexandra (26 February 2007). "Serbia cleared of genocide, failed to stop killing", Reuters. Retrieved on 31 July 2008.
  29. ^ CASE CONCERNING APPLICATION OF THE CONVENTION ON THE PREVENTIONAND PUNISHMENT OF THE CRIME OF GENOCIDE, стр. 127, Приступљено 9. 4. 2013.
  30. ^ Dodik: U Srebrenici se desio ograničeni lokalni genocid, Приступљено 9. 4. 2013.
  31. ^ Геноцида није било, М. Лабус, Вечерње новости, 20. март 2007.
  32. ^ Едвард Херман о Сребреници: Удар на бешчашће „империјалног пит була“, Приступљено 9. 4. 2013.
  33. ^ Andy Wilcoxson: "Srebrenica was an inside job", Приступљено 9. 4. 2013.
  34. ^ а б The Real Story Behind Srebrenica By Lewis MacKenzie. TFF. 14. јул 2005.[мртва веза од November 2013]((en))
  35. ^ Радио Слободна Европа: Скупштина Србије усвојила Декларацију о Сребреници 31. март 2010., Приступљено 9. 4. 2013.
  36. ^ РТВ:Дачић: Резолуција о Сребреници без речи геноцид 23. март 2010., Приступљено 9. 4. 2013.
  37. ^ РТВ: Декларација о Сребреници у Скупштини, не спомиње се геноцид 27. маарт 2010., Приступљено 9. 4. 2013.
  38. ^ „BOSNIA'S GRAVES“. PBS. 25. јануар 1996..  ((en))
  39. ^ Нова српска политичка мисао:Стефан Каргановић: Комисија за Сребреницу Владе РС из 2004. године и њен врло споран извештај. 20. април 2010., Приступљено 9. 4. 2013.
  40. ^ На списку страдалих и 500 живих Сребреничана. Политика, Приступљено 9. 4. 2013.
  41. ^ Srebrenica Genocide Blog: 500 victims alive? Not true 21. април 2010., Приступљено 9. 4. 2013.
  42. ^ РТРС: Сребреница: Међу жртвама и раније погинули војници, Приступљено 9. 4. 2013.
  43. ^ РТРС:Грујичић: У Поточарима покопани и Срби, Приступљено 9. 4. 2013.
  44. ^ „Dutch Government quits over Srebrenica“. BBC. 16. април 2002..  ((en))
  45. ^ а б Karadzic, accused of genocide, is arrested in Serbia, 22. јул 2008., Приступљено 9. 4. 2013.
  46. ^ а б Ratko Mladic arrested: Bosnia war crimes suspect held, 26. maj 2011., Приступљено 9. 4. 2013.
  47. ^ The Hague Justice portal: ICTY war crimes fugitive arrested, 31. мај 2007., Приступљено 9. 4. 2013.
  48. ^ а б в г д ђ е ж ICTY. Seven Senior Bosnian Serb Officials Convicted of Srebrenica Crimes 10. јун 2010., Приступљено 9. 4. 2013.
  49. ^ Ердемовић: Учествовао сам у стрељању око 1.000 Муслимана. РТВ, 6. јул 2009., Приступљено 9. 4. 2013.
  50. ^ ICTY site: Drazen Erdemovic sentenced to 5 Years of imprisonment. 5. март 1998., Приступљено 9. 4. 2013.
  51. ^ а б в г UN, ICTY: Case information Sheet: Radislav Krstic, Приступљено 9. 4. 2013.
  52. ^ „General guilty of Bosnia genocide“. BBC News. 2. 8. 2001.. 
  53. ^ Marlise Simons (20. 4. 2004.). „World Briefing Europe: The Hague: Court Affirms Genocide In Bosnia“. New York Times. 
  54. ^ „Serb general convicted of genocide“. Guardian. 2. 8. 2001.. 
  55. ^ „Bosnia-Herzegovina: General Radislav Krstic found guilty of genocide“. Amnesty International. 2. 8. 2001.. 
  56. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: RADISLAV KRSTIC BECOMES THE FIRST PERSON TO BE CONVICTED OF GENOCIDE AT THE ICTY AND IS SENTENCED TO 46 YEARS IMPRISONMENT, 2. август 2001, Приступљено 9. 4. 2013.
  57. ^ The Hague Justice Prtal. Krstić, Radislav, Приступљено 9. 4. 2013.
  58. ^ Setimes: Осуђен бивши официр босанских Срба. 3. децембар 2003., Приступљено 9. 4. 2013.
  59. ^ 10. децембар 2005, Приступљено 9. 4. 2013.
  60. ^ UN ICTY. Dragan Obrenovic, Приступљено 9. 4. 2013.
  61. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: SREBRENICA CONVICT DRAGAN JOKIC TRANSFERED TO SERVE SENTENCE IN AUSTRIA, Приступљено 9. 4. 2013.
  62. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: DRAGAN JOKIC TO BE RELEASED, WHERE IS THE JUSTICE?, Приступљено 9. 4. 2013.
  63. ^ UN ICTY: Appeals Chamber Reduces Momir Nikolic’s Sentence 8. март 2006., Приступљено 9. 4. 2013.
  64. ^ UN ICTY: Appeals Chamber acquits Vidoje Blagojević of aiding Srebrenica genocide, affirms other convictions against him and Dragan Jokić 9. мај 2007., Приступљено 9. 4. 2013.
  65. ^ OHR saopštio da je Vlada Republike Srpske priznala odgovornost za masakr u SrebreniciПолитика: Четрнаест година од злочина у Сребреници. 17. јул 2011., Приступљено 9. 4. 2013.
  66. ^ Country Analyses, Transitions Online: Belgrade’s Srebrenica Connection, Александар Митић, 6. јун 2005. г.
  67. ^ Дејан Анастасијевић: Србија и Сребреница. Стазама Шкорпиона. Време бр. 753
  68. ^ Peric Zimonjic, Vesna (11 April 2007). "Serb 'Scorpions' guilty of Srebrenica massacre", The Independent. Retrieved on 31 July 2008.
  69. ^ Report about Case Srebrenica – Banja Luka, 2002
  70. ^ Imaginary Massacres? TIME magazine
  71. ^ Tanja Topić (1. 7. 2004.). „Otvaranje najmračnije stranice“ (на Serbian). Vreme. 
  72. ^ VREME BR 704, 1. JUL 2004: Otvaranje najmračnije stranice, Приступљено 9. 4. 2013.
  73. ^ "Bosnian Serbs issue apology for massacre", AP, 11 November 2004, Приступљено 9. 4. 2013.
  74. ^ La Serbie présente ses excuses pour le massacre de Srebrenica, Приступљено 1. 4. 2013.

Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :