Ратко Младић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне. Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће референце.

Ратко Младић Генерал и бивши командант Војске Републике Српске
Датум рођења	12. март 1943.
Место рођења	Божановићи, Југославија
Генерал и командант ВРС	1992. - 1996.
У бекству	Од краја 1996.

Ратко Младић рођен је 12. марта 1943. године у селу Божановићи, општина Калиновик, Југославија (данас Република Српска, Босна и Херцеговина). Био је генерал и командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године. Оптужен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију и од 1996. није доступан јавности.

[уреди] Младост и образовање

Отац Ратка Младића, Неђо (1909-1945), убијен је од стране усташа у близини Иван седла. Мајка Стана (1919-2003, девојачко Лалатовић), је сама подизала кћер Милицу (1940, удату Аврам), сина Ратка и сина Миливоја (1944-2001). Непосредно по Ратковом рођењу и мајка и отац су му оболели од тифуса, а и сам је био тешко болестан. Преживео је захваљујући италијанским војницима, који су га неко време лечили и снабдевали. Основу школу је завршио у родном месту. У то време изражава жељу да постане учитељ, док касније преовладава жеља да постане хирург.

Након основне школе, Младић одлази у Сарајево, где неко време ради као квалификовани металостругар у предузећу "Тито". Убрзо се предомишља и коначно се опредељује за касније животно занимање и креће за Београд где завршава Војноиндустријску школу у Земуну. У ЈНА ступа путем конкурса на Војну академију 20.октобра 1961. Завршава је са одличним успехом као шести у класи, а 27. септембра 1965. је примљен у активну војну службу ЈНА. Од септембра 1976. у 29. класи Командно-штабне академије похађа Центар високих војних вештина, гарнизон Београд, општевојни смер. Академију завршава 1978. као први у класи, са просеком 9,57.

[уреди] Рана каријера

Распоређен је у 3. армијску област 27. септембра 1965., а своју командирску и командантску каријеру започео је у Скопљу 4. новембра 1965., као потпоручник и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука. Априла 1968. постаје командир извиђачког вода; у мају 1970. постаје поручник, па капетан, капетан 1.класе. У чин мајора унапређен је 27. новембра 1974. када је постављен за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске батерије. У периоду 1976-1978 похађа Командно-штабну академију, и по њеном завршетку одлази на службу у Куманово (Трећа армија), где постаје командант Првог пешадијског батаљона 89. пешадијске бригаде.

Чин потпуковника добија 25.децембра 1980. у Одељењу за оперативну наставу у Команди гарнизона Скопље.

Од 18. августа 1986. са чином пуковника постављен је за команданта 39. пешадијске бригаде 26. пешадијске дивизије (Трећа армија), у Штипу.

На школовање од годину дана одлази септембра 1986. као полазник друге класе КШШ ОЦ ВВШ ЈНА КОВ.

У Скопље је премештен 31. јануара 1989. у Команду Треће војне области, где постаје помоћник начелника Одељења за наставне послове. Одатле је 14. јануара 1991. премештен за помоћника команданта за позадину у Команди 52. корпуса, у приштинском гарнизону.

За начелника Одељења за ОПН (оперативно-наставне послове) 9. корпуса у гарнизону Книн (Војно-поморска област) премештен је 3. јуна 1991. а убрзо затим је унапређен за начелника Штаба (уједно и заменика Команданта штаба) 9. корпуса Војнопоморске области.

Наредбом Председништва СФРЈ 1/68 од 11. децембра 1991. добио је чин генерал-мајора.

[уреди] Генерал Младић

24. априла 1992. потоњи ратни командант босанских Срба Ратко Младић, ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника, а већ наредног дана постављен је за начелника штаба и уједно заменика команданта у Команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву. На ту дужност ступио је 10. маја 1992. Дана 12. маја 1992. генерал Младић је одлуком Народне скупштине Српске Републике у Бања Луци, а на предлог др Радована Караџића, постављен за команданта Главног штаба Војске Републике Српске и на том положају је остао до 1996. Ратко Младић је редовно унапређен у чин генерал-пуковника 24. јуна 1994.

Ратко Младић је 24. јула 1995. оптужен за ратне злочине, који укључују геноцид, саучесништво у геноциду, злочин против човечности и кршење обичаја ратовања, пред Хашким трибуналом.

8. новембра 1996. године, указом тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић, генерал Ратко Младић је смењен са места команданта Главног штаба ВРС и није именован за Начелника Генералштаба, под притсиком тзв. међународне заједнице и Хашког трибунала. Званично, војна каријера у ВРС му се завршава половином 1997. године, док незванично официр ВРС остаје све до пензионисања 7. марта 2002. када указом Председника Републике Српске "престаје професионална војна служба генерал-пуковника Ратка Младића." Међутим, генерал Младић је имао статус активног војног лица и у СРЈ, што се види према подацима Персоналног листа (Војни досије) где стоји да се налазио на листи тзв. 30. кадровског центра у служби ВЈ на непознатој дужности, све док указом председника СРЈ Војислава Коштунице 28. фебруара 2001. није пензионисан. Пензију је уредно примао до новембра 2005. када му је, под притиском западних земаља и све учесталијих захтева Хашког трибунала за изручењем она укинута. Сва непокретна имовина замрзнута му је ступањем на снагу Закона о замрзавању имовине хашким бегунцима, усвојеног у парламенту Србије и Црне Горе, 7. априла 2006.

Генерал Ратко Младић носилац је следећих ордена: Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, Орден Народне армије са сребрном звездом, Орден за војне заслуге са златним мачевима и Орден братства и јединства са сребрним венцем.

[уреди] Рат

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

Избацити књижевни стил
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

За више информација погледајте Рат у БиХ

Генерал Ратко Младић стиже на мировне разговоре са УН, Аеродром Сарајево, јун 1993

Захваљујући непредвидивом вихору ратних збивања, школовани официр ЈНА, Ратко Младић ненадано је доспео у ситуације о којима није могао ни сањати. Од 21. године члан партије, верни официр идеолошке војске која је учена само како да се брани од спољашњег, али не и од унутрашњег непријатеља, на попису изјашњаван као Југословен, морао је сада, у том неочекиваном обрту, да брани не свих пет народа, већ само један, и то од дојучерашњих комшија. Још на книнском ратишту схватио је да процеп између Срба-комуниста и Срба-четника представља тачку спотицања у даљој организацији српске војске, те је забранио ношење и петокрака и кокарди, инсистирајући на јединственом српском грбу са тробојком.

Ратујући у Книну, још као пуковник, спријатељио се са војницима и народом, захваљујући својој непосредности у комуникацији, што је знатно, поготову у каснијим годинама ратовања допринело његовој изразито великој популарности међу обичним људима, који су га доживаљавали као народског генерала. Добро је позната прича о његовој храбрости, када је сам ушао у минирани аутобус, који се налазио на путу којим је морао проћи ка крајњем одредишту. Пошто није било времена да се чекају специјалне обучене јединице, пуковник Младић одлучио је да проба сам, и успео. Тада су сведоци овог догађаја коментарисали да је у питању лудо храбар пуковник, који са таквим приступом решавању проблема може далеко догурати.

Већ 1992., поставши командант ВРС, врло брзо од разбијене и неорганизоване масе, прави добро устројену Војску која се достојно може супротставити непријатељу, шта више и надмоћно га потући. Управо су му ти први месеци ратовања, и велики војни успеси донели ореол генијалног генерала, да га је чак и један угледни амерички часопис^{[тражи се извор од 09. 2009.]} 1994. прогласио једним од најбољих 30 војсковођа данашњице.^{[тражи се извор од 09. 2009.]} Такође, у Индипенденту је 1994. био један од кандидата за личност године у свету. Објашњење је било следеће:

Била је то година у којој су се босански Срби победоносно опирали светском мњењу, бележећи низ политичких и војних успеха док су се директне претње НАТО, ЕУ и УН губиле у лудилу међународног пребацивања одговорности. Заслуга или кривица за ово припада углавном Ратку Младићу. Радован Караџић је можда председник и представник самозване босанске Републике Српске, али западни дипломати и генерали који су се суочили са обојицом за преговарачким столом кажу да је Младић чвршћи и да се Караџић устручава да пристане на било шта пре него што то разјасни са својим кршним, плавооким војним командантом. Он је способан за ароганцију од које застаје дах. (...)Ово је генерал који пролази сито и решето са својим војницима, а понекад иде у патролу са њима, а сам помен његовог имена покреће читаву бујицу здравица и прича.

[уреди] Приватни живот

Ожењен је Босом, девојачко Једић, сирочетом из Херцеговине, коју је упознао на службовању у Македонији, где је радила као секретар књиговођа у Медицинском педагошком саветовалишту у Скопљу и са којом се венчао лета 1966. Има сина Дарка (1969) који је ожењен. Даркова супруга Биљана родила је 2. марта 2006. године на Клиници Народни Фронт (Београд) здраво мушко дете, друго Ратково унуче, коме је дато име Стефан, највероватније по Светом Стефану, заштитнику Републике Српске. 2001. добио је унуку Анастазију. Породица му живи у београдском насељу Баново Брдо. 24. марта 1994. доживео је тешку личну трагедију, када је под још нерасветљеним околностима (сумња се на (само)убиство) живот изгубила његова 23-годишња кћерка Ана, иначе одличан студент медицине.

Љубитељ је меда и пчеларства. Једно краће време после рата, био је посвећен овом хобију, на свом напуштеном имању у околини Ваљева, село Причевићи. Такође је и страсни шахиста.

[уреди] Потрага за Младићем

Од краја 1996. генерал Ратко Младић је у бекству. За протеклих једанаест година, било је више покушаја хапшења, али сви су завршени безуспешно. Виђан је на Романији, у Хан Пијеску, Београду, Бањи Врујци, у околини Ваљева, Панчеву, на Златибору, Церу, Повлену итд. Као могућа скровишта помињале су се разне касарне и војни објекти, али и манастири у Овчарско-кабларској клисури. У међувремену многе локације су као потенцијална скровишта идентификоване, а званично траг генерала Младића се губи крајем 2005., после чега званично не постоје оперативни подаци о местима скривања. Стручне анализе које су урадили БИА и МУП упућују на закључак да се генерал Младић сада крије у урбаним деловима Србије са свега два пратиоца и да се брзо креће, због чега је БИА отворила посебну телефонску линију за евентуалне информације о њему.

Готово сви светски и домаћи медији су 21. фебруара 2006. објавили вест да је Ратко Младић лоциран и ухапшен, па чак и пребачен у Хаг. Канцеларија Владе Србије за сарадњу са медијима саопштила је да та информација није тачна. Ни готово годину дана касније није јасно ко је и са којом намером пласирао ову дезинформацију која је за врло кратко време обишла свет.

Највећи напори на хапшењу генерала Младића учињени су током 2006. када је организованом полицијском рацијом разбијена дугогодишња Младићева мрежа јатака, а један број људи завршио у затвору. Њима је септембра 2006. пред Другим општинским судом у Београду почело суђење за кривично дело помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела, за шта је запрећена казна од чак 8 година затвора. Међу оптуженим највише има бивших официра ВРС и ВЈ.

3. маја 2006. године, Европска комисија је опозвала преговоре о Стабилизацији и асоцијацији са СЦГ због изостанка хапшења генерала Ратка Младића и изручења Хашком трибуналу. Средином јула Влада Републике Србије усвојила је Акциони план за сарадњу са Хашким трибуналом, који подразумева координирану акцију свих надлежних органа за хапшење генерала Младића.

Паралелно са настојањима државе да ухвате Ратка Младића, један број политичких странака и невладиних организација му јавно исказује подршку што се показало приликом преименовања Булевара АВНОЈа у булевар Зорана Ђинђића, када су припадници организације 1389. лепили плакате са натписом булевар Ратка Младића.