Карађорђева Србија

Карађорђева Србија
	Застава Грб
	; Србија 1809. године
Географија
Континент	Европа
Регија	Балкан
Престоница	Топола, Београд
Друштво
Службени језик	српски
Религија	православље
Политика
Облик државе	устаничка држава
— Велики вожд	Карађорђе Петровић
— Премијер	Председници Правитељствујушчег совјета:; Матеја Ненадовић,; Младен Миловановић,; Јаков Ненадовић,; Карађорђе Петровић
Законодавна власт	Правитељствујушчи совјет сербски
Историја
Историјско доба	нови век
— Оснивање	1804.
— Укидање	1813. (9 год.)
— Статус	бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно	24.440 (у највећем обиму) km²
Земље претходнице и наследнице; Карађорђеве Србије
Претходнице:	Наследнице:

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Територија и границе[уреди | уреди извор]

Карађорђева Србија није имала сталне границе, јер су се оне мењале с обзиром на линију фронта према Османском царству. Обухватала је цео Смедеревски санџак (Београдски пашалук) и околна подручја. У границама устаничке Србије су привремено била и подручја око Ниша, Лесковца, Новог Пазара, Бијелог Поља, Пријепоља, Зворника, Бијељине и Видина.

Историја[уреди | уреди извор]

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и шест околних нахија против Османског царства у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу српске револуције. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у кратком временском интервалу ослободе пашалук и околна подручја. Као тековина устанка, створена је устаничка држава, која се у изворима назива Карађорђева Србија.

Године 1806. је закључен Ичков мир, којим је Османско царство фактички признало Србију као вазалну државу. Међутим, због прекида односа и рата између Османског царства и Русије, Србија одбацује уредбе Ичковог мира и наставља рат.

До слома устаничке државе дошло је 1812—1813. Руси, савезници устаника, морали су да се повуку назад у Русију јер је Наполеон нападао. Због њега су Руси били принуђени да потпишу и Букурештански мир. По осмој тачки тога мира, Срби би добили аутономију а Турци би се вратили у Београд и поново управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би све оно за шта су се изборили пало у воду. Турци су Србију напали са југа, истока и запада. Иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен 7. октобра 1813. Турци улазе у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала пре избијања устанка 1804. Први српски устанак је угушен, а Карађорђе са неколицином вођа устанка бежи у Аустрију.

Организација државе[уреди | уреди извор]

Основе државности у устаничкој Србији постављене су радом Народне скупштине, Правитељствујушчег совјета и доношењем законика. 14. августа 1805. године, на Скупштини устаничких старешина у Борку, донета је одлука о оснивању Правитељствујушчег совјета сербског као централног органа власти у устаничкој Србији, а ради решавања разних животних питања. Међу појединим устаничким и нахијским старешинама постојале су тежње да се Совјетом донекле ограничи Карађорђева власт.

Совјет је нарочито радио на организовању сеоских, кнежинских и нахијских судова, а он сам је до 1811. деловао као врховни суд. Временом је Совјет обављао све више послова, одигравши значајну улогу у организовању власти и функционисању устаничке државе.

Друштво и култура[уреди | уреди извор]

Велика школа Ивана Југовића је била први заметак високе наставе у Србији. Југовићева Велика школа је основана 1808. године у Београду и била је школа посебног карактера.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Стојанчевић, Владимир (1981). „Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до 1839”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—158.