Emir Kusturica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Emir Kusturica
Emir kusturica 72 9643.jpg
Kusturica u Novosibirsku 2009. godine
Druga imena Nemanja Kusturica
Datum rođenja (1954-11-24)24. novembar 1954.(63 god.)[1]
Mesto rođenja Sarajevo
Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina SR BiH, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFRJ
Religija Pravoslavlje
Supružnici Maja
Deca Stribor
Dunja
Zanimanje režiser i scenarista
IMDb veza

Emir Kusturica (Sarajevo, 24. novembar 1954) srpski[2][3][4] je i jugoslovenski reditelj. Za svoje kratke filmove nagrađivan je još u srednjoj školi.[5] Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Dvostruki je dobitnik Zlatne palme filmskog festivala u Kanu, za filmove Otac na službenom putu i Podzemlje. Nosilac je „ordena Viteza reda umetnosti i književnosti“.[6] Nacionalni ambasador UNICEF-a u Srbiji postao je 8. septembra 2007, zajedno sa Anom Ivanović, Aleksandrom Đorđevićem i Jelenom Janković.

U grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas-gitaru, a sada kao gitarista zajedno nastupa kao član grupe „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Bavi se i pisanjem. Godine 2010. izdata je njegova autobiografija pod nazivom „Smrt je neprovjerena glasina“, a 2013. izašla je njegova druga knjiga „Sto jada“.

Osnivač je i direktor filmskog i muzičkog festivala Kustendorf, koji se svake godine organizuje u etno-selu Drvengrad na brdu Mećavnik kod Mokre Gore. Kusturica je idejni tvorac Andrićgrada posvećenog srpskom nobelovcu Ivi Andriću, svojevrsnog kulturnog centra i vrste etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drine i Rzava u Višegradu.

Biografija[uredi]

Rani period[uredi]

Rođen je u porodici Murata Kusturice (novinara zaposlenog u sekretarijatu informisanja SR BiH[a]) i Senke Numankadić (sekretar suda)[8] odrastao je kao jedino dete u porodici sekularnih muslimanskih Srba[9] u blizini Sarajeva, u naselju Gorica.

Njegov studentski film, „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“.

Po završetku studija 1978. godine Kusturica se vraća u Jugoslaviju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“, izazvao je dosta kontroverzi, a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“.[5] Sa narednim televizijskim filmom Bife Titanik zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu.

U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Doli Bel“, nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine. Za ovaj film nagrađen je Srebrnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRESCI, AGIS i CIDLAC na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981. godine. Sledeći film „Otac na službenom putu“ (1985.), sa istim scenaristom, donosi mu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na jugoslovenskim festivalima: na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985.

Film „Dom za vešanje“ je sniman u Makedoniji[4], a pred kraj snimanja češki reditelj Miloš Forman ga je pozvao da ga zameni na Univerzitetu „Kolumbija“ u SAD, gde je film završen.[4] Godine 1989. ponovo je na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Povodom dodele Zlatne palme za taj film je izjavio:

Bio je koscenarista filma „Strategija švrake“ (1987), koji je režirao Zlatko Lavanić. Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu od 1981. do 1988.

1990e[uredi]

Po odlasku iz BiH predaje na Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, Arizona Dream (srp. Сан о Аризони) (1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993. godine.

Godine 1993. je prvi put bio član žirija na Kanskom festivalu, a 1999. je bio predsednik žirija na Venecijanskom filmskom festivalu.

Naredni film „Podzemlje“ (engl. Underground) iz 1995. doneo mu je drugu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu.

Godine 1998. na Venecijanskom filmskom festivalu dobio je Srebrnog lava za najbolju režiju filmom Crna mačka, beli mačor. Muziku za film su radili Nenad Janković i Dejan Sparavalo.

2000e[uredi]

Članovi žirija Emir Kusturica, Salma Hajek i Džon Vu u Kanu 2005.

Prvi njegov film objavljen u 21. veku je bio Super 8 Stories, dokumentarni film koji govori o bendu Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra. Nakon tog ostvarenja, 2004. godine, u bioskopima se pojavio film Život je čudo, najskuplji film srpske produkcije. Za potrebe snimanja ovog filma, čiji je radni naziv bio Gladno srce, izgrađen je Drvengrad. Godine 2005. bio je predsednik žirija Kanskog filmskog festivala.

U pariskoj operi Bastilja 26. juna 2007. prvi put je izvedena njegova pank-opera Vreme Cigana, po motivima filma Dom za vešanje.[11] Iste te godine mu je dodeljen Orden viteza reda umetnosti i književnosti, najviše francusko priznanje u oblasti kulture, režirao je i spot za naslovnu pesmu albuma francuskog muzičara Manua ČaoaRainin' In Paradize, a i film Zavet koji je režirao, premijerno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu.[12] Nakon Zaveta 2008. godine pojavio se film Maradona, — dokumentarac o Dijegu Armandu Maradoni.

Meseca septembra 2009. u francuskim bioskopima počelo je prikazivanje filma „Afera Fervel” u kojem Kusturica glumi poručnika KGB-a.[13]

24. decembra 2011. Kusturica je izabran za novog predsednika Skijaškog saveza Srbije.[14]

2010e[uredi]

Sredinom februara 2009. godine Kusturica je najavio da će snimiti filmsku operu po romanu Na Drini ćuprija, i da planira da posao bude završen 2011. godine. Ministar kulture Srbije Nebojša Bradić rekao je da će taj projekat podržati država Srbija.[15] Premijer Republike Srpske Milorad Dodik je izjavio da će Vlada Republike Srpske obezbediti sredstva za snimanje.[16]

U intevjuu za Press reditelj kaže da će u Izraelu snimati film Hladna voda, koji govori o Palestincu koji živi u Hamburgu i radi kao trbušni plesač.[17] Takođe priprema i film o meksičkom revolucionaru Panču Vilji, u kojem će glavne uloge tumačiti Džoni Dep i Salma Hajek. Odlučeno je i to da konačni naziv filma bude Divlje ruže, nežne ruže, po poslednjoj sceni iz filma koja se odvija na plantaži ruža u Meksiku,[18] iako je prvobitni naziv trebalo da bude Sedam prijatelja Panča Vilje i žena sa šest prstiju. Taj film će biti sniman u Španiji, a zatvorene scene u Drvengradu.[18] Reditelj je izjavio da će pre filma o Panču Vilji snimiti onaj o Palestincu u Hamburgu, čiji je početak snimanja bio zakazan za april 2010.[19]

U filmu Pelikan režisera Olivija Orlea glumio je glavnog junaka.[18] Film Na mlečnom putu je svetsku premijeru imao 9. septembra 2016. godine na 73. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji,[20] dok je u Srbiji premijerno prikazan 16. januara 2017. godine na 10. Kustendorfu. U filmu pored samog reditelja Emira Kusturice glavne uloge tumače i slavna italijanska glumica Monika Beluči i srpska glumica Sloboda Mićalović.[21]

Kontroverze[uredi]

Film[uredi]

Film Podzemlje prikazuje istoriju SFRJ od Drugog svetskog rata do sukoba početkom 90-ih godina 20. veka. Neki kritičari su tvrdili da Kusturica propagira prosrpski pogled na jugoslovenske ratove uključujući i neprijateljstva tokom Drugog svetskog rata. Kritikovan je i od strane mnogih intelektualaca kako taj film sadrži prosrpsku propagandu.[22][23]

Muzika[uredi]

U Hrvatskoj štampi je često bio verbalno napadan, naročito zbog stiha grupe No smoking orkestra „Ko ne voli Dabić Rašu popušio karu našu.“[24]

Hrvatski internet portal index.hr piše:

U intervjuu za Politiku Kusturica o tome kaže:

Sajt javno.com je objavio intervju sa njim u kojem Kusturica govori:

Kusturica je za Jutarnji list izjavio da će pevati o hrvatskom generalu Anti Gotovini:

Karakteristike[uredi]

Kao reditelj Kusturica je uspeo da izgradi veoma ličan rediteljski i filmski rukopis. Njegovi filmovi se po pravilu odlikuju umetanjem nadrealističkih momenata kojima se prekida narativni tok ili se označava naročit trenutak radnje. U poznijoj filmografiji, Kusturica je promenio do tada vrlo prepoznatljivu sivu gamu (kao ekvivalent tematici filmova) okrećući se otvorenim i živim bojama, i dinamičnijim kadrovima.

S obzirom da se školovao u Pragu (tadašnja Čehoslovačka), pod uticajem tamošnjeg filma šezdesetih godina, zainteresovan za tematiku istorijskih retrospekcija u kojima se revalorizacija pojedinih datuma ili vremenskih perioda javlja kao pozadina neorealističnog tumačenja intimističkih porodičnih priča.[28]

U većini njegovih filmova postoje scene vešanja,[29] igranja fudbala,[30] venčanja,[31] filma u filmu,[32] kao i česte uloge Roma.[33]

Drvengrad[uredi]

Drvengrad

Za potrebe filma Život je čudo izgrađen je Drvengrad, koji je po ideji Kusturice, treba da predstavlja način života borbe protiv globalizma i kapitalizma. Pod imenom Kusterndorf (nem. Küstendorf) na predlog književnika Petera Hankea, grad postaje poznat u svetu, kao središte umetnosti, planiranim filmskim festivalom, proizvodnjom voćnih sokova i drugih bio proizvoda.[34]

Kusturica je dobitnik evropske nagrade za arhitekturu Filip Rotije 2005. godine zbog Drvengrada. Nagrada, koju tradicionalno svake treće godine dodeljuje „Fondacija za arhitekturu” iz Brisela, jedno je od najcenjenijih belgijskih i evropskih odličja u oblasti arhitektonske kulture. U obrazloženju žirija ističe se da Kusturičin projekat:

... koristi izvornu arhitekturu svog podneblja kao faktor pacifikacije, izvor zadovoljstva i podstrek za razvoj ekonomsko-turističkih potencijala čitavog regiona...

U jednom intervju za NIN na pitanje o svojoj pripadnosti i Drvengradu reditelj kaže:

... Pošto ja ne vjerujem u demokratiju, onda u šali volim da kažem u sebi - ako već imam svoj grad, onda mogu da biram građane... Nigdje se ja više ne osjećam kod kuće. Ne znam na koliko mjesta ja već i živim...[35]

Dana 14. januara 2008. reditelj je u Drvengradu osnovao je Međunarodni filmski i muzički festival Kustendorf. Od tada do danas festival je održan četiri puta, a osim redovnih učesnika kao specijalni gosti su se pojavili reditelji Nikita Mihalkov (2008), Džim Džarmuš (2009) i glumac Džoni Dep (2010).

Politika[uredi]

Dmitrij Medvedev i Emir Kusturica u Moskvi 21. januara 2010.

Emir Kusturica je često kritikovao bivšeg američkog predsednika Džordža V. Buša i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, govoreći da je Radovan Karadžić za njih dvojicu početnik.[36]Na dodeli nagrade u Maroku, nakon burnog aplauza obratio se publici:

Takođe je kritikovan kako se nije usprotivio opsadi Sarajeva tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, na šta je on odgovorio tekstom 24. aprila 1992. u francuskom časopisu Le Mond (franc. Le Monde) под називом Европо, мој град гори!

Музика[uredi]

На концерту „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“ marta 2009.

Kusturica je u periodu od 1986. do 1988. svirao bas-gitaru u grupi Zabranjeno pušenje iz Sarajeva, gde je i živeo. Kada je počeo raspad Jugoslavije 1991. godine grupa je prestala s radom. Neki od članova tadašnje postavke otišli su izvan BiH, a oni koji su ostali nastavili su sa radom u grupi pod istim imenom i snimili su nekoliko novih albuma. Nele Karajlić je sa violinistom Dejanom Sparavalom osnovao novu grupu, a nakon Kusturičinog priključenja njihov sastav je nazvan „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“.

Članovi grupe su 1998. godine kopmponovali muziku za film Crna mačka, beli mačor, a neki od njih su se pojavili u Kusturčinim filmovima: bubnjar Stribor Kusturica u filmovima Zavet i Život je čudo, vokal Nenad Janković u Život je čudo, gitarista Ivica Maskimović u Zavetu. Godine 2001. snimljen je dokumentarac o ovoj grupi, Super 8 Stories.

Kompozitor Zoran Simjanović komponovao je muziku za Kusturičina prva dva dugometražna filma: Sjećaš li se Doli Bel? i Otac na službenom putu, a Goran Bregović za Dom za vešanje, Arizona Dream, zajedno sa Igijem Popom i Podzemlje.

Privatni život[uredi]

Đurđevdana 2005. Kusturica je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Nemanja Kusturica u manastiru Savina, u blizini Herceg Novog.[38] Kasnije je o svom poreklu govorio: „Moj otac je bio ateista i uvek se deklarisao kao Srbin. Dobro, možda smo mi bili Muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali Muslimani samo da bi preživeli Turke."[39] U intervjuu za bosanskohercegovačku televiziju OBN 2009. godine rekao je da je gledajući knjige utvrdio da je njegova porodica u stvari bila srpska, te da mu je vrlo važno kad umre da se zna ko je bio.[40]

Na parlamentarnim izborima 2007. godine dao je indirektnu podršku premijeru Vojislavu Koštunici i njegovoj Demokratskoj stranci Srbije. Iste godine podržao je srpsku kampanju Solidarnost - Kosovo je Srbija, kampanju protiv nezavisnosti Kosova i Metohije.

Ima srpsko, francusko, a po rođenju, i bosanskohercegovačko državljanstvo kojega se nikada nije odrekao.

Oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju.[41]

Filmografija[uredi]

Filmovi koje je režirao Emir Kusturica
God. Naziv Žanr Nagrada
1978 Gernika Studentski filmski festival u Karlovim Varima - najbolji kratki film
1978 Nevjeste dolaze
1980 Bife Titanik
1981 Sjećaš li se Doli Bel Srebrni lav
1985 Otac na službenom putu Zlatna palma
1988 Dom za vešanje Najbolja režija na kanskom filmskom festivalu[42]
1993 Arizona Dream Srebrni medved
1995 Podzemlje „Zlatna palma“[43]
1998 Crna mačka beli mačor „Srebrni lav“
2001 Priče super osmice „Zlatni kentaur“
2004 Život je čudo
2007 Zavet
2008 Maradona Kanski filmski festival
2011. Sedam prijatelja Panča Vilje i žena sa šest prstiju
2014. Razgovori sa bogovima
2016. Na mlečnom putu

Glumac[uredi]

Filmografija glumca Emira Kusturice
God. Naziv Uloga
1970.e
1972. Valter brani Sarajevo Omladinac
1974. Valter brani Sarajevo (TV serija) Omladinac
1978. Nevjeste dolaze
1980.e
1981. Ti si to (TV)
1982. 13. jul Italijanski oficir
1988 Vizantija
1988. Dom za vešanje klijent u baru u Milanu[b]
1990.e
1993. Arizona Dream Čovek u baru
1995. Podzemlje Švercer oružja
2000.e
2000. La veuve de Saint-Pierre
2002. The Good Thief
2003. Jagoda u supermarketu General
2006. Viaggio segreto
2007. Brat[c] Čomski
2009. Alice au pays s'émerveille
2009. L'affaire Farewell Grigorjev
2010.e
2011. Pelikan (Nicostratos le pélican) Demosfen Kuzmanovič
2012. Sedam dana u Havani (šp. 7 días en La Habana)
2012. Vir Bogdanov otac
2012. Zalet
2013. Žrtveni jarac (The Scapegoat) Stojil
2016. Na mlečnom putu Kosta

Priznanja[uredi]

Gradonačelnik Gvadalahare Alfonso Petersen i Kusturica u martu 2009.
Putin i Kusturica.
  • 1981. — Zlatni lav na Venecijanskom filmskom festivalu za „Sjećaš li se Doli Bel?
  • 1982. — Nagrada kritike na filmskom festivalu u Sao Paolu za „Sjećaš li se Doli Bel?“
  • 1985. — Zlatna palma za „Otac na službenom putu
  • Dobitnik je nagrade AVNOJ-a za 1989. godinu.
  • 1989. — Najbolji režiser na Kanskom filmskom festivalu za „Dom za vešanje
  • 1993. — Srebrni medved na Berlinaleu za „Arizona Dream
  • 1994. — Nagrada publike na filmskom festivalu u Varšavi za „Arizona Dream
  • 1995. — Zlatna palma za „Podzemlje
  • 1996. — Najbolji film na stranom jeziku na festivalu Prix Lumières za „Podzemlje
  • 1997. — Najbolji film na stranom jeziku na festivalu Boston Society of Film Critics za „Podzemlje
  • 1997. — Najbolji film na stranom jeziku na festivalu Kinema Junpo Awards u Tokiju za „Podzemlje
  • 1998. — Srebrni medved za najboljeg režisera u Veneciji za „Crna mačka, beli mačor
  • 2001. — nagrada za najbolji dokumentarac na Međunarodnom filmskom festivalu u Čikagu za „Super 8 Stories
  • 2004. — Nagrada National Education u Kanu za „Život je čudo
  • septembra 2004. godine je postao počasni građanin Užica, ali se tog statusa odrekao septembra 2008. nakon incidenta koji se desio na skupu u Kremni kada su meštani protestovali zbog proširenja parka prirode[45]. Na tom skupu Kusturici je bilo prećeno fizičkim obračunom i poručeno mu da „ide u Istanbul i Novi Pazar”.[45] Događaj u Kremni su osudili Dejan Bodiroga, ministar Bradić, Dobrica Ćosić, Siniša Mihajlović, Seka Aleksić, Siniša Kovačević, Miki Manojlović, Tihomir Arsić i Srpska radikalna stranka.[46]
  • 2005. — Nagrada Cezar za film „Život je čudo
  • 2005. — Najbolji balkanski film na filmskom festivalu u Sofiji za „Život je čudo
  • 2005. nagrada Filip Rotije za evropsku arhitekturu Drvengrad.
  • marta 2009. je postao počasni građanin Gvadalahare primivši ključeve grada.[47]
  • 21. novembra 2009. primio nagradu „Gran premio Torino“ Međunarodnog filmskog festivala u Torinu.[48]
  • 7. decembra 2009. na međunarodnom filmskom festivalu u marokanskom gradu Marakešu, koji se održava pod pokroviteljstvom njegovog kraljevskog visočanstva kralja Mohameda VI, Emiru Kusturici je priređena retrospektiva svih igranih filmova i uručena nagrada za životno delo.[37]
  • 21. januara 2010. Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril uručio mu je nagradu Međunarodnog fonda pravoslavnih naroda za 2009. godinu.[49] Kusturica je dobio nagradu zajedno sa ruskim predsednikom Dmitrijem Medvedevom, a u konkurenciji je bio i glumac Tom Henks, pripadnik Grčke pravoslavne crkve od 1988.[50]
  • 14. maja 2011. Ministar za kulturu Republike Francuske Frederik Miteran uručio mu je orden viteza Legije časti.[51]
  • Patrijarh srpski Irinej ga je 12. maja 2012. u Mrkonjićima odlikovao Ordenom Svetog Save prvog stepena, „za nesebičnu brigu i predstavljanje srpskog naroda i pravoslavlja u svijetu“.[52][53]
  • U maju 2016. godine dobio je orden Svetog despota Stefana Lazarevića od Srpske pravoslavne crkve.[54]
  • 2016. — Orden družbe (u prevodu Orden prijateljstva), za izuzetan doprinos u učvršćivanju prijateljstva između naroda, za popularizaciju ruskog jezika i kulture u inostranstvu, ukazom predsednika Vladimira Putina.[55][56][57]
  • 2017. — Nosilac ordena Italijanske zvezde, koje dodeljuje predsednik Republike Italije.

Napomene[uredi]

  1. ^ U jednom intervjuu, Emir je posao svog oca opisao, kao onaj posao koji radi lik „Sem Lovri“ u filmu Brazil, režisera Terija Gilijama.[7]
  2. ^ Scena u kojoj se on pojavljuje je snimljena, ali je u fazi postprodukcije izbačena.[44]
  3. ^ Film se prikazuje samo na festivalima.[44]

Reference[uredi]

  1. ^ IMDb.com
  2. ^ David Hutcheon (2. 5. 2009). „Movie-maker, musician, architect: Emir Kusturica is coming to London”. Tajms. 
  3. ^ Wilkinson, Tracy (13. 8. 2007). „Finding roots in a reel Balkan village”. 
  4. 4,0 4,1 4,2 „Biography”. 
  5. 5,0 5,1 Emir Kusturica - Filmovi i Biografija
  6. ^ „Orden vitezu Emiru”. Večernje novosti. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  7. ^ kustu.com
  8. ^ HALPERN, DAN (8. 5. 2005). „The (Mis)Directions of Emir Kusturica”. New York Times. Приступљено 26. 1. 2010. 
  9. ^ Kusturica, Emir (31. 7. 2015). „Personal Diary of Emir Kusturica, 1994”. Politika. Приступљено 31. 7. 2015. 
  10. ^ „Специјални додатак Вечерњих новости 2008. године”. 25. 5. 1989. 
  11. ^ „Kusturica inszeniert Punk-Oper in Paris”. 6. 6. 2007. (на језику: немачки)
  12. ^ „Festival de Cannes: Promise Me This”. festival-cannes.com. Приступљено 20. 12. 2009. 
  13. ^ „Кустурица као агент КГБ-а”. Политика. 25. 9. 2009. Приступљено 1. 7. 2018. 
  14. ^ „Kusturica predsednik Skijaškog saveza Srbije”. slobodnaevropa.org. 24. 12. 2011. Приступљено 28. 9. 2017. 
  15. ^ Роман „На Дрини ћуприја” као филм-опера, Политика, 13. фебруар 2009.
  16. ^ „Kusta snima, Dodik finansira Na Drini ćupriju”. Вести. 1. 12. 2009. Приступљено 22. 1. 2010. 
  17. ^ „Kusturica usred Izraela snima film o Palestincu”. Press Online. Приступљено 22. 1. 2010. 
  18. 18,0 18,1 18,2 „Кустурица глуми попа”. Вечерње новости. 22. 1. 2010. Приступљено 1. 7. 2018. 
  19. ^ „Kusturica: Ni Džoni Dep, ni Pančo Vilja!”. Вести. 18. 12. 2009. Приступљено 22. 1. 2010. 
  20. ^ „Venice Film Festival 2016”. Deadline. 28. 7. 2016. Приступљено 28. 7. 2016. 
  21. ^ „"Na mlečnom putu": Elegantni trio na crvenom tepihu”. b92. 10. 9. 2016. Приступљено 13. 9. 2016. 
  22. ^ Higgins, Charlotte (15. 5. 2004). „Serb director tries for third triumph”. The Guardian. Приступљено 2. 2. 2010.  (на језику: енглески)
  23. ^ Riding, Alan (5. 12. 1995). „Dispute Leads Bosnian to Quit Films”. The New York Times. Приступљено 2. 2. 2010.  (на језику: енглески)
  24. 24,0 24,1 „Ко пева зло не мисли”. Политика. 29. 1. 2009. 
  25. ^ „Kusturica opet četnikuje: "Ko ne voli Dabić Rašu popušio kitu našu". Index.hr. Приступљено 24. 1. 2010. 
  26. ^ „Emir Kusturica”. Приступљено 28. 9. 2017. 
  27. ^ Emir Kusturica i No Smoking orkestra pevaju o Karadžiću i Gotovini
  28. ^ Larousse enciklopedija, G—M, 957 str.
  29. ^ Hangings, kustu.com
  30. ^ Football, kustu.com
  31. ^ Weddings, kustu.com
  32. ^ Film inside the film, kustu.com
  33. ^ Gypsies, kustu.com
  34. ^ „Serbien: Ein „Küstendorf“, mitten in den Bergen”. Die Presse. 21. 5. 2007. (на језику: немачки)
  35. ^ Bačević, Batić. „Pripadam srpskoj kulturi”. 
  36. ^ Део интервјуа за OBN na sajtu Jutjub
  37. 37,0 37,1 „Počast Emiru Kusturici”. Politika. 8. 12. 2009. 
  38. ^ Article about Kusturica's religion on pionirovglasnik.com
  39. ^ Članak o Emiru Kusturici na The Guardian, 4.marta 2005.godine (на језику: енглески)
  40. ^ Интервју на сајту Јутјуб
  41. ^ The (Mis)Directions of Emir Kusturica - The New York Times
  42. ^ „Festival de Cannes: Time of the Gypsies”. festival-cannes.com. Приступљено 1. 8. 2009. 
  43. ^ „Festival de Cannes: Underground”. festival-cannes.com. Приступљено 5. 9. 2009. 
  44. 44,0 44,1 „Emir Kusturica, actor”. kustu.com. Приступљено 26. 1. 2010. 
  45. 45,0 45,1 „Kusturica se odrekao statusa počasnog građanina Užica”. Политика. 18. 9. 2008. Приступљено 26. 1. 2010. 
  46. ^ B. Pejović (23. 9. 2008). „Kremanci se izvinjavaju Kusturici”. Политика. Приступљено 26. 1. 2010. 
  47. ^ „Emir Kusturica počasni građanin Gvadalahare”. Blic. 26. 3. 2009. Приступљено 26. 1. 2010. 
  48. ^ „Кустурица примио награду „Гран премио Торино. 21. 11. 2009. Приступљено 22. 1. 2010. 
  49. ^ „Патријарх Кирил уручио Кустурици награду”. Политика. Приступљено 26. 1. 2010. 
  50. ^ „Osećam se kao Dostojevski”. Press. 23. 1. 2010. 
  51. ^ Miteran uručio orden Kusturici („Politika“, 15. maj 2011)
  52. ^ „Crkva i pravoslavna vjera dokaz srpskog identiteta”. Radio-televizija Republike Srpske. 12. 5. 2012. Pristupljeno 12. 5. 2012. 
  53. ^ „Kusturici uručen Orden Svetog Save prvog reda”. Radio-televizija Republike Srpske. 12. 5. 2012. Pristupljeno 12. 5. 2012. 
  54. ^ Visoko crkveno odlikovanje Nemanji (Emiru) Kusturici (SPC, 12. maj 2016)
  55. ^ Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 26 oktяbrя 2016 goda № 571 «O nagraždenii gosudarstvennыmi nagradami Rossiйskoй Federacii»
  56. ^ Putin odlikovao Kusturicu Ordenom družbe („Nezavisne novine“, 27. oktobar 2016)
  57. ^ Putin uručio Kusturici Orden prijateljstva („Politika”, 4. novembar 2016)

Literatura[uredi]

  • Gocić, Goran (2001). The Cinema of Emir Kusturica: Notes from the Underground. London: Wallflower Press. ISBN 978-1-903364-14-7. 
  • Irodanova, Dina: Emir Kusturica. London. British Film Institute 2002.
  • Imsirevic, Almir: "Based on a Truth Story", Sarajevo, 2007.

Spoljašnje veze[uredi]